У неком селу је живела једна истински зла жена.
Никада никоме није помагала, чак ни са лепом речју, и трудила се да буде што злобнија према другима.
Али деси се да она умре и оде у пакао. Њен Анђео Чувар оде пред Господа и замоли Га да је ослободи из пакла.
Остали Анђели су запрепашћени: ,,То је саблазан, она нема ни једног доброг дела, али је зато лагала, крала, варала...''
Али њен Анђео каже: ,,Не, имала је једно добро дело. Дала је један бели лук некоме просјаку који је скоро умро од глади.''
,,Није она никоме дала бели лук: радила је у својој башти, и када ју је просјак замолио за мало хране, она га је гађала белим луком и покушала да отера из баште!''
Али њен Анђео им је рекао да је просјак ипак добио лук и да због тога није умро...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ljudi zasto vam je sve ovo čudno ako znate da je direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje gospođa Svetlana Vukajlović radila u "DELTI".NO COMENT.
Upućujem, ovu lijenju popodnevnu misao, nježnu i pohotnu,
u ono dvorište u koje sam vas gledao draga susjedo;
Tisuću devetsto pedesed sedme godine, kada je bila jesen slična ovoj,
i kada su u moj san udarali prozori roditeljske kuće, utopljene u Šibenskoj jugovini,
u gradu koji je postajao moja bolnica, a u mojoj napola razbuđenom glavom,
kolali prvi tranvaji, plavi i uspavani.
Adresiram tamo ovu misao, i kažem - šteta!
Bili ste ljubavnica moga cimera, od 8 do 11 svakoga jutra;
Kako ste se zvali?
Ema, Selma, Alma, Adela...
Da li je što izmenilo vaše lice, oči i trbuh?
A kako sam vam zavideo, vraćajući se iz šetnje od 8 do 11 izjutra.
uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom peščaničkom mlijekrstvu.
Svim je bojama već moj prvi...
citajuci prethodne unose shvatih da sam pocela veoma ambiciozno da pricam jednu veoma jednostavnu pricu. Pricu o devojcici odrasloj u srbiji i sazreloj u svetu. I koliko je to bilo dobro ili lose za nju. I naravno sta je rezultat takvog internacionalnog i interkulturnog odrastanja. Mada najinteresantnija prica u svemu tome, je da jos nije kraj. Prica i dalje zivi i dise i sazreva u svakom trenutku. I jos se ne zna gde se zavrasava i kojim ce putem poci. Jos uvek ne znam ni boju ni glas ni miris ovog pocetka. naravno, ako se neko bude pitao koja je svrha citati nesto tako nedefinisano u svakom pogledu, neodredjeno i divlje..nesto raste i buja, niko jos ne zna sta je to...mnogo potencijala, vrata otvorena za sve.......ali najvaznija...
Ovih dana sam baš nekako umoran, ali ne od drugih, već od sebe samoga. Sa nekim možeš biti, dan – dva, ili nešto duže, ali sa sobom, sa sobom si ceo svoj život, i to ne možeš promeniti...nikako...mislim, dok si živ. Pa nije ni čudo što sami sebi ponekad dosadimo. I onda nam nešto smeta, nesviđa nam se jedno, nedopada nam se drugo, neodgovara nam neko, siti smo svega. Ustvari, kad bolje razmislimo, siti smo sebe samih. Svog ponašanja, postupaka, stavova, principa...
Ne znam da li ste ikada razmišljali u tom pravcu?
Ma ljudi su oko vas O.K., samo su došli oni dani, onih dana kada treba preispitati sebe, svoj život. Dokle smo stigli? Gde smo? Šta smo? I na kraju - ko smo? Da li smo zaista postigli one ciljeve koje smo sebi zacrtali...
25. juli 2009
Sinoć sam opet šetao (sam). Bilo je divno veče, baš letnje. Razmišljam. Ko sam? Gde sam? Naprežem svoje vijuge. Bez rezultata. Misli se gube. Ima me svuda i nema me nigde (u mislima). Prolaze ljudi, deca trče okolo, penzioneri sede na klupama i ako je već bilo jako kasno (oko 24 h). Dnevna galama se polako stišala, sve je mirno. Čuje se muzika iz kafića, lagana. Sedam na klupu. Palim cigaretu. Osećam se glupo, bezveze. Ne kapiram. Šta se to dešava samnom. Ustajem sa klupe i bacam cigaretu u obližnjoj korpi za odpadke. Prolazim pored jednog kafića. Bašta je puna. Zamišljen sam. Nakon 50 metara laganog hoda, zvoni mobilni. Prijatelj - " Hajde, vrati se nekih 30-tak koraka nazad i svrati na piće". Nije mi do pića, ali...
koju sam ikad pročitala...
