Zasto pojedinci menjaju religiju?

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Још мало Мајевског... и Цокића сад... и Тихомирова

http://borbazaveru.info/content/view/1850/1/

Мутивода и фалсификатор прота Велибор Џомић

понедељак, 04 јануар 2010

Павел Тихомиров ''ОСЕТЉИВЕ СРПСКЕ СТВАРИ''​ Појава чланка протојереја Велибора Џомића ''Права истина о смрти владике Николаја'' који је публикован у 42 броју часописа ''Двери Српске'' није била неочекивана. Исувише дуго остају ''бело платно'' (неразјашњене околности-оп.прев.) последње године земног живота светог Николаја Србскога. Читавим низом чисто идеолошких разлога прећуткују се околности које су принудиле владику да буде ''изгнаник међу изгнаницима'' како се једном изразио војвода Момчило Ђујић. (''Јер, ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама, од нас самих'', Србобран, 