- Poruka
- 82.915
Šta se to dešava, pita se pravoslavni monah, čije je poslednje sećanje vezano za gašenje sveće pre počinka. Čuje se: ‘’Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri , dva, jedan, nula! Srećna Nova Godina!’’ Kalašnjikov prašti uz pratnju pištolja, petardi i vatrometa. On taj zvuke ne poznaje. Čuje samo zaglušujuću buku i oseća strah. Sakrio se u jednom haustoru za koji bi rekao da je wc sa razvaljenim vratima, izgovarao je sve molitve kojih je mogao da se seti i čekao da buka prestane. Da sve nestane i da se ponovo nađe u svom manastiru.
Buka se malo primirila. Sada se umesto ‘’zaglušujućih munja’’ čula neka grozna muzika, cika i vriska. Rešio je da izađe iz svog skrovišta, ne mogavši više da diše u smrdljivom haustoru. Na sve strane su gorele svetiljke. Nije bio sasvim siguran da li je dan ili noć. Kao da su se sve svetiljke sa neba spustile na tlo, jer iako je nebo je bilo vedro, na njemu je bilo tek nekoliko prigušenih zvezda. Ulicom hodaju ljudi koji se glasno smeju i nadvikuju, ali ne može odrediti kom narodu pripadaju niti kog su pola. Svi su nekako jednaki. Obučeni u jeftine prnje i nakinđureni. Neki od njih bili su našminkani kao dvorske lude. Mora da je grad opusteo zbog nekog rata ili bolesti pa su ga cigani naselili, razmišljao je. Govore čudnim jezikom, koji možda malčice na srpski liči. Od silne vike koja do njegovih ušiju dopire, tek poneku reč razaznaje. Vazduh smrdi na barut, trulež i čađ. Teško ga je disati. Grad je do u nedogled bio sastavljen od betona, stakla, čelika I kamena. Tek ponegde je neko jadno drvo virilo iz betona. Drumovi su bili glatki i mokri, pa se činilo kao da su i oni od stakla. Po njima su jurile kočije bez konja, praveći buku i smrad, a pored su bile nabacane gomile snega, punog đubreta i crnog od čađi. Ugledao je jednu česmu i poželeo da se napije vode, ali to nije bila voda već neka ustajala tečnost koja smrdi jednako kao i vazduh koji ga okružuje.
U daljini je video kupolu sa velikim zlatnim krstom na vrhu. Srce mu je zaigralo kada je pomislio da tamo možda može naći nekoga ko govori srpskim jezikom, ko će mu objasniti šta se ovo dešava i gde se to obreo. Kreuno je u tom pravcu. Nekoliko puta je nailazio na kip sedog dede, sa ogromnom bradom, obučenog u crveno odelo. To mora da je jedno od njihovih božanstava, posmislio je. A da nije jedini bog uveravale su ga ogromne slike sa zidova, na kojima su bila poluobnažena ženska božanstva. Bilo mu je žao što ne ume da pročita šta na tim slikama piše i verovao je da je tim rečima objašnjeno o kakvom se božanstvu radi. Trudio se da ne gleda u ljude koje je sretao usput, da ih nekim gestom ne bi izazvao. Izgledali su mu agresivno i sumanuto. Nekud su žurili, govorili sami sa sobom na sav glas, histerično mlatili rukama i sudarali se sa prolaznicima. Iz zapaljenih kontejnera dizao se bledi i neopisivo smrdljiv dim. Niko nije prilazio da ugasi vatru, niti se ko na smrad obazirao, pa je naš prijatelj pomislio da je to jedan od rituala za praznik koji upravo slave.
O čemu je on još sve razmišljao idući prema Hramu Svetog Save, čega se plašio i čemu se nadao, mi to ne možemo da razumemo. Da li bi i koliko dugo preživeo u ovom našem savremenom svetu, da se nije prekrstivši se i prekoračivši prag hrama našao ponovo u svom manastiru i svom vremenu, ni to ne možemo znati. Kao što ne znamo ni zbog čega živimo ovakvim životom.
