Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

Očistih godinu, ostalo mi je nešto manje od mesec dana, a pošto sam traljavo "odradio" ovo leto što se čitanja tiče, sad mi ostaje da se angažujem. Uzeo sam već da čitam sistematično književnost 20. veka, od moderne do postmodernizma, po programu istoimenog predmeta na katedri za srpsku književnost. Počinjem sa Ilićem, Dučićem i Rakićem, kao i propratnim tekstovima iz kritike i eseja što se njihovog dela tiče... Na mojoj katedri za svetsku književnost dosta gubimo jer se malo radi naša, tek na izbornom predmetu. Zato sad želim da se angažujem koliko mogu.
Pored toga, čitam "Simbolizam" Andreja Belog, njegova Glosolalija ostavila je upečatljiv utisak, pritom bih želeo i njegove Simfonije i Petrograd da čitam, to ubuduće.
I malo apsurda ne škodi, Jonesko "Ćelava pevačica"

Bravo, Direkt. Baš si vredan!

Velika nedra i široka bedra, Mo Jan (negde piše Jen), izd. Portalibris, 650 strana.
Nobelova nagrada za književnost za 2012. godinu.
Kineska provincija od 30-ih do 90-ih godina prošlog veka, istovremeno i istorija Kine (kažu netačna, što je izazvalo mnogo kontroverze) prikazana kroz porodicu Šanguan, njene uspone i padove. Porodicu su držale žene, svekrva, majka i ćerke, muškarci su većinom bili slabići, što ih nije sprečavalo da budu tirani.
Priča počinje rodjenjem glavnog muškog lika Đintonga, zajedno sa sestrom bliznakinjom, posle 7 ćerki. Posle dugog čekanja "naslednika" (na kraju nije imao šta da nasledi), on, uvek previše zaštićen, pažen i mažen, uprkos teškom životu i siromaštvu, izrasta u još jednog "šonju" kakvi su mu bili i otac (koji to u stvari nije bio) i deda.
Pravi glavni junak ovog romana, po meni je, majka. Žena koju je odgajila tetka i koja joj je podvezivala stopala da budu mala, kako je to bilo popularno u ondašnjoj Kini, da bi se što bolje udala i u tom braku ne bi morala ništa da radi. Medjutim, vremena su se promenila, ona se udaje za kovača, dospeva u porodicu gde je svekrva, ali i nesposobni i impotentni muž tiranišu.
I ta svekrva nije krajnje nesimpatična lik jer pored muža i sina nesposobnjakovića i lenština, ona je ta koja održava porodicu, ali i porodični posao, pa kuje gvoždje veštije od muškaraca.
Majka radi teško i naporno, a još se "snalazi okolo" da bi dobila decu. Na žalost, radja samo ćerke, što je samo za nijansu manje loše nego da nema uopšte decu. Na dan kad je rodila blizance, osmu ćerku, slepu i konačno sina Đintonga (svekrva je tog dana zauzeta oko magarice koja radja svoju prvu mazgicu) dolaze Japanci u ubijaju svekra i muža, a svekrva izgubi razum. Od tada majka preuzima brigu o porodici.
Prvo rat sa Japancima, a posle borbe za prevlast izmedju komunista i nacionalista. Vlast se menja više puta, starije sestre se udaju za vodje i jednih i drugih, a porodica je uvek ona "čiji su zetovi izdajnici". Na momente su na vlasti, pa je celoj porodici dobro, a onda su u nemilosti pa jedva preživljavaju, šikanirani i maltretirani.
U celom romanu su prikazani samo patnja i beda. Pored stalnih ratova i sukoba, tu su i poplave, glad, neuspele zemljišne reforme. Na kraju, već 80-ih i 90-ih godina, to je savremena Kina koja je krenula u ubrzan razvoj, grade se gradovi, luksuzne četvrti, bioskopi, tržni centri, a "investitori" su oni koji su se "omastili" u svim tim sukobima i koji su nam već poznati sa prethodnih strana.

Mo Jan je vrstan pripovedač, ali nije ga lako čitati. Mnoge pasuse i rečenice sam čitala i po 2-3 puta jer su toliko nabijeni dogadjajima da prosto nisam mogla sve da svarim samo jednim čitanjem. Ne mogu da kažem da mu je jezik živopisan jer je uglavnom opisivao mučenja, ubijanja, težak rad, kojekakve golgote. Ali je to izuzetno snažno i upečatljivo opisano.

