Blogovi

Tunel izgubljenih dusa

Hodam uplasen,sam putem izgubljenih dusa ostacu u tami i to dobro znam sudjeno je da ostanem prokleto sam. U tunelu straha,bola i tuge koracam necujno,tiho trazim svetlo na kraju te pruge ali ne...izgubljenu dusu ne nalazi niko. Tunel jada od pakla je gori povratka nema,a napred je praznina izgubljena dusa s demonom se bori sve sto sam bio postaje prasina... Ostaje samo da cekam i molim za sudnji cas da svetlost izbavljenja dotakne i nas izgubljene duse,prazne i nista vise ponovo se uzdizu,napustaju Cistiliste. Duse zaborava slobodno bdice nad promasenim sudbama nasim jos jedan dan uzalud svice ostajem izgubljen i zato se plasim. Za spas mi je sada zasigurno kasno svetlost spasa mene nece taci za pakao spreman,sad mi je to jasno...

Spavaj duso

Još jedno, nemo pismo, upućeno tebi koji ga nikada nećeš pročitati... I evo ga opet onaj isti osećaj bola, nedostajanja... Fale mi tvoji topli zagrljaji, nedostaje toplina tvojih ruku i daha kada se jutrom probudim. Znaš li da ne postoji zamena za onaj osećaj kada otvorim oči na tvome ramenu, kada te gledam kako mirno spavaš... Otima mi se jecaj u želji da te samo poljubim, zagrlim i privijem se uz tebe. Ne vredi... ostaju mi samo sećanja i pusta praznina u grudima, među rukama... Spavaj dušo, ja ću te voleti...

Verujem u cuda

Eto tako....Spokojna sam, mirna i strpljiva.. Prepustena,sveznajuca,otkacena,lojalna,uplasena,i stidljiva, cak. Posmatram iste stare stvari kako menjaju dimenziju, kao oni oblici u lava lampi. Tako bih volela da verujem u cuda. I to me vise ne uznemirava vec raduje - stihovi, replike, crtezi, pisma. Uspavljuje me osećaj spokojstva i uljuljkuje ritmicnost tisine. Skidam cipele i sedam na drveni stepenik u stanu. Zamisljam da pijem slatku crnu kafu iza nekih polustaklenih vrata kroz koja vidim ko ide. Mozda je to neka veranda.Pored mene se na stepeniku sklupcao dan mazeci me po glavi. Gusi me strah, ali udisem poslednje mrvice moci sa dlana, pa zazmurim da pronadjem sebe. Umorna sam od iznalazenja razloga za budjenje. Za preguravanje jos...

Cekam te u zemlji snova

Tebi koji si moja uteha, moja tuga, moja sreća, moj san, moja misao, posvetila sam svako slovo koje je napisano na ovoj stranici … i naravno da razmišljam ja uvek imam samo jednu misao u glavi Tebe … ali … osećam se kao da sam pod staklenim zvonom i ne mogu ni korak dalje izvan tog sveta u koji sam zarobljena, kao da svi posmatraju samo mene i traže u svakom mom osmehu, svakom pokretu razlog, kao da mogu da te vide u mom srcu iako sam te tako nežno položila na mekane jastuke moje duše da bezbrižno snivaš … Ponekad se, tako plašim jer te volim, osećam kao da, ako ne pomislim na tebe svaku sekundu, ako mi nije u mislima tvoje ime, da ćeš nestati, kao san koji već dugo sanjam i pokušavam da ga osetim na prstima kao kapi hladne jesenje...

Putevi srca

Kada si odlazio na licu igrao ti je osmeh Slabasan,neizvestan koji lici na podmseh Tesko je palo, priznajem jasno Tesko je palo, za tugu uvek vremena ima, nikad nije kasno Nikad, nikad nece biti kasno znaj Da dodjes i podsetis me na nas poraz i kraj Nikad, nikad nece biti kasno, da budem ti prijatelj Nikad,ali nikad za ljubav vise ne pitaj me Mozda su cudne staze koje se prostiru ispred nas Nekoga vode u pakao, a nekoga u raj Kakve su nase, ne znam niti bih zelela da znam Raduje me ponekad sto nazirem im kraj Na mom putu znakova je mnogo Ponekad susreti sa njima na mene deluju bolno Opominju i prekoravaju me da ne cinim to Teraju me da uvek krenem na put ponovo Odbijam! Ostajem sama sa sobom Ponekad mogu podeliti reci sa tobom Ako...

