Polumračna velika soba, otvorena sva vrata, prohladna, ljudi ulaze i izlaze, za stolom, nekoliko praznih čaša, niko ne pije, dvojica preko noći osedelih ljudi, obučeni u neke stare uniforme sa zvezdicama, Vanjin otac, i ujak, isto Vanja.Prilazimo im i ćutimo, ponude nas da sednemo pored njih, niko ništa i ne govori, tek, posle nekoliko praznih pogleda, Vanjin otac progovori,. .
-Mog Nenada više nema . . .
Tu je Sanja počela da plače, kao da je bilo juče, ona i Nenad zajedno u osnovnoj školi, tu negde izmedju Bulevara i Kraljevića marka, pioniri sa maramama, učiteljica proziva Nenada a on neće da se javi, Sanja otkloni zabludu, kaže da on nije Nenad nego Vanja, učiteljica kaže da jeste. Jeste pa jeste, ali Nenad nije hteo da bude.Svi znaju tu priču.Nenadov ujak, oficir bivše vojske, kao i njegov otac, zajedno bili u Kasarni "Ratko Mitrović" negde daleko, u drugom svetu, Ujak prvi u klasi, mogao da bira mesto službovanja i izabrao baš rodni grad, a Vanjin otac, po prekomandi, nikada nije voleo komunjare, bio je pravi komunista i to ostao, zbog miljenika komandanta kasarne koga je premlatio, pošalju ga u srce Srbije, u Čačak, gde ni voz ne okreće, i tako se njih dvoje nadju u istoj ABHO četi.Odakle si, pita jedan, pa odavde reče drugi, i tako reč po reč, dan za danom, hajde od mene kući, ima neku krštenje, a Nenadov otac komunista ipak ode, puna Atenica komunista, pa posle hajde na slavu, pa hajde na prvi maj, i tako se Nenadov otac i odomaćio, a ujak imao mladju sestru, jugoslovenstvo na delu, Nenad se rodio posle tri godine .Šezdeset deveta godina, pa premeštaji, pa prekomande i tako se nekako prekosvih veza i poznanstava, obadvojica obreše u Novom Sadu, na Trandžamentu, ko zna kako i zašto, tek, ujak se nikada nije ženio, a Nenada je dok je ovaj bio mali mnogo voleo, pa i Nenad njega, i nikada nje hteo da bude Nenad, nego Vanja, kao i njegov ujak.Tako je dugo izazivao zabunu, dok i to nije postalo svejedno.
Nude me nečim da popijem preda mnom neotvorena flaša soka, Sanja me vuče za ruku, nemo pri tome preteći da ništa ne smem da pričam, da moram da se uozbiljim, inače znam šta me čeka.
Sedimo malo pa ustanemo, prazni pogledi, ljudi sve više dolaze, nekoga prepoznajem a nekog ne, nekoliko drugova iz okoline, Sanja drugarica iz osnovne škole, ja kao kolega sa Fakulteta, iako je Nenad bio na filozofskom, često sam dolazio kod njih, nekad i svakodnevno, takvo je vreme bilo, posle svako na svoju stranu, nekoliko skladno odevenih mladjih ljudi, koji su došli sa malim crnim fiatom, registracija NS 13- . . , kolege i koelginice iz državne uprave, gde se Nenad na kratko posle otkaza koji je dobio u Srednjoj školi pre nepuna dva meseca, kako mi je to Sanja rekla, konačno skrasio, komšinice sa stepeništa, dalji rodjaci, kolege sa posla njegovog oca, penzioneri sa dugim brcima u starim kožnim vojničkim cipelama, drugarice njegove mame iz pošte, gde je provela ceo svoj vek, poneki poznanik, i jedan redovan posetilac sahrana, svadbi i svih veselja, za koga se pričalo, da je jednom, ušao na slavu, te pošto se pogostio, bio priupitan, po kome je on rodjak, a on naprasno odgovorio, da je sa mladine strane. . . posle se u Rotkvariji i Klisi odomaćio kao redovan član većine porodica, iako je kako se priča došao u Novi Sad osmog jula 1988 godine, sa vozom koji je dovezao prve izbeglice sa Kosova, pa postao rodjeni Novosadjanin.