DA BIH TE VOLIO
Da bih te volio,
sudbini predao sam svoje srce.
Više se nećeš moći osloboditi
- više se neću moći osloboditi -
od kobnosti te ljubavi.
Ne mislim na to;
ne osjećaš to;
ja i ti smo već ti ija,
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.
(JUAN RAMON JIMENEZ)
1/ natural history museum 2/ city shapes
3/ heart 4/ mala zadovoljstva s pogledom .
Ne mogu da verujem da niko od nadležnih (tužilac, pre svega, ali i Savet za radio difuziju) ne reaguje na ovu glupost koja se naziva Zezafon a reklamira se na više televizija.
Krivični zakon jasno kaže:
Član 137
(1) Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo,
kazniće se zatvorom do jedne godine.
Zar se Zezafonom ne vređa ljudsko dostojanstvo? Firma i televizije koje ga organizuju odnosno reklamiraju, reklamiraju i organizuju krivično delo. Sve je jasno, samo u Srbiji zakoni izgleda ničemu ne služe. :dontunderstand:
Ti svaku ljubiš
sa istim žarom
u svakoj se gubiš
i svakoj srce nudiš
Ti u stvari
ne znaš da ljubiš
Jer ljubav ko tako
svakoj daje
na stolica trista sjedi
i nije čudno onda
potom o padu što besjedi
Jer ljubav prava
nije pregršt šećerlama
da dijeliš ih kapom i šakom
i u slast jedeš sa svakom...
Верни псу малени
отхрањен на дојци
сваке ноћи мајка твоја
јавља се жалопојски!
Псу, луталице,
свезналче улица,
ти, спозна вековне,
људске беде и море,
култ рана руку,
које не мазе дроњаве,
култ рана руку,
које не воле бачене!
О изгнано куче,
бачено од погледа,
и мајко његова,
што те људска реч
клеветама тлачи,
О мешанци репати,
О песници улица,
лајте заувек јауком
минулих додира.
:sad2::sad2::sad2:
Predhodni blog me je inspirisao..
"Odrasli su tuzni zato sto ne umeju da se igraju.."
Mala dopuna..odrasli i jesu zaista tuzni..ali se i dalje igraju!
Zasto su onda tuzni,ako se vec igraju?
Zato sto se igraju pogresnih igara.
Deca nisu tuzna,jer se igraju "pravih" igara.
Zato sto se igraju igara sa unapred utvrdjenim pravilima.
Deca ne postavljaju uslove,ni pravila u igri.
Zbog poznavanja jasno postavljenih pravila,na kraju igre retko postoji iznenadjenje.
U decijoj igri,poenta je u neocekivanom.
A kada nema iznenadjenja,izostaje zadovoljstvo igrom.
Zadovoljstvo dece je u iznenadjenjima tokom same igre.
A zadovoljstva nema,jer ne postoji igra radi igre,vec je sve upakovano u neke uzrocno-posledicne veze
sa losiim kontekstualnim...
Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu.Ja mislaim da bi i mrtvog oživela,pisao je Laza Kostić Nikoli Tesli mameći ga da se oženi Lenkom Đunđerski,miradžikom iz nekada najbogatije vojvođanske porodice.U pismu,upućenom iz manastira Krušedol,12.juna 1895.Laza kaže da je Lenka odbila čitavu vojsku prosaca,jer"njen je ideal Nikola Tesla".
Ali Teslu nisu zanimale ni devojka ni njen miraz.Uljudno je odbio pesnikov predlog,A Lenka Đunđerski je samo 3 meseca kasnije u Beču preminula od tifusa u 25.godini.
Iako najtragičnija,sudbina Lenke Đunđerski nije jedini primer fatalnog uticaja Tesle na ženski rod.I Katarina Džonson,supruga njegovog bliskog prijatelja Roberta Andervuda Džonsona,decenijama je patila opčinjena...
Уснуо сам сан да разговарам с Богом.
"Дакле, ти би хтео да разговараш са мном?" упита Бог.
