DNEVNIK MRTVOG PROFESORA
In Memoriam V.Milutnović
umesto predgovora
In Memoriam V.Milutnović
umesto predgovora
Star sam i smrt baš i ne volim, molim se samo da me zatekne za katedrom, tu gde me ponekad pozovu da održim neko predavanje, jer sam odavno napustio, pod teretom starosti Novosadski univerzitet.Hteo sam obojici mojih bivših studenata, videvši o čemu pišu , održati jedan očinski govor, negde na sredini puta izmedju Rektorata i same obale Dunava, tu na nekoj od klupa gde bi se u šetnji slučajno sreo, sa njima i njihovim ženama, njihovom decom, ali, to izgleda tako ne ide, jer sam nedavno, zamoljen da jednom od njih održim posmrtni govor.
Krajem jeseni, tu na gradskom groblju u Novom Sadu, jedan tužni skup, ispratio je profesora Nenada P. tragično preminulog u trideset devetoj godini, tek nekoliko rečenica o jednom običnom životu, sa ljudskim krajem, istina ne tako običnim kao što je i smrt sama, nekako drugačijim, kao način njenog izbora, naime Nenad P. svoj život prekratio je pucnjem iz očevog službenog pištolja, vrativši se kući sa posla, posle nekoliko reči upisanih, tek pozdrava radi, koje su zamaglile pravi razlog tog tragičnog čina, koji je, kako se ispostavilo, doslovce opisan u dve debele sveske, povezanih dvolisnica, koje pamte nekoliko meseci prošle godine, kao nemi svedoci, jednog života koga više nema.
U pokušaju da ih otrgne od zaborava, autor ih iznosi na sivo svetlo dana, i dodajući svoje impresije, uobličva u jednu celinu, crnu poput smrti same, od koje nema begstva, protiv koje nema pobede, od koje nema leka, kao ni od neuzvraćene ljubavi, ne treba često ponavljati ove moje reči, jer kada se preselim za dan, možda dva, na večni istok, ni meni one neće biti naročito veliko opravdanje, pred onim koji sve i svima sudi.
Prof.dr.Dragutin V. Stamenković
deo prvi
JUTRO SUTRAŠNJEG DANA
Četvrtak, dan kao svaki drugi, dan u magli, dan sa kišom, dan na poslu, dan kod kuće, da samo malo vedrine mogu da unesem u njega i da se mogu konačno uozbiljiti to bih i uradio, inače ni to nisam učinio.
Telefon mi blokirali dok ne platim, više ni ne znam koja je mreža, odavno sam potrošio na telefon sve besplatne akcije koje nisam dobio od privatizavcije i to po nekoliko puta, kao da sam u virtuelnom svetu.Koračam tako posle posete nekom od državnih organa, sećam se jučerašnjeg toplog dana, desno od izvršnog veća, grozomoran semafor, pa opet desno pored trefike, ispod studia M pa sve do Dunavske uice, na čijem početku se nalazi Zbirka strane umetnosti MGNS, sa postavkom stolica od koje mi se prosto povraćalo.Ne znam ko je mogao da postavi takve brljotine i to još u sam centar grada, koji izgleda nije zaslužio ništa drugo nego da se utopi u sivilu u kome se i danas utapa.I tako hodam prema knjižari Matice srpske, da se malo ugrejem, preberem polusmrznutim prstima preko stranica odavno požutelih nepročitanih knjga, koje su ko zna iz čije zaostavštine prodate, gotovo nepročitane ili date na aukciju svejedno.
U susret mi dolazij jedna sva u crno obučena koelginica, iz nekog davnog života, koju nisam video sto godina, u realnom svetu, samo preko foruma, koja me je na smet izgrebala jer sam upisao u pozdravu njen puno ime, to je po forumskim pravilima veliki greh, izgleda, pa sam zaradio forumski pakao, kada sam rekao da ko se svoga imena stidi i sakiva taj ni ne zaslužuje da ga ima, ko još krštava gliste i crve.I tako, umesto pozdrava, prosto se proderala na mene.
-Jesi li ti normalan, pa zašto si se tako ucrvenio, pa zar je moguće da nisi čuo. . .
-Šta da nisam čuo??
Odgovorih u trenu, dok mi kroz glavu prostruji misao, zašto ne sme da se nosi ništa šareno, i u tren razbistrenim pogledom videh je uplakanu, sa otužnim očito pozajmljenim crnim džemperom, navučenim na iste takve pantalone, u sivom kaputiću. . . ni nalik onoj koju sam poznavao, otvorenih usta čekam odgovor.
-Tvoj drug, kolega, Vanja, ubio se juče uveče, sa jednim metkom , iz nekog pištolja. . . juče mi je Saša iz analitike javio, bio neki od naših kolega na uvidjaju, Žolt, mislim, . . . .
