Apsolutno tacno, kretanja ima, ono samo je transcedencija ali ni malo ne lici na prelazak iz tacke a u tacku b. Pogledaj celu temu, vredi...
Pogotovo obrati paznju na ovo
Ono sto se krece - krece se ili u onom mestu u kome jeste ili u onom mestu u kome nije. Ali ne krece se ni u mestu u kome jeste ni u mestu u kome nije. Stoga se nista ne krece.
Zenon Elejski
Да. Тај фрагмeнт експресно ућуткује математичаре и враћа размишљање о Зеноновом парадоксу на прави пут који додирује у саму суштину света и живота.
Издвојићу овај мој одгвор са ове теме као кључан када је у питању право објашњење Зеноновог парадокса:
IJO
To je sve igrica(?) bazirana na reci
"Igrica reci" ili sofizam ....mozemo tako reci. Zenonov paradoks jeste sofizam, ali takav da coveku pokazuje da je uobicajena slika o svetu, zivotu, kretanju takodje zapravo jedan veliki SOFIZAM i da je udaljena od istine.
Zenonov paradoks otkriva da je misljenje da ja mogu linjom doci do sledece tacke paradoks i da se to sto ja zamisljam u svojoj svesti
zapravo ne desava, to je iluzija.
Zivot , kretanje , vreme... je nesto drugacije od linije, od nepokretnih polozaja u prostoru... zivot je intuicija trajanja.
Еvo и nekih Bergosnovih citata. Onaj ko je zaintersovan za temu procitace ih. A коме је само до противуречења знам унапред да неће. Али, за оне прве ево неких Бергсонових мисли о Зеноновом парадоксу:
"Kretanje izmiče u interval, jer svaki pokušaj da se uspostavi kretanje stanjima prikriva ovu besmislenu pretpostavku da je kretanje napravljeno od nepomičnosti.
To je ono što je filozofija primetila čim je otvorila oči. Dokazi Zenona Eleatskog, mada formulisani u sasvim drugoj nameri, ne kažu ništa drugo.
Posmatra li se strela koja leti? U svakom trenutku, kaže Zenon, ona je nepomična, jer ona ne bi imala vremena da se kreće, ona ne bi mogla da zauzme ni dva uzastopna položaja, ako joj se ne bi dopustila bar dva trenutka. U jednom datom trenutku, ona je dakle u miru u jednoj datoj tačci. Nepomična u svakoj tačci svoga puta, ona je dakle, za celo vreme dok se kreće, nepomična.
Da, ako pretpostavimo da strela ikad može biti na jednoj tačci svoga puta. Da, ako se strela, koja je nešto što se kreće, podudara ikad sa jednim položajem, koji je nepomičnost. Ali, strela nikad nije ni na jednoj tačci svoga puta. Najviše što se može reći to je da bi ona tu mogla biti utoliko što ona tuda prolazi i što bi se slobodno mogla tu da zaustavi.
Istina, ako bi se ona tu zaustavila, ona bi tu ostala, i to ne bi bilo više kretanje o kom je reč na ovoj tačci. Ustvari, kad strela ide od tačke A da bi pala na tačku B, njeno kretanje AB toliko je prosto, toliko neraščlanjivo
kao kretanje - koliko i zategnutost luka koji je baca. Kao što šrapnel koji se rasprskava pre nego što dodirne zemlju pokriva nedeljivom opasnošću svoje domašajno polje, tako strela koja ide od A do B razvija odjedanput, mada na jednoj izvesnoj dužini svoga trajanja, svoje nevidljivo kretanje. Pretpostavite jednu rastegljivu pantljiku koju biste vukli od A do B; možete li tu deliti istezanje? Let strele je ovo isto istezanje, isto tako prosto i isto tako nedeljivo kao i ono. To je jedan jedini skok. Vi odredite izvesnu tačku C u pređenom razmaku, i kažete da je u jednom trenutku strela bila tu. Ali, da je ona tu bila, ona bi se tu zaustavila, i vi ne biste više imali jedan let od A do B, već dva leta, jedan od A do C, drugi od C do B, sa jednim razmakom odmora. Jedno jedinstveno kretanje je, po pretpostavci, celo, i to je baš kretanje između dva zastoja: ako ima međusredišnjih zastoja, to nije više jedno jedinstveno kretanje. U osnovi, iluzija dolazi odatle što je kretanje, jedanput izvedeno, ostavilo duž puta jednu nepomičnu putanju, na kojoj se može brojiti toliko nepomičnosti koliko vam je volja. Odatle se zaključuje da je kretanje koje se izvodi ostavilo u svakom trenutku ispod sebe jedan položaj sa kojim se podudaralo. Ne vidi se da se putanja stvara odjedanput, mada mu je zato trebalo izvesno vreme, i ako se putanja jedanput stvorena može da deli po volji, ne bi se moglo deliti njeno stvaranje, koje je jedan akt u razvijanju a ne jedna stvar. Pretpostaviti da se kretajući objekt nalazi na jednoj tačci putanje, to znači, jednim potezom makaza po ovoj tačci, preseći putanju na dve i staviti dve putanje na mesto jedne jedine koja se najpre posma-trala. To znači razlikovati dva uzastopna akta tamo gde, po pretpostavci, ima samo jedan. Najzad, to znači primeniti na let strele sve ono što se može reći o razmaku koji je prešla, a to znači usvojiti a priori ovu besmislicu da se kretanje podudara sa nepomičnim.
Iz Stvaralacke evolucije
Iz tog brkanja kretanja i prostora koji pređe pokretno telo proistekli su sofizmi elejske škole; jer, beskonačno je deljiv interval koji razdvaja dve tačke, a on nikada ne bi bio prevaljen da je kretanje sastavljeno od delova kao što su delovi samog intervala. Istina je, međutim, da je svaki Ahilov korak jednostavan, nedeljiv čin, i da će posle određenog broja tih činova Ahil prestići kornjaču. Iluzija Elejaca potiče otuda što oni taj niz nedeljivih i sui generis činova poistovećuju sa homogenim prostorom na kojem ovi počivaju. Kako taj prostor može da se deli i opet spaja prema bilo kojem zakonu, oni veruju da imaju prava da rekonstruišu celokupno Ahilovo kretanje, ne više koracima Ahilovim već koracima kornjače: oni, u stvari, Ahila koji juri kornjaču zamenjuju s dvema kornjačama koje se upravljaju jedna prema drugoj, kornjačama osuđenim da prave istu vrstu koračaja ili istovremenih radnji, tako da se nikada ne sustignu. Zašto Ahil prestiže kornjaču? Zato jer su svaki od Ahilovih koraka i svaki od koraka kornjače nedeljivi kao pokreti, i različite veličine kao prostor: tako će sabiranje za prostor koji je prevalio Ahil, brzo dati dužinu veću od zbira prostora koji je prešla kornjača i prednosti koju je ona imala pred njim. Zenon o tome uopšte ne vodi računa kada Ahilovo kretanje ponovo sastavlja prema istom zakonu prema kojem i kretanje kornjače, zaboravljajući da jedino prostor dopušta da se oroizvolino rastavlja i ponovno sastavlja, i tako brkaiući prostor i kretanje.
Iz "Trajanja i sloboda volje"
) je