Nekad i sad
by svesnaglista
Ne možemo da znamo, ali možemo da maštamo.
Ili možemo da razmislimo šta bismo mu rekli. Kako bismo mu objasnili ko smo mi i šta nam se to desilo?
Buka se malo primirila. Sada se umesto ‘’zaglušujućih munja’’ čula neka grozna muzika, cika i vriska. Rešio je da izađe iz svog skrovišta, ne mogavši više da diše u smrdljivom haustoru. Na sve strane su gorele svetiljke. Nije bio sasvim siguran da li je dan ili noć. Kao da su se sve svetiljke sa neba spustile na tlo, jer iako je nebo je bilo vedro, na njemu je bilo tek nekoliko prigušenih zvezda. Ulicom hodaju ljudi koji se glasno smeju i nadvikuju, ali ne može odrediti kom narodu pripadaju niti kog su pola. Svi su nekako jednaki. Obučeni u jeftine prnje i nakinđureni. Neki od njih bili su našminkani kao dvorske lude. Mora da je grad opusteo zbog nekog rata ili bolesti pa su ga cigani naselili, razmišljao je. Govore čudnim jezikom, koji možda malčice na srpski liči. Od silne vike koja do njegovih ušiju dopire, tek poneku reč razaznaje. Vazduh smrdi na barut, trulež i čađ. Teško ga je disati. Grad je do u nedogled bio sastavljen od betona, stakla, čelika I kamena. Tek ponegde je neko jadno drvo virilo iz betona. Drumovi su bili glatki i mokri, pa se činilo kao da su i oni od stakla. Po njima su jurile kočije bez konja, praveći buku i smrad, a pored su bile nabacane gomile snega, punog đubreta i crnog od čađi. Ugledao je jednu česmu i poželeo da se napije vode, ali to nije bila voda već neka ustajala tečnost koja smrdi jednako kao i vazduh koji ga okružuje.
U daljini je video kupolu sa velikim zlatnim krstom na vrhu. Srce mu je zaigralo kada je pomislio da tamo možda može naći nekoga ko govori srpskim jezikom, ko će mu objasniti šta se ovo dešava i gde se to obreo. Kreuno je u tom pravcu. Nekoliko puta je nailazio na kip sedog dede, sa ogromnom bradom, obučenog u crveno odelo. To mora da je jedno od njihovih božanstava, posmislio je. A da nije jedini bog uveravale su ga ogromne slike sa zidova, na kojima su bila poluobnažena ženska božanstva. Bilo mu je žao što ne ume da pročita šta na tim slikama piše i verovao je da je tim rečima objašnjeno o kakvom se božanstvu radi. Trudio se da ne gleda u ljude koje je sretao usput, da ih nekim gestom ne bi izazvao. Izgledali su mu agresivno i sumanuto. Nekud su žurili, govorili sami sa sobom na sav glas, histerično mlatili rukama i sudarali se sa prolaznicima. Iz zapaljenih kontejnera dizao se bledi i neopisivo smrdljiv dim. Niko nije prilazio da ugasi vatru, niti se ko na smrad obazirao, pa je naš prijatelj pomislio da je to jedan od rituala za praznik koji upravo slave.
O čemu je on još sve razmišljao idući prema Hramu Svetog Save, čega se plašio i čemu se nadao, mi to ne možemo da razumemo. Da li bi i koliko dugo preživeo u ovom našem savremenom svetu, da se nije prekrstivši se i prekoračivši prag hrama našao ponovo u svom manastiru i svom vremenu, ni to ne možemo znati. Kao što ne znamo ni zbog čega živimo ovakvim životom.
Nekad i sad
by svesnaglista
Ne možemo da znamo, ali možemo da maštamo.
Ili možemo da razmislimo šta bismo mu rekli. Kako bismo mu objasnili ko smo mi i šta nam se to desilo?
