Život pisan srcem

Nemoj...

Nemoj krivo da me shvatiš,
kad čuješ ove riječi moje,
kad ti kažem da ćeš morati
da zaboraviš srce moje...
Nemoj nikad pomisliti da volim drugog
nemoj misliti da mi je lako,
jer ja ostajem sa tugom,
srce je moje slomljeno,
puno tuge i boli,
jer teško je kad neko pati,
i iskreno zna da voli.
Ne krivim ni tebe ni sebe,
za našu ukletu sreću,
jer poslije tebe...
Vjeruj nikada voljeti neću.

suza3qt0ah1sm9.jpg
 
Cvrčak, mrav i ostali

Jednom davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana dolazio prvi na posao.Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je srećan dok je radio.Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio je da se mrav previše zabavlja a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji bi ga kontrolisao.Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla). U tu svrhu, uspostavila je sistem prijemnih i odlaznih dokumenata.Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog obima posla oko papira morali su da zaposle nekog ko bi pripremao papire i izveštaje.Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja, a postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni. Direktor Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od Bubamare i uskoro je počeo da zahteva: uporedne studije sa grafikonima, analize trendova razvoja, itd.Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli Hrčak koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov računar sa štampačem.Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da bi mu bilo lakše ako bi imao računar. Nisu mu odobrili.Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen je odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim, LCD ekranom.Broj računara je narastao i morao je da se kupi i instalira i mrežni server.Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik u predhodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu.U isto vreme Mrav je bio sve manje srećan i sve manje produktivan. Opet je tražio računar. Opet mu nisu odobrili.Situacija sa Mravom zabrinula je Cvrčka i on je zaključio da mora da naruči studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Upoznao je sa tim direktora Stršljena koji je shvatio Cvrčkovo objašnjenje i odobrio angažovanja agencije za te potrebe.Skupa studija je uradjena i Cvrčak je počeo da primenjuje predložene motivacione metode. Svuda je okačio motivacione plakate. Vodio je Bubamaru, Pauka, Hrčka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovališta itd...
Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na plakatima i nikako nije mogao da nađe nadređene kad su mu trebali.Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega.I tako je vreme teklo.Direktor Stršljen je i dalje dobijao redovno svoje perfektne izveštaje, ali su oni počeli da pokazuju da firma nije više tako rentabilna kao pre.To ga je duboko zabrinulo i morao je da reaguje.Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospođu Sovu. Sovin zadatak je bio da izvrši potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i da predloži rešenja da bi firma poslovala rentabilno.Nakon tri meseca, Gospođa Sova je direktoru predala sledeći izveštaj:
"U firmi je previše zaposlenih!
Direktor Stršljen je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah otpustio:

Naravoučenije:1
Nikada nemoj da budeš srećan i vredan mrav
Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa.
Nesposobnima ne trebaju nadzornici.
Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokazuj da si veseo kada radiš, jer za to nema opravdanja.
Ako, ipak, na svaki način želiš da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati da radiš za Stršljena, Bubamaru, Pauka, Hrčka, Cvrčka, Stenicu i Sovu. Ali tada nećeš moći da radiš ni kao Mrav. Jer da bi održao firmu moraš da se družiš sa stršljenovima, bubamarama, paucima, hrčcima, cvrčcima, stenicama i sovama
Naravoučenije 2:
Nažalost, cela prica je utemeljena na univerzitetskim naučnim istraživanjima koja kazu da većina ljudi teži ka parazitskom zivotu.
 
Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
Anais Nin "Erotizam u žena"
 
AQUARlUS:
Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
Anais Nin "Erotizam u žena"
Kliknite za proširenje...

divno je,
hvala A.
 
Magično je biti zaljubljen. Čovek se tad oseča beskrajno srećno kao da će Ijubav trajati zauvek. Obično naivno poverujemo da se razlikujemo od svojih roditelja ili okoline, da smo oslobodeni nesporazuma koji dolaze kada Ijubav zgasne, uvereni smo da nam je suđeno da zauvek živimo u harmoniji i sreći.
Ali magija polako izvetri i svakodnevni život preuzme stvar u svoje ruke, odjednom iznikne činjenica da muškarac i dalje očekuje da žena razmišlja i reaguje kao rauškarac, a žena očekuje da muškarac oseća i ponaša se kao žena. Bez jasnog poimanja naših različitosti nećemo ni stići da shvatimo jedno drugo. Postaćemo suviše zahtevni, uvredljivi, počećemo oštro da sudimo bivajući sve manje tolerantni.
I s najboljom željom da Ijubav potraje, ona će na naše oči početi da odumire. Problemi nadiru sa svih strana. Grade se zidovi odbojnosti. Komunikacija biva prekinuta. Nepoverenje raste. Počinju maltretiranja i odbacivanja. Magija Ijubavi nestaje.
Pitamo se:
Kako se to dogodilo?
Zašto se to dogodilo? i Zašto se to dogodilo baš nama?
Da bi dali odgovore na ova pitanja neki od najvećih umova čovečanstva smišljali su čitave fiiozofske i psihološke sisteme. Ali stari obrazac nije prestao da se ponavlja. Ljubav umire. To se dogada svakome.
Svakoga dana milioni usamijenih pojedinaca daju se u potragu za partnerom s kojim bi mogli da podele to slatko, Ijubavno osećanje. Svake godine, miiioni parova sjedinjuju se u ijubavi i potom bolno rastaju jer su izgubili to dragoceno Ijubavno osećanje. Od onih koji uspeju Ijubav da održe dovoijno dugo da bi skiopili brak, polovina se ubrzo razvodi. Od onili koji ostaju zajedno, pretpostavljamo da najmanje polovina nije zadovoljna. Oni ostaju skupa usled vernosti, zbog obaveza ili straha od novog početka.
Zaista je veoma mali broj Ijudi sposoban da živi i obogaćuje se u Ijubavi. Medutim, i to se dogada. Kada su muškarci i žene u stanju da poštuju i prihvate medusobne razlike tada njihova Ijubav ima priliku da procveta.