Jedno mesto

Radili smo mnogo celoga dana, i kada smo posao priveli kraju, uzeh je za ruke i pogledah blago. - Zelis li draga, da odemo malo, do nasega mesta dragog, za koje znamo samo ti i ja, i gde vreme je stalo? Na usnama joj zaigra smesak, a u ocima zablista sjaj, i ja znadoh iz odgovora nemog, da i ona zeli trenutak taj. Na brzinu, spremismo stvari nesto, i na motor seli, krenuli polako, na nase skrovito mesto. Voznja je bila suvise kratka, kad osetih grudi kojima me je dotakla. Struja je pocela izmedju nas da tece, i zagrljaj njen da me sve jace steze. Vetar oko nas, nije mogao znati, da ce iskre strasti, jos vise rasplamsati. Osecao sam iza sebe, njene drhtaje blage, nastale od zelje da voznja potraje. Ruke njene oko moga struka, blago...

Lazna pesma

Blokada uma,nedostatak reci kao da vise nemam sta da kazem jedino sto mogu,bar mislim da je tako da pogazim sebe i pocnem da lazem. Svaka rec i svaki stih bili su iz duse svaka moja strofa posvecena tebi al i vece pesnike takve ko ti ruse istu gresku dva puta ne dopustam sebi. Svaka nova pesma bice laz jos veca postacu samo slova na papiru prazan eho,jos praznijeg glasa jos jedna na vetru ugasena sveca. A ti ko i uvek,citaces sa slascu i hraniti svoj nezasiti ego nalazices ljubav tamo gde je nema nalazices mene obuzetog strascu. Tek sad vidim kakav lazan si ti lik da ti cujes ono sto zelis da cujes ti sa poezijom blage veze nemas jer tebi je pesma i najgori krik.

zbogom moji lagani snovi

Prva je ljubav vatra sto greje, a prve suze kapi sto peku. Od vare jedva i dim videh, a vrelih suza ispakah reku... On mi je bio ognjiste prvo, vatra sto nije planula, i prva suza za kojom jos je milion i jedna kanula... ..................................... ................................... Prve su suze vodica tiha koja polako breg maste roni. Zbogom moja pokisla sreco i zbogom moji lagani snovi...

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji. Sa njene drazesne glave Lisnatih vreza splet carobno spusta se dole, Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smesi se na nj. Pitome i blage cudi, Priprema ona das spokojne veceri i dane, I zetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjistu mirno Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni I vlagom ispuni zrak, tu proslost vaskrsne drevna, I gatke vremena davni'. I pozno u tavnu noc razgovor spokojno bruji, Dok dremez ne svlada sve. I strasno saptanje tada Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo, I san lagano pada. V.I.

hej covece!

Sta sve moze jedan covek da preboli i prezali... pa i posle svega toga srecan dalje nastavi... Hej covece bezdusnice djavo ti je snagu dao cak sve da ti crno bude ti bi opet zapevao...

nebeski pesnik

postao je obicaj da prvo spremim casu pre nego sto sednem da napisem nesto ne mogu bez toga odvec ja sam boem mastom pred brigama sakrivam se vesto ne marim za dane sto prolaze prazno za to vreme meni barem raste kosa nemam glavnu temu sve mi je pod razno cini se da ne vidim dalje od svog nosa meni nesto stoji tu ispod rebara dodiruje srce sebi izlaz trazi oblikuje reci citav vrtlog stvara o kako su jake i cudne te drazi ne vidim ja andjele nista necovecno mada i nije mi sve kristalno jasno takav sam sta mogu takav bicu vecno da se menjam necu i da hocu kasno pusim i ispijam ispijam i pusim pisem setam setam opet pisem neboj se bilo kolko recju da se gusim nikada ja necu prestati da disem i nemojte opet krivo da mi date sto sam...

stara mashina

ova stara mishina nije sine olupina malo vishe pravi dima,al' ne lupa i ne klima ovaj mladi organizam negovao komunizam ja se u cik zore dizam,odgovoran komunizam meni sine gradjevina zbog fizichke forme shtima a kinta se dobra prima,zajebana gradjevina vidish ova mashinchina proizvod je starog kova do meseca je shipchila ne postoji takva nova.

Cigara

Sedim tako sa cigarom,ona samu sebe pushi i ide mi dim u ochi,nos i usta pa me gushi. Gushim se od mnogo toga i u sebi tiho jecam umesto da rezim,urlam na samog se sebe brecam. Kazem sebi bog te ****,shto Gorane tako radish zar od svega shto si mogo ti josh samo chupash,sadish. Sedim tako sa cigarom,ona samu sebe pushi i ide mi dim u ochi,nos i usta pa me gushi. Shto si brate socijala,**** woodstock i gitaru bolje sprechi teshke rechi i ugasi tu cigaru. Sedim tako sa cigarom,ona samu sebe pushi i ide mi dim u ochi,nos i usta pa me gushi.

