Emanuel Tod i njegova analiza imperije

Emanuel Tod je ugledni, možda jedan od vodećih francuskih intelektualaca danas, po profesiji antropolog. Ta je struka prividno uspela da evolucijom klasične etnologije u modernu antropologiju posadi tu nauku u samo središte proučavanja društva. Vrlo brzo se ipak moralo nazreti da nije prošlo bez razočaranja, kao da je ovom metamorfozom stvorena jedna disciplina koja iz svakog lonca uzima ponešto, a da sebe samu nije dovoljno sistematizovala.

Pisac se proslavio 1976. godine kada je objavio jednu studiju sličnu ovoj: „Konačni pad - Esej o raspadanju sovjetske sfere”. U isto vreme to je bila provera i njegovih teorija da vekovima nasleđeni tip porodice, opismenjavanje društava i demografski razvoj određuju uspon i pad malih i velikih naroda. Na taj je način 1976. godine, izračunavajući stalno opadanje stanovništva Sovjetskog Saveza, zapravo njegovog slovenskog dela, izvukao zaključak da se sovjetska država nužno mora rastočiti. Trebalo je 15 narednih godina da to ne izgleda kao futurizam moderne publicistike, nego zaista jedna nauka. Ova je knjiga najbolji izlog škole francuskog strukturalizma.

Porodične strukture

U ovoj novoj raspravi „Posle imperije - Esej o raspadanju američkog sistema”, Emanuel Tod razrađuje temelje moderne antropologije i izvlači zaključak da će za 50 godina današnja jedina supersila u svetu sići sa svetske pozornice, ustupajući mesto jednom novom koncertu svetskih supersila. I tu će Sjedinjene Države biti u središtu, ali više neće dominirati. Ujedinjena Evropa, preporođena Rusija i Japan (a možda i buduća Kina) biće uticajnije u svetu koji dolazi, kada se američko gospodstvo svetom iscrpe i moralno upropasti.

Autor je 1983. objavio svoju knjigu o „Trećoj planeti - Porodične strukture i ideološki sistem”, sa teorijom na osnovu koje je bio prvi koji je predvideo nužnost propadanja Sovjetskog Saveza, a danas jedan od mnogih, sa predviđanjem neophodnosti samorazaranja moderne Amerike.

Porodične strukture su odlučivale, iz vekovne dubine, o karakteru moderne države. Po tome, anglosaksonski liberalizam dolazi od porodice u kojoj vlada načelo jednakosti roditelja i dece, kao i odsustvo jednakosti među braćom (str. 63). Na tom se temelju izgradilo društvo individualizma.

Francuska revolucija je ujedinila to dvoje - jednakost dece i roditelja i jednakost braće. To je bilo karakteristično za basen Pariza u 18. veku, a posledica je bila stvaranje društva sa duhom jednakosti, socijalnog egalitarizma moderne demokratije. U Rusiji su ljudi sačuvali prastari duh jednakosti, ali decu do smrti drže pod autoritetom roditelja. Slično je na prostoru bivše Jugoslavije, u Kini i Vijetnamu, kao i u nekim evropskim zonama (Toskana u Italiji, pokrajina Limuzen u Francuskoj i Finska, koje na svim izborima glasaju za komuniste).

U Nemačkoj je autoritarna i neegalitarna porodica, u kojoj samo najstariji sin postaje naslednik, stvorila autoritarnu ideologiju nejednakosti među ljudima.

„Arabo-muslimanska porodica” stvara ideologiju egalitarizma i komunitarne aspiracije, „koja ne završava sa zgrušavanjem (coaguler) u etatizmu” (str. 64). Taj se društveni tip proteže na deo Turske, Iran, Pakistan i bivšu sovjetsku Centralnu Aziju. Izuzetak su muslimani Jugoslavije, Albanije i Kazahstana, koji su isto tako komunitarni, egalitarni i nasleđuju po ocu, ali nisu endogami, to jest mešaju se sa drugim etničkim grupama.