Shvatajući skrivene razlike suprotnog pola mi možemo daleko uspešnije da primamo i dajemo Ijubav koju gajimo u svojim srcima. Poklanjajući odgovarajuću pažnju i prihvatajući naše razlike možemo doći do prihvatljivih rešenja čak i onda kada možda ne dobijemo baš ono što smo želeli. I što je najvažnije, možemo da naučimo kako da volimo i podržimo one do kojih nam je zaista stalo.
Ljubav je zaista magična i ta magija može da potraje, samo ako uvek imamo na pameti razlike između muškaraca i žena.
 
.............sjećam te se..........

Bile su crvene,
prekrasne, okupane rosom.
Bile su sjajne, osunčane zrakama sunca,
bile su nježne, lepršave.
Bile su kao mi...

zima je dolazila, ljepota je gubila žar,
crvena boja gubila je sjaj.
Postale su tužne, uvele i tamne.
Njihovo vrijeme je prošlo...
Baš kao i naše.

Nekad ih se sjetim,
rasle su s nama iz dana u dan.
djelile su s nama toplinu prve ljubavi.
gledale su s nama zvijezde ..
posebno su zasjale kad si mi
prišao pogledao me u oči duboko
poljubio me prvi put..

Bile su davno,
deset ljeta unatrag ,
zaboravljene su ostale
onako prekrasne ..
Zaboravljene baš kao i mi..

Jedino moje srce te pamti
prva ljubav ne zaboravlja se.
 
....................sve ovo......

Dok bacaš cigaretu,
gledaš me ispod oka,
izdišeš posljednji dim.
Koliko ćeš još dugo teći mojim venama?
Koliko ću još dugo biti luda za tobom?
Koliko ću se još puta upitati, što ću sa sobom?

Dim nestaje u mraku,
grliš me navikom,
ljubiš me navikom,
znam što želiš.
.svi ste isti
uzimam jaknu,odustajem od svega
nije vrijedno truda.

Ja sam probala i iznova plakala.
Rekla sam dosta neću više.
Život mi čudan roman piše.
Noćas je gotovo,
s jutrom više nećemo biti sve ovo...


40771.gif
 
" Tajnu carevu dobro je cuvati,a dela bozija slavno je objavljivati!" - tako rece andjeo Rafail.Jer,ne cuvati tajnu carevu opasno je i ubitacno ; a cutke prelaziti slavna dela Bozija,velika je steta za dusu.Stoga se i ja bojim da ono sto je bozansko,zakopam u cutanje.A to cu uciniti ako ne objavim svetu povest koja je dosla do mene.Ne objavim li je,na mene ce se sruciti pretnja,upucena u evandjelju lenjom sluzi,koji od Gospoda dobi talant da radi sa njim,a on ga u zemlju zakopa.Ali,neka niko ne sumnja u ovo sto pisem i neka niko ne misli da se usudjujem pisati neistinu.Sacuvaj me,Boze,da govorim lazi o svetiteljima.No,ako bude i takvih citalaca kojima ce biti tesko da veruju cudesnom delu ove povesti,neka Gospod i prema njima bude milostiv.Jer oni,imajuci u vidu nemoc ljudske prirode,smatraju da su nemoguce cudesne stvari koje se govore o ljudima.
Ali .treba vec poceti povest o ovoj cudesnoj stvari koja se zbila u nasem rodu.
A Bog,koji tvori divna cudesa i velikim uzdarjima uzvraca onima koji mu pribegavaju s verom, neka da nagradu onima koji s koriscu citaju ovu povest ; i onima koji je slusaju,i onome koji se potrudio da je zapise; i neka ih udostoji blagog udela ove Svetiteljke.A odajmo i mi hvalu Bogu,Caru Vecnome,da nas udostoji da i mi obretemo milost u dan Suda u Hristu Isusu Gospodinu nasem,kome prilici svaka slava,cast i moc,sa Ocem i presvetim i zivotvornim Duhom,sada i uvek i kroz sve vekove ,amin.
Sveti Sofronije,patrijarh jerusalimski
 