"Ако имаш времена" рекох.
Бог се насмеши."Моје је време вечност.Шта си ме желео питати?"
"Шта те највише изненађује код људи?"
Бог одговори:"Што им је детињство досадно;журе да одрасту, а потом би желели поново бити деца;
што троше здравље да би стекли новац,па потом троше новац да би вратили здравље;
што размишљају тескобно о будућности, заборављајући садашњост - на тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности;
што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели."
Бог ме узе за руку. Остадосмо на тренутак у тишини. Тада упитах: "Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?"
Осмехујући се, Бог...
Daj mi nocas,daj tvoju kosulju crnu,mili
na golo telo pohotno da je privijem i zacvilim;
Sve tvoje mirise i tvoje izdaje da udahnem
pre no sto poklekla pred lazima izdahnem.
Kosulju tvoju musku od cistog sukna tkanu
daj da nedrima mojim belinom ogrebem,ocajem poljubim;
Neka samo jos jednom ja tobom disem u novom danu
pre no sto u uzdahu duse puste moje tebe ne izgubim.
Tvoju mi kosulju snovima devojackim vezenu
pokloni ove noci sto nasa nikada bila nije;
Poslednji put,nocas nek' zagreje telo zene
pre no sto ovo srce u grudima prestane da bije.
Slovenska
Skim si takav si.
Vegetarijanac.
Neće mamu da pojede.
Zaboravio da je soko bio
Priča orao među kokošima.
Depresija.
Ubi ga TV program...
Dobrovoljno u kavezu sa prijateljem.
Solidarnost
Nije mi što smrdi ovo svinče, no što hrče.
Nema zime za mene
Moj telohranitelj
To je moj sin...opasan tip, mamino sunce.
Dok je meni njega ne bojim se svinjske daće.
Raspoloženja određuju naš život. Neraspoloženje može da se uvuče u naš život skoro neprimetno poput tamnog oblaka koji se progura ispred sunca.
Osetimo se nezadovoljno i utučeno. Dajemo vam nekoliko saveta kako da popravite raspoloženje...
Dobro raspoloženje je nestalo, a uzrok je retko kad zaista poznat. Naginjemo ka tome da naše neraspoloženje shvatamo kao reakciju na neki spoljni događaj, ali zaista retko možemo da obrazložimo raspoloženja. Ipak, ona su uvek „zarazna“ jer je svako od nas iskusio kako lepo raspoloženje može da nam pokvari neko ko je ljut.
Izvor net
Bečki psiholog Julia Umek otkriva kako da popravimo raspoloženje.
1. Dobro se naspavajte
Kada smo dobro naspavani, lakše ćemo održati lepo raspoloženje. Nemojte da...
Krijem se iza dva broja, tri i osam,
iz dva puta, pogodi ko sam?!
Ja na koncertu nisam bio,
a tebi sam i tako drag i mio!
Bolje da sam malo odmarao,
nego što sam po forumu tumarao!
Za sledeće jutro treba spreman biti,
Znam da ćeš mi sve oprostiti!
Ponoć ja želim dočekati,.....
Zašto? Želiš li me ti pitati?
Plava jesi, ali pamet izgubila nisi,
...i pitam se, gde li sada ti si?
Žudnja mi prožima telo i duh,
ko li s tobom dugo može,...uh, uh!
Koji ono danas beše, jel deseti?
Koji tebi, već uveliko preti?
Ma ne može biti, to je tek trideseti!
Malo li je?Mogu ja još dodati...
Ili se ti to šališ,... života ti?
Sad ovog, mislim da je bilo dosta,
Dosta je mene, dosta ovakvog gosta.
Pružam ti ruku, i usne moje,
Ma uzmi, znaš da sve je tvoje!
:cmok:
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.
Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta...
Veoma interesantan tekst.:ok:
“Svi očevi su isti”, mirno zaključi ona, žena moga prijatelja. Žena koju bih trebala da volim jer je i on voli. Žena koja bi trebala da mi se sviđa, jer je njegova izabranica. Žena koju ja, usljed duge historije prijateljevanja sa njenim mužem, treba da prihvatim kao svoju prijateljicu. A meni se ona nimalo ne dopada. Mirno pijem svoj sok, i jedem neukusan kolač koji treba da pohvalim kao ukusan, jer ga je ona napravila. Mirno palim sedmu cigaretu u sat vremena, i iskaljujem svoj bjes tako što pepeo otresam kao da je od gvožđa. Jer ja, zarad duge istorije i kvalitetnog porijekla prijateljstva sa njenim mužem, treba da je prihvatim. Treba da prihvatim i to što mi je usred vožnje zgrabila desnu ruku i...