Na žalost, prevod (sa engleskog) je dosta loš, sa puno nedoslednosti u transkripciji imena, sa pogrešno navedenim rodbinskim odnosima (njegova svekrva! i njegove zaove!), lekture kao da nije ni bilo... Ovakvo delo je zaslužilo mnogo bolji tretman. Naravno, 2008. kad je knjiga izdata, nije se znalo da će dobiti Nobelovu nagradu, ali valjda svaka knjiga treba korektno da se prevede i lektoriše.

Naišla sam već na poredjenje sa Sto godina samoće, ali svakako je izvanredna porodična saga.
U svakom slučaju - preporuka.

Nevidljivi gradovi - Italo Calvino

Knjiga započinje zamišljenim razgovorom Marca Pola i Kublaj- kana gdje Polo opisuje nepostojeće gradove ženskih imena preuzetih iz mitologije i književnosti.
Knjiga je prepuna mašte koja će Vas oduševiti svojom raznolikošću i potaknuti kreativnost jer Calvino definitivno ima toliko bujnu maštu kakva se vrlo retko susreće u literaturi. Neki kritičari govore kako je ovo delo jedno od najvažnijih dela savremene talijanske proze.
Kratka knjiga ali zasigurno veliko delo koje spaja snove i javu, postojeće i nepostojeće, vidljivo i nevidljivo. Knjiga koju definitivno treba pročitati i ući u svet mogućeg, u svet mašte.

citat: "S gradovima je kao i sa snovima: sve što je zamislivo, može se sanjati, no i najneočekovanjiji san predstavlja rebus koji skriva želju, ili pak njezino naličje, strah.
Gradovi su, kao snovi, sastavljeni od želja i strahova, premda je nit njihova govora tajna, pravila su im besmislena, a svaka stvar skriva neku drugu."

Da li se neko od Vas ikada zabrine, mislim na sve koji vole knjige, da necete stici da procitate sve ono sto zelite? Naravno, to je realno nemoguce, ali da bar sustignete sve one naslove do kojih vam je stalo? Imam strahovit osecaj prisustva vremenskog tesnaca i neumitnosti gubitka mogucnosti da se koliko - toliko nesto postigne na tom planu.
Koliko knjiga prosecno godisnje procitate? Da li se cesto vracate vec procitanom? Da li vam se desava da ste dekoncentrisani kod citanja, cak i kada je u pitanju nesto sto vam se dopada, i sta onda cinite?

lanavi:

Da li se neko od Vas ikada zabrine, mislim na sve koji vole knjige, da necete stici da procitate sve ono sto zelite? Naravno, to je realno nemoguce, ali da bar sustignete sve one naslove do kojih vam je stalo? Imam strahovit osecaj prisustva vremenskog tesnaca i neumitnosti gubitka mogucnosti da se koliko - toliko nesto postigne na tom planu.
Koliko knjiga prosecno godisnje procitate? Da li se cesto vracate vec procitanom? Da li vam se desava da ste dekoncentrisani kod citanja, cak i kada je u pitanju nesto sto vam se dopada, i sta onda cinite?

Kliknite za proširenje...

Da li ću stići pročitati sve knjige koje bih želio? Ih, pa ta bitka je unaprijed izgubljena. Mnogo je više dobrih knjiga, nego vremena za njih, čak i kad je čovjek po nekom osnovu profesionalni čitač, a to nisam. Zato se trudim da pratim pouzdane preporuke, da ne gubim vrijeme na knjige koje nisu po mom ukusu.

quentin:

Da li ću stići pročitati sve knjige koje bih želio? Ih, pa ta bitka je unaprijed izgubljena. Mnogo je više dobrih knjiga, nego vremena za njih, čak i kad je čovjek po nekom osnovu profesionalni čitač, a to nisam. Zato se trudim da pratim pouzdane preporuke, da ne gubim vrijeme na knjige koje nisu po mom ukusu.

Kliknite za proširenje...

Ja imam još manje vremena nego ti. Nemam čak vremena ni preporuke da pratim. Zato sam odlučna u ideji da pratim tebe i još par ljudi kojima verujem...

lanavi:

Da li se neko od Vas ikada zabrine, mislim na sve koji vole knjige, da necete stici da procitate sve ono sto zelite? Naravno, to je realno nemoguce, ali da bar sustignete sve one naslove do kojih vam je stalo? Imam strahovit osecaj prisustva vremenskog tesnaca i neumitnosti gubitka mogucnosti da se koliko - toliko nesto postigne na tom planu.
Koliko knjiga prosecno godisnje procitate? Da li se cesto vracate vec procitanom? Da li vam se desava da ste dekoncentrisani kod citanja, cak i kada je u pitanju nesto sto vam se dopada, i sta onda cinite?

Kliknite za proširenje...