Dosla nam je kao radost.Kao ispunjeno obecanje.Kao blagoslov.Kao dar Boziji.Primili smo je sa suzama vrele ljunavi koja je ispunila nasa srca.Sa suzama grcane zahvalnosti Bogu.I spremni na svaku zrtvu koja bi bila ugodna tom milostivom dobrocinitelju.
Docekali smo nasu kcer Petkanu kao sto je zapisano da su Joakim i Ana docekali rodjenje Marijino.Kao sto se dete uvek docekuje u kucama kje su dugo bile bezdetne.
"Jalovica!"Tako su me zvali nasirodjaci.I oni koji su se nazivali prijateljima nase kuce.I moje sluskinje.Cak i oni koji nas nisu poznavali,a culi su za nas jad.
"Jalovica!",govorili su,a mislili su : Gresnica.Od Boga omrznuta.Prokleta.Da ste ih pitali,oni ne bi umeli da navedu ni jedan greh koji pocinismo mi ili nasi pretci,ali to nimalo nije uticalo na njihovo misljenje.Jednostavno,verovali su da brak bez dece mora biti kazna za pocinjeni greh,i izbegavali su nas kao da je nasa nesreca neka opaka bolest koja moze preci na svakoga ko nam se neoprezno priblizi.
Nerado su nas vidjali i na veseljima i na zalobnim okupljanjima.Istina,bili su ljubazni,neprilicno ljubazni ponekad,ali mene nisu mogli da prevare.Znala sam sta misle.Sta sapucu kad sam u blizini.I sta govore kad znaju da ih ne mogu cuti.
Svuda gde sam isla trazila sam na licima prisutnih odraze njihovih misli.Reci podsmesljivog sazaljenja.Patila sam kad ih nadjem.I nisam verovala da ih zaista nema kad su ostajale skrivene.
Znala sam: ljudi vole da kumuju i druguju sa naprednima.Zaziru od bolesnih i uskracenih,sklanjaju se od ojadjenih i obogaljenih,kao od lika zle kobi.Ljudi veruju da nesrecni ne mogu biti iskreni ni u cestitki ni u saucescu.Da im tudje dobro soli ranu.Da svoju muku lakse gutaju osladjenu tudjom patnjom.
Ja nisam trazila utehu u tudjem zlu.Nisam.Bog to zna.Ali zna i da nisam potpuno cista.Jer,zavidela sam.Zavidela sam svojim rodjakama.I svojim sluskinjama.I strankinjama koje su promicale kraj raskosnih prozora moje puste kuce.Sklanjale su svoju decu od mojih ruku koje su im pruzale slatkise,kao od urokljivih ociju.Od mojih ruku koje su se bolno grcile u zelji da obgrle i na grudi priviju svoje cedo.Ili makar tudje.Da bar za trenutak osete onu ispunjenost kojoj nijedna nije ravna.
Jeste,zavidela sam.Zavidela sam svim zenama koje su bile majke.I bojala sam se kazne Bozije.U strahu sam grizla svoju gresnu dusu i raskrvavljeno srce.Ali nisam mogla drugacije.Toliko je dubok bio ponor moje nesrece.
I moga muza su bolele prazne ruke.I sve je gteze nosio teret svog ugleda i imovine.naucili su ga da muskarac nikad ne stice samo za sebe.Da ocevo i sinu pripada.A on nije imao sina.Cak ni kcer,da sa tudjim sinom deli kao sa svojim.
Moj mjuz je bio poput mog oca.Plemenit po rodu i plemenit u srcu.Pravedan i castan.Takvi umeju da prime nesrecu kao volju Boziju i da ne traze krivca kako bi prekorom i osvetom olaksali svoj jad.Ni mene nije krivio.Ni recima.Ni pogledom.Zato sam ga jos vise volela.Zato mi je jos teze bilo.Jer uz svoj,nosila sam i njegov bol.
Ziveli smo u Epivatu,na obali Mramornog mora.Ziveli smo u svemu po zakonima Bozijim i zivot smo svoj ukrasavali milostinjom i dobrim delima.Davali smo i crkvama i ljudima.Onima koji su trazili pomoc,i onima za koje smo tek slutili da im pomoc treba.Obisli smo sve svetinje izmedju Silimvrije i Carigrada.Molili smo se pred cudotvornim ikonama i pili vodu sa cudotvornih izvora,trazeci od Boga samo jednu milost.
Ziveli smo tako cetvrt veka,a nada se tanjila i najzad prosenjala kao moja devojacka sprema.Kao cilim po kojem smo svakodnevno hodali,i kao pokrivac koji nam je svake noci grejao tela.Dosao je dan,kad sam mada po godinama mladja,odjednom postala starija od svog muza.Jer on je jos mogao da bude otac.Ja vise nisam mogla da budem majka.Moji su sokovi presahli i rodnica mi se skvrcila kao sasusena smokva.Bila sam u dobu kad se zena moze nadati jos samo deci svoje dece.Nasi rodjaci poceli su da u medjuvremenu svadjama dele nasa imanja,i nisu se stideli da mi o tome govore.Oni koji su se nazivali prijateljima nase kuce,nudili su svoje kceri mome muzu,i to nisu krili od mene.A moja najmladja sluskinja drsko me je pitala sta ce dobiti ako svojim zenskim umecem moga muza zadrzi u nasoj kuci i u braku sa mnom.
Tada sam shvatila da mi se najgore jos nije desilo.Da svaki dan moze doneti novi bol.Da je nesreca koja mi se danas cini neizdrzivom,mozda tek blagi nagovestaj one,koju cu trpeti sutra.I pocela sam da se bojim vremena koje dolazi,kao okrutnog krvnika.Strah mi je prozdirao snagu i razum.Osecala sam kako tonem u ponor mrakai hrlila sam zeljno u taj mrak kao u spas,da se u pomrcini bezumlja sakrijem od pretece stvarnosti.
U nemoci i ocaju valjala sam se po podu i grizla svoje nepotrebne ruke.Cupala sam kosu i tukla svoje presahle grudi.Mrzela sam svoju jalovu utrobu i zudela da je razderem prstima kao kandzama.Tako sam ispunjavala svoje uzaludne dane i besane noci,i sve cesce pomisljala na smrt kao na spasenje.
 