Ovaj porodični strukturni tip je posvuda stvarao uvek društva i države koje se razlikuju jedna od druge. Individualizam je u anglosaksonskom svetu uvek stvarao liberalne države. U Rusiji je carska autokratija bila produžetak autoritarne porodice, kao što je to bilo i u Nemačkoj sa komunizmom i nacizmom. Demokratija je sudbina svakog društva i države u budućnosti, ali i u toj budućoj demokratiji će postojati razlika koja će svoje postojanje dugovati ovoj vekovnoj kobi tipa porodice.

Francuska je demokratija liberalna i egalitarna, po čemu se razlikuje od američke. Nemačka i ruska demokratija se sada kristalizuju kao autoritarne, kod Nemaca neegalitarna i autoritarna demokratija, kod Rusa egalitarna i autoritarna. Sadašnji neprirodan spoj autoritarne politike i liberalne ekonomije samo je privremen u komunističkoj Kini. Ona će ići putem Tajvana sa autoritarnom i neegalitarnom demokratijom. Tod ovim demantuje Fukujamu da demokratije između sebe ne mogu ratovati.

Prosvećivanje stanovništva

Demokratski oblik države je nužan istorijski proizvod spajanja dva bitna faktora - demografskog rasta i opismenjavanje stanovništva. Samo su nepismena društva diktatorska.

Svaki pad stanovništva i uporedno njegovo opismenjavanje zakonito moraju proizvesti onaj tip demokratije usaglašen onoj vekovnoj kobi strukture porodice. Ruska demokratija ne može biti politički individualistička i ekonomski neegalitarna, nego autoritarna u jednoj oblasti i egalitarna u drugoj.

U vreme od 1923. do 1927. u Rusiji se na jednu hiljadu ljudi rađalo 42,7 dece, u fazi od 1959. do 1952. to je spalo na 26,7, a u godini 1975. na svega 18,1 dece. Kako se islamski delovi federativne države razvijaju upravo suprotno od demografskog pada, tu je raspad države morao da zakuca na vrata istorije. Danas Rusija rađa samo 1,2 dece po ženi, Ukrajina 1,1, Belorusija 1,2, Španija 1,2, Italija, Nemačka i Grčka 1,3. Od 144 miliona stanovnika u godini 2001. Rusija će za narednih 25 godina postati narod od 137 miliona (str. 173).

Emanuel Tod ipak na jednom mestu veli da ovo opadanje ruskog stanovništva može za buduću Rusiju biti korisno, jer će joj pomoći da lakše savlada velike socijalne lomove koji će naići. Jedno poglavlje nosi naslov „Povratak Rusije”, nikada više kao autoritarne imperije, nego demokratske supersile koja će sa Japanom i ujedinjenom Evropom slomiti američku hegemoniju i svesti je na silu jednaku sa ostale tri.

Današnja Amerika ima povoljniji prirast stanovništva nego evropske zemlje, Japan i Rusija, ali tu postoji razlika u povećanom demografskom rastu obojenih i stagnaciji belih stanovnika. Američko crnačko stanovništvo je večni unutrašnji izgnanik. Broj mešanih crnih i belih brakova pokazuje priraštaj, ali samo između bele žene i crnog muškarca, ne i obratno. Latinsko stanovništvo se asimiluje u jednu novu Ameriku, ali će uvek zadržati određenu razliku prema staroj Americi bele boje kože. Emanuel Tod predviđa nužnost ujedinjavanja Rusije, Belorusije i Ukrajine, a za poslednju kaže da će biti uvek „nova Rusija” i po etničkom karakteru ruska oblast. Kazahstan se sa polovinom ruskog (ili slovenskog) stanovništva ne može držati daleko od ovog budućeg svetskog kolosa.

