U mojoj duši
za tebe raste
mirisna ruža
rumena
iz srca moga
samo za tebe
ona je iznikla
Bude li miris
rumene ruže
doveo tvoju ruku
da je uzbere
ti dobro pazi
da trn te njen ne ubode
Ruža rumena
u srcu procvala
tako je mirisna
ali i opasna
i zato čuvaj se
kad budeš brao je
da trn te njen ne ubode
Iz moje duše
mnogi su htjeli
mirisnu ružu ubrati
al nisu pazili
pa su se uboli
i zbog tog mnogo patili..
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
У храму је стај'о ковчег,
K'o да моли камен сињи:
»Уделите, ко шта може,
Уделите сиротињи!«
Ту фарисеј дукат баца,
Ал' не што је срца мека,
Већ га тако диже, спушта
Да свак види издалека.
Удовица сиротица
Један новчић спушта ти'о,
А можда је — ко би знао —
Последњи јој новац био.
Радо ј' дала мален део,
— А Христос је то видео.
Онда Христос 'вако рече
Фарисеј'ма баш у лице:
»Сви су ваши дари мали
Према дарку удовице.
Шта је ваше злато што га
Хвалисава рука пружа,
Према дарку који даје
Милостива, скромна душа!
Себи мали, друге храни,
По маленој својој снази,
А кад даје' тако даје
Да је нико не опази.
Хвалисавац размеће се, —
Тиме само себе вара;
Ви'ш, оваки дарак само,
'Ваки дарак рај отвара«.
Tada sam osetio da stvar ide predaleko.
-Nemoj da si tako drska, šta je loše u tom ešto si se promenila, što bez problema polažeš prijemni isptit, što si se uošbiljila, što ne nosiš onu odvratnu jež frizuru, sada bez žvake u ustima na nešto i ličiš, kakva osećanja, pa ko ti brani da osećaš, jesi ti pri sebi, ko ti brani da osećaš, ceo svet je pred tobom, okreni se okolo, ima studenata koliko hoćeš, samo pogledaj nekog, i pašće, na kolena, ničice će pasti pred tobom, pa pogledaj se , prava mlada gospodjica, o čemu pričaš. . .
-Nemoj da me zajebavaš, kakvi studenti, šta sam ti sve radila, pa ko bi te još trpeo, tebe i tvoje proklete časove, da babi bude drago, da ima čime da se pohvali kad mama i tata dodju, sa mnom, kako je napravia...
Не студент није запалио жито
а ватру није украо Прометеј
Ватру дарова онај ко је роди
не желевши да постане газдом
него милошћу твораца да помилује род
по лику својим а вољу слободе
дарова нама свет и сунце
а свако ко лучоношу следи
и даље је само обичан роб
Роб је онај ко није слободан
Роб си ти који за лучоношом трчиш
Роб си јер у себи осећај слободе тражиш
Роб си јер се бојиш за живот свој
Роб си јер си роб
Роб нема народ
Роб нема жену
Роб нема децу
Роб има газду
Роб има страх
Роб си јер си роб
Роб си јер си црв
Роб си јер у теби нема живота
Роб си јер свака ћелија твога
Робског бића плаче у страху од смрти
Роб си јер сањаш моћ
Роб си јер си сам
Роб си јер се бојиш самоће
Роб си јер желиш да умреш
Роб си јер немаш срца да...
deo četvrti
PARČE MOG SRCA
Kao i svaki početak, u septembru svih ovih godina, i sa Majom bil o je tako, te Maja izbaci žvaku, Maja neće, te Maja, molim te nemoj d ahemijskom cepaš papir, pročitaj ovo, pročitaj ono, kako se pravilno piše, kako s ehvataju beležke, trebaće ti to na fakultetu, moraš mnogo tog ada upamtiš, i da izložiš za samo par minuta, fakultet se mnogo razlikuje od srednje škole, nemoj da učiš napamet. . . lekcija po lekcija, najkritičniji predmeti Karlovačke gimnazije, jedan po jedan, sve sam ih držao u glavi, i ponešto uspevao da prenesem i u Majinu pametnu glavicu, kako sam mislio.
Posle skoro mesec dana, kada se već privikla i malo upristojila, jedan dan se pojavila, bez drečave crvene jež kose, bez crnih majica i...
deo drugi
Beskrajno monotoni krug ptica, crnih ptica, koje kruže iznad predela koji se nalazi iza velike ciglane kapije, pored koje ,monog cveća, zaista mnogo cveća, za tako jedno tužno mesto, kakvo je JKP LISJE stoji, koje biva odneto da vene, u znak sećanja, na nekog koga će vrlo brzo pojesti crvi, a koji, tokom celog života, od onih od kojih danas dobija venac, nije video ni cvet.