Poslednja izmena:
Jedna porodica uzivala je na plazi. Deca su se kupala i pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj odeci, njena seda i rascupana kosa vorila je na vetru. Mumlajuci nerazumljive reci, sakupljala je nesto iz peska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone ove starice. Kada je prosla pored njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav.Tek pred povratak, posle nedjelju dana, doznali su da ta starica uvek sakuplja komadice stakla po plazi, da se deca ne bi posekla.

 
Danas je svetski dan sale.Nadam se da vas danas niko nije *nasankao*,onako neslano mislim...da vam prisedne sala za narednu godinu,jer se i u sali ponekad zna preterati u meri u kojoj to gubi dobar ukus.Danas je dan koji bi trebalo da podigne nivo komunikacije medju ljudima,za koji stepenik vise,jer je komunikacija ionako svedena na minimum,samo onoliko koliko to zahteva poslovna ili kurtoazna priroda odnosa.Ali,kao i sve kad su u pitanju ljudi i komunikacija ,pa i ova danasnja zna biti obojena razlicitim bojama i pojavnim oblicima,pa cu o jednom od njih,a ako se neko zapita zasto bas danas,kad bi trebalo da se napise nesto o sali,nesto neozbiljno i sasavo saljivo?!...da progovorimo o necem sto mnogi *saljivo* prihvataju,a jako je ozbiljna stvar...pa neka bude komentar na drugaciji nacin,ozbiljno-neozbiljan ....jer ono o cemu zelim ,mnogima ce izmamiti ili osmeh ili mozda i smeh .....mada,nije smesno.Ali danas je 1.April...pa neka sveko odabere kako ce shvatiti,ili ce se slatko nasmejati ili ozbiljno zamisliti....po izboru.

Licemerje je jedna od najčešćih "pojava" u ljudskoj komunikaciji o čijim mnogobrojnim negativnim svojstvima će se skoro svi brzo složiti, o čijoj nepoželjnosti će skoro svi brzo glasati ZA, o čijim štetnim posledicama će skoro svi brzo imati sijaset "primera iz života", a zatim mirno nastaviti da je primenjuju u sopstvenom ponašanju, ne videvši u tome ama baš ništa čudno. To je takozvana "dvostruka licemerska petlja" u ljudskom ponašanju. I kad osuđujemo licemerje, dajemo sebi za pravo da budemo - licemerni.
Neverovatno,ali istinito,ljudi su potpuno šašava bića.
Ljudi se retko ili teško odlučuju na kojim sve mestima im najviše smeta kad se "jedno priča, a drugo radi", da li je to u privatnom životu, na poslu kojim se bave i koji im "oduzima" veći deo dana nego privatni život, u društvu u celini, u medijima, pri susretima sa "prijateljima" koji ponekad ostavljaju gorak ukus uzalud izgubljenog vremena potrošenog samo na licemerne razmene lažnih ljubaznosti i praznih priča....na kraju se najčešće odlučuju - za događaje iz društva u kojem žive strasno osuđujući druge za mnogo stvari koje bi i sami uradili "da su na njihovom mestu"
A za to vreme, u neposrednoj blizini svih nas su bića praktično nesposobna za licemerje - naša sopstvena i tuđa DECA. I šta radimo sa njima? Umesto da se (ako smo zaboravili kakav smo svet gledali dok smo i sami bili deca) učimo od njih iskrenosti, otvorenosti i komunikaciji bez licemerja - mi najčešće njih učimo licemerju i to zovemo vaspitavanjem, odgajanjem i odrastanjem. Odsustvo sposobnosti za licemerje je najčešći razlog zašto doba ranog detinjstva zovemo "dobom naivnosti i nevinosti, dobom iskrenosti i bezbrižnosti". A posle većim delom svog odraslog života, ponašajući se potpuno drugačije - "kao" žalimo za tim dobom, što je licemerno, naravno
Ko god dvaput razmisli mora uvideti kako je strah od međusobne iskrenosti i volja za licemernim ponašanjem potpuno šašava stvar u ljudskom ponašanju. Ta volja da se prikazujemo "kao neko drugi", a ne "kao ono što stvarno jesmo" i još da pri tome pravo da se tako ponašamo smatramo samo svojim prirodnim pravom, ali ne i pravom drugih, često nas onemogućava da i do sebe i do drugih - dopremo. A paradoks je u tome što je to najčešći cilj - dopreti do druge osobe, razumeti se, prihvatiti, biti. Postojati iskreno u komunikaciji sa drugima.
I onda, prirodno, ljudi od licemerja naprave - društvene modele, naprave institucije, kreiraju čitav sistem pravila kojima se licemerje uspostavlja kao jedno od sredstava komunikacije. .
Licemerje (društveno) ljudi najčešće vezuju za politiku, za javnost, za crkve, za autoritete raznih vrsta, za sve one koji javno izgovaraju kako bismo se trebali ponašati. I takvo licemerje ljudi, s pravom, najčešće - osuđuju. Licemerje (privatno) ljudi najčešće vezuju za sopstveno pravo (koje privatno odriču drugima) da se tako ponašaju i retko ga , ili nikada - osuđuju. Češće ga smatraju mudrim sredstvom sopstvenog opstanka, kao da smatraju da je biti iskren, dečije iskren, sa sobom i drugima naivno, glupo i skoro pa po sebe i druge opasno ponašanje
Licemerje je temelj predrasuda i stereotipa, ono je osnov lažnih slika o sebi i realnosti i uvek odličan početak ljudskih nesporazuma, konflikta i nesreća.

I - licemerje je neuništivo. Može se zauzdavati, krotiti, smanjivati po malko, ali će se uvek nanovo javljati, u različitim oblicima među ljudima.

