Добих лопту од свог бека,
намргодих своје лице
и валцером зноја мале скитнице
понесох скије и бициклице.
Тренер са клупе снажно заурла
публика кврцну своје вилице,
спреман сам за шут,
пуне су ми обе хаубице,
ал' спазих очи моје Милице!
Храбро окренух свет око себе
и дадох лопту саиграчу
што већ дуго беше сам,
а сваки навијач шутну
првог до себе,
под земљом је и голман!
Радост и смех зари им лице,
сви тапшу и смеју се гласно,
голгетер је онај који је увек сам,
а мени је срце пуно,моје Милице!
:super:
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Smejem se danas
Valjda od srece,
Ono cega sam se plasila
Desiti se nece.
Danas znam da imas
U svojim ocima moje oci
I da nam ni daljina ne moze
Oduzeti nase moci.
Zelim te ovde, pored sebe,
U oci da te gledam
I sumnji vise nikad
U svoje srce ne dam…
Zaplesi sa mnom
Ruku mi svoju daj…
Mi smo besmrtni
I ne znamo za rec-kraj.
Svi mi smo imali nekog posebnog od rodbine koga smo jako voleli,i ko je ostavio dubok trag na nase vaspitanje i poglede na svet.U mom slucaju to je bio moj deka.Neverovatno da sto covek vise i vise stari,to sve vise i vise hvata sebe kako lici na tu osobu.Danas su mi misli lutale ka njemu,poput nezadrzive bujice osecanja,ali i ljutnje,zbog toga sto je otisao.Zauvek ces biti u mom srcu,bio si mi vese otac od rodjenog oca.Nadam se da me posmatras odozgore,i da si ponosan na mene.
Tvoj unuk.
:heart:
...ili,ne bih bila ja koja sam
Ne dešava se često,ali ima dana kada ne znam šta da radim :),a onda počnem prekapati po mojoj biblioteci i nekim starim rokovnicima koje onako ljubomorno čuvam skrivene od radoznalih pogleda,manje zbog toga što se u njima nalazi nešto što bi trebalo kriti,više zbog neuglednog izgleda ,jer ponekad mi liče na glavice kupusa koje se nisu do kraja zaglavičile,pa onako raskriljenih listova isčekuju seču,a neće biti posečene i uglavnom ostanu,čekajući prve mrazeve.Tako i danas,nakon razgovora sa jednom meni dragom dušom,koja mi uvek nekim svojim gestom ili rečju,upali neku lampicu ,što bi dovelo do zaključka da mi često služi kao podsetnik ili inspiracija,posegnuh za tim skrivenim "blagom" punim, često s...
Podmeću mi
Da se izdaleka vidi
Koliko te nema
Šire laži
Da je to sve
Zbog tebe
I broje čaše
Koje ja plaćam
I to
Da sam kuću
Zamenio kafanom
Dok ti živis
Na istoj adresi
Ti znaš
Da sve palanke
Jedna na drugu liče
I šta se to koga
Uopšte tiče
Kada to tebe
Više ne dotiče
Гледам те
док спаваш, и чекам
да се пробудиш...
О, како си само лепа
у тој мојој белој мајици и
твојим наранџастим боксерицама.
Гледам твоје облине
и раскош твојих бокова...
Осећам твоје дојке на
мојим ребрима
Топлоту руке коју си пребацила преко мог
десног рамена
Тежину главе на грудима
Ногу преко моје ноге
и
препоне припијене уз мој кук
Отвараш очи и
подижеш главу ка мени
Погледи нам се срећу,
твој је још сањив и изгубљен...
Моја рука лагано клизи по твојим леђима
и завлачи ти се под руб гаћица
"Колико си будан?"
"Сатима."
"Зашто ме гледаш?"
Предивна си док спаваш."
Издижеш се и усне нам се
лагано додирују...
Други контекст се налази на ЉиС-у у ПДФ Еротске приче. Молим Вас, немојте имати предрасуде но прочитајте и ту...