momak na rasklapanje

Ja sa sobom nosim samo deo sebe jedno plucno krilo, pola jetre, usta da lagano disem, malo pijem, pricam takvi su mi zivot i sudbina pusta Jednim okom gledam, jednom nogom hodam jednom rukom samo pridrzim cigaru sluzim se onim sto je neophodno cuvam pola svega sto mi je u paru Jutrom u postelji prebrojim organe a, evo ga nos pod jastukom skriven montiram i skidam usi kako volim pa i usta, brbljam ili cutim ko zaliven Ja sa sobom nosim samo deo sebe tek tolko da zivot ne postane gorak ostatak delova cuvam za buducnost od koje me deli samo jedan korak A mozda vec sutra neces da me poznas kada pokraj tebe naidjem kompletan i dusom i telom nasmejan ko sunce i u krugu svoje porodice sretan

Вера

Тако бих лако заспао на твојим грудима с руком нежно положеном на твој стомак верујући ти вером Адамовом па макар због тебе ишао и у сам пакао да не идеш сама јер знам да мој је рај у додиру твојих очију
Noćni posetilac

Noćni posetilac

Posmatram blisku igru senki ... Čudno biće me pogledom mami ... Obavijeno činima noći Dok ga prati šapat u tami ... Kakvo je to čudno biće? Kakav je taj oblik strani? Što krije se od običnih ljudi Tražeći spas u gustoj tami? Posmatram ga. Klizi kroz tamu, Od svetlosti sveće on se brani, Ljudi ga ne vide, a čuju retko, Njihovim mislima on se hrani ... Sad znam ko je! Proterujem ga! On mog pogleda on se brani ... I rastače se poput senke Zauvek nestajući u tami ...
Ja sam nocas umro

Ja sam nocas umro

Umro sam nocas, od prevelike zelje, da budem voljen, od strane njene. Nazalost, ja nisam kamen koji strasti nema, vec covek satkan od ljubavi i zelja. Ona to ne zeli znati, a jos manje mi zeli svoju ljubav dati. Zeli da probleme i nedace sa njom delim, da u teskim trenutcima, ima mene. Umro sam nocas, od zelje da joj ucinim dobro, sve sto mogu i sto umeti znam. Mozda je to malo, ali je sve od srca, iskreno dato. Umro sam nocas, od tuge sto shvatih, da osecanja i potrebe moje, nisu ni bitne ni vazne, kao da uopste, ni ne postoje. Citam po ko zna koji put, delo naseg drugara, i polako shvatam da je i ,,Mile Kesa,, mozda bio, razocaran time. Nesto se u coveku, sklopi i jednostavno pukne, da li ovde ili tamo, to manje je...

Ti si .....

Ti si sunce koje na nebu sija Ti si zvezda sto pored meseca tinja Ti si reka sto potoke skuplja Ti si kisa sto natapa polja. Ti si sve sto lepotom zraci Ti si vila sto sumom hodi. Ti si bunar najlepsih zelja Ti si prva u buketu ruza Ti si dasak vetra na licu mom Ti si lik u ogledalu svakom Ti si zora sto me jutrom budi Ti si leptir sto nad cvetom bdi. Ti si nada sto buja u meni Ti si ona sto puni mi jedra Ti si oblak beli na nebeskom svodu Ti si izvor sto snagu mi daje. Ti si ipak tako daleko Ti si sena sto stalno se gubi Ti si svetionik sto u magli se vidi Ti si stena sto srce mi polomi.

Sanjate li

Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti..a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova... Večeras dopuštam sebi malo sanjarenja. Onako... uz prigušeno svetlo lampe, dobro, crno vino i lagane instrumentale. Puštam sećanja da pohrle tragovima sadašnjih dana... Ukus vina konacno se meša sa zvucima, stvarajući esenciju misli. Talasi osećanja nadiru sa svakom slikom, dajući efekat iluzije. Kako volim da pravim te male filmove u glavi, ispravljam sve ono što mi se ne dopada, opuštajući se u sanjarenjima, uvek srećnog kraja... Na tren mi dođe misao, kako se one najače maštarije ostvaruju, kako od suludih ideja nastadoše velika dela. Mašta je ono što stvara svet... nečiji snovi... Upravo snovi grade...

Arhiviraj ll

Nije loše da na ovoj temi stoji ovakva pričica. ODABRANI «Pastir je ovde» zableja jako ovan Psiho koji je bio vođa stada. «Dođite braćo i sestre», reče Psiho, «Da vidimo šta pastir zahteva». Pastir počeša Psiha po glavi da bi pokazao naklonost pred stadom i izjavi: «Ono veliko mesto zvano Klanica zahteva službu onih koji će uskoro biti odabrani iz stada». «Šta je to Klanica?» upita mali Mrča. «Ti si mlad i imaš još da učiš», reče mu ovan predvodnik Psiho, «to je vrlo posebno mesto gde se odabrani šalju zbog Više Svrhe». «Mogu li i ja tamo da pođem?» upita Mrča. «Ne, još ne...» Zableja Psiho mekim i nežnim glasom, «ti trebaš još da rasteš, ali jednog dana ako si dobar siguran sam da će te odabrati». Pastir je polako prolazio kroz...

