550 - поч. 551.
Велике провале Словена у Илирик и Тракију о једном упаду Анта из доба Јустина I
„Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљцште Ромеја провали толика маса Словена (Σκλαβηνών όμιλος) као никад пре. Прешавши реку Дунав стигоше у околину Ниша (άμφί Νάϊσον ed., Ναϊσσόν L). Неколицину од њих који су, удаљивши се из логора, лутали и поједи-начно тумарали по тамошњим селима, неки ромејски војници похваташе и везаше те их испитиваху ради чега je та словенска војска (Σκλαβηνών στρατός) и c каквом су намером прешли реку Дунав. Они увераваху да дођоше c намером да опсадом освоје само Солун и градове око њега. Када то дочу цар, веома се узнемири и одмах писмено нареди Герману да скорашњи одлазак за Италију одложи, да Солуну и осталим градовима помогне при одбрани и да свом расположивом снагом одбије навалу Словена. И Герман je y тим пословима проводио време. Страх ухвати Словене чим су од заробљеника изреком дознали да je Герман у Сардики.
Јер Герман je код ових варвара уживао велики углед и тоса овог разлога. Кад je Јустин, Германов ујак по баби држао царски престо, пређоше реку Дунав Анти, који станују сасвим близу Словена, и c великом војском упадоше на ромејско земљиште. Баш нешто пре тога цар jeбио поставио Германа за стратега читаве Тракије. Ступивши у битку са непријатељском војском и победившина јуриш у борби, скоро све их потуче, и збогтог успеха велику славу задоби Герман код свих људи, aнарочито код тих варвара. Пошто су се Словени њега бојали, како рекох, a уједно и мислили да, као човек кога цар шаљена Тотилу и Готе, са собом води велику силу, одусташеодмах од похода на Солун, нити се више уопште усуђиваху сићи у долине (έζτοπεδίον) него, прешавши редом све илирске планине, створише се у Далмацији. Не водећи ο њима бригу (άφροντιστήσας), Герман изда наредбу читавој војсци дасе спрема за покрет, намеравајући да за два дана кренеодатле за Италију. Али би му суђено да, оболевши изненада,оконча живот.“
(BG III 40, р. 475-477,10)
„Цар, веома растужен тим догађајем, нареди да Јован, Виталијанов сестрић a Германов зет, заједно са Јустинијаном, једним од два Германова сина, одведе војску у Италију. Они кренуше за Далмацију у намери да презиме у Салони (ενΣάλωσι) пошго cy сматрали немогућним да, путујући у то доба године, заврше пут око Јадранског мора до Италије. A да се превезу било им je немогућно пошто није било лађа.“
(BG 111 40, р. 478,3-11)
„Кад je Јован са царском војском стигао у Далмацију би одлучено да презиме у Салони (εν Σάλωσι), рачунајући да сеодатле после зиме упуте право према Равени.
Α Словени (Σκλαβηνοί) који се пре тога, како малопре испричах, затекоше у царској земљи, као и други који нешто доцније реку Дунав пређоше и оним првим се придружише, у пуној су слободи вршили походе по ромејском царству. Неки су нагађали да je ове варваре Тотила, подмитивши их силним благом, послао на тамошње Ромеје да цар не би могао успешно водити рат против Гота због задржавања око тих варвара. Да ли су Словени тамо стигли за љубав (χαριζόμενοι) Тотили или незвано, не могу рећи. Поделивши се пак на три групе ови варвари починише страховита недела по читавој Европи, пљачкајући тамошње крајеве, не путем препада него презимљујући као у сопственој земљи, без икаква страха од непријатеља. Нешто доцније цар Јустинијан посла на њих знатну војску коју су, поред осталих, водили Константијан и Аратије и Назар и Германов син Јустин и Јован, кога су надимком звали Изјелица. Α као главног заповедник анад свима постави Схоластика, једног од дворских евнуха. Та војска наиђе на одред варвара код Једрена који лежи у унутрашњости Тракије, пет дана хода далеко од Цариграда.
Варвари просто више нису могли да иду напред, јер са собом су гонили неизмеран плен у људству и разној стоци и свакојаком благу (χρημάτων). Задржавајући се на истоме месту журно су се припремали за сукоб c непријатељима, не дајући им прилике да то примете. Словени се улогорише на брду које се ту уздиже, a Ромеји у равници мало ниже. После дугог времена проведеног у том мировању војници почну да негодују и праве испаде, пребацујући стратезима да они, као архонти ромејске војске, живе у сваком изобиљу, a војнике, који су притиснути оскудицом најнужнијег, занемарују и не желе да ступе у сукоб c непријатељима. Присиљени тиме стратези кренуше у борбу са непријатељем. И настаде тежак окршај и потпуни пораз задеси Ромеје. Ту изгибе много одабране војске, a стратези, умало не доспевши непријатељима у руке, са остатком војске једва се спасише бекством, како je ко могао. Варвари заробише и Константијанову заставу и презревши ромејску војску кренуше напред. И у пуној су слободи пљачкали покрајину звану Астика, неробљену откад се памти, и стога им западе да се тамо награбе силна плена. Пљачкајући тако по великом делу покрајине, стигоше све до Дугог зида који je удаљен од Цариграда мало више од једног дана хода. Нешто касније, при потери (έπισπόμενοι) за овим варварима, ромејска војска намери се на један њихов одред (μοίρα) и разби га, ступивши изненада у борбу. И побише много непријатеља и ослободише силу заробљених Ромеја и, пронашавши Константијанову заставу, повратише je. Преостали варвари са осталим пленом вра-тише се кући. “
(BQ III 40, р. 481,7-483,15)
Јесен 551.