Na 11 republickom takmicenju autoelektricara Srbije Tehnicka skola iz Sapca osvojila je prvo mesto u pojedinacnom plasmanu,adrugo mesto u ekipnom plasmanu.Najbolji mentor i ove godine bio je Vojislav Bacanovic iz tehnicke skole Sabac.:rtfm:
Moj stric me je jednom prilikom,dok je bio u fazi “ne pijem”,pitao,jer sam izjavila da sam se zaljubila u Milosa,sina zene sa kojom se cica vidjao nekada:”Da li si zaljubljena u njega ili ga volis?” Objasnio je on meni tada razliku.Ne bih znala sad da ponovim njegovo objasnjenje jer mi ni tada nije doprlo do mozga.Mislila sam da prica gluposti.”Pa naravno da ga volim ako sam zaljubljena u njega!”....Sada znam razliku.Nazalost,jos uvek ne znam da je objasnim,ali znam da je primetim.Sada znam i da Milosa nisam volela.Kako sam i mogla kad nikad nista nismo imali? Razmenjivali sms-ove (kako to glupo zvuci sms-ove),dva pisma,par fotografija,par setnji.Sve je bilo super i spremno za pocetak dok ne dodje do setnje.Niko nije hteo da krene...
I opet jesen,opet tutnje
beskrajne kise po Niksicu,
i opet stare crne slutnje
i opet..sam si,Nikolicu!
I opet neka pisma duga
ocajna pisma-bez adrese,
a nigdje drage,nigdje druga,
samo ta jesen..opet jesen.
A sta ako prosviram taj metak
kroz ovo celo neveselo,
a onda pocne sve ispocetka:
zivot,stradanja,pa opet..celo.
A sta,ako nema zaborava,
ako je to samo vecna igra kruga,
a sta,ako tamo ispod trava
boli ova ista ljudska tuga?
VITOMIR NIKOLIC
Kad se popnem avetan,na vrh Durmitora,
cus`nevolje grdne za koraka moga,
zapjevacu,bogumi,hrabrijem glasom
da te volim jado,*ebo oca svoga!
Ps.Evo ponovo,kad sinoc ne zapaziste ove moje stihove,inspirisane kao nastavak poeticnog ciklusa na onu bosansku ljubavnu.
Ovo je bilo za ocekivati od mene,bivse,a i sadasnje jugonostalgicarke.
Ostadose jos tri nacije nekadasnje nam drzave..pa polako,jedna po jedna..bice..
A srpska,na kraju,kao slag na tortu!
Od jutros me neki vrazi dohvatiše,
*Izmislih sunce (koje u osami iza oblaka svetli i greje)
*U uvelom listu na zemlji, prepoznah seme, cvet i zametak njegov nežno zeleni
*Podigoh dete koje pade uz reč «Tako rastu heroji i hrabri...upravo si sad porastao ...!»
i suzu zameni osmeh detinj, ne osmeh jedan no dvostruki;
i jedan veliki majčinski!
Hvala ti Anđele, moj čuvare!
...
Umesto mene,moja osecanja ovog maglovitog jutra na pocetku meseca novembra,
slika jedan pesnik..
"JUTRO U PROLAZU"
Svi ludaci ne mogu u ludnicu.
Ni sve suze nijesu tuga.
Na trenutak si necija tema.
Prebolis zanos
i probudis se u jutro...
A jutra
...vise nema!
RAJKO SOC
Ps.Neka vam je DOBRO JUTRO,ma sta mislili sad o njemu..
Растете поред реке.Тихо, неприметно.Да ли се неко некада дивио вашој древности, вашој величини, вашем тихом присуству?Не знам за друге, али ја јесам.
Увек када полазим у школу у којој учим развој људске мисли и мудрост живота, сетим се да ви то све већ знате и то много пре мог најстаријег и начитаног професора.
Ви који не знате ни једно једино слово, ни једну књигу нисте прочитали, али ипак знате више од истих.Колико се ноћу у вашим крошњама крила Смрт и чекала последњи дах старог пацијента коме се полако гаси вечни сјај у очима, који ипак и никада није био вечан, који је био илузија.А те његове усне би хтеле тако много рећи, али уместо њих излази душа која полако, без икакве журбе путује негде, ко ће га знати где.Тада Смрт заузима то...
Vernost je čak i u ljubavi čisto filozofsko pitanje, jer nema ničeg zajedničkog sa našom voljom.
Mladi žele da budu verni, a nisu.
Stari bi hteli da budu neverni, ali ne mogu.
Mladost imamo da bismo činili gluposti, a starost da bismo za tim glupostima žalili.