Ljudi, za svu svoju krhkost i strahove, za svu grubost drugih ljudi i sveta kojoj su katkada izloženi - nisu uspeli da smisle nikakav bolji "štit" za sebe, osim - licemerja.

Samo su zaboravili da taj i takav "štit" nema bodlje samo "spolja, prema drugima" već i "iznutra, prema nama samima".

Jedan od najlepših doživljaja koji se sa ljudima uopšte može imati je proces - oslobađanja od licemerja, proces dobrovoljnog odustajanja da koristimo licemerje tamo gde je mesto iskrenosti. Taj se proces ponekad i negde zove ljubav kad se privatno rešimo da sklonimo "štitove" licemerja ili se zove progresom, napretkom kada većina nas odluči da to uradimo u društvu.

Nemam nijedan razuman i racionalan razlog zbog kojeg verujem da je proces oslobađanja od licemerja uvek moguć - ali verujem da su ljudi za taj proces uvek sposobni. Ljudi umeju da budu pravo čudo, ako i kada se toga sete....i ako zele naravno.I ovde se uvek setim one divne decije pesme *Treba hteti,treba smeti*.
Smešna stvar je da su se ljudi, na primer, setili da ustanove 1.april, kao dan šale i bezazlenih prevara, ali se nisu setili da ustanove "Dan bez licemernog ponašanja, Dan obavezne iskrenosti". Jedan moj drug, temeljan, zdrav cinik mi je pri razgovoru o licemerju odmah ponudio "Ja bih predložio i utvrdio 30.februar, šta kažeš?".

Šta da mu kažem? Znamo se dovoljno dugo i dovoljno dobro da možemo komunicirati - bez licemerja. Meni katkada treba njegov zdrav cinizam, a njemu treba moja tvrdoglava ubeđenost da i stvari i događaji i ljudi mogu uvek biti bolji nego što jesu.
Hoce li to zaista i biti nekog 30.februara ??? ...ne znam....mozda jednom,jer nista kad su ljudi u pitanju nije nemoguce i neostvarivo....ipak su ljudi sasava bica ,u dovoljnoj meri,naravno.
A do tada...da ne zaboravim.....danas hje ipak 1 Aprilililililili ....
 
D. AlbahariOd svih prica koje nisam napisao, najradije se secam one u kojoj mladic i devojka sede na klupi u parku, drze se za ruke i cute. Nista drugo nije se desavalo u toj prici; sve se nalazilo u savrsenstvu tisine. Moj napor, kao pisca, trebalo je da se usredsredi na opis tog savrsenstva, savrseni opis savrsenstva, bolje receno, jer nijedan drugi ne bi ga bio vredan. Tisina je sve sadrzavala, i njihovu proslost, i njihovu buducnost, dane provedene u oskudici, dane obilja, toplinu zajednickog jastuka, tezak porodjaj, rastajanje i sastajanje, i lagano udaljavanje, i kucu na rubu grada, gde je mrak bio gusci, i cvece u leji ispod prozora, i kanap o koji se mladic obesio kada je poceo rat, i njen plac, nokte kojima je izgrebala lice, i reci, nesigurne i kliske, kojima je pokusavala da objasni detetu ono sto ni sebi nije mogla da rastumaci: tisinu koja je zametak svega oko nas. Dete je gleda, i cuti.
 