Iako je sasvim izvesno da neću, valjda iz straha, nekako imam osećaj da hoću.
Ustvari, bolje je reći tesnac, kao ti, nego strah kao ja, da.
Kako bilo, na toj osnovi izuzetno pažljivo biram šta čitam, između ostalog, koristeći se izvorima kakav je ovaj pdf.
Trudim se da mi godišnji bilans bude 52, nekad uspem i više, nekad značajno podbacim.
S vremena na vreme imam faze kada ne čitam (ono što volim, nego ono što moram). Pošto spadam u one koji čitanju ne prilaze sa dovoljno poštovanja (šoljica čaja, udobna fotelja i klupica za noge), nego imam na svakom mestu gde se iole zadržavam po nešto za čitanje: čitam dok jedem, dok čekam da se skuva mleko...u napadima nekoncentrisanosti - ne čitam.
Izuzev par izuzetaka, nikada ne čitam isti naslov dva puta, ali to je zato što pre nego počnjem da čitam knjigu o njoj saznam poprilično, prevrćem je i okrećem na sve strane.
Uglavnom kupujem sve što mi se čita, tj. sve knjige su moje, pa ono što volim obeležavam u knjizi i na marginama. Na kraju imam papirić na kome su brojevi strana na kojima su ti zanimljivi delovi, nepoznate reči ili pojmovi i slično. Zapisujem tu po nešto, pa je preturanje kutije sa tim papirićima posebno zabavno, nakon nekog vremena. Ne farbam flomasterima, već drvenom olovkom, srećom.


Ovo mi bilo ko popunjavanje leksikona

quentin:

Da li ću stići pročitati sve knjige koje bih želio? Ih, pa ta bitka je unaprijed izgubljena. Mnogo je više dobrih knjiga, nego vremena za njih, čak i kad je čovjek po nekom osnovu profesionalni čitač, a to nisam. Zato se trudim da pratim pouzdane preporuke, da ne gubim vrijeme na knjige koje nisu po mom ukusu.

Kliknite za proširenje...

Da, znam da sam gubitnik,i jedino besmrtnost moze da spasi stvar , no kako je i sa smrcu unapred bitka izgubljena preostaje duboka koncentracija i odluka da se zgrabi sto vise dobre literature (bar to nije amoralno i kaznjivo).
Kad si vec pomenuo profesionalne citace, da li mislis da ih to zanimanje stavlja u ulogu objektivnih kriticara? A na to se nadovezuje i jedno drugo pitanje koje cu ostaviti za drugi put ali nagovestavam...vezano za kritiku i pisanje.
Imas li neku svoju omiljenu listu, autore, zanrove? Mozda si o tome ranije pisao, ali da se podsetimo.

krasuljak:

Ja imam još manje vremena nego ti. Nemam čak vremena ni preporuke da pratim. Zato sam odlučna u ideji da pratim tebe i još par ljudi kojima verujem...

Kliknite za proširenje...

Nekako mi se cini...ako budemo cekali te neke slobodne trenutke (a zna se koji su, ono kada nam svi okrenu ledja, osim knjiga, dakle, neka "razuzdana" starost) za nadoknadu svega propustenog, ulazimo u rizik da nas to mozda i iz nekog razloga (nebitan ) zaobidje. Zato bi valjalo grabiti svaki slobodan trenutak, mozda strpnuti od vremena za internet, i posvetiti se citanju.
Hajde Krasuljak, dosapni i ti nesto na ime poslednje poruke koju sam napisala quentinu. Prvenstveno zbog nekih novih ljudi i trenutnih posmatraca koji razmisljaju da li da citaju i ukljuce se na ovaj podforum ili ne . A i zanima me!

52 knjige... svaka čast!

Ja sam, daj bože, na 30. I gomila toga je budalaština, ali ne znam da je budalaština dok ne pročitam.
Apsolutno se divim osobama koje čitaju uvek i svuda, kao Nora. Nekako ne mogu tako u prolazu. Nije da nemam koncentracije, mada i toga bude (sve češće, na žalost ) nego mi lepo da se, kada završim sve obaveze, a ima ih, sklupčam u moj ćošak, smotam u ćebence i lepo zamolim muža da ukine ton na TV-u. Bogu hvala, gleda samo razne Historije, pa mu ton i ne treba baš. I onda, počne čarolija.

lanavi:

Hajde Krasuljak, dosapni i ti nesto na ime poslednje poruke koju sam napisala quentinu. Prvenstveno zbog nekih novih ljudi i trenutnih posmatraca koji razmisljaju da li da citaju i ukljuce se na ovaj podforum ili ne . A i zanima me!

Kliknite za proširenje...