Drugi bitni faktor zbog koga su sve diktature i svetske imperije morale da se demokratizuju jeste proces opismenjavanja, to jest prosvećivanja stanovništva. Poglavlja posvećena „alfabetizaciji sveta” su po statistikama u ovoj knjizi isto tako dosadna kao poglavlja o demografskom rastu, ali su u isto vreme i podjednako korisna. Mešana društva, kao što je bilo sovjetsko i jugoslovensko, morala su se raspasti. Sve statistike pokazuju da se tek danas u bivšoj sovjetskoj Centralnoj Aziji demografski rast svodi na 2,2 stanovnika po ženi. To je više nego u susednoj Rusiji, ali znatno niže nego u tim oblastima pre desetak godina, gde je po jednoj ženi dolazilo 6,7 dece. Raspadanje Jugoslavije autor prati iz razlika demografskog rasta i kulturnog napretka slovenskog stanovništva i bosanskih i albanskih muslimana. Prvi su imali nizak priraštaj i visoku pismenost, a kod muslimana obratno, pa su Srbi i Hrvati gledali na rast muslimana kao na istorijsku poplavu koja menja etnički karakter istorijskih pokrajina njihove otadžbine.

Rusiji suđeno da bude sila

Krajnje je vreme da se odgovori na pitanje po čemu Emanuel Tod predviđa nužnu propast današnjih Sjedinjenih Država kao jedine svetske imperije? Ona će nastojati da destabilizuje Evropu i Rusiju. Amerika vodi destruktivnu politiku prema Rusiji, ili je izoluje i ne računa u značajan faktor, ili respektuje kao mrtvaca. Njen je osnovni cilj dezintegracija Rusije, dajući podršku separatističkim pokretima područja Kavkaza i svojim prisustvom u muslimanskim državama Centralne Azije.

„To je” - veli Tod - „teško potcenjivanje ruske nacionalne kohezije” (str. 170). Američke formule tranzicije od planske privrede na slobodno tržište su u Rusiji proizvele istorijsku katastrofu. „To je tip sloma koji je Kina izbegla zadržavajući autoritarnu državu kao motor procesa liberalizovanja ekonomije” (str. 175). Ovo potcenjivanje Rusije će Rusija iskoristiti tako što će megalomanske ambicije Amerike da bude prisutna na njenoj bivšoj teritoriji odobravati do trenutka kada svakome bude jasno da ti američki garnizoni po Centralnoj Aziji savršeno ništa ne znače. (Na jednom mestu Tod veli da ruski jezik u tim muslimanskim društvima neće u budućnosti biti „lingua franca” kao što je danas). Sve u svemu, Rusiji je ipak suđeno da ponovo postane svetska sila.

Tod je neuverljivo optimista u izračunavanju ruskog istorijskog pada. To je znatno gore nego što on misli, jer ruski narod danas gubi po milion ljudi svake godine. Za 25 godina neće imati 137 miliona, nego 121, a ne vidi se gde će se to nazadovanje zaustaviti. Postoji u ruskom jeziku danas uzrečica da zajednica svake godine gubi „jedan Voronjež”, milion je ljudi manje. Uteha nije da će Nemcima možda biti gore i da će se tamo to pretvoriti u nužnost islamizacije nemačkog prostora. U jednom Emanuel Tod ima pravo - padanje mora nekad stati, pa iako danas mrtvo, „veliko zvono cara Ivana” se jednom mora oglasiti, kad nas ne bude.

Rast oligarhije

Temeljna klica budućeg američkog rasula, razrađuje Emanuel Tod, nalazi se u nepovoljnoj socijalnoj i ekonomskoj evoluciji društva. Sjedinjene Države su za poslednjih pola stoleća bile uzor za celo čovečanstvo i one su svet vodile ka boljem poimanju demokratije i prosperitetne ekonomije. Sada se Sjedinjene Države sve više „predstavljaju kao faktor međunarodog nereda, proizvodeći tu i tamo, gde god mogu, nesigurnost i sukob”. Zbog toga su na putu da za svet koji dolazi postanu „jedan problem” (str. 9).