I tu je Sanja počela da plače, ne znam kako se našla u mom zagrljaju, plakao bih i ja sa njom, ali nisam mogao da se setim ni jednog razloga, Vanja je toliko želeo da bude sretan, spasao se konačno, otišao u zagrljaj svom bogu, negde u drugom i lepšem svetu, bez magle i suza, tamo će mu biti bolje, dobro je učinio. . nisam ni primetio da poslednje reči gotogvvo glasno izgovanram, kada se Sanja otrgla okd mene, i prosto poželela da me izgrebe , da mi iskopa oči, video sam joj to u očima, jedan bljesak mržnje, koji nisam razumeo, govoreći istinu, kada se čovek spasao.
Ponovo komentar da nisam normalan, i da bi red bio da navučem neki crni džemper, idemo da kupimo neki jevtin, tu odmah u lokalu, koji tavori još i komunističkih dana, sa nekim samoupravnim imenom, nisam ni pitao zašto Sanja plaća račun, kvalitet je bio srazmeran ceni, hiljadu i nešto dinara, prosto mi je strgala šareni džemper i tu pred začudjenom prodavačicom navukla crni.Te bez reči izgurala napolje.Znao sam iz prošlog života, šta sledi, deklamacija, prekori, prezrivi pogledi, i nisam pogrešio.Kao da više od deset godina nije prošlo Sanja je počela svoj monolog.
-Nisam te videla sto godina, još pre protesta, čula sam da si se prikrpeljio nekij mršavoj filozofkinji,da te je držala kao kera,imaš i neko dete, da ništa od toga na kraju nije bilo, četitiri i pokušaja samoubistva, uvek se izvučeš, đavo te izgleda čuva, i Vanju si zarazio sa tim, njemu je uspelo iz prve, idemo do njega, idemo do njegovih, *******, pored tebe i nije čudo, kada si nestao iz stvarnog sveta i prešao u virtuelni, pratim te po svim forumima, palačinke, ženski primerak, Danijela, samo tih par ključnih reči , i naravno Milica, kojoj ime kriješ kao zmija noge, i sve one izjave, sve vere, sve sekte, beže od tebe ko đavo od krsta, gde si se sada prikrpeljio, ko ti sada peče palačinke.Šta sada ćutiš, kako ti niko nije javio, samo im ti na sahrani nedostaješ, sa tvojim izjavama, sa govorom, da padnu od smeha, da budu sretni, i ako pred njegovom mamom samo nešto zucneš, ima da te pod punim imenom izreklamiram na svim forumima da ti na pamet više nee pasti ni da se konektuješ.
Tu sam ćutao i koračao u donro ponatom pravcu.Idemo prema dole, Kisačkim putam, pore nekog restorana, pa ispod nadvožnjaka, Gusarska ulica, koju isto ne smem da pominjem, pored reda kuća, gde je nekada bila prodavnica Hempro Šid, pa tu iza ugla jedna velika zgrada, nekoliko automobila, ništa neobično, tek na ulazu, uokvireni crni papir, na sveže opranom staklu, selotejp, dobro poznato ime i prezime, tragično preminuo u trideset devetoj godini života, ožalošćeni majka i sestra, . . . na gradskom groblju u petnaest časova.Otvorena vrata, žene u crnom, plač, miris kuvanog vina, neki polupoznati ljudi,Sanja me hvata za ruku i vodi prema Vanjinoj majci, koja , sedi negde u ćošku, na forelji, pored ugašenog televizora, podignutog levog rukava, čiju je podlakticu pritiskala sa nekim parčetom gaze, dok je diskretno našminkana patronažna sestra spremala još jednu dozu, premeštajući zvečeće ampulice iz ruke u ruku, pa nazad na sto, pa u veliku crnu vreću. . . Vanjina majka nas gleda i smeši se. . .
-Rekao je da ide kući, da će se brzo vratiti, jel da da hoće, doći će na ručak,. . .
Sanja je grli i počne da plače, kaže da neće, da tamo gde je otišao ljudi samo odlaze, da se niko ne vraća, da tako biti mora.
Majka se smeši i kaže, rekao je da ćete doći, baš vas dvoje, i Sanjice, i ti, . . . . . rekao je da ćete doći, ostavio vam je nešto, tu pored, na televizoru, neke sveske, . . . da pročitate dok se ne vrati.
Sanja uzima raskupusane dvolisnice i pruža mi.Kaže da je to verovatno za mene.Da sam ga zarazio sa pisanjem, što nije igrao fudbal tu dole u parku, na travi, sedeo na betonskoj ogradi i sa njima pio pivo, nego samo stari papiri.
Eto šta posle čoveka na svetu ostaje.