Pisala sam o ovome godinama unazad, baš na ovom pdf-u. Ne smatram sebe tolikim čitalačkim autoritetom, da bih se ponavljala. Takođe smatram, dozvolićeš, uz svo uvažavanje tebe kao moderatora, da ova tema nije pravo mesto za to.

Podosta sam toga shvatio o pisanju i piscima,sad jednostavno prvo psihologiziram pisca i tek onda
razmišljam o sadržaju...Postoje nekoliko klišea i samo jedan pravi motiv...E to me sve više udaljava
od sve manje mi značajnih knjiga...Koliko sam gutao knjižurine,toliko sam sad van toga...Desetak-petnajst knjiga
umesto stotinjak godišnje...Mislim da sad bolje vrednujem i knjige,ali i ostalo...

lanavi:

Kad si vec pomenuo profesionalne citace, da li mislis da ih to zanimanje stavlja u ulogu objektivnih kriticara? A na to se nadovezuje i jedno drugo pitanje koje cu ostaviti za drugi put ali nagovestavam...vezano za kritiku i pisanje.

Kliknite za proširenje...

Neke pune objektivnosti ne može da bude kad je književnost u pitanju, jer umjetnost nije egzaktna disciplina, ali dovoljno je da urednik/kritičar/književni teoretičar/istoričar bude vijeran vlastitom obrazovanju, kriterijima razvijenim na tonama pročitanih knjiga i formiranom ukusu. Sve dok o knjizi ne sudi na osnovu ličnih simpatija/antipatija prema piscu i sličnim neknjiževnim elementima, sve je OK.

lanavi:

Imas li neku svoju omiljenu listu, autore, zanrove? Mozda si o tome ranije pisao, ali da se podsetimo.

Kliknite za proširenje...

Kad se sve sabere i oduzme, vjerovatno relativna većina knjiga koje sam pročitao pripada engleskoj i američkoj književnosti dvadesetog vijeka, ali to dosta veze ima i s tim šta sam studirao i šta mogu da čitam u originalu.
Nemam jednog omiljenog pisca, povremeno naiđem na neke koji me zainteresuju više nego ostali. Džonatan Frenzen je vjerovatno najzanimljiviji koga sam čitao u posljednjih par godina. Prije toga tako sam tako nailazio na Tomasa Bernharda, Viktora Peljevina, Hanifa Kureišija, Karson Mekalers, Rejmonda Karvera, Kormaka Makartija, Foknera...
Neka vrlo nepouzdana lista knjiga koje namjeravam pročitati postoji na mom blogu, ali ne vezujem se mnogo za nju.

Quentine, a U traganju za izgubljenim vremenom? Meni je to, uz Pekićevo Zlatno runo, glavni prioritet...

Nora Barnacle:

Iako je sasvim izvesno da neću, valjda iz straha, nekako imam osećaj da hoću.
Ustvari, bolje je reći tesnac, kao ti, nego strah kao ja, da.
Kako bilo, na toj osnovi izuzetno pažljivo biram šta čitam, između ostalog, koristeći se izvorima kakav je ovaj pdf.
Trudim se da mi godišnji bilans bude 52, nekad uspem i više, nekad značajno podbacim.
S vremena na vreme imam faze kada ne čitam (ono što volim, nego ono što moram). Pošto spadam u one koji čitanju ne prilaze sa dovoljno poštovanja (šoljica čaja, udobna fotelja i klupica za noge), nego imam na svakom mestu gde se iole zadržavam po nešto za čitanje: čitam dok jedem, dok čekam da se skuva mleko...u napadima nekoncentrisanosti - ne čitam.
Izuzev par izuzetaka, nikada ne čitam isti naslov dva puta, ali to je zato što pre nego počnjem da čitam knjigu o njoj saznam poprilično, prevrćem je i okrećem na sve strane.
Uglavnom kupujem sve što mi se čita, tj. sve knjige su moje, pa ono što volim obeležavam u knjizi i na marginama. Na kraju imam papirić na kome su brojevi strana na kojima su ti zanimljivi delovi, nepoznate reči ili pojmovi i slično. Zapisujem tu po nešto, pa je preturanje kutije sa tim papirićima posebno zabavno, nakon nekog vremena. Ne farbam flomasterima, već drvenom olovkom, srećom.


Ovo mi bilo ko popunjavanje leksikona


A nekad mi se ne čita, iako izuzev par izuzetaka, ništa ne čitam isponova

Kliknite za proširenje...