Danas mi je bio jedan od onih dana koje svrstavam u kategoriju konjickih trka,mada mi ni ostali nisu nista drugaciji,ali dok mnogi lice na stiplcez,ovaj danasnji je bio puni galop,i to rekla bih,onaj za gran pri sezone.Verujem da ima onih koji ce znati kako to izgleda i razumeti,da je u takvim danima,a pogotovo u mom trenutnom stanju ogranicene motoricke funkcionalnosti,potreban i dodatni stimulans.doduse,pravdam se samo,kao da mi onih drugih dana nije potreban....mada,mozda i nije ,ali obozavam kad ubedim sebe da jeste.E,meni najvise lezi kafa, dodjemo jedna drugoj kao Bozic i Badnji dan.....mislim,slazemo se i razumemo,onako ,kao nokat i meso,bez dvojbe.
Ali,ne zelim ja o njoj,kao o sorti ili kvalitetu,bez obzira sto nemam nista protiv,kad naletim na neku bas *burzujsku*....meni i ova nasa *zitnija*,dodje k'o rod rodjeni,samo nek je tu.
A ima kafa i kafa.
Najuobičajenija je ona koja se zove "jutarnja" kafa.Kakva god bila i kako god bila napravljena ona je neophodan ritual većini, ona okrepljuje, ona zaista budi i označava početak dana.I ne pada mi napamet da izadjem u tu nepoznanicu koja se zove dan predamnom,dok je ne popijem onako obema rukama obgrljenu,dok uzivam u toplini koja greje i ruke i utrobu,prosto majcinski
Najčešće su opet,one koje se piju uz posao, ima judi koji ih piju na pauzi i ima onih poput mene koji stalno imaju neku veliku šoju u kojoj je nekakva kafa. Te zovem "ćutljive" kafe, zato jer se uz njih ne priča šta ti se sviđa već sve ono što posao zahteva.I nije vazno da li je hladna ili nije,vazno je da je tu i da zajedno *cutimo*,jedna drugu,ili jedna o drugoj,dok se pletu suvoparne,bitne ili nebitne price koje se vrte u krug,svaki dan iste,i svaki dan iznova. Moja je najčešće obična, bez šećera.
Ima kafa na koje se ode s nekim za predah, sa pozivom i to su "pričljive" kafe, uz njih se priča šta ti se sviđa, zabavne su i opuštajuće, najčešće su sa prijateljima, dobrim poznanicima, drugovima.A,mogu biti i sa nepoznatima,jednostavno kao razlog da se bolje upoznate,jer uz te pricljive kafe,nekako sve ide lakse,i reci klize lako i nesputano kao i ona kroz grlo...kao svaki dobro odmeren i ocenjen razlog.
Ima i kafa koje su "nešto između" kafe, sa pozivom takvim da u prvi mah ne liče na posao, ali se u to brzo pretvore. Takve kafe retko imaju baš onako dobar ukus, bez obzira na to da li je posao uspešan ili ne, neosetljive su na uspeh posla, osetljive su na nedostatak prijateljstava, pravih.Ne volim bas ove kafe,ali ako se mora,nije tesko,mada nemaju onaj ukus i toplinu kao neke druge jer se jednostavno,kako to slikovito rece jedna meni draga starica,prosto *zbandrljaju* (sta joj to konkretno znaci,i nisam bas sigurna,ali verovatno nesto namenjeno bas ovim kafama,nesto izmedju),
Ima i sasvim posebnih kafa koje se piju tokom veoma važnih, nezaboravnih razgovora i one su tačno to - "važne kafe". Kad se stigne do dna šolje takve kafe ništa više nije isto kao u trenutku kad je stigla na sto, vrela i mirisna i "nesvesna" koliko je važna.A vazna je.jer,ne desava se svaki dan i nije uvek dostupna.I ovakve kafe se piju polako i bez zurbe,i sa merakom,i sto se duze piju,one sve vise dobijaju na vaznosti.I nije nam bas do toga da joj ugledamo dno,a i ona kao da zna da je trenutak poseban i znacajan,pa se i ona sporije hladi....da ne poverujes.
Ima i kafa koje sasvim slučajno zasluže naziv "udarac" kafa. Ona počne kao bilo koja vrsta, na bilo kom mestu i onda, tokom nje, stigne vest, priča, neki slučaj stvori događaj koji se doživi kao udarac u glavu, koji protrese, pomeri sve što izgleda skoro nepomično i ceo svet okrene naglavce, pretumba ljude, emocije i raspoloženja i često ostane nepopijena, ustvari.Ne znam kako bih se odredila prema ovoj kafi,jer ne mora udarac uvek biti bolan...,a opet,ne znas joj narav,i nikako da je predvidis,neuhvatljiva je i ne da se ni poterati ni povesti....al opet,ne mozes joj ni uteci,nikako...jedino da ne pijes kafu....ali....
I ima onih popodnevnih ili večernjih kafa koje se prave i piju kod kuće, zarad sopstvenog užitka, to su "samotne" kafe, one se dobro slažu uz knjigu, uz film ili sport, uz sedenje na terasi ili u dvorištu, uz muziku, uz bilo kakav hobi, telefoniranje, kompjuter,...upravo meracim uz jednu takvu....a nadam se i da ce imati reprizu,jer sam pozvala nekog meni dragog da mi se pridruzi,uz citanje napisanog...ako je jos tu,jer kasno je....za kafu,...a mozda i nije.
Danas mi je "uspelo" da za nekoliko sati popijem pet od sedam vrsta kafe koje poznajem. Mašala, rekoh sebi, mašala.Mada,nije cudno,rekoh vec da mi je dan bio galopirajuci....
Ovo je po tome moj lični "kafeni rekord" i bila sam blizu tog rekorda nekoliko puta, a sada mi samo ostaje da vijam novi rekord - dan u kojem ću popiti svih "sedam od sedam". Ma,neka budu,ne marim...svaka ce imati svoj poseban miris i ukus,
Neka mi ne zamere oni koji kafe zovu *docekusa,razgovorusa i sikterusa*....ja mojim kafama ,onako *zaljubljenicki* tepam,zasluzuju poseban tretman,jer i one mene paze,kad god treba,bez ostatka,delimo tu nasu uzajamnu ljubav bez zadnjih misli,obostrano

Ali,iako ih sve volim,nista kod nas nije bez neke *veze*,pa tako postoje i privilegovane kafe,one koje posebno izdvajam i gotivim,a znam da se one druge ne ljute -jutarnju i samotnu.... i ovoj drugoj ponekad,kad je dan ovakav i kad se istrosi i duhovna i emocionalna energija,onako zdusno dodam.(ma ne slag... ) - jazz,
naravno!
Mada,ja vise volim ovaj nas Balkanski....blizi mi je nekako,.....pa ako volite slicne zvuke i kafu,ponesite svoju *samotnu*.....neka se i tako zove,bice u drustvu ,pa da,kako to rece jedna meni draga dusa...*tihujemo*....uz kafu....ili kafenisanje....s merakom....

Kafica09.jpg
 
image162460827161wordsbmu7.jpg



- Šta da radim, Maestro, sa svim tim rečima koje se gomilaju u mislima poput lave pod vulkanom?

- Prebroj ih, polako i strpljivo.

- Probala sam, Maestro, ne daju se prebrojati, svetlucaju i izmiču mi kao zvezde na nebu kad ih brojim i nekako su istovremeno i nestalne i postojane, neuhvatljive su i neprebrojive.

- Oćuti ih, onda, ćuti ih sasvim, reči bez zvuka prestaju da postoje.