Slično kao u Francuskoj i Britaniji, američka demokratija prerasta u oligarhiju. To je tačno prema Aristotelovom predviđanju da demokratiju može da nasledi oligarhija. On je definisao demokratiju kao spajanje slobode („elentheria”) i jednakosti („isonomia”), pa se na taj način dozvoljava ljudima „da vode svoj život kako žele” (str. 59).

Umesto tog aristotelovskog ideala demokratije, ostvarilo se njegovo predviđanje rasta oligarhije. Emanuel Tod je usvojio teoriju američkog sociologa Majkla Linda („Michael Lind: The Next American Nation. The new Nationalism and the fourth American Revolution” (1995) da je u Sjedinjenim Državama stvorena jedna nova klasa koja nikad u istoriji, nigde, nije ranije postojala. To je klasa super bogataša, kad 20 odsto stanovništva ima u svojim džepovima 50% novčane vrednosti. Lind taj novi socijalni sloj naziva „nadklasom” („the Overclass”). Slično je u dve zapadnoevropske zemlje, ali Tod ne veruje u mogućnost da se one stope u jednu globalnu nadklasu, nego će se ponasati rivalski.

U Sjedinjenim Državama je došlo do poremećaja u dosadašnjim fundamentalnim principima političke ekonomije slobodnog tržišta. Uvek je vredelo pravilo da mora postojati ekvivalent između vrednosti novca na tržištu i količine roba koje se za njega mogu kupiti. Sjedinjene Države doživljavaju stalni pad svoje proizvodnje, porast tercijalnih delatnosti (najviše usluga), pa je rezultat toga da je od 1993. do 2000. spoljnotrgovinski deficit Amerike porastao od 100 milijardi dolara na 450 milijardi. Tu se onda stvorila „Doktrina O'Nila”, po kojoj u našem globalnom društvu više „izravnavanje stranih računa nema nikakvog značaja” (str. 106). Tod je ovome posvetio celo jedno poglavlje. Americi je dnevno potrebna jedna milijarda dolara da pokriva neophodne potrebe spoljnotrgovinskog deficita. Radi se, dakle, o činjenici da Amerika ne povećava industrijsku proizvodnju, nego sve više uvozi gotove industrijske proizvode iz drugih razvijenih zemalja. Ona „ne proizvodi i troši”. Plaća se papirom bez pokrića.

Stvorena „nadklasa”

Celu ovu analizu Emanuel Tod je podredio zaključku da se nova američka „nadklasa” ne formira na ekonomskim osnovama, nego po položaju koji zauzima u spoljnom svetu, to jest u američkoj politici vojnog kontrolisanja celog sveta. Amerika, najveća riznica na svetu, stalno uvozi tuđi kapital koji ima interesa da ulaže u američki spoljnotrgovinski deficit. U vreme pada komunizma, 1990. godine, u Sjedinjene Države su strani investitori uložili 88 milijardi dolara, a samo 2001. celih 865 milijardi (str. 111). „Američka ekonomija” je postala crna rupa koja guta robu i kapital, ali je nesposobna da uzvraća ekvivalentnim dobrima„ (str. 145). Ona se svetu nameće kao politička sila koja želi da ”osvoji monopol u svetu legitimnog nasilja”. Nova nadklasa ima i svoj mentalitet, koji se sastoji u preferiranju juridičkih, a ne tehničkih studija (str. 93). To je tačno po predviđanju Pola Kenedija (”Uspon i pad velikih sila”) da će buduće američko društvo biti obeleženo predominacijom bankara i advokata nad industrijalcima. Vrednost roba koje se uvoze u Sjedinjene Države je ”teško potcenjena” za 15 do 20 odsto niže nego što stvarno jeste. To znači da bi američki standard opao upravo toliko da ekonomski funkcionišu kao ostali svet (str. 23).

