https://vidovdan.org/tradicija/misteriozna-smrt-i-zagonetan-kraj-svetog-nikolaja-velimirovica/
Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића
18. март 2018.
Поделите:
FacebookVKTwitterViberMessengerEmailCopy Link
Манастир Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, био је место упокојења Светог владике Николаја Велимировића.
Околности његове смрти у званичном саопштењу гласи: „18. мартa 1956, у својој ћелији пронађен је у Господу почивши Владикa Николај. Владика је био на коленима, ничице, са ослоњеном главом на кревет. У руци му је био молитвеник. Владика је водио свети живот и деловао свето. Многи у оваквој Владичиној смрти виде свету кончину, јер се преставио на коленима и молећи се „.
Али у српској црквеној заједници распрострањен је апокриф, који емитује сасвим другачију слику:
„Ми знамо да је уочи трагедије владику посетио човек, обучен у мантију. Они су дуго разговарали, до касно у ноћ. Ујутру нико није видео мистериозног посетиоца, нити је више видео кофер, који је припадаo Владици Николају.
Било је гласина да је владика у свом животу преживео шест покушаја лишавања живота, али је од овог седмог доживео да тако мучки буде убијен.
Игуманија Параскева је тврдила, да мистериозни странац осумњичен за убиство, био је, у ствари, клирик владика Дионисије. И да се код ње налази покајно писмо тог човека, који он у њему моли Светог Јоаникија да он посредује код Господа, како би њему био опроштен и разрешен неки страшни његов грех.
Игуманија је још додала да je, на уснама преминулог владике била пена, као у човека ког су отровали. „.
Владика у Америци – по сведочењу Мајевског и Цокића
Године 1950, владика је живео веома скромно у Њујорку.
Трвења у српској емиграцији била су изражена тако што се „махало песницама после борбе“, шпијунским интригама и оно што је својствено становницима Балкана, у тузи наћи бар мало радости живота у егзилу.
Владика Николај са љотићевцима у Кливленду 1954. године
Занимљиво се показало дружење и пријатељство између владике Николаја и његовог, сада већ пријатеља, англиканског свештеникa Канонa Вестa.
– Ви Протестанти увелико патите од атомизације. – Говорио би владика Николај свом пријатељу, пастору Весту, Запад – све покушава да разлучи у хришћанској теологији, на Павлову теологију и на Христову. Тотално сте је уништили.
– А ви сте је уништили и без теологије, одговарао би Вест, мислећи на Србе и Русе, односно на Православне народе.
***
Тих дана владика добија вест о саобраћајној несрећи која се десила професору Духовне семинарије Владимиру Мајевском, ког је владика познавао још од своје младости.
Први пут, Мајевски је дошао у Србију како би се добровољно придружио српској војсци за време балканских ратова 1912-1913. После балканских ратова, вратио се у Русију, а почетком 1920-их година, сада као избеглица, вратио се у Србију, где је постао секретар и библиотекар Патријарха Варнаве. Тако је проживео у тадашњој Југославији, око 25 година, где се повремено сусретао, или приватно или по службеној дужности, са владиком Николајем.
Када се, након два месеца лечења Мајевски прешао на кућно лечење и дошао у свој стан, владика га је сада чешће стао обилазити и посећивати. Владика је имао осећај бојкота од стране свог народа и владике Дионисија. То је био изузетно тежак ударац за Владику Николаја и он је желео поделити своје мишљење са неким. Осим тога, он никада није био у исто време у егзилу из завичаја, и изгнаник и туђ својим сународницима.
„И ми смо имали дуге разговоре, владика и ја. Обоје смо патили од исте болести – носталгије. Али, наравно, и Господ је претрпео много, а ја сам био у егзилу већ око 30 година, тако да је моја рана на души није више такo болна као у владике Николаја који је био нови имигрант, и његовa свежа рана је крварила неподношљиво „- написао је В. Маjевски.
Када је Мајевски дошао да предаје у Богословији у манастиру Светог Тихона Задонског у Пенсилванији, одмах је поставио питање на дневни ред да и Преосвећени владика Николај буде позван као предавач у нашу богословију.
„И ускоро, после тога лично сам разговарао са Владиком о томе. Био сам запањен његовoм реакцијoм на мојe речи: изненада је заплакао као дете, почео ми је топло захваљивати и поновио је, колико му је тешко што се према њему лоше односи садашњи владикa Дионисијe.