Ženama je lepota potrebna da bi ih muškarci voleli i glupost da bi one volele muškarce.
Ko ne ceni sebe, taj je nesrećan, a ko sebe precenjuje - taj je glup! :p
preuzela od Kučke, al ne mogu da odolim da je ovdje nemam...prosto je ...nemam riječi...
TATA...
Jesen je siva i tuzna.
Ja, veciti romanticar ne volim kisu, ne volim uvelo lisce.
Cini mi se da sve umire pa i nebo place.
Isto kao nekad.
I onda je bila jesen i onda je nebo plakalo. Secanja se uvek vracaju a sa njima i suze.
Suze presuse a secanje preraste u san, uvek isti, nikad ne dosanjani.
"Imam samo devet godina. Bela haljinica jedva doseze do kolena, kosa duga rasuta po ramenima.
Trcim nasim poljem bezbrizna i srecna.
Petak je, trinaesti.
Cesto bacam pogled na seoski put cekajuci da se pojavi moj otac nakon naporne radne nedjelje. I cekam, cekam........
Okrecem stranice proslosti i vise nisam dete.
Imam 15g. ali jos uvek...
Sunce je raspizdilo svoje zrake,
a vrapci se deru k`o konji..
Mene pichi depresija,
u dusi mi opsesija..
*eb`o mater,ako te ne volim!
Ps.Ove stihove znam jos iz studentskih dana,a skoro sam i na Net-u
naletela na ovu sjajnu,"romanticnu"izjavu ljubavi..
Da malo ulepsamo ovo pomalo melanholicno vece.
Znam da ce vam se dopasti..
Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je rjesio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savjetnike i upitao ih:
- Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mjesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svijetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Mjeseca, to je najbolje mjesto, ko bi te tu pronasao?
Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmjesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mjesto u koje nikad ne zalaze.
Dva andjela putujuci, zaustavila su se kod bogate porodice da prenoce. Porodica je bila bezobzirna i nije udovoljila njihovoj zelji, da prespavaju u sobi za goste. Umesto u sobu za goste, smestili su ih u malu sobu u hladnom podrumu.
Kada su raspremili krevete, stariji andjeo je video rupu u zidu i popravio je.Tada ga je mladi andjeo pitao, zasto je popravio rupu. Stariji andjeo je odgovorio: 'Stvari nisu uvek takve kakvim se cine'.
Sledece noci su andjeli dosli u vrlo siromasnu kucu. Ljubazan domacin i njegova zena su sa njima podelili svoju veceru i dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro naspavaju i odmore.
Kada se Sunce probudilo sledeceg jutra, andjeli su zatekli domacina i njegovu zenu u suzama.
Njihova jedina...
negde sa neta...
• Ovo je priča o dvojici prijatelja koji su išli pustinjom.
• Na putu su se porječkali i jedan je udario drugoga...
Udareni se osjetio povrijeđenim, ali je šutke napisao u pijesku:
DANAS ME UDARIO MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ
• Produžili su tako dok nisu naišli na jednu oazu, gdje se odlučiše okupati.
• Onaj što je dobio udarac zamalo se nije utopio kupajući se, ali život mu je spasio onaj drugi.
Kad je došao k sebi, spašeni je urezao u jedan kamen:
DANAS MI JE MOJ NAJBOLJI
PRIJATELJ SPASIO ŽIVOT!
• Onaj koji je udario svojega najboljeg prijatelja, upita:
• “Kad sam te udario, poruku si napisao u pijesku, a sada je urezuješ u kamen... Zašto???”
• Prijatelj mu odgovori:
• “Kad nam netko napravi nešto loše, to trebamo...
Stvorio si se iznenada
u mom zivotu tkanom od tuge
i doneo mi snove od zada
i vrele zelje i boje duge.
I opio me k`o miris leta
tvoj pogled prepun zvezda dalekih,
slast jedne nade sto tek procveta
i dodir tvojih mastanja mekih.
Ali se bajka razlila lako,
kao kap rose skliznula s`cveta
i tvoje pesme blede polako
i dalji si mi od kraja sveta.
Trazim put nazad,okrecem glavu,
svoju sam setu u oku skrila
nadajuci se zaboravu
lomim tek nikla,prozirna krila.