„Велико мноштво Словена" пљачка Илирик
Велико мноштво Словена (Σκλαβηνων πολύς δμώος), проваливши у Илирик, неописива зла тамо починише. Цар Јустинијан посла на њих војску коју су, поред осталих, предводили и Германови синови. Kao бројно знатно слабији од непријатеља ови (Ромеји) нису уопште смели да их отворено нападну, него су, држећи се стално позади, хватали оне који су од варвара заостајали. И многе од њих побише,a неке живе ухватише и послаше цару. Па ипак, то нималоне смањи страхоте које починише они варвари. Задржавши се у том пљачкању врло дуго времена, прекрише све путеве мртвацима и, похватавши безбројно робље и опљачкавши све, повратише се кући са читавим пленом, пошто им се није нико супростављао. Јер ни онда кад су се превозили преко реке Дунава, Ромеји нису могли да им се поставе у заседу нити да им на неки други начин нанесу силу, будући да их Гепиди за плату прихватише (μισθαρνήσαντες δπεδέξαντο) и уз велику награду превезоше. Јер погођена награда по свакој глави износила je један златник. Управо стога цар се нелагодно осећаше, не знајући уопште како ће их убудуће сузбијати кад буду прелазили реку Дунав у циљу пљачкања ромејског царства или се отуда буду враћали c пленом, na je због тога желео да ступи у неке преговоре са народом Гепида. У то време Гепиди и Лангобарди поново се припремаху за међусобно ратовање. Прибојавајући се ромејске силе Гепиди - они, наиме, још нису уопште знали да je цар Јустинијан са Лангобардима био склопио ратни савез уз заклетву - похиташе да постану Ромејима пријатељи и савезници. Тога ради одмах пошаљу у Цариград посланство, позивајући цара да и c њима ступи у ратни савез. И он им без икаква оклевања зададе веру на склапање савеза. A пошто на молбу присутних посланика положише заклетву и дванаесгорица сенатора, тај уговор им утврдише. Међутим, после кратког времена цар Јустинијан посла Лангобардима војску - они су je тражили по савезничком праву - као ратну помоћ против Гепида, оптужујући Гепиде да су после склопљеног уговора превезли неке Словене преко реке Дунава, на штету Ромеја.“
(BQ IV 25, р. 623-625,15)
527- око 551.
Размере, узроци и последице варварских провала на Дунаву за време Јустинијана
„Оно што je y том погледу задесило (Ромеје) од стране Персијанаца и Словена и Анта (Σκλαβηνών και Άντών) и других варвара описао сам у претходним књигама.“
(Hist. are. II, ρ. 72,3-6)
„Пре овог (Готског) рата држава Гота пружала се од земље Гала до дачких планина, где je град Сирмијум (Σίρμιον). Чим je y Италију стигла ромејска војска, Галију и велики део Венетије заузеше Германи (Франци). Гепиди освојише Сирмијум и његову околину, крајеве, кратко речено, сасвим опустеле. Јер део становништва истребио je рат, a друге болест и глад, обични пратиоци рата. Пошто су Илирик, читаву Тракију, односно све крајеве од Јонскогзалива (тј. Јадранског мора) до предграђа Цариграда, међу којима су и Хелада и подручје Херсонеса, нападали Хуни и Словени и Анти скоро сваке године откад je Јустинијан преузео власт над Ромејима, тамошњем становништву починише страховита зла. Јер мислим да je тамо при свакој провали било, што убијених што заробљених, преко двесто хиљада Ромеја, тако да се читава та област претворила у скитску пустињу.“
(Hist. are. 18, p. 114,7-115,2)
„Међутим није се ни Персијанцима ни Сараценима ни Хунимани племену Словена (τφ Σκλαβηνών γένει, Σκλαβώνων PS, Σκλαßöv) дешавало да неповређени напусте ромејску земљу. Јер приликом наступања, a још више при опсадама градова и у биткама, западајући у многе невоље, нису ни они ништа мање уништавани. И тако су се не само Ромеји него скоро и сви варвари наситили (άπώναντο) Јустинијанова крволоштва.“
(Hist. are. 18, р. 115,20-116,4)
„Сем тога, иако су Персијанци и Сарацени велики део Азије, a Хуни и Словени и Анти читаву Европу опљачкали и неке градове до темеља разорили a од других и задњу пару измамили (άργυρολογησάντων), заробљавали људе са читавом имовином и свакодневним упадима поједине покрајине претварали у пустиње, ипак никога не ослободи (Јустинијан) пореза, изузевши градове који су поднели окупацију, и то само нагодину дана.“
(Hist. are. 23, p. 141,18-142,1)
