Život pisan srcem

......Tvoje je telo hiljadu divljih mačaka.

A ja znam da imam samo dve ruke.

Tako je malo ruku i tako malo usana.

Pa sta da radim kada znam da imam samo dve ruke.

Zar da im oduzmem jarost pa da tepaju prsti?

Obrasta moja koza u korov i u trnje.

Kada drljačom predjem svaki tvoj deo i teme,

siguran sam: na plodno će da padne svako seme.

Gruba pesma-Branko V. Radičević /deo/
 
....Ja joj govorim reči pomalo čudne.

Reči skljocaju i ubedjuju meso.

Ti si postelja od nozeva i čudo.

Na tebi ni djavo ne bi pleso.

Jauk ne mogu da izmole moji prsti.

Govorim joj sve sto neznost ne moze biti:

grebenje od kose, hej, putena hrastova koro,

najgrdja, nogom ću te poljubiti.....

Gruba pesma -Branko V.Radičević/ deo
 
.....Najvoljenija, kazem, zagledaj malo u sebe.

Jer ti si kao zemlja, sve tamnija

sto ides dublje. Sve ludja. Sva od jeza.

Neka priznaju tvoje oči, neka kazu,

saljem ti ovaj ujed da te moli,

čemu rogovi moji kada ne bi proboli.
-
Moji su dlanovi od naostrena kamenja.

A noge su dva stabla izrasla iz kukova.

Od vetrova je ispucala moja kora.

Kada govorim ljubav, reči dobijaju vilice

i svi su zubi kutnjaci i raskidači.

Kada govorim ljubav, nokti su mi orači.....

Gruba pesma - Branko V.Radičević
 

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

1325947809_3_large.jpg
 
Svakim danom sve se više udaljavamo od samih sebe, prepuštamo da nama ovlada onaj Drugi.
Drugi je ono što su me naučili da budem, ali što nisam ja.
Drugi veruje da je čovekova obaveza da provede čitav život zaokupljen brigom kako da uštedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario.
A dani prolaze i za neke snove biva prekasno – zauvek ostaju neodsanjani.
Osoba koja sluša svoje Srce, ume da se raduje i otkriva tajne koje život nosi.
Najveći neprijatelj je strah, jer on guši sve ono što je drugačije, novo i lepo.
Čoveku je ponekad suđena i patnja, ali i u njoj je sakrivena istina.
 
Postoje porazi.
Ali njih niko ne može da izbegne.
Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove, nego da budete poraženi, a da pritom čak i ne znate zašta ste se borili.
Treba pobediti onu drugu.
Ne smemo joj dozvoliti prevlast nad životom u kome svaki dan može biti drugačiji.
A to je moguće ako se prepustimo slobodi koju ne guši strah i razočarenje.
Kroz ljubav učimo o svetu oko sebe.
 
O ljudima koji žive u zavadi sa životom u svetu frustracija i spletki.
Ako dopustimo da upadnemo u njihove zamke, uvek ćemo izaći kao gubitnici.
Naši doživljaji i sećanja vremenom postaju tako slični, dok se ne pretvore u jednu priču u kojoj se sve podrazumeva – škola, posao, poslušnost…
Gubimo detalje, koji mogu uneti svetlost u naš život.
Pridajemo značaj samo onim stvarima koji su na ceni kod svih ostalih, a time postajemo jedna velika, siva masa koja retko upire pogled ka nebu.
 
Ropstvo!
Tako tužna reč, na koju gledamo s prezirom – a ona je u nama.
Nekada smo sa tim istim osećanjem posmatrali i neke naše prijatelje, koji su imali hrabrosti da otvore novu kapiju, da život gledaju drugim očima, i onda nam sine
"Bili su u pravu".
Da smo samo malo zastali i dali šansu otkucajima Srca da unesu novi ritam možda bi neko i za nas rekao :
"Bili su u pravu"....

 
Stvarno.. nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.

Klekla je nad gramofonom i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča.
Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku.
I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.

- Ne - reče - kad si samnom, samnom si..
- Volim te što nisi posednik - kazala je
- Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga.. Šta da radim...
 
Život je nepredvidiva igra. Na jednoj strani je neka moćna sila, Bog ili sudbina. Na drugoj su ljudi.
Igra je ponekad surova i nepravedna. Nekad bolna, kao što je plač siročeta. Igra bez duše, bez reči.
Igra gubitnika, završena bez početnog uzdaha.
Nekim ljudima život je naklonjen. Sudbina im se nasmeje i milo ih pogleda.
Oni zaigraju igru dece i anđela, igru moćnika... Prožive život sa slatkastim ukusom pobede u ustima.
Moj život je negde između svega toga. Možda i Vaš? I to se ne može izmeniti.
Jedino mašta ne priznaje pravila. Granice određujete sami. Zato pokušajte da uronite u beskraj.

Marica Popović


confident-copy.jpg
 
"-Možete li mi, molim vas, reći, kojim putem moram odavde poći?
-To uglavnom zavisi od toga kuda želite stići - rekla je Mačka.
-Svejedno mi je kuda... . - rekla je Alica.
-Onda nije ni važno kojim putem kreneš."

Lewis Carroll -Alisa u zemlji cuda
 
Poslednja izmena:
"Bila je mjesečina, snijeg i mi
išli smo tihi i nesretni.

Monogram naših snova blistao je nama,
ko blistav svjetionik. Vjetar. Tama.
Ja sam bio sam i ti si bila sama.
Bili smo straža na mrtvačkoj straži,
na pogrebu jedne tihe laži.

I tako smo stigli na kraj drvoreda.
Tvoj parfem od gnjilih, uvelih rezeda...
Rosa u staklu staklenog pogleda,
Adieu, ma chere, jer tako živjeti se ne da.

Miroslav Krleža
 
"Zovem se Dora Maar.
Upoznala sam jednog čovjeka.
Bio je genij.
Bio je život.
Bio je razdor.
Tražio je da ga sledim ne okrečući se.
Ako se danas vraćam na ono što je bila naša ljubav, to je samo zato što je taj čovek upravo umro.
On je Picasso.
Nakon njega mogu upoznati samo Boga !"

Dora Maar o Picassu
 
Tu sam negde...udaljen od svetla...skriven od sebe i sveta...predan moći koju sam ti dao u svojoj nemoći...zbog nežnosti i ljubavi za nas...u sebi sa nama...okrenut ničemu u čemu tebe vidim...jer smo oboje u stanju da ovo...naše...ponekad ništa...pretvorimo u nešto veliko i vredno...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top