Život pisan srcem

Život, šta li je život kada ptice pjevaju
Kada latice se otvore i sve se opet budi
ja oči zatvaram, čeznem lice tvoje
Samo u snovima čujem pjesmu srca mog
jer za čime ruke pružam
to ne mogu dotaći


U snovima te zovem jer sve si što ja znam
Da ti budem ljubav, dušu da ti dam
Sve pjesme srca moga, moji pusti sni
Za damar u meni
Samo trebaš ti


U škrinju snova svojih život za tebe spremam
Mom si srcu sve što želi,
sve moje što imam i što nemam
opet zatvaram oči, čeznem lice tvoje
Samo u snovima čujem pjesmu srca mog
jer za čime ruke pružam
to ne mogu dotaći


U snovima te budim da sreću s tobom pišem
Srcem da te ljubim, dahom da te dišem
Životom da te volim, kad moj si cijeli svijet
damar mi probudi
bez njega je mrijet

- - - - - - - - - -

 
Pesma prijateljici



Prijateljice moja draga,
velika je tvoja snaga.
Kada mi je bilo najteže
ruku ti si meni svoju pružila,
i bez predrasuda, kada niko nije hteo,
sa mnom si se družila.
Na prijateljstvu tvom veliko ti hvala,
ti mene u teškim trenucima
nikada nisi napuštala.
Pravi drug ti si meni uvek bila,
kada sam bio tužan
u tvom oku suza se krila.
Ali nisi dozvolila da je ja vidim
već mi pružala podršku,
dala si mi nova krila da ponovo uzletim,
letim, i sada se toga setim.
Da brže prebrodim tugu,
pružila si mi tvoju prijateljsku ruku,
i hrabro sa mnom stazom posutom trnjem pošla,
neplašeći se odakle bi nevolja došla.
Nismo znali kuda, gde i kako,
ali, eto, prošli smo kroz gusto trnje nekako!
Verovali smo u čuda
koja su se na kraju i dogodila,
ostala je zdrava moja glava tvrdoglava!
Srećan sam što tebe za prijatelja imam,
od sada ću bolje da te pazim i čuvam,
jer boljeg prijatelja od tebe sresti neću,
ti zasluzuješ ovog sveta svu sreću!

Goran Antic:heart::heart::heart:
 
mayp0g.gif
У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори
 
...posle nekog vremena naučiš da ljubav ne znači oslanjanje, a društvo ne znači bezbednost, i počneš da učiš da poljupci nisu ugovori i da pokloni nisu obećanja. I počneš da prihvataš poraze podignute glave i otvorenih očiju, smireno kao odrasli, a ne očajno kao dete. I naučiš da gradiš svoje puteve u sadašnjosti, jer je tlo sutrašnjice suviše nesigurno za planiranje. Posle nekog vremena naučiš i da sunčeva svetlost moze da opeče, ako je ima previše. Zato sadi svoju baštu i ukrašavaj svoju dušu umesto da čekaš da ti neko drugi donese cveće. I naučićeš da zaista možeš da izdržiš... Da zaista imaš snage i da zaista vrediš ..
 
Poslednja izmena:
Nosač
I

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Mika Antić
 



Napisat cu ti pjesmu



Napisat cu ti pjesmu,
kakvu jos nije culo ljudsko uho,
napisat cu ti
da te ljubim, ljubim, ljubim!...
(O, to sunce sto izlazi,
O, to sunce sto zalazi.)

Napisat cu ti pjesmu
koja ce zvucati poput carobnjacke svirale,
s tisucu rodjenja u jednom samom trenu;
pogledaj: beskonacno dijete sijat ce u tvojim ocima,
i beskonacna duga bojit ce tvoje usne.

Napisat cu ti pjesmu
koja ce odzvanjati poput svih mora ovoga svijeta
(kisa ce zasipati tvoje grudi,
gluho nebo poludjet ce u crvenom svitanju),
napisat cu ti rijec,
uz koju se slome svi otpori i tame,
uz koju usahnu sve mrznje,
napisat cu ti pjesmu,
prokletu od ljubavi, zeljnu ljubavi,
utonulu u sanje, daleku, predanu ljubavi, divlju,
ludu, ludu, ludu...

Zelim ti napisati jos samo pjesmu,
potom nek umrem, sam i napusten,
sa sjajem umuklih gitara na rukama
vratit cu se tuzi,
maternici svega zivog,
istini, kojoj ne vidim ni dna ni imena.


