meseceva rosa
Aktivan član
- Poruka
- 1.238
Čuvari tuđe sreće
Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen.
A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo
na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih
nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega,
i ništa loše u nagoveštaju nije.
Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu
kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke,
i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava
da zarazi i uvuče u svoje kolo.
Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja o sreći čovekovoj.
Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju
i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu.
Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću,
i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka
zauvek zatvori.
U poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako
krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno
rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti
ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi
skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima
tako i vama.
I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme
da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme,
a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem
čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama.
Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model
za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi
– jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći
uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana
i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.
Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju
i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju
da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.
Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da
spakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu
u polju čičaka?
Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta,
niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše.
Dobro odabran trenutak za provetravanje…
Marina Majska