- Probala sam, Maestro, ali tada stvaraju slike kojima mi ne dopuštaju da vidim išta drugo osim prostora koji one sobom slikaju.

- Napiši ih, onda, jednu po jednu i sve.

- Probala sam Maestro, nizanje po hartiji ih snaži i veseli, po hartiji se samo još više množe i igraju.

- Složi ih, onda, u pesmu ili zarobi u kakvu priču.

- Probala sam, Maestro, neuhvatljive su i otimaju se svakoj priči i svakoj pesmi osim one od koje su i iz koje su, a ja samo tu i takvu priči ili pesmu, izgleda, ne umem složiti.

- Prevedi ih, onda, na druge jezike, ukroti ih prevodom.

- Probala sam, Maestro, sve jezike znaju, na svim jezicima se nemirno gomilaju i rastu kao lava pod vulkanom i pod mojim nemim grlom.

- Izgovori ih nad vodom, onda, i napiši ih po vodi.

- Probala sam, Maestro, voda mi ih je vratila, po vodi se samo imena mogu pisati, a sve te reči mi se u bljesku lavinih kapljica vrate, silovitije no ranije.

- Šapni mi ih, onda, ja imam kalupe i kaveze za sve tvoje reči, zarobiću ih i vratiću ti ih ukroćene i mirne.

- Evo mog šapata, Maestro, šapućem ti ih sve (i onako su i tvoje). I pripitomi ih sve, a samo mi jednu vrati - neukroćenu

wordsaresweet9539953bp1dk3.jpg
 
Serendipity je teško prevodiva reč, a i u engleskom jeziku zahteva objašnjenja, opise i primere da bi sagovornici tačno znali o čemu pričate.

Čula sam je pre mnogo, mnogo godina, kad sam počinjala da učim engleski i zvučala mi je apsolutno i orfejski neodoljivo, imala je muziku u sebi, prosto je "vukla" da je pevušiš, "talasala" je jezik i grlo dok se izgovara i izazivala mi dobro raspoloženje.

I ne sećam se kada sam tačno razumela šta znači, samo sam je usvojila i bila beskrajno zahvalna svojoj nastavnici engleskog (nekim čudom u našoj školi je engleski predavala zaista Engleskinja, nikad nisam saznala otkud ona kod nas, ali zahvalna joj ostajem, jer je umela da mi pokaže engleske pesnike, Vels, Irsku, razne divne stuff je umela Mrs. McDonell - Duff :)), dakle ona mi je "otkrila tajnu" o Tri princa iz Serendip.
Zar nije reč serendipity apsolutno divna?

Reč kojom se opisuje događaj pri kome se pronađe nešto naizgled potpuno nevažno (i naravno sasvim - netraženo, to je obavezan deo reči)), ali tako neophodno potrebno u relanosti, tako suštinski deo realnosti koju "promašuješ" da vidiš i pronađeš, jer tražiš nešto sasvim drugo. A pokaže se da ti ustvari uopšte ne treba. , to drugo, već upravo ono "serendipity" pronađeno.

Reč je čisto veselje.

I nečemu važnom me je naučila ta reč (osim radosti sopstvenog značenja), naučila me je lako da je neopisivo važno umeti osetiti i iskazati zahvalnost kad se zadesiš na "putu za serendip" i kad "serendipity happens". Zato što se događa, neprestano, raznim ljudima, svim ljudima. Naučila me je koliko je zahvalnost - važna i kako malo i retko ljudi iskazuju jedni drugima zahvalnost za razne dobre stvari koje im se događaju ili koje jedni drugima čine. Događaj izazvan "serendipity" neminovno budi tu tako dobru, običnu svakom dostupnu i lako izrecivu emociju - zahvalnost.

Čudo.

Serendipity ume da ti otkrije - čuda.

Meni jeste. I čuda i Maestra of Serendipity.

Serendipity je reč koja se, skoro pa "službeno" koristi i za sva slučajna, a velika, značajna i danas nezamenljiva otkrića.

Serendipity je i dvostruka reč i zato dvostrukost i zahteva. Uvek je, za svakoga spreman neki "serendipity" događaj, ali moraš znati i reč "put", njeno značenje, jer bez toga nikad ne možeš krenuti na "put za serendip". Tek tada se događaju naizgled sasvim obične, a ustvari čudesne, magične stvari, tako neophodne u realnosti koja je daleko do "puta za serendip".

Serendipity happens. meknows Serendipity Maestro .

I postoje knjige, muzika, filmovi, slikarska platna, poezija, izreke i citati koje su ljudi posvetili - serendipity.

S mnogo dobrih razloga.

Ali, naravno, najbolje je kad se - događa.

Neprocenjivo.
 
imgSizer.aspx



Postoje knjige s kojima se nađemo baš kad treba i kad je vreme za susret, postoje knjige koje nam neko preporuči i zanos kojim to učini stvara želju za susretom sa knjigom, postoje knjige koje su na listi "mora se čitati, posao zahteva" i postoje knjige koje, jednom pročitane, postaju deo "sopstvenog gledanja na svet", knjige čije reči i misli meko i nežno ili bolno i strašno srastu sa svim onim što i sami mislimo, osećamo, želimo, sa svim što smo bili mnogo ranije nego što su korice neke knjige dobile oblik naših dlanova.

Već dugo čitam (ponovo ili prvi put) puno raznih knjiga koje su sa spiska "posao traži", jer se svet u kojem živimo menja neverovatnom brzinom i još skraćuje vreme promena i povećava brzinu kojom se menja, te je tako zadatak da se napravi dobra, glatka, jasna procena o tome šta će se sve desiti za mesec ili dva (o godinama retko ko više govori i piše), sve teža i teža i svodi se više na procenu brzine kojom će se nešto menjati, nego na promenu samu.