Nevin Birsa

 
Gola devojka..goli krevet bjelina posteljine , tudji grad..sve mu je bilo jasno..istina koju bi
pozeljeo svaki muskarac a ipak detalji koji su ga nacinili apsolutno ravnodusnim..Razmisljao je o tome
dali da ustane i pogladi je po neznoj kozi no pomisao da ce je probuditi i morati da objasnjava kako se
ona nasla s njim u krevetu pomalo ga je plasila jer je bilo neprirodno.van svakih relacija.. nije pusio zato je uzeo mentol bonbone
nabrzinu ih pregrizao i bacio kutijicu pastile na pod..Skoro nikad nije nista radio do kraja..brzo ce zaboraviti ovu mladicu koju
je tako lako dovukao u krevet samo zbog toga sto ga potsecala na prvu ljubav..a bilo je davno..skoro 30 godina kad je bio
mlad i zaljubljen..
Ustao je sa stola. zategao kais na pantalonama, navuko kosulju s kratkim rukavima i prosao rukama kroz kosu.. nekoliko sjedih
vlakana mu ostalo u rukama..Stao je ispred ogledala i vratio se na secanja iz mladosti..ni ljepa , ni dobra kao kod mnogih iz njegove generacije..
Izvadio je cekovnu knjizicu..napisao nekoliko brojki zatim je na manjem listicu napisao broj telefona..ostavio na sto i na prste izasao iz sobe i zatvorio vrata za sobom.Jos jedan prodje dan..
 


Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo.

I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost.



Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda.

Mika Antić
 
Kad god mi neko persira,ja se osvrnem oko sebe,da vidim koga još ima.Ljudi koji persiraju,kao prvo,ne misle svojom glavom.Čuli su negde da tako treba
i nikad im nije palo na pametda tako ne treba i da se tome usprotive.Navodno,to čine iz poštovanja.A Bogu kažu: "Pomozi Bože!".Valjda više poštuješ
Boga nego neznanca kome u liftu persiraš.Persiranje ne samo da nije poštovanje,nego je velika distanca i otuđenje od čoveka.Kad me osloviš sa Vi kao
da mi kažeš:"Ja nisam tvoj prijatelj,ja nisam tvoj brat po muci,ja sam iznad tebe i nikad ti neću dozvoliti da mi se približiš!"Čestit čovek koji zna šta hoće
i koji sigurno korača kroz život - ne persira nikom.Više su me puta ranili oni koji su mi persirali,nego oni sa čvrstim stiskom ruke koji mi kažu: "Gde si čoveče!"

Još kao malom mi je ta stvar sa persiranjem bila sumnjiva,pa sam pitao učiteljicu zašto ne persiramo drugu Titu nego pevamo: "Druže Tito mi ti se kunemo!"
Učiteljica se zamislila i rekla: "To je zato što Tita mnogo volimo!" Bio sam tužan jer je na poslednjem roditeljskom sastanku persirala mojoj mami, a to onda
znači da moju mamu ne voli.Ako ikom na svetu ne treba da se persira,ako iko na svetu treba da se voli - to je mama.

Inače,u ovome što pričam,ima i straha od starosti,doduše.Kad mi persiraš,isprepadam se da sam mnogo mator.Dok mi govore Ti još uvek sam mlad.
A neko jetako lepo rekao da je čovek mlad sve dok je duhom mlad.Zato sam rešio da budem duhom mlad sve do svoje stopetnaeste godine.Posle neka
persiraju.I nemoj od danas da me je neko vikao da mu ne viknem sve po spisku! Toliko.Odoh da perem sudove.
 





Bila je jedna od najlepših ulica u Beogradu. U decembru. Od sedam do devet.
Mirisala bi na ljubav. Kuvano vino. Cimet. I pečeno kestenje.
Recitovao bi Borhesa. Dok ne zaplačem. I poželim još trenutaka. Još malo, tebe.
Da me uhvatiš za ruku i da trčimo u beskraj. Da nas zaustavljaju samo zagrljaji.
I oni poljupci u čelo, koji se dogode, pred sam kraj. Kad zima dopre do naših kostiju.
I izgovoriš stihove Ujevića :“ Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.“

Bila je najlepša ulica u Beogradu. Čak i onda. Kada bi se led otopio i sprao svu
nežnost koju je krila. I dok bi u džepovima pronalazili pahulje, koje smo kradom
jedno drugom ostavljali. Znali smo. Da nestaju, samo onda kada su blizu srca.

Tačno u devet. Puštao bi mi ruku. I šaputao. Vreme je. Oprosti, ljubavi. Oprosti i belom šalu.


Autorka: Helena Himel

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
418
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top