Stojim kraj nednog od usamljenih venaca, koje je naslonjen na neki postanent, kao ordenje kojim je odlikovan neki kostur, traka sa srebrnim natpisom, kraj nje gospodjica sa pegicana i naočarima na nosu, i torbicom prebačenom preko ramena, u ruci drži neku ukoričenu veliku svesku, kao da će svakog časa početi da proziva uečnike koji su okupljeni oko...
Polumračna velika soba, otvorena sva vrata, prohladna, ljudi ulaze i izlaze, za stolom, nekoliko praznih čaša, niko ne pije, dvojica preko noći osedelih ljudi, obučeni u neke stare uniforme sa zvezdicama, Vanjin otac, i ujak, isto Vanja.Prilazimo im i ćutimo, ponude nas da sednemo pored njih, niko ništa i ne govori, tek, posle nekoliko praznih pogleda, Vanjin otac progovori,. .
-Mog Nenada više nema . . .
Tu je Sanja počela da plače, kao da je bilo juče, ona i Nenad zajedno u osnovnoj školi, tu negde izmedju Bulevara i Kraljevića marka, pioniri sa maramama, učiteljica proziva Nenada a on neće da se javi, Sanja otkloni zabludu, kaže da on nije Nenad nego Vanja, učiteljica kaže da jeste. Jeste pa jeste, ali Nenad nije hteo da bude.Svi...
DNEVNIK MRTVOG PROFESORA
In Memoriam V.Milutnović
umesto predgovora
Star sam i smrt baš i ne volim, molim se samo da me zatekne za katedrom, tu gde me ponekad pozovu da održim neko predavanje, jer sam odavno napustio, pod teretom starosti Novosadski univerzitet.Hteo sam obojici mojih bivših studenata, videvši o čemu pišu , održati jedan očinski govor, negde na sredini puta izmedju Rektorata i same obale Dunava, tu na nekoj od klupa gde bi se u šetnji slučajno sreo, sa njima i njihovim ženama, njihovom decom, ali, to izgleda tako ne ide, jer sam nedavno, zamoljen da jednom od njih održim posmrtni govor.
Krajem jeseni, tu na gradskom groblju u Novom Sadu, jedan tužni skup, ispratio je profesora Nenada P. tragično preminulog u trideset...
Svakog trenutka mu je nedostajala otkada je napustila ovaj svet i on joj se obracao svake noci,kao u molitvi:
"Vetar iz pustinje je izbrisao nase korake sa peska.Ali,sa svakim otkucajem moga srca,ja se secam onoga sto se dogodilo
i ti nastavljas da koracas kroz moje snove i moju stvarnost.Hvala ti sto si ukrstila svoj put sa mojim..
Ti i ja srescemo se ponovo u Raju i tamo cemo nastaviti sa setnjom..ruku,pod ruku.."
Sa osmehom na licu uputio se prema kamenu sa kojeg je,pre mnogo vremena,primio na dar jednu glinenu tablicu sa ispisanom reci-"ljubav".Navikao je da obilazi to mesto svakoga dana,da bi posmatrao zalazak sunca i prisecao se svakog trenutka koji su proveli zajedno..
Zaspao je tamo,u hramu,osecajuci kako ga zena miluje po...
Moj zivot
na granici opasnog zivljenja
moj zivot
prepun odricanja
i protiv svega protivljenja...
Moj zivot
na rubu propasti
jedne mladosti
moj zivot
lisen ljubavi
i prave iskrene radosti...
Moj zivot
opasno preti
da s puta skrene
moj zivot
jednom ce proci
mimo mene...
Moj zivot
zivece drugi neko
kako sam trebala ja
moj zivot su ipak, na kraju
samo njena plava oka dva...:)
Brzo se sakrij u mene
Brzo se sakrij u mene,
ja su se u tebe skriti,
da ne znam tko sam ja,
da ne znas tko si ti.
Sva se u mene zavuci,
vani se zima sprema,
to smrt nas nasa trazi
i vidi da nas nema.
Enes Kisevic
Ps."Veseli" stihovi na tuznu temu,ponekad prijaju,jer kao mehanizam odbrane umanjuju teskoban osecaj straha..
Kad dodje cas
Kad dodje cas,Boze..,da se odmetnem
na drugu obalu,medju svoje,
pomozi na cas,bar da sretnem
sve one sto se susreta boje.
Sta cu im reci,sta precutati
kakva vest od mene ce da se sazna
dal` im dolazim da se vratim
il` kao opomena i kao kazna.