Srce

Osecam , ljudi od mene sklanjaju se Osecam , da razgovaram sa svetom ne da mi se posmatram sebe u ogledalu ista sam kao pre Al'opet nesto u meni menja se Ponekad, nocu kada pokusavam uhvatiti san Leprsac,nestalan i lagan Osetim u grudima neki cudni zvuk Pre bih mogla reci da lici na muk Osecam srce kuca drugacije nego pre Osmesima i recima tudjim ne raduju se Osecam da kad mu se priblizi neko krije se Ne osudjujem ga, puno je oziljaka, stidi se

Bozemesacuvajisakloni

E pa ne mogu cudom da se nacudim. Ovako veliki i mnogoljudni sajt, toliko moderatora,, supermoderatora, administratora a blog sekcija - katastrofa. Postoje li ikakva pravila blogovanja? Sve sam prekopala al' ne nadjoh... mislim nadjoh sta se ne sme.... ali uslove koje jedan blog MORA da ispunjava - to nema. Jedan video - blog. Reklama sa receptima za tortu - blog. Politicke teme - blog. Sve prolazi, sve se menja - zbogom ostaj - dovidjenja !

Sve to ...

Da ti nisam upamtio oči sve bi lepše bilo tad ali sve to nije važno Oštre i drske, važne i mrske ... Ne čuje mene, zapravo niko ali to za vas nije ni važno. Jedno toplo veče takve reči kakvih više nigde nema jedan život od početka sve to čuvam da ti mogu dati kada jednom budeš sama. Hvala Ibrici Jusiću na idejama :)

O čemu pevaju Diablo Swing Orchestra u Balrog Boogie

tekst: Mea culpa, ecce signum, Corpus vile, coram deo Pactum serva, Scala caeli, gloria patri, pax et bonum Sine cura, vade mecum, Casus belli, lusus naturae Dies illa, velut luna, dona es virtum pojašnjenja: Mea culpa: "my fault", an admission of error Ecce signum: "behold the sign", spoken by Falstaff in Shakespeare's Henry IV Part 1 Act II Scene 4. Corpus vile: "worthless body", an expendable living thing that can be used e.g. for scientific tests of lethality. Coram deo: "in the presence of God", the privileged state of Christians. Sine cura: "without a care", -> sinecure, an office with salary and/or prestige but no responsibilities Vade mecum: "go with me", a...

Пријатељици

Ти си нежна као додир магле, нестварна као она, неухватљива, и продиреш полако у сваку пору Ти си и снажна као бреза коју ветрови повијају али не ломе и истрајаваш да би у твом хладу војске марширале Ти си посебна, оплемениш сваког поред кога прођеш бар осмехом или просто лепотом која се види у твом оку Ти си далека, а тако близу као да ми седиш преко пута осећам те и поред даљине Ја ти се дивим и волео бих да знам више таквих људи који су вредни да се у песму ставе и да се пријатељем назову Нервира ме само што је ова песма ништа према теби каква јеси и што је само несувисло муцање из кога нико неће знати каква си заиста Принцеза

Rasprodajem sve (oglas)

Rasprodajem sve. Ima tu dosta iskustava, uspomena, lepih za većinu, i onih ružnih za mazohiste. I ljubavi, i razočarenja. I pijane noći, sa društvom poznatim i nepoznatim, poneka i solo. I vikendi sa devojkama. Kod mene, kod njih, u vikendicama, u banjama, Beogradu, Nišu, i na jednoj planini. I gostovanja sa navijačima lokalnog kluba. Bez tuča ali na ivici. I turneja sa jednom crnkom po Srbiji. Od par dana. Uz spavanje u kolima kako bi obišli što više. I što duže. I probe jednog benda. Alternativni rok. Od par godina ali bez zvaničnih svirki. I prvo letovanje bez roditelja. Smešno, neiskusno, sa promašenim ciljem, ali pogođenim sećanjem. I još štošta, da ne nabrajam. Pa ko šta hoće da kupi, nek ponudi cenu...

Сањи

Памтиш ли, Сања дан кад смо се срели киша је падала а ти си ме чекала иако нисам каснио Памтиш ли, Сања како смо се гледали како смо се љубили први пут као стоти одувек знани једно другом Памтиш ли, Сања како сам дрхтао у твојим рукама и како си се тресла од мојих додира Знаш ли, Сања да те више не сањам чак ни када ми у снове свратиш јер ти си стварна увек стварна ма шта ти име казивало Ако Вам личи на Преверову Барбару... Хтео сам тако...
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.
Back
Top