/copyright by "Mala Breskva"/
Trepere laki koraci tvoji
nosi ih vetar morem tisine,
a ceznja usne purpurom boji
gde lezi tvoje usnulo ime.
Septembar,evo,lisce zlati
nijansu tvojih ociju gadja
koraci zvone,ne misle stati
osmeh se zeljen,u tami radja.
Ali za tren se tvoj lik raspline
i reka sete dusom potece,
dok nezna ruka mesecine
miluje usnulo jesenje vece.
/copyright by "Mala Breskva"/
Ps.Poslednja pesma u mini ciklusu ove devojke sto divno pise..
Njen nick je,ustvari,ime glavne junakinje iz sjajne knjige "Jedan od onih zivota" Djordja Balasevica..
i da naravo ako se neko slucajno pita zasto je to bitno
i zasto bih zelala da to obajasnim javno........
na ovom svetu postoje ljudi kojima je vazno da imaju jasno definisane okvire. Da imaju precizno definisane koordinate svog postojanja...to im pomaze da oblikuju zivot i postave svoje prioriteta u odgovarajucoj hijerjarhiji. da znaju koliko visoko mogu da lete i kada padnu koliko ce njihov pad biti dubok.
ili je mozda to jos jedno od mnogih pitanja koje uopste ne treba i postavljati. Zivimo u potrosackom drustvo u svetu shopping, gde se sve meri kroz dubinu dzepa i limita na kreditnoj kartici. kada on ili ona ode u just opened D&G u centru grada ne bi li kupio/la novi clothing item. Da li je bitno prodavcu ili vlasniku da li ta osoba vidi sebe kao individualca ili kao nekog ko zivi i dise kao deo drustva...ili je mozda samo bitan broj koji ta osoba ostavila na PDQ pre nego sto je ukucala pin....ovo me vodi na razmisljanje
da li je u stavri drstvo nesto/neko ko postavlja pravila igre i diktira razvoj svojih konstituenata...ili konstituenti formiraju drustvo.
21. vek i mnogo aktuelnosti..kao..modernizacija, globalizacija, tehnologizacija....i jos mnogo drugih -acija koje govore o savremonosti danasnjih dana i trenutka u kome zivimo.....sa jedne strane....sa druge strane....glad, smrt, ratovi, bolesti, epidemije, netolerancija, nekultura i mnogo drugih stvari kojih smo pokusali da se otarasimo ili unapredimo za otprilike 2000 godina postojanja kao civilizacija. Ups, jos jedna -acija.
Mada, pre nego sto pocnem o postavljenoj dilemi. Volela bih da odgovorim na pitanje sta je vazno, kako bi trebali da posmatramo svet i drustvo u kome zivimo. Kao pojedinci i individualci koji zive u trenutku i rade na razvoju svoje licnosti, ili kao pojedinac deo drustva koji zivi i radi ne bli doprineo razvoju...
Ne dopusti vremenu da izbrise moj liksa tvojih ociju, da pogled odluta tamo gde nisam ja . Ne dopusti vetru da skine ime moje s tvojih usana, da te povuce sa sobom nekom stazom drugih. I nemoj dopustiti da ti moje suze ostanu u secanju poput neke zagonettke...........samo dopusti da te u mislima prati moj OSMEH- kroz trenutke teske i daju snagu kroz zivot cijeli........N.N.. Prepisano sa jednog foruma ,jer ja nisam imala reci svoje da da kazem njemu koliko mi nedostaje a znam da ce razumeti........
Nisam od onih sto broje kalorije.Pokusala sam jednom,ali nije to trajalo duze od nedelju dana.Ako me secanje dobro sluzi.Kilogrami su poceli da se gomilaju kad sam krenula u tu cuvenu srednju skolu.I svi moji promasaji nekako su vezani za nju,posebno sada kada radim u struci i proklinjem dan kada sam pristala da mi to bude zanimanje.Tata,tata....sto me tako zajeba? Tada sam morala da prestanem da treniram kosarku.Tada mi je umro deda Radoslav.Tog jutra sam se probudila za skolu,u pet sati ujutru,trebalo je putovati.Baba i deda su se spremali za put kod rodbine.Cula sam ga kako peva.Dragi moj deda.Ja sam otisla na stanicu pa u skolu.Oni su krenuli svojim putem kasnije.Nismo se pozdravili.Sto da se pozdravljamo?Bice tamo svega par...