Nora, izvini sto sam preskocila tvoje napisano ali smo se poklopile u vremenu pa sam nekako previdela tvoj komentar. Tvoj bilans je sasvim solidan, sto ce reci otprilike 1 knjiga nedeljno, sto zaista nije preopterecujuce osim ako ne zapadne neki naslov od 1000 strana, uz to malo slozenije strukture. I nekako mislim da valja kombinovati "lakse" i "teze" pisanje, ali ne u onom bukvalnom smislu. Mislim da pasionirani citaoci znaju o cemu govorim. A nekada se coveku naprosto i ne cita , stepen koncentracije moze da bude bas veliki podstrek ali i problem. Inace, uvek me fasciniraju ljudi koje vidjam po metroima, uopsteno sredstvima javnog prevoza koji mogu da se udube u svoje knjige i ne obracaju paznju na bilo sta sa strane. To zovem - predanoscu.
Ah, ti ces onda procitati vise knjiga od mene (ne ulazim u preostalo vreme ispred ), s obzirom da se retko vracas vec procitanom. Licno imam problem, ako se to uopste i moze nazvati problemom, da se nekim knjigama bas uporno vracam, i uvek iznenadim kako nesto ranije nisam zapazila (alcahjmer ili preobilje svakojakih informacija, ko bi ga znao). Takodje primecujem da mnogi ljudi hvataju beleske o procitanom, izvlace omiljene citate, ali to ne radim...i zao mi je. Primetim da je trebalo i da sam nesto ispustila tek naknadno. A mozda se zato i vracam...da bih opet zaboravila .

kamenita:

52 knjige... svaka čast!

Ja sam, daj bože, na 30. I gomila toga je budalaština, ali ne znam da je budalaština dok ne pročitam.
Apsolutno se divim osobama koje čitaju uvek i svuda, kao Nora. Nekako ne mogu tako u prolazu. Nije da nemam koncentracije, mada i toga bude (sve češće, na žalost ) nego mi lepo da se, kada završim sve obaveze, a ima ih, sklupčam u moj ćošak, smotam u ćebence i lepo zamolim muža da ukine ton na TV-u. Bogu hvala, gleda samo razne Historije, pa mu ton i ne treba baš. I onda, počne čarolija.

Kliknite za proširenje...

Trenutno je na Goodreadsu Year book chalenge gde mozes istestirati (brzinu gutanja knjiga ) svoje projekcije o planiranom i ostvarenom citanju.

krasuljak:

Pisala sam o ovome godinama unazad, baš na ovom pdf-u. Ne smatram sebe tolikim čitalačkim autoritetom, da bih se ponavljala. Takođe smatram, dozvolićeš, uz svo uvažavanje tebe kao moderatora, da ova tema nije pravo mesto za to.

Kliknite za proširenje...

Znam da si pisala ali nije lose podsetiti se . Necemo o autoritetima jer takva deklarisanja uglavnom stvaraju nelagodu (snebivanje stidljivih, a i onog ko je prozvan, a nema potrebe ni kod jednih ni kod drugih). Slobodno ti kazi sta smeta, sta ne stima, da ispravljamo (uci se uvek najbolje od iskusnih i vec izverziranih). Deo ove diskusije ce biti pomeren na adekvatno mesto za izvesno vreme. Potrudicemo se da napravimo jos neke promene, vizuelnog karaktera, zarad lakseg snalazenja. No da se ne brblja previse unapred. Skoci pa reci hop!

Dragoljub69:

Podosta sam toga shvatio o pisanju i piscima,sad jednostavno prvo psihologiziram pisca i tek onda
razmišljam o sadržaju...Postoje nekoliko klišea i samo jedan pravi motiv...E to me sve više udaljava
od sve manje mi značajnih knjiga...Koliko sam gutao knjižurine,toliko sam sad van toga...Desetak-petnajst knjiga
umesto stotinjak godišnje...Mislim da sad bolje vrednujem i knjige,ali i ostalo...

Kliknite za proširenje...

Da li to znaci da se najpre bavis autobiografijom pisca pa tek onda trazis informacije ili preporuke drugih? Motiv pisanja je tako...rastegljiv. Da li treba za nesto provereno (neka tako definisem klasike) postavljati zamku ispitivanja njihovih motiva ili se ipak baviti sadrzinom onog sto su napisali?
Nekada dodje do zamora. Nekada promene interesovanja. Najgore bi bilo ne pozeleti knjige ikada vise. Onda vise nije problem u knjigama.

quentin:

Neke pune objektivnosti ne može da bude kad je književnost u pitanju, jer umjetnost nije egzaktna disciplina, ali dovoljno je da urednik/kritičar/književni teoretičar/istoričar bude vijeran vlastitom obrazovanju, kriterijima razvijenim na tonama pročitanih knjiga i formiranom ukusu. Sve dok o knjizi ne sudi na osnovu ličnih simpatija/antipatija prema piscu i sličnim neknjiževnim elementima, sve je OK.