Sanja me opet vuče za ruku, trpa mi u drugu one raskupusane sveske koje sam dobio, nisam ih ozbiljno shvatio, ali Nenadova mama me je gledala, kao da želi da ih ponesem, pomislio sam d a je pametnije da ćutim i da ih ponesem sa sobom, papira ionako imam iza loženje, vratiću ih kada se sve stiša, to je sigurno neka greška, otkud baš ja , i da ostavi baš meni, pa nismo se videli još od Zoranove sahrane, ili nekoliko godina posle, ne znam, dosta dugo, a Sanju isto nisam video, kad se ja vraćam sa posla idem na stanicu pa pravo kući, nigde ne izlazim uveče, ležem da spavam u osam sati, kao da sam mrtav, na to se sveo moj život, na ti i elektronsku komunikaciju, imam e adresu nspoint net koji je prestao sa radom pre dosta godina, već je i bog zaboravio za njega, utopio se negde , kao i ja, i to je to.Sanja me se seća samo po ključnim rečima, kaže kada joj je teško, ili dosadno, samo otkuca reči palačinke, ženski primerak, izmamiti i slične moje izraze, i eto me na svim forumina, i još ponegde, sa kojih sam većinom banovan zbog ko zna čega, nekih razloga koji ni meni nisu jasni, ali Sanja kaže da sam na neki način i sladak, mada je uvek isticala da želi samo da budemo prijatelji, i da mi niša drugo i ne pada na pamet, pa sam se i na to navikao.Bar sam mislio.
Neko je u svem skupu nedostajao.Nenadova mladja sestra.Dosta mladja.Nigde je nje bilo.Kada sam pitao gde je Jasmina, samo nemi odgovori, tek neko od poznanika rekao je da su je odvezli u bolnicu.
Uzimam dve debele raskupusane sveske i mahinalnim pokretom ih smeštam ispod džempera, dok me Sanja lupa po glavi da to ne smem da radim, pred tolikim ljudima, i još mi tiho dodaje da je dobro što nisam napravio neku glupost kao sa Nenadovom sestrom, i da je pravo čudo kako me nisu izgrebali, ili umlatili , da je bila neka druga okolnost verovatno i bi, ali da mi tako i treba.Zapravo.
Nestali smo nekuda napolje, uz put se gurajući sa posetiocima koji su pristizali, dok me je Sanja bukvalno vukla za ruku , govorila je.. .-Ne puštam te nigde, sita sam svih tvojih izjava i o ovom i o onom svetu, ideš na tu sahranu pa sve i da moram da te odvučem na nju.Idemo sad negde , idemo na Spens, idemo da gledamo izloge, bilo što, samo da negde idemo.
I tako, autobus na liniji broj jedan, pa četvorka, pa sve do okretnice kod Miloša Crnjanskog, pa pešice nazad, sve radi zaborava koji se ne da potisnuti, sve izvire u sećanje, sve , poput tri visoke kule, najviše zgrade u Novom Sadu, pored kojih je živela jedna od Nenadovih prvih ljubavi, kojoj je umesto ljubavnih pisama slao prekopirane stripve, nekog od klasičnih autora, mislim da je bio Herman, serijal Tornjevi boa Morija, tako je uostalom zvao te tri visoke kule, i svima na pitanje, gde dotična živi, govorio je ispod tornjeva Boa Morija, mislim da je neko počeo tako i da zove te visoke zgrade.Uglavnom, setim ih se uvek po njemu, da sam bio siguran da me Sanja ne bi izgrebala, rekao bih joj sve to, i dodao da ću da predložim da se bulevar nekog od careva na kome se te zgrade nalaze preimenuje boa Mori, ili bar te tri visoke kule, ali samo sam ćutao, nisam smeo ništa da kažem.
Sat za satom je prolazio, negde već oko dva, Sanja me podseti da treba da krenamo, zna da nikada nisam kasnio, ali da mi je u poslednje vreme i to postalo svejedno.Podseća me kako sam nekulturan, i tek tada primetim , da u stvari nosim po starom običaju neke papire ispod Džempera, pa o je Nenadova sveska, zašto baš ja, zašto baš meni i tada mi je sinulo.Pre pola godine, zamolio sam ga da se pridruži mom projektu, pisanja nekih priča, da izgubljeno tranziciono vreme otrgnemo od zaborava, poslao mi je nekoliko, desetak odštampanih stranica, i snimak toga n a c.d-u, Saška je to posle ispravljala, ovlaš sam ih pročitao, Profeoor i učenica, klasičćan slučaj, pomislio sam u sebi, tako to biva, tek, pa ja uoptšte nisam pitao Sanju, možda zna zašto je u stvari poželeo da umre, zašto se ubio, još jedno zašto, pitao sam je
-Sanja, znaš li možda zašto je to uradio.
-Kako da ne znam, proderala se prosto, pa zbog one male veštice iz srednje . . . . . . . . . škole, crkla dabogda . . .
E tada sam, shvatio, u trenu, šta ja u stvari ispod džempera nosim, da je Nenadova priča bila istinita, da je ljubav platio glavom, da ja u stvari nosim sa sobom nešto kao poslednju ispovest, ono što je u varijanti koju mi je prekucao i poslao izbacio, a sada očigledno, tu sam zastao i pogledao na nebo, više nije imao šta da krije.
-Mog Nenada više nema . . .
Tu je Sanja počela da plače, kao da je bilo juče, ona i Nenad zajedno u osnovnoj školi, tu negde izmedju Bulevara i Kraljevića marka, pioniri sa maramama, učiteljica proziva Nenada a on neće da se javi, Sanja otkloni zabludu, kaže da on nije Nenad nego Vanja, učiteljica kaže da jeste. Jeste pa jeste, ali Nenad nije hteo da bude.Svi znaju tu priču.Nenadov ujak, oficir bivše vojske, kao i njegov otac, zajedno bili u Kasarni "Ratko Mitrović" negde daleko, u drugom svetu, Ujak prvi u klasi, mogao da bira mesto službovanja i izabrao baš rodni grad, a Vanjin otac, po prekomandi, nikada nije voleo komunjare, bio je pravi komunista i to ostao, zbog miljenika komandanta kasarne koga je premlatio, pošalju ga u srce Srbije, u Čačak, gde ni voz ne okreće, i tako se njih dvoje nadju u istoj ABHO četi.Odakle si, pita jedan, pa odavde reče drugi, i tako reč po reč, dan za danom, hajde od mene kući, ima neku krštenje, a Nenadov otac komunista ipak ode, puna Atenica komunista, pa posle hajde na slavu, pa hajde na prvi maj, i tako se Nenadov otac i odomaćio, a ujak imao mladju sestru, jugoslovenstvo na delu, Nenad se rodio posle tri godine .Šezdeset deveta godina, pa premeštaji, pa prekomande i tako se nekako prekosvih veza i poznanstava, obadvojica obreše u Novom Sadu, na Trandžamentu, ko zna kako i zašto, tek, ujak se nikada nije ženio, a Nenada je dok je ovaj bio mali mnogo voleo, pa i Nenad njega, i nikada nje hteo da bude Nenad, nego Vanja, kao i njegov ujak.Tako je dugo izazivao zabunu, dok i to nije postalo svejedno.
Nude me nečim da popijem preda mnom neotvorena flaša soka, Sanja me vuče za ruku, nemo pri tome preteći da ništa ne smem da pričam, da moram da se uozbiljim, inače znam šta me čeka.
Sedimo malo pa ustanemo, prazni pogledi, ljudi sve više dolaze, nekoga prepoznajem a nekog ne, nekoliko drugova iz okoline, Sanja drugarica iz osnovne škole, ja kao kolega sa Fakulteta, iako je Nenad bio na filozofskom, često sam dolazio kod njih, nekad i svakodnevno, takvo je vreme bilo, posle svako na svoju stranu, nekoliko skladno odevenih mladjih ljudi, koji su došli sa malim crnim fiatom, registracija NS 13- . . , kolege i koelginice iz državne uprave, gde se Nenad na kratko posle otkaza koji je dobio u Srednjoj školi pre nepuna dva meseca, kako mi je to Sanja rekla, konačno skrasio, komšinice sa stepeništa, dalji rodjaci, kolege sa posla njegovog oca, penzioneri sa dugim brcima u starim kožnim vojničkim cipelama, drugarice njegove mame iz pošte, gde je provela ceo svoj vek, poneki poznanik, i jedan redovan posetilac sahrana, svadbi i svih veselja, za koga se pričalo, da je jednom, ušao na slavu, te pošto se pogostio, bio priupitan, po kome je on rodjak, a on naprasno odgovorio, da je sa mladine strane. . . posle se u Rotkvariji i Klisi odomaćio kao redovan član većine porodica, iako je kako se priča došao u Novi Sad osmog jula 1988 godine, sa vozom koji je dovezao prve izbeglice sa Kosova, pa postao rodjeni Novosadjanin.
