Па да. Ти заправо ниси изашао из реализма само си га нашминкао неким мистичним речима при чему у духу имаш једино тачке, равни, линије, тј простор, реалан свет са тобом у њему.
Prvo, nisi dobro pročitao šta sam pisao, stoga nisi me mogao ni shvatiti.
Drugo, te riječi koje si pročitao usmjerene su ka nekome koji je takođe koristio iste, a s ciljem da objasnim i približim ono što se uistinu dešava u duhu.
Treće, Da si pročitao sam početak jednog od prethodnih komentara vidio bi i shvatio da
kada i govorim o 'tački' da uistinu govorim o Centru, tačnije o besprostornom, bezvremenbom i nematreijalnom Centru. Stoga, 'tačka' koju sam koristio kao primjer je namijenjena da se njom
ukaže na to šta je Centar
a ne da se njom pokaže taj Centar.
Субјекат није буквлано тачка. О томе се ради. Тачку и објекте испред те тачке добијамо тек у анализи, тек у представљању простора, Док изван тога нема ни тачке, ни линија, ни равни. Нема ни субејкта ни објекта. већ нечег сасвим другачијег
Шоенхауер се са тиме сусрео у семосвести воље. Бергсон у том истом а што је назвао "квалитативна множина". То није ни субјекат ни објакат., ни посматрано ни оно што се посматра. То је својеврсно непосредно искуство основе свега.
A gdje si to mogao pročitati da sam ja rekao da je Subjekat tačka??? Pročitaj s pažnjom šta pišem i naći ćeš da si sam stvorio iluziju onoga što sam ja rekao a ono što sam rekao nisi vidio.
Ja sam naglasio da smo mi Centar a da je Centar, ono što mi jesmo, besprostoran, nematerijalan, stoga, ne može da postoji u tački ali najbliža vizija Centra, a vizija je predstava u razumu, može se predstaviti i uporediti s tačkom u prostoru, mada to nije. To što si rekao da se izvan ravni i tačke nalazi nešto sasvim 'drugačije' takođe NIJE istina niti je drugačije, jer da bi bilo drugačije morao bi da ga uporediš sa onim s čim ga upoređuješ, morao bi da uposliš sud a sud je u domenu razuma, logike, a logikom i razumom ne možeš do subjekta, a kamoli do bića -koje-jesi. I na kraju to što nazivaš drugačijim nije izvan svega što si naglasio, naprotiv, sve je u njemu, ali
njegova pažnja (bića-koje-jesmo) može da bude u njemu ili ne.
Šopenhauer je to nazvao Voljom a ja ne. Ono što jeste to je biće-koje-jesmo , samo postojanje u svojoj srži, apsolut koji ima Svijest-o-sebi i koji se služi voljom koja je njegov integralni dio. Tako sam ga ja nazvao, a mogao bih ga nazvati bilo kojim imenom, s obzirom da ZNAM na što se to ime odnosi. Tebi je izvor Znanja o tome poznat kroz ime koje ti je Šopenhauer ili Bergson ponudio, te stoga ne znaš na što se to ime odnosi. Interesantno je opet, da ti, koji nemaš pojma o čemu pričaš (osim kroz riječi drugih), sebi daješ za pravo da sudiš meni koji sam iskusio povratak apsolutu, ili pak tome što Šopenhauer naziva voljom. Interesantno je to i smiješno.
Ipak, ne osuđujem te, ego je čudo.
А ти кроз сва твоја мистичарења и даље си очито реалиста који брани реализам, који се ослоња на исти а прави дух, праву суштину ниси још нашао , тј наслутио у себи.
Тај пример не дотиче кретање, јер нити се ти крећеш , нити воз , нити обрнуто, Та илузија је неважна . Оно што је важно је много већа илузија, која каже да има кретања уопште, било каквог, у било ком смеру, а то је оно што је погрешно.
Alo, ako već hoćeš da komentarišeš izvoli... al' pročitaj ipak šta je napisano.
Ja rekoh da i te kako postoji kretanje, pokreće se pažnja bića-koje-jesmo, sa jednog aspekta postojanja na drugi...pri tom biće ostaje nepomjereno. Pokretanje informacije se dešava od Sebe ka Sebi a sve se to dešava u Sebi. Kretanje je posledica želje za spoznajom onoga što jedno Znanje-o-Sebi kao Subejkat NIJE.
Stoga, kretanje je kružno ali nije prostorno. Krug se dešava u istom Centru, od sebe ka Sebi u Sebi.
Ниједна линија не добија своју бесконачност. Тако нешто не постоји, "бесконачна линија".
Крај сваке линије негде је у твом видном пољу. Крај целог свемира је у твом видном пољу. Иза оног брда, иза оне зграде..буквално,.
Nije uopšte tako. Svemir postoji i u razumu slijepca. Kraj svemira je tamo gdje je kraj tvojoj imaginaciji iako taj kraj ne možeš da obuhvatiš svojim vidokrugom.
Иза твог видног поља нема никаквих линија а нарочито те празне апстракције "бесконачна линија" која не одеђује никакву ствар него одређаје функцију, коју можемо понављати у бесконачности самим тим што је та фукнција у трајању и самим тим у нечем бесконачном али стварно бесконачном на начин да уопште не улази у простор и категорије коначности. У том смислу је бесконачно. У појавном свету бесконачности нема. Тако нечег и то само на негативан начин има у духу уноме што је изникло из трајања и што достижемо интуцијом трајања. А што не личи на никакве линије, равни и положаје.
Beskonačnost je proizašla iz funkcije razuma da za nas stvara kontinium. Kontinium vremena je podjednako beskonačan razumu kao kontinium prostora jer se niti jedna niti druga zamišljena linija ili kontimium razumom ne mogu sagledati u njihovoj cjelovitosti. Tako, ako pomisliš da je svemir cjelina, to samo po sebi navodi razum da je načini konačnom, da tu cjelinu postavi u prostor... što nagovještava da izvan te cjeline, izvan tog nečeg konačnog postoji druga cjelina koja to konačno sadrži u sebi. Kada pomisliš da si s tim pronašao odgovor, u razumu se stvori zaključak da je i ova druga cjelina nešto što je konačno i da kao takvo mora da postoji u nečemu većem koje će da ga sadrži u sebi...i tako u nedogled. To je zato jer je funkcija razuma da stvara KONTINIUM PROJEKCIJE ili predstave o kojoj ti, a zbog Šopenhauera, tako puno voliš da pričaš.