Kad se sve sabere i oduzme, vjerovatno relativna većina knjiga koje sam pročitao pripada engleskoj i američkoj književnosti dvadesetog vijeka, ali to dosta veze ima i s tim šta sam studirao i šta mogu da čitam u originalu.
Nemam jednog omiljenog pisca, povremeno naiđem na neke koji me zainteresuju više nego ostali. Džonatan Frenzen je vjerovatno najzanimljiviji koga sam čitao u posljednjih par godina. Prije toga tako sam tako nailazio na Tomasa Bernharda, Viktora Peljevina, Hanifa Kureišija, Karson Mekalers, Rejmonda Karvera, Kormaka Makartija, Foknera...
Neka vrlo nepouzdana lista knjiga koje namjeravam pročitati postoji na mom blogu, ali ne vezujem se mnogo za nju.

Kliknite za proširenje...

Blog cu svakako pogledati, hvala! Americki autori mi nisu narocito bliski ali bi valjalo prosiriti malo krug pisaca, tako da hvala i na ovih nekoliko meni novih imena.
Kada spominjes objektivnu kritiku, slazem se sa time da neke neprimerene preferencije (tipa naklonosti nekom) ne bi smele biti presudne u donosenju krajnjih sudova, a u krajnjoj liniji time i nesigurnim citaocima ili onima koji kritici previse veruju dopustiti da nesto previde. Bojim se da se veoma cesto desava da, upravo zbog raznolikosti ukusa, a i losih vremena u kojima se za nesto novca "ume da kupi" publika, neka (ne)dela nadju u poziciji najtrazenijih, najcitanijih a tu po logici stvari, tj. kvalitetu nikada ne bi ni smela da se tu nadju.

kamenita:

52 knjige... svaka čast!

Ja sam, daj bože, na 30. I gomila toga je budalaština, ali ne znam da je budalaština dok ne pročitam.
Apsolutno se divim osobama koje čitaju uvek i svuda, kao Nora. Nekako ne mogu tako u prolazu. Nije da nemam koncentracije, mada i toga bude (sve češće, na žalost ) nego mi lepo da se, kada završim sve obaveze, a ima ih, sklupčam u moj ćošak, smotam u ćebence i lepo zamolim muža da ukine ton na TV-u. Bogu hvala, gleda samo razne Historije, pa mu ton i ne treba baš. I onda, počne čarolija.

Kliknite za proširenje...

Hvala ti, ali, bez lažne skromnosti, to nije nikakav uspeh ako se malo bolje razmisli.
Meni je književnost među najvećim pasijama u životu, 52 knjige godišnje znači, prosečno, sat vremena dnevno. A osoba koja, recimo, ide na pilates rekreativno, taj sat potroši u pripremnim i post radnjama (putovanje do sale i nazad, raspakivanje i pakovanje, extra tuširanje i štatijaznam šta se još tamo radi - naduvavanje lopte?!). Tako mogu samo da ostanem postiđena i reč "pasija" zamenim terminom "hobista u pokušaju".
A što ima brzih čitalaca i ovde među nama! Za tri inkarnacije ne bih mogla da ih stignem.
E, sad, to sa čitanjem gde god... stvar je senzibiliteta: kao ljudi koji jedu stojeći - ja ne mogu, ali to ne znači da više uživam u hrani od njih.

lanavi:

Nora, izvini sto sam preskocila tvoje napisano ali smo se poklopile u vremenu pa sam nekako previdela tvoj komentar. Tvoj bilans je sasvim solidan, sto ce reci otprilike 1 knjiga nedeljno, sto zaista nije preopterecujuce osim ako ne zapadne neki naslov od 1000 strana, uz to malo slozenije strukture. I nekako mislim da valja kombinovati "lakse" i "teze" pisanje, ali ne u onom bukvalnom smislu. Mislim da pasionirani citaoci znaju o cemu govorim. A nekada se coveku naprosto i ne cita , stepen koncentracije moze da bude bas veliki podstrek ali i problem. Inace, uvek me fasciniraju ljudi koje vidjam po metroima, uopsteno sredstvima javnog prevoza koji mogu da se udube u svoje knjige i ne obracaju paznju na bilo sta sa strane. To zovem - predanoscu.
Ah, ti ces onda procitati vise knjiga od mene (ne ulazim u preostalo vreme ispred ), s obzirom da se retko vracas vec procitanom. Licno imam problem, ako se to uopste i moze nazvati problemom, da se nekim knjigama bas uporno vracam, i uvek iznenadim kako nesto ranije nisam zapazila (alcahjmer ili preobilje svakojakih informacija, ko bi ga znao). Takodje primecujem da mnogi ljudi hvataju beleske o procitanom, izvlace omiljene citate, ali to ne radim...i zao mi je. Primetim da je trebalo i da sam nesto ispustila tek naknadno. A mozda se zato i vracam...da bih opet zaboravila .