Kad kucne ura da se krene
u nepostojanje,u dusa vrt,
ucini k`o da je dosla po mene
Lenka Dundjerska,a ne smrt..
Pero Zubac
Ps.Poslednja dva stiha su me asocirala,kao filmofila,na antologijsko delo"Sav taj dzez",gde ucitelju plesa.koji je ziveo"punim zivotom"(Rod Shajder),na samrtnickoj bolnickoj postelji u ritmu poslednjih otkucaja srca dolazi u bljestavoj belini prelepa devojka(Dzesika Lang) i pruzivsi mi ruku,sa osmehom na licu,odlaze na Nebo..
Ko zna,mozda se to tako i...
"Kad se pojavi ona
koju niko ne zeli,
mozda cu se uplasiti,
mozda cu se nasmejati
i reci:
Dan mi je bio lep.
moze se spustiti noc:
naci ce uzorano polje,
postavljen sto,cistu kucu,
svaku stvar na svom mestu.."
Manuel Bandeira : Badnje vece
Te noci sam zaspao sa osmehom.A da sam morao da umrem tog dana,uprkos svemu sto mi se dogodilo u zivotu,uprkos svim porazima,nepravdi zbog kojih sam patio ili patnji koje sam drugima naneo,ostao bih ziv do poslednjeg minuta..i sa punim pravom bih mogao da stanem iza reci:"Dan mi je bio lep,moze se spustiti noc"...
/odlomak/
Paolo Koeljo : "Zahir"
Misao
Kad misao poteče,
bistrinom svoje snage,
tad zarumeni proleće,
u kapima jutarnje vlage.
Kada se otvore nove nade,
u rumenilu cveća
tada se kao žilice mlade,
rasturi sreća,
uz velike i male naslade
mog uzavrelog bića.
A misao mi ne da,
da otvorim svoje srce,
kao da me sustiže velika beda
oduzima dah i koči vilice.
I strah me savlada
sa mišlju da bolje ne može biti
o kakvog li jada,
moje se srce ne sme zatvoriti.
Zato ću osećaje pustiti
da teku kao reka,
i misli svoje očistiti
od malih i velikih prepreka.:vatromet::vatromet:
Dve pesme,jedna kao inspiracija druge..
Objavljeno 11.05.2009. u 13:22, autor: lejla.al.dbuni
Ažurirano 11.05.2009. u 16:06, autor: lejla.al.dbuni
Oznake
--------------------------------------------------------------------------------
Kada se svojevremeno pojavila "Familija" sa provokativnom pesmicom "Sto ja volim taj seks",ona je postala hit.Sa danasnje distance,pesma izgleda kao duhovita,vickasta poruka muskog,"jaceg" pola zenskom,"slabijem" polu..
Inspirisana njenim sadrzajem,napisala sam tada svoj "odgovor".Evo "inspiracije i "inspiratora"...
BONTON
Kaze mi on
da u ljubavi
ne postoji bonton.
Ljubi se u parku,
na klupi,na travi,
na panju,iza panja,
na gomili granja..
Da li je to istina
ili on mozda
samo sanja?
ODGOVOR
Pita...
Neki covek,njegov konj i pas su putovali drumom.Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta,udari grom i sve ih pokosi.Ali,covek jos ne shvativsi da je napustio ovaj svet,nastavi put sa svoje dve zivotinje.Nekada je,naravno,i mrtvima potrebno vremena da uvide sta ih je snaslo.
Put je bio dug i tezak.Stalno su se penjali uzbrdo,po suncu koje je peklo.Bili su premoreni,znojavi i zedni.Iza jedne okuke ugledase velelepnu kapiju,svu od mermera,koja je vodila na trg poplocan zlatnim plocama.Nasred trga stajala je cesma iz koje je tekla kristalno bistra voda.Putnik se obrati cuvaru na ulazu:
"Dobar dan"-rece.
"Dobar dan"-odvrati strazar.
"Koje je ovo ovako lepo mesto?"
"To vam je Nebo"
"Sreca sto smo stigli na Nebo,jer umiremo od zedji"...