Za njega se kaže da je “pesnik u slikarstvu”, ali i da njegova poezija ima u sebi dosta slikarskih elemenata.
Đura Jakšić (1832-1878) je bio najizrazitiji romantičar među srpskim pesnicima 19. veka. Kao svestrano obdarena ličnost, celi život je proveo tragajući za ono će istinski i potpuno “zaokupiti” njegovu nemirnu dušu.
Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su...
Kao da sam u nekom kavezu
osecam da moram izaci
ali se u isto vreme plasim
da li cu se napolju snaci?
Osecam se sputanom a nisam
svet mi pred nogama stoji,
u isto vreme se od sveta
i njegovog smeha bojim.
Osecam koliko me volis
jer si mi hiljadu puta pokazao to,
znam da preterano slutim
da ce se desiti neko zlo...
Osecam se kao u kavezu nekom,
kome su vrata otvorena sirom,
mogu da izadjem kad god zelim
i odletim tebi, s mirom...
Osecam da vreme koje je pred nama
donosi neke momente nove...
Osecam tvoje oci u zraku
koje sanjaju i moje snove...
Podlosti razne svetom haraju
dusu mi moju truju
I zamaraju
Ljudska zloba u vazduhu leti
Bez upozorenja
Samo sleti
Nespremna za razne gadosti
Nestaje i ono malo
Moje radosti
Ali ne dam da mi dusu truju
I po mom zivotu
Lako pljuju
Ne dam da me dotakne zlo i bes
I da u dusi mojoj
Zavlada urnebes
Podlosti razne svetom haraju
A tvoje me reci od svega
Odmaraju
Naucicu i ja da spremna budem
I ignorisem lako
Zlobne ljude
Zamislicu zivot kao jednu cesmu
odvrnucu ga lagano
kao pesmu
Krajnje je vreme
da priznamo,mala,
naša je ljubav
ko ibarska magistrala
Previše je bilo
i stresa i besa
na svakom koraku
samo udes do udesa
Naša ljubav osta
i bez krvi i mesa
jer od kad smo se sreli
mi smo se samo jeli
Život prolazi
nije vreme za šalu
il da menjamo narav
il da menjamo magistralu
Lako je kupila
moje srce
na prvom koraku
a ja sam ga prodao
ko tri za banku
na buvljaku
Osmehom čednim
koji je rumunskom šminkom
sama sebi nacrtala
e moj Milane
kakva si ti budala
kako si se srozao
kako bar marku šminke
nisi prepoznao
Da li si zaista bio
toliko radoznao
pa si namerno prešao
tu liniju tanku
i upao u zamku
koju si sam iskopao
ili ti je patos propao
pa si se uhvatio za slamku
To ipak
tvojim godinama ne pristaje
takva se šminka
na svakom ćošku prodaje
Avelj i Kain susretoše se poslije Aveljove smrti. Hodahu pustinjom i prepoznaše se iz daljine, jer obojica bijahu vrlo visoki. Braća sjedoše na zemlju, založiše vatru i objedovaše. Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvijezda koja još ne biješe dobila ime. Pri svjetlosti plamena Kain primjeti na Aveljovom čelu biljeg od kamena, ispusti hljeb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.
Avelj odgovori:
– Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sjećam se više; opet smo ovdje zajedno, kao nekada.
– Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.
Avelj reče sporo:
– Tako je. Dok traje griža savjesti, traje i krivica.
***
Horhe Luis...
Пруски краљ Фридрих, одушевљен философијом рационализма и натуралиста, посумњао је у божанственост хришћанства. Позва дворског свештеника и рече му:
- Хоћу да ми укратко, без дугог излагања, докажеш да је хришћанство божанског порекла. Али, сасвим кратко, у две-три реченице.
- Јевреји, Величанство! – одговори пастор.
- Шта Јевреји? Како Јевреји? – упита краљ.
- Све што су јеврејски пророци прорекли за Христа, испунило се на Њему. А све што је Христос прорекао за Јевреје и Јерусалим, испунило се на њима. А истинито пророчанство потиче од Бога.
Краљ је био задовољан.