Kliknite za proširenje...

To sa pamćenjem mene odavno ne opterećuje. Shvatila sam da iz knjiga uglavnom izvlačim opšti utisak (koji zapamtim), ostalo zaboravim vrlo brzo pošto pročitam knjigu. Šta će biti segmenti tog opšteg utiska biram sama, pa je nekad jezik, nekad stil, nekad luda imena likova, nekad i radnja, najčešće alegorija. Često čitam tuđe prikaze knjiga (zato i volim ovakva mesta, blogove, među kojima i Quentinov), pa se podsetim nečega ili ponovo prelistam knjigu i/ili neku svoju zabelešku. Zapravo, knjige i pamtim i razumem po principu a-ha! efekta: jednu iz pete, sedmu iz trineste. Srećom, ne živim od toga, pa mi je dozvoljeno da radim šta mi se radi.

Nedavno sam, na primer, pročitala Iščekujući varvare i zapamtila gomilu nebitnih detalja, ali mi i dalje nije najjasnije šta je pisac hteo da kaže, budući da taj nivo bledila (isključivo po mojim kriterijumima) teže prolazi kod Nobelovog komiteta.
A sad čitam Hadrijanove memoare i opako se smaram, uz čuđenje otkud toj knjizi tolika popularnost. No, čekam kraj i polažem sve karte na mogućnost da mi je dosadna tema, budući da sam dobar deo tih informacija već imala iz drugih izvora i da Hadrijana ne smatram zabavnom osobom.

Ja nikada nisam brojala pročitane knjige. Ako to nekoga zanima, može da pronađe na ovim stranicama, pa da napravi statistiku. Nekad danima ne pročitam ni slovo, nekadita pročitam knjigu za dva dana (kad sam na raspustu, obično nemam drugih obaveza). Kada radim, najviše ugrabim u lokalnom autobusu. To je način da bar malo ćutim, pošto je opšte poznato da to retko činim... TV takoreći ne gledam, pa mi je terasa omiljeno mesto za osamu kod kuće. Živa nisam šta ću sad kad se vreme pogorša, a počelo je...

Ја сам јако ретко направио погрешан избор књиге, јер мој је став да нећу да трошим живот на глупости, лимунаде и трице, све док не прочитам све оно што сматрам класицима. Пре 10ак година, направио сам списак писаца и дела која имам намеру да прочитам. Допуњавао сам га, у ходу, али јако пробирљиво. Моћућност избора погрешног аутора свео сам на минимум.

Nora Barnacle:

A sad čitam Hadrijanove memoare i opako se smaram, uz čuđenje otkud toj knjizi tolika popularnost.

Kliknite za proširenje...

Primetila sam da je većina popularne "vredne" literature jako smaračka (valjda zbog toga i vredi), jer zahteva dodatno angažovanje da bi se razumela, što ne može da si priušti svako, što zbog mentalnog sklopa, što zbog nedostatka vremena. To se meni skoro desilo s Uliksom, koga ti obožavaš, a ja sam ga smandrljala, samo kol'ko da mogu da se zakunem da sam pročitala. Druga krajnost je popularna "laka" literatura, koja se čita dok se čeka red u pošti. To ne radim, mada me neretko pobedi radoznalost, čisto da mogu na miru da se pridružim pljuvačima.
Ja samo želim da se lepo osećam dok čitam. Ako je štivo interesantno, vući će me da što pre završim, ako je neintersantno, gubim volju, makar bilo nešto najplemenitije na svetu, i odustajem.

Nora Barnacle:

Nedavno sam, na primer, pročitala Iščekujući varvare i zapamtila gomilu nebitnih detalja, ali mi i dalje nije najjasnije šta je pisac hteo da kaže, budući da taj nivo bledila (isključivo po mojim kriterijumima) teže prolazi kod Nobelovog komiteta.

Kliknite za proširenje...