[/URL][/IMG]
zavedi me noćas
pod svjetlima noći
pozovi na ples
i ja ću ti doći
ruku mi pruži
galantnim stilom
pokloni mi ružu
nazovi me milom
nježno me grli
u ritmu nosi
ljubi po vratu
usnama kosi
šapći mi tiho
ljubavne laži
otkij sve svoje
skrivene draži
rukom mi prijeđi
leđima lako
uza se stisni
znaš ti kako
crvenu ružu
na krevet hiti
znaš da bih htjela
isto što i ti
daj da se predam
tvome umijeću
od ljubavnog zanosa
pobjeći neću
[/URL][/IMG]
negdje u daljinama
slušam urlike slonova
kako bolnim
teškim
uzdasima..
kidaju tišinu pustoši..
u našim odajama
crveno je pred očima
vatreno je noćima
sa surlom ljubavnom dodiruješ me..
ti si moj slon
a ja tvoja slonica
baš tako se nekad osjećam..
dok urličem u noći
vreloj i crvenoj
sparnoj i zamamnoj..
i kidam slike slonova
i pustoši
sve je odjednom lava
životinje bježe
nebo se crveni
oganj je žile zapalio..
stišćem te jače k sebi
tvoja surla je moj konop spasa
do vrhunca moga kratera
popet ću se njegovim čvorovima
i ubacit se u užarenu lavu strasti..
[/URL][/IMG]
Nemam u oku kapi
placem u sebi bez suza
to je jos gore znajte
ipak je mokra moja bluza.
Pokvasi je kisa
koja je sinoc pala
dok sam te trazila
a nisam o tebi nista znala.
Ne placem vise ni manje
tupo sedim za stolom
mirim se sa sudbinom
i zivim sa mojim bolom.
Оно на шта зен приче указују јесте исто на шта указују и филозофи и уметници, а то је суштина света и живота изван појаве, изван опажања. Циљ зен коана јесте човека ослободити ума, ослободити га форми опажања интелекта, простора, времена и каузалитета. Када превазиђе интелект, оно што остаје јесте нешто веома живо у нама, а које зовемо воља, квалитативна множина, сопство итд.
Међутим, будизам, па и зен будизам, износе само закључке, не и знање како до тих закључака дођемо. Тако нешто ниједна религија нема, то има само филозофија. Зато су закључци филозофије и зен коана исти, али није исто знање које стоји иза њих.
Поновићу опет оне Шопенхауерове речи:
[qуоте]"Свака посебна изрека ужета сама за себе, а које сачињавајуссачињавају...
Cuj
pesmu ovu
koju ti pevah u snu
Cuj
reci ove
koje ti kazem sada
cuj
zov slavuja
u predgradju jednog grada.
Pevaj
sa mnom u glas
ko dva slavuja na grani
Pevaj
a cutacemo jednom
kad budemo srecni i sami.
Reci
koje su boje moje oci
i kako se od straha branim
Reci
kakve su moje noci
i cime ih pojim i hranim.
Cuj
kako patim sama
u sobi prepunoj ljudi
Cuj
ovo je moja drama
a ti joj reziser budi.
Narcis je bio veoma lep mladic koji je cesto odlazio da posmatra sopstvenu lepotu,ogledajuci se u jezeru.Toliko je bio opcinjen samim sobom,da je jednoga dana,nespretno se naginjujuci sve vise,pao u jezero i utopio se.Na mestu gde je pao,nikao je cvet koji je dobio ime po njemu..narcis.
Dosle su sumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
"Zasto places?"-upitase ga sumske nimfe.
"Placem za Narcisom"-rece jezero.
"Ah,nimalo nas ne cudi sto places zbog Narcisa"-nastavise one."I pored toga,sto smo mi stalno trcale za njim po sumi,ti si bilo jedino bice koje je izbliza imalo priliku da posmatra njegovu lepotu".
"Pa zar je narcis bio lep?"-upita jezero.
"A ko bi,osim tebe,mogao bolje da zna?"-odgovorise...
Neki mocni carobnjak koji je zeleo da unisti neko kraljevstvo,prosuo je carobni napitak u bunar iz kojeg su svi podanici zahvatali vodu.
Vec sutradan su svi stanovnici kraljevstva pili tu vodu i svi su poludeli,izuzev kralja.On je imao zaseban bunar za sebe i svoju porodicu,do kojeg carobnjak nije mogao da dodje.
Zabrinut,kralj pokusa da drzi stanovnistvo pod kontrolom,uvodeci citav niz bezbedonosnih i higijenskih mera.Ali i zandari i nadzornici pili su zatrovanu vodu,pa im se cinilo da kraljeve odluke nemaju nikakvog smisla i oni zato resise da ih uopšte ne sprovode.
Kad su stanovnici kraljevstva saznali za nove zakone,bili su ubedjeni da je njihov vladar sisao sa uma i poceo da izdaje sumanute naredbe.Razjarena gomila opkoli dvorac i...