Ova nova ”nadklasa” u američkom društvu se ”sve više negativno odnosi prema podržavanju neophodnosti opsteg biračkog prava”. Od demokratske države za poslednjih pola veka (do 1990.) Amerika se pretvorila u svetskog pljačkaša. Njom vlada jedna nova nadklasa, čija socijalna i ekonomska moć ne dolazi od izvoza i proizvodnje u domaćoj industriji, nego od vojne i političke moći države u svetu. Kao svaka imperija u istoriji, i Amerika od podjarmljenih pokrajina uzima danak. Tod to tako naziva.

Od nacionalne države, Amerika se pretvorila u globalnu imperiju. To nije ništa novo u istoriji, pa Tod na više mesta upoređuje današnju američku imperiju sa nekadašnjom rimskom, u antičko doba. Imaju neke bitne karakteristike:

1) Imperija se rađa iz vojne sile i ova sila dozvoljava izvlačenje danka kojim se hrani centar;

2) centar se ponaša tako da osvojene narode tretira kao redovne građane, a redovne građane kao osvojene narode. Dinamika vlasti vodi ka razvoju univerzalističkog egalitarizma, čije poreklo nije u slobodi svih, nego opresiji sviju” (str. 95).

Fiksirati se na male

U neposrednoj budućnosti će početi jedna do sada neidentifikovana vrsta istorijske krize Amerike. Ona se sastoji u tome što ona nije u stanju da politički kontroliše ceo svet, ”koji je postao odveć prostran, odveć naseljen, odveć opismenjen, odveć demokratski” (str. 31). Ona ni vojnički ne može kontrolisati ceo svet, pa zbog toga razvija doktrinu jednog ”teatralnog militarizma” koji ispoljava ove suštinske elemente:

- ”Nikada definitivno ne rešiti neki problem, kako bi se pravdala beskonačna vojna akcija 'jedine supersile' na planeti;

- fiksirati se na male sile kao što su Irak, Iran, Severna Koreja, Kuba itd;

- odgađanje priznanja novih supersila, kao ujedinjene Evrope, Japana i Rusije;

- razvijati nova oružja koja će omogućiti da Sjedinjene Države budu 'daleko ispred' na putu naoružavanja, koje nikada neće prestati” (str. 32).

Slika sveta koja dolazi od američke kulture izgleda kao istorijski regres. Svetu je sada potrebno jedno novo vođstvo. Ono što Amerika nudi nije model. Evropa ima superiorniju kulturu. ”Evropom vladaju vrednosti agnosticizma mira i ravnoteže što je sve strano današnjem američkom društvu”. Amerika živi od religiozne frazeologije. Na sto hiljada ljudi se u Americi ubija šest-sedam ljudi godišnje. U Evropi samo jedan na sto hiljada. Kult nasilja na američkoj televiziji i filmu se prenosi na diplomatiju i vojsku (str. 203).

Od Evrope se traži da napusti princip suverene nacije i prihvati američki model imperija. Kad to ne funkcioniše, onda se u javnom životu Amerike javlja eurofobija. Francusku optužuju da je postala stegonoša antisemitizma i da njena demokratija danas počiva na devizama ”sloboda, jednakost, judofobija”. Kult nasilja koji dolazi iz današnjih Sjedinjenih Država izgleda kao istorijski regres. Pričinjava se da je ideja istorijskog progresa bila ”jedna iluzija XVIII veka” (str. 36). Kao jedan od primera da čovečanstvo pod američkim vođstvom doživljava kretanje unazad, Tod pominje masakre svih nad svima u modernoj jugoslovenskoj krizi (str. 36). Sama Evropa nije posteđena mogućnosti ovakvih jugoslovenskih događanja.
Rat špijunima

Slabosti ove knjige su u potcenjivanju kratkoće vremena u kome su se procesi izrastanja jedne „nadklase” u američkom, francuskom i britanskom društvu odvijali. Drugim rečima, onako kako je brzo nastao, taj se proces unutrašnjim lomovima, nasilne ili demokratske prirode, može usporavati i modifikovati.