Ni meni se Iščekujući varvare nije dopala i od tada ne mogu da se natjeram da ponovo čitam Kucija. A moglo bi se, knjige su mu uglavnom kratke.
Čitao sam i Bucatijevu Tatarsku pustinju koja je presudno uticala na Kucija (dvije knjige su zaista vrlo slične), ali utisak je bio isti kao i poslije Varvara.
Ja imam neku odbojnost prema alegorijama još od davnih godina čitanja Malog princa i Galeba Džonatana Livingstona.

krasuljak:

Primetila sam da je većina popularne "vredne" literature jako smaračka (valjda zbog toga i vredi), jer zahteva dodatno angažovanje da bi se razumela, što ne može da si priušti svako, što zbog mentalnog sklopa, što zbog nedostatka vremena. To se meni skoro desilo s Uliksom, koga ti obožavaš, a ja sam ga smandrljala, samo kol'ko da mogu da se zakunem da sam pročitala. Druga krajnost je popularna "laka" literatura, koja se čita dok se čeka red u pošti. To ne radim, mada me neretko pobedi radoznalost, čisto da mogu na miru da se pridružim pljuvačima.
Ja samo želim da se lepo osećam dok čitam. Ako je štivo interesantno, vući će me da što pre završim, ako je neintersantno, gubim volju, makar bilo nešto najplemenitije na svetu, i odustajem.

Kliknite za proširenje...

Ne može da vredi ništa što smara prosečno inteligentnu i isto toliko obrazovanu i zainteresovanu osobu, tako ja mislim.
U tvom slučaju za Džojsa i i mom za Jursenarovu nedostaje interesovanja, rekla bih.
Ne mogu da govorim o tvojim preferencama na temu Uliksa, a u mom slučaju je reč o loše odabranoj temi (bolje da sam uzela ono s Markom Kraljevićem). Naime, meni je Hadrijana bilo i preko glave tokom studija, pa ne znam šta mi je ovo trebalo. Ne volim popularizaciju istorije još od ranog detinjstva, kad sam videla Ljubišu Samardžića u rimskoj togi. Trauma, šta li je. Na antičku sam posebno alergična.

Margerit Jursenar piše ozbiljno, ali pregnantno, makar ovde (ranije je nisam čitala). Knjiga je odličan izvor za štancovanje Najlepših citata sveCke književnosti i tako, fino štivo da (student) u glavi oživi istorijsku ličnost. za sad ne vidim ništa više od toga.

A svi valjda čitamo za lep osećaj.

Ah, meni su Varvari tako legli, i uvek je preporucujem. Mozda zato sto volim da se "patim" sa junacima i prolazim kroz njihove golgote. Volim literarni mrak sa povremenim razgrtavanjem svetloscu laganih recnih nota (a da nije Bjelica i Radusinovic, i jos plast sena slicnih!).
O Malom Princu da ne govorim, Volim ... to je knjizica koja me sada tako raznezi a onda kada je trebalo u osnovnoj citati, nisam mogla da je smislim.
Ipak...preporucite Vi meni nesto od svog omiljenog, necu se ljutiti i unapred odbiti . A i da ne gubim previse vremena jer ga nema toliko napretek!

Maloprije sam završio Spletkarenje sa sopstvenom dušom, Marija Jovanović. Nije loše, ali nije ni nešto naročito. Ima malo više patetike. Oni filozofski dijelovi su nekad zanimljivi, nekad naporni za čitanje. Sve u svemu, prosjek.

Велебитдрема:

Ја сам јако ретко направио погрешан избор књиге, јер мој је став да нећу да трошим живот на глупости, лимунаде и трице, све док не прочитам све оно што сматрам класицима. Пре 10ак година, направио сам списак писаца и дела која имам намеру да прочитам. Допуњавао сам га, у ходу, али јако пробирљиво. Моћућност избора погрешног аутора свео сам на минимум.

Kliknite za proširenje...

Čini mi se da je ekspanzija pisaca počela kasnije, pa se plašim da si spisak baš, baš morao da dopunjuješ.
Ono, i ja više volim i verujem klasicima, ali ne mogu ni da ignorišem savremenike. Basaru, Draškovića, nagrađene pisce, nikad ne preskačem, ako ne zbog drugog, a ono bar zbog pljuvanja. Nikad ne pljujem na slepo. Zahvaljujući Quentinu, Rayeli, Nori, Shade ( ne mogu sve da nabrojim), otkrila sam mnoge strane pisce za koje nisam ni znala da postoje, i sad ih pratim i prosto obožavam (Frenzen, Barns, Gorder, Bernhard). Saramago mi je takođe velika ljubav, možda baš zbog njegove specifičnosti. Puno je pisaca koje sam preskočila u mladosti, Štajnbeka, Foknera, Apdajka, a koji mi se sada baš dopadaju. Primećujem da i na Hesea i Markesa sada gledam drugim očima, valjada sam tek sada zrela za njih. U mladosti sam ludovala za Remarkom, Hemingvejem, Zilahijem, ali, to mi je bilo dostupno, imala sam u kući. Sada sam u prilici da sama sebi kupujem šta mi se sviđa ili bi moglo da mi se svidi, upravo zahvaljujući preporukama ljudi u čiji ukus verujem, poznajem ga i sličan je mom.