... bolj umirjena sem in opažam neke druge stvari
veliko več je koles s košarico
ali pa
človek, ki čaka na avtobus,
pobere zobotrebec s tal in ga pospravi za kasneje
stvari so se uredila na nek
res neboleč način
nemir se je umaknil
s površine
in zdaj si spet srečen
v veliki beli hiši, mirni
ulici, v mestu, spravljenem
v prozorno vrečko
za zamrzovanje,
gledaš, kako zapiram vrata hladilnika
in ne rečeš ničesar ...
Ne vem zakaj, ampak danes sem se spomnila tiste tvoje
pesmi, na koncu katere govoriš
o potrebi po reševanju duše
v igri so bili tudi neki angeli
eden, pravzaprav
tisti, ki se je prišel v tvojo kopalnico umit
Na stropu, točno nad banjo, je ta packa, ki jo utrujen vidiš
ko ležiš ure in ure potopljen
v milo
Spominja na billa murraya,
medtem ko kotali kamen navkreber
vso to razsipniško melanholijo
mislim, da se vrača prav zaradi nje
Sedi ti na dnu stopala, dokler se voda povsem ne ohladi
(šteje na modre prste)
vzameš ga ven, odviješ
cev tuša
in spereš preostanek pene
mokra krila obesiš na štrik, da se sušijo.
vržeš ga skozi okno s trinajstega
nadstropja kot poskus
v dokaz
o neobstoju boljšega načina.
medtem ko se prvi sneg lepi na hlačnice...
Pomlad diši po mačji hrani in premočenem iztrebku
v dnevnem časopisu je izšel
oglas za upravljalca viličarja
v pivovarni,
rok za prijavo ni naveden, krhka sem
in odvečna, kot da sem sestavljena v steklenici
ostajam na kavču, ker je sobota
in zunaj naliv
pometa štante
po hrbtu prodajalca, ki se je sklonil,
da pobere razmetane torbe za plažo
in japonke, ocenjuje kaplje
velikosti razprte otroške dlani.
ema pravi, da se je nekdo zgoraj razjokal, a nad nami
ni nikogar
na zadnjem nadstropju smo (danes
sliši glasove
in zato mi je ljuba)
iztrgala sem stran z oglasom, s preostankom
časopisa sem obložila dno kante
za smeti, da pobere
neprijeten vonj.
s svinčenimi dlanmi sem prekrila obraz
skozi na kratko ostrižene nohte
mi gledaš v dušo ...
Ne zatvarajte, sestro, prozor ne zatvarajte!
Pustite da mi sunce lice umije.
Dan je tako lijep danas, znajte,
toplina, kao vodopad se niz tijelo slije.
U bolesničkoj sobi dok tako ležim
cijeli vapim za tim tokom,
nepokretan, kao da sam u paukovoj mreži,
borim se s ovim životom.
Al onda kada se spušta noć blaga,
zaklopim oči, nestajem u duboko,
tad moja duša mala, svjetlost draga,
luta, luta... moje drugo je oko.
Nema se šta vidjeti, tako je sitna i mala,
a kao dijete nestašno, stalno bi da se igra,
na potoku onom ručice bi prala
da cvjetove razne polagano bira.
Za tijelo moje nije je briga,
ta, strano je, zato iz njega bježi.
Bijele je boje, u visine bi da ga se diga,
na krilima vjetra se sakrije i gnijezdi.
U suton, kad plava zora...
Ne tražite me tamo
Ne tražite me u pjesmama mojim
ne išćite zaborav u svoje živo srce
ne tražite u njima sreću
jer one su samo vjetar, daleki tamni vjetar
s tužnim odama unesrećenih zabluda
s kojima nekada previjašmo rane svoje.
Ne tražite me tamo, jer tamo me više nema.
Tu, u sebi me pootražite
sa Suncem u svojoj kosi
u raspjevanoj pjesmi otkrivenih obraza
gdje klečeći pred samim izrastanjem srca
moleći, bezimen, djeleći
skupljam crvene jabuke u zlatnu košaru
željenog, još neprepoznanog nam sna
[/URL][/IMG]
[Jel ima neko mozda seminarski za men.inovacija,prof.Ivana Eric...hvala:roll:
W.H. Auden...
Funeral Blues
" Stop all the clocks, cut off the telephone,
Prevent the dog from barking with a juicy bone,
Silence the pianos and with muffled drum
Bring out the coffin, let the mourners come.
Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling on the sky the message He is Dead.
Put crepe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.
He was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest,
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last forever: I was wrong.
The stars are not wanted now; put out every one,
Pack up the moon and dismantle the sun,
Pour away the ocean and sweep up the woods;
For nothing...