S druge strane, Emanuel Tod stalno ponavlja da Sjedinjene Države nisu sposobne da vode prave ratove. One su uvek u istoriji vodile ratove sa neprijateljima koji su tehnički bili na nižem nivou od njih. Jedini pravi rat jednakih jeste bitka kod Midveja u Drugom svetskom ratu. „Teatarski militarizam”, sa danas vladajućom strateškom doktrinom o ratovima sa nultim gubitkom vojnika, jeste nešto što može biti samo privremena pojava. Nikada se nove velike sile i supersile u istoriji nisu dešavale bez velikih ratova. Mali ratovi su samo uvodi u toku reke koja nema povratka. Američka strateška doktrina je stavljanje akcenta na informacije. Rat se vodi špijunima i finansiranjem unutrašnjih petih kolona. U rasulo poljskog komunizma je uloženo pet miliona dolara, jugoslovenskog sedamdeset i još tome. Svetu se predstavlja lažna slika o unutrašnjim civilnim obračunima diktatorskih društava, a u stvari se radi o jednoj novoj vrsti spoljnih vojnih intervencija.

Gde je kraj tome? Lako je na taj način se obračunavati sa balkanskim mečićima, ali sa ruskim medvedom to može izazvati krizu koja ne mora biti bezazlena. Tačno je da je cilj Sjedinjenih Država da destabilizuju i ovu demokratsku Rusiju, a ne samo onu bivšu komunističku. Emanuel Tod veli da CIA stoji iza terorizma u Čečeniji. A iza kojeg terorizma ne stoji? Rat za koji je proklamovano da se vodi informacijama, a ne oružjem, ne poznaje geografske granice. Amerika destabilizuje i Evropu. „Sveta alijansa” sa Vatikanom je veliki vojni savez, jer u svim evropskim državama postoje katoličke partije koje su američki saveznik. Teško narodu koji na svom prostoru ima znatnu katoličku manjinu, preko koje američka vojna strategija uništi njenu unutrašnju koheziju. Ko je više podržavao, a i danas podržava, bosanske, albanske i centralnoazijske muslimanske narode protiv Srba i Rusa od Sjedinjenih Država? I oni su potencijalni američki saveznik u ovom ratu za osvajanje sveta koji se vodi informacijama i finansiranjem unutrašnje opozicije.

Slabost je ove knjige što autor na jednom mestu veli da se američka kriza otvorila deset godina posle propasti Sovjetskog Saveza, to jest danas. Na drugom mestu veli da je to proces narednog razvoja od pedeset godina. Iza te nejasnoće stoji neuverljivost analiza da samo porodične strukture određuju oblik država, pa neke uvek moraju postojati kao autoritarne i egalitarne - svejedno diktature ili demokratije. Ono u čemu Emanuel Tod ima pravo jeste analiza o američkom spoljnotrgovinskom deficitu i unutrašnjem državnom dugu, koji sada izrasta na trilion dolara. Amerika je doživela priliv kapitala neviđenih razmera (za osam godina predsednika Klintona) u vreme kada je Rusija finansijski opljačkana. Imperija zaista ubira danak svuda u svetu, jer nikad niko ne gubi tako do kraja, kao oni koji postaju žrtve obrta kapitala koji, uvek oplođen, završava u njujorškim bankama.

U analizi sovjetskog neminovnog pada 1976. Emanuel Tod nije omanuo. Da li će sve ići na isti način i u ovoj o neophodnosti pada ameriškog carstva, to ćemo tek videti.

au sta napisa.....ti si jedan od retkih ozbiljnih na forumu istorije.
veoma zaminljivi tekstovi

foliranat1:

au sta napisa.....ti si jedan od retkih ozbiljnih na forumu istorije.
veoma zaminljivi tekstovi

Kliknite za proširenje...

Daaa, jako dobra tema...DakleM, šta je imperija? Ne mora u ovako ozbiljnom tomu....