knjiga

Dva, tri dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv, tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je...

Ništa. Ispovraćao se čovek, bilo mu muka. Od čega? Od svega. I povraćao je danima i posle tih dana nastavio je da povraća. U stvari kraće bi bilo reći da je počeo da povraća i da od tada nije ni prestajao. Nije to neki život ali navikao se.

Ispred nas su jedinstvene police koje sadrže pregrade, fioke i fiočice. U fiokicama stoje naslagane stvarčice. Fiokice su kao ruske babuške, naslagane su jedna iza druge, od najveće do one najmanje. Velike i male fioke imaju i tajne pregrade. Za nešto znamo gde šta stoji ali fioka ima puno i to...

Martina je posmatrala sa svog balkona kako do malopre sva sila raznoraznih boja i oblika nestaje i kako na sumrak sve liči na pozornicu gde je predstava završena i zavesa se polako spušta. Kada se već smrklo, ona se povuče u stan i raznorazne ne baš prijatne misli počeše joj se rojiti u glavi. U...

Znate šta... neki ljudi se bude i od kada se probude namršte se, imajući još uvek košmar koji su sanjali u glavi. Ne znam kako uspevaju da ponovo zaspe ti ljudi ali nekima od jutra do mraka ništa ne valja. Jednostavno, nisu raspoloženi, umeju da budu i trapavi, nerviraju sami sebe i za druge se...

Misao na misao - Misao preko misli - Prva te laže - Druga te tuži - * Opravdavaš samoga sebe-sebi, svaki dan, po ceo dan - I odmah zatim si besan kao pas - Curi ti pena na usta i pljuješ dok pričaš - Kao da ti je nož zariven u grudi - Ništa do sada nisi uradio - * Misli se...

Bezbroj je misli u milisekundi - U trci na ledu - Odmah zatim u pustinji - Na odlomku žute minute - U srebrnom jezeru - U neizbrojanom iskazu - Pojačano je električnom tišinom u svemiru - Na nišanu, laži i sveznanja - Pri padu pokolenja - I nekoliko velikih imena... * Brzina kojom sam odjeknuo...

Čoveče hoću da izgorim! Možda može da se dogodi da mi se temperatura tela toliko podigne da doživim spontano sagorevanje. Ta energija će morati da nestane, izgleda na prilično glup način. Gasim kompjuter. Gasim televizor. Gasim sve što je uključeno u struju. Pogled mi pada na reaktor ispod...

Na sred autobuske stanice, pred toliko svedoka, građanin Danilo je pun besa ujeo građanina Harmsa za ruku. Građanin Harms je vrisnuo od bola ali je odmah skočio i istom merom je vratio Danilu, ujevši ga za obraz a Danilo dovatio Harmsa za uvo a Harms Danila za jezik a Danilo Harmsa... Izujedani...

Trbuhozborac je zborio jasno i glasno: Budite mirni! Nemojte praviti buku u sopstvenoj glavi! Budite mirni! Priča se da ovo nije pravi trubuhozborac već kengur. U stvari kažu da je reči izgovorio mali kengurić, koji se krije u kengurovoj torbi. Kengur živi u Australiji. Trbuhozborac je Srbin...

Na reklami vidim, plavi pištolj i oklop -- Neko me je pogledao -- Glava mu je provirila iz kanalizacionog otvora -- Kako sam se ka njemu olrenuo, tako je on ponovo nestao... Leteći grabljivac me je oštro vrebao iza oblaka -- Spreman je da se sjuri -- Hoće da mi iskopa oči i izčupa uši…...

Milan je smatrao da je on "subordiniran" čovek. Hodao je ulicama kroz pustu i ledenu, zimsku grdasku noć... zamislio nad svojom "podčinjenom, subordiranom sudbinom". Sve dublje je bio svestan svoje potčinjenosti i to pitanje ga je sve teže opsedalo. Shvatio je, isto tako da za neke stvari nikada...

Nenad je pred svima, treći put za dve godine, ispričao svoju priču: "Zovem se Nenad, zovu me Fiuk. Ja sam bivši alkoholičar i ne pijem već dve godine. Moja priča je prosta. Rešio sam da odem do Studentskog Parka. Sa bulevara se biciklom do tamo "sjurim" brzo. Ušao sam biciklom u park i seo...

Pavle je trljao prljave ruke pokušavajući da se zagreje. Danilo je gledao u Pavla i kao da ga imitira i sam držao ruke iznad upaljene vatre, koja je obasjavala naša lica i davala im u mračnoj, oblačnoj zimskoj noći posebno tajanstven, misteriozan sjaj. ”Šta trepćeš samo...” - obrati se pomalo...

Kupio sam prsten, odmah zatim kupio sam pušku. Zoran me je gledao tupo, Nebojša setno. " Momci… svaka čast za sve ali naši putevi se ovde razilaze...ćao ! „ Rekao sam to sasvim polako i dovoljno ubedljivo da su momci shvatili da se ne šalim. Prsten sam stavio na mali prst, sijao je zlokobno...

Bezbroj je misli u milisekundi - U trci na ledu, odmah zatim u pustinji - Na odlomku žute minute - U srebrnom jezeru - U neizbrojanom iskazu - Pojačano električnom tišinom upućeno svemiru - Na nišanu… laži i sveznanja - Pri padu pokolenja - I nekoliko velikih imena - Brzina kojom sam odjeknuo...

Мислио сам да се путовање добро завршило. на жалост није било тако... Нашао сам се у у соби без прозора и без врата. Не знам како сам уопште ушао у тако занимљиву и пријатну собу. Загледао сам се у палму која је извиривала из пода собе. Палмица је имала и лепу дрвену оградицу. Била је обасјана...

Kada u svima nama umire nevinost i kada dečija radost počinje da napušta naša srca i da umesto radosti u nama počinju da pršte, rasplamsavajući se, sve strasti ovog sveta? U takvom je stanju čovek. Ljudski rod živi, Život sa tim da zna da sledi smrt ali to pitanje, kao i mnoga druga su nekako...

Duboka noć. Beograd je bio pod vodom , jaka kiša padala je neprekidno danima , činilo se da će se sve reke i rečice ujediniti i stvoriti okean. Okean suza. Tako se osećala Iri, nežna žena sa svojih četrdeset godina koje je dobro nosila , izgledajući dosta mlađe. Iri je tiho plakala. Nejasan...

Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči. Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana. Još je mnogo teže probuditi se sam. Mister G. je imao 35 a izgledao je kao da ima 45 godina. Dovoljno je reći da dvadeset godina ovaj čovek sebe bombarduje svim...