Paradoksalno (ili prirodno, vrag će ga znati!) čitanje takvih "za posao" knjiga, članaka, časopisa, eseja, prepiski, svega do čega mogu da dođem, izazvalo je snažnu potrebu za prelistavanjem davno pročitanih, poznatih, preživljenih i doživljenih knjiga. Valjda i zbog ideje da možda i u njima piše ponešto što sam propustila da pročitam i pojmim, nešto što su već davno i ranije pisci videli, a meni promaklo jer nisam pažljivo čitala ili nisam bila spremna da razumem i prihvatim ponešto od mišljenog i napisanog.

I - prelistavanje se pretvorilo u čisto uživanje.

Prelistavanje je učinilo mogućim da se ponovo, samo od sebe i mnogo više nego sećanje, stvori i trenutak prvog čitanja i razgovori sa raznim ljudima koji su sledili o pojedinim knjigama i pitanja i dileme i otvaranja svih onih čarobnih, malih, uskih, tajnih prolaza čije postojanje mi jedna kjniga samo nasluti, pa me onda i odvede i dovede kroz magični lavirint sličnih ili potpuno različitih drugih reči.

I - prelistavanje se tako pretvorilo u čistu magiju kojom je (paradoksalno ili prirodno, vrag će ga znati!) naizgled odjednom i bez očiglednog povoda, bilo mnogo lakše i brže (a brzina je od ključne važnosti postala) čitati "za posao" tekstove, sve one informacije koje se tiču sveta koji se menja neverovatnom brzinom. Stvarale su se na momente čudne ili nelogične, bizarne ili neprikladne, neočekivane ili apsurdne, ali - funkcionalne veze između raznih davno napisanih reči i reči i tema opisanih mastilom koje se nije čestito ni osušilo.

Zašto mi je ceo taj proces bio (i jeste) zanimljiv? Zašto kad ustvari deluje potpuno rutinski, normalno i obično - ništa prirodnije od prelistavanja pročitanog zarad lakšeg, bržeg i boljeg poimanja novog, nije li tako? Zašto bi prelistavanje davno pročitanih knjiga bilo neobično i time zavredilo zapis?

Zato.

To bi bio najpošteniji i najtačniji odgovor, ali znam da takav odgovor ljudi retko i shvate i prihvate, smatraju ga detinjastim ili ekscentričnim, gledaju na njega kao da je izbegavanje odgovora, a ne - odgovor sam. Prelistavanjem raznih knjiga taj se odgovor često pojavi, sakriven ili otvoren, na razna "zašto?" koje se u tim knjigama javljaju. I tada ljudima, mahom, ne smeta, smatraju valjda da jednostavno - služe knjizi, radnji, likovima, drami, temi, melodrami, emocijama, čemu god. Ali izrečen - retko ili nikako nailazi na dobar prijem. Paradoksalno (ili prirodno, vrag će ga znati!) taj odgovor lako sklizne sa usana ako bilo koga bliskog zapitate o razlozima njegovih/njenih emocija ili razlozima nastanka najdubljih emocija.

Prelistavanje je ovog puta bilo posebno i zanimljivo i zato što se dogodilo kao onaj lep događaj kad se sretnemo sa nekom novom knjigom baš kad treba.

Ili kao onaj minut, onaj trenutak koji mora da traje bar minut u kojem, skoro odjednom i niotkuda sretnemo neke ljude - baš kad treba.Posebne ljude koji nam time i tako postanu osnovna potreba, neophodnost i čežnja u samo jednom trenutku, koji se, neizbrisiv i neponovljiv, sasvim uzalud kasnije može "misliti" pitanjem "zašto?" se dogodio, baš tako i baš tada.


Listajući Krležu imala sam sreće da mi se dogode - oba događaja.

Slično kao kod Cid Corman kad kaže "sve što sam mislio da je moguće iznenada se pojavilo, i - ništa se nije desilo".

Prelistavanje. Jednostavno. Desilo se.

 
Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:

Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.
 
Znam da si prije bio povrijeđen,
ali sad možeš vjerovati svom srcu...
Ovaj ludi svijet,
srušio je tvoju ljubav,
vidim to u tvojim očima...
Ponekad se bojiš,
pogledati iza sebe...ali ja...
Biću tu...čuvaću te...
Mogu ponovo biti tvoja šansa.
Iskoristi ovu priliku,
pokaži mi ljubav...
Daj mi vremena,
da mogu biti sigurna...
Ako vjeruješ u mene,
zauvijek ostajem uz tebe.


ruke.4255.jpg
 
Poslednja izmena:
Miris Beograda

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ‘’svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ”Gavrilović” paštetu…
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ”Medjeda” i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ”Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ”Poletu”.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ”Jelen” graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.
M.B.Mojsilovic
 
Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.

Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.

Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.
 
zar se svima ne vrte slike zivota dok tonemo u san???.....uznemirena sam....pored mene moje usnulo dete dise dahom smiraja, pas budno spava ispod kreveta i tera nocne bauke....zahvaljujem se zivotu, kao i svako vece, sto mi je podario sklad i srecu za koju sam se tako zestoko borila...sto mi je podario razum i sposobnost da usrecim stvorenje poteklo iz moje utrobe...sto ga toliko volim i sto mi toliko uzvraca ljubav.....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top