Sve do 22. juna 1941. godine, na snazi je bio pakt o nenapadanju i saradnji izmedju Nemacke i SSSR. Kako je Kominterna bila orudje u rukama SSSR-a, a KPJ clanica Kominterne, to je KPJ na osnovu ovog ugovora imala blagonaklon stav prema okupatoru sve do 22. juna. Dok je Mihailovic razvijao svoju antiokupatorsku djelatnost, KPJ nije nista preduzimala protiv okupatora.
Poentu razloga za ustanak KPJ ne vidi u tome sto je okupirana njena drzava, vec sto je Nemacka napala jednoideoloski SSSR. Kod Mihailovica je bilo sasvim obrnuto. Njega se ideologija nije ticala, vec cinjenica da je njegova zemlja okupirana.
Rezimski komunisticki istoricar Dragoljub Petrovic, u jednom clanku objavljenom u “Vojnoistorijskom glasniku” za 1968. godinu, o tom periodu i ovaj problematici je napisao: “Berlin je planski vodio politiku trpeljivosti prema komunistima, kako bi sakrio svoje prave namere prema Sovjetskom Savezu. Zato su i nemacki okupacioni organi bili tolerantni prema pripadnicima KPJ.” Ovim je Petrovic ne samo neuspjesno pokusao da opravda saradnju KPJ u naznacenom periodu sa okupatorom, nego je u stvari posredno i priznao da je nje bilo.
O ovom periodu svjedoci potporucnik Pavle Meskovic ovako:
“Izdajnicka uloga komunista u rusenju nase vojske svima je poznata. Komunisti, ubaceni na vazna mesta u svim vojnim ustanovama, vrsili su sabotaze na svakom koraku. To je nasa vojska osetila 6. aprila 1941. Od 6. aprila do kapitulacije nase vojske, bezbroj zrtava pada od ruke komunista, jer su oni bili prethodnici Hitlerove horde. Komunisti su tada bili verna peta kolona svog velikog saveznika Hitlera.
Potpuna okupacija Srbije komunistima najvise godi. Oni su ravnopravni okupatoru. Javna bezbednost ne postoji, i svi komunisticki zlocinci izlaze iz zatvora. Nema vlasti pred kojom bi odgovarali za svoja nedela. Dok ceo narod ide zavijen u crno, bezi od susreta sa Nemcima, zatvara se u kuce pre policijskog casa, ne pali ni svetlost u kucama, - komunisti, snabdeveni nocnim “ausvajzima”, ispod ruke sa Nemcima, lumpuju i terevence sa “saveznicima”, slaveci narodnu nesrecu. Nesmetano vrse svoja nedela hapseci najispravnije i ubacujuci za taoce one koji im smetaju. Snove komunista o nesmetanom radu rusi 22. juni 1941..........
Major Vojislav D. Pantelic je isti period opisao na ovaj nacin:
“Treba istaci ovde rad komunista. Oni su sve do 22. juna bili veliki prijatelji sa Gestapoom. Tek posle napada na Rusiju i poziva Staljinovog 2. jula da se dignu na otpor, komunisti su se osetili na terenu. Ceo mesec juli, mali komunisticki odredi, od 10 do 30 ljudi, napadali su zandarmeriske stanice, razoruzavali zandarme, pljackali novac iz drzavnih ustanova. U selu Bela Crkva kod Valjeva, neki Zikica Jovanovic, Komandant Valjevskog partizanskog odreda, jacine 10 komunista, ubije na jednom zboru dva Srbina zandarma. Taj dogadjaj Tito slavi kao “pocetak ustanka u Srbiji”. Za Tita i komuniste, ustanak je poceo ubijanjem Srba zandarma, koji su skoro listom bili tajno potcinjeni organizaciji pukovnika Mihailovica, a samo formalno pod Nedicevom vladom. Ceo avgust komunisti su napadali zandarmeriske stanice i palili opstinske arhive. Tako su napali u julu stanice u Raci, Peckoj, Kamenici; u avgustu u Mionici, V. Plani, Svrljigu, Knicu, Lajkovcu i Bajinoj Basti. u Bajinoj Basti i Vlasotincima opljackali su poreske uprave i odneli sav drzavni novac. Nemce su napali tek 1. septembra u Krupnju i 10. septembra kod Ljiga. Tako su oni za tri meseca Nemce napali samo dvaput; inace su ubijali Srbe, i to nazvali borbom protiv okupatora. .....