Од септембра 1951, били смо срећни због боравка Владике Николаја у нашој богословији. Владика је предавао догматско и пастирско богословље. А у јесен 1955, након смрти нашег владике Јоне, који је уједно био и ректор, владику Николајa смо једногласно изабрали за ректорa наше богословије…
Манстирски округ је био веома живописан, у даљини једва приметна како се протеже једна планина, а од ње се спуштају литице, које досежу све до малe реке и шумског језера, где је стационирана једна двоспратна бела кућа, и ту је провео своје последње године, владика Николај. Ова кућа нема неки нарочити архитектонски дизајн и није богато украшена нити је нове градње. Године су оставили свој траг на овом усамљеном здању, које иако не блиста својом изгледношћу, но унутраршњост је опремљена практичном америчком комфорношћу и осталим удобностима, потребним за живљење у једном дому…
Последњих неколико година и ја сам живео у овој кући, не само под истим кровом са Владиком Николајем, већ да тако кажем, „раме уз раме“ са њим. Зато сам имао то задовољство из дана у дан, не само да посматрам изблиза његов живот и рад, већ и да проводим много времена са њим у незаборавном разговору, где ми је Владика безрезервно преносио своја богата духовна искуства и са пуно поверења ми је указивао на многe животне недоумице. Први пут живимо у кући само нас двојица, Владика Николаj и ја“.
Владика је живео у осами и повучено, али ипак не тако давно, у Њујоршком његовом периоду живота, његова скромна соба је била место окупљања, не само српских избеглица и емиграната, већ и оних руских емиграната, који су живели између два рата у Југославији.
Но, чак и тада, у раним годинама избеглиштва, када су eмигранти подржавали једни друге, организовали су разна окупљања и сусретања једни са другима, Владика је чак и тада, у том „бучном дружењу“ тражио самоћу. Наравно, он није дозвољавао себи да увреди госте тако, што би демонстрирао своју „усамљеност у маси“, не. Уморивши се од дугог разговора, владика би напуштао дружење за само неколико минута, да би се потом вратиo видно освежени и духовно ободрен.
Понекад, међутим, било је неопходно имплицирати да „сваког госта за три дана доcта“. Доносимо пример који у својој књизи описује отац Драгољуб Цокић.
Дођоше нам једном много руских: кнезовa, официрa, и чиновника. После једно сат и пол мирног седења и „ћаскања“ Владика се наже и тихо ће Драгољубу на ухо:
– Већ су се заседели. Иди ти и скувај кафу.
Драгољуб одговори:
– Да ли ће то помоћи да им се покажу врата?
– Они су живели у Југославији. И знају да када се послужи кафа, значи „причи је крај“.
Испоставило се да је био у праву. Чим су попили кафу, и почели су да се обраћају владици за благослов. Владика се задовољно смешкао и мени намигивајући рече:
– Видиш, да сам био у праву…
Тако да је своје блискe пријатељe владика отправљао, веома лагано и без икакве „дипломатије“:
– Хајде, одлазите. Ви мене наравно, схватате!
Његов глас је био у исто време и заповеднички и пријатељски, без икакве иритације и нико од посетилаца се није осећао тиме пониженим или осрамоћеним.
***
На Свето-Тихоновској семинарији, Владика je предавао догматско и пастирско богословље. Његова предавања су занимљива и оригинална, живахна и сликовита. Настава се не завршава са завршетком наставе у Богословији.
Владикина келија је била отворена и даље за семинаристе. У последње две године живота владика преузима у своју предаватељску дужност и трећи предмет-омилитику. Уочи сваке недељe или празника, ученици би дошли код Владике и произносили би своју будућу проповед. Тек након исправки проповеди, семинариcта би добијао одобрење да сутра-дан може исту проповед произнети и јавно у цркви и на богослужењу.
Понекад, се међутим и сам Владика консултовао са студентима у вези своје будуће проповеди. Заиста је све то чудно деловало, тај животни владичин стил који он води, а о којем пише отац Драгољуб у својим мемоарима:
„Стигло нам је Бадње вече (вече пред Божић). Потребно је било богослужити и проповедати. Налазили смо се код владике у његовој кући. Одједном ми нареди:
– Читај.
Учинио сам како је рекао. Прочитао сам кратку беседу о Рођењу нашега Спаситеља.
– Како ти се чини? – Упита Владика.
– Мени се није свидела, – рекао сам кратко.
– Зашто?
– То је зато што се тада сви тискају у гомилу, а Ви их поздрављате и сусрећете речима „Христос се роди“! Ја бих их поздравио речима: „Где сте“?
– И то је све?
На слави краља Петра II Карађорђевића у Њу Јорк-у 1955.
– Да, све. Још бих додао: „Где сте ви били браћо јуче? Прекјуче? Целе године вас није било, а сада на Божић сте дошли“!
– Ти не разумеш. Желиш из цркве изагнати и ове који бар једном у години дођу. – Затим упита: – Шта ти се друго не допада?
– Ја не волим ове клупе у локалним црквама. У нашим црквама биле су столице само за слабе.
– Опет, не разумеш. То је боље да људи мисле о Богу седећи, него да стоје, мислећи о својим о ногама“.