Sanja me opet vuče za ruku, trpa mi u drugu one raskupusane sveske koje sam dobio, nisam ih ozbiljno shvatio, ali Nenadova mama me je gledala, kao da želi da ih ponesem, pomislio sam d a je pametnije da ćutim i da ih ponesem sa sobom, papira ionako imam iza loženje, vratiću ih kada se sve stiša, to je sigurno neka greška, otkud baš ja , i da ostavi baš meni, pa nismo se videli još od Zoranove sahrane, ili nekoliko godina posle, ne znam, dosta dugo, a Sanju isto nisam video, kad se ja vraćam sa posla idem na stanicu pa pravo kući, nigde ne izlazim uveče, ležem da spavam u osam sati, kao da sam mrtav, na to se sveo moj život, na ti i elektronsku komunikaciju, imam e adresu nspoint net koji je prestao sa radom pre dosta godina, već je i bog zaboravio za njega, utopio se negde , kao i ja, i to je to.Sanja me se seća samo po ključnim rečima, kaže kada joj je teško, ili dosadno, samo otkuca reči palačinke, ženski primerak, izmamiti i slične moje izraze, i eto me na svim forumina, i još ponegde, sa kojih sam većinom banovan zbog ko zna čega, nekih razloga koji ni meni nisu jasni, ali Sanja kaže da sam na neki način i sladak, mada je uvek isticala da želi samo da budemo prijatelji, i da mi niša drugo i ne pada na pamet, pa sam se i na to navikao.Bar sam mislio.
Neko je u svem skupu nedostajao.Nenadova mladja sestra.Dosta mladja.Nigde je nje bilo.Kada sam pitao gde je Jasmina, samo nemi odgovori, tek neko od poznanika rekao je da su je odvezli u bolnicu.
Uzimam dve debele raskupusane sveske i mahinalnim pokretom ih smeštam ispod džempera, dok me Sanja lupa po glavi da to ne smem da radim, pred tolikim ljudima, i još mi tiho dodaje da je dobro što nisam napravio neku glupost kao sa Nenadovom sestrom, i da je pravo čudo kako me nisu izgrebali, ili umlatili , da je bila neka druga okolnost verovatno i bi, ali da mi tako i treba.Zapravo.
Nestali smo nekuda napolje, uz put se gurajući sa posetiocima koji su pristizali, dok me je Sanja bukvalno vukla za ruku , govorila je.. .-Ne puštam te nigde, sita sam svih tvojih izjava i o ovom i o onom svetu, ideš na tu sahranu pa sve i da moram da te odvučem na nju.Idemo sad negde , idemo na Spens, idemo da gledamo izloge, bilo što, samo da negde idemo.
I tako, autobus na liniji broj jedan, pa četvorka, pa sve do okretnice kod Miloša Crnjanskog, pa pešice nazad, sve radi zaborava koji se ne da potisnuti, sve izvire u sećanje, sve , poput tri visoke kule, najviše zgrade u Novom Sadu, pored kojih je živela jedna od Nenadovih prvih ljubavi, kojoj je umesto ljubavnih pisama slao prekopirane stripve, nekog od klasičnih autora, mislim da je bio Herman, serijal Tornjevi boa Morija, tako je uostalom zvao te tri visoke kule, i svima na pitanje, gde dotična živi, govorio je ispod tornjeva Boa Morija, mislim da je neko počeo tako i da zove te visoke zgrade.Uglavnom, setim ih se uvek po njemu, da sam bio siguran da me Sanja ne bi izgrebala, rekao bih joj sve to, i dodao da ću da predložim da se bulevar nekog od careva na kome se te zgrade nalaze preimenuje boa Mori, ili bar te tri visoke kule, ali samo sam ćutao, nisam smeo ništa da kažem.
Sat za satom je prolazio, negde već oko dva, Sanja me podseti da treba da krenamo, zna da nikada nisam kasnio, ali da mi je u poslednje vreme i to postalo svejedno.Podseća me kako sam nekulturan, i tek tada primetim , da u stvari nosim po starom običaju neke papire ispod Džempera, pa o je Nenadova sveska, zašto baš ja, zašto baš meni i tada mi je sinulo.Pre pola godine, zamolio sam ga da se pridruži mom projektu, pisanja nekih priča, da izgubljeno tranziciono vreme otrgnemo od zaborava, poslao mi je nekoliko, desetak odštampanih stranica, i snimak toga n a c.d-u, Saška je to posle ispravljala, ovlaš sam ih pročitao, Profeoor i učenica, klasičćan slučaj, pomislio sam u sebi, tako to biva, tek, pa ja uoptšte nisam pitao Sanju, možda zna zašto je u stvari poželeo da umre, zašto se ubio, još jedno zašto, pitao sam je
-Sanja, znaš li možda zašto je to uradio.
-Kako da ne znam, proderala se prosto, pa zbog one male veštice iz srednje . . . . . . . . . škole, crkla dabogda . . .
E tada sam, shvatio, u trenu, šta ja u stvari ispod džempera nosim, da je Nenadova priča bila istinita, da je ljubav platio glavom, da ja u stvari nosim sa sobom nešto kao poslednju ispovest, ono što je u varijanti koju mi je prekucao i poslao izbacio, a sada očigledno, tu sam zastao i pogledao na nebo, više nije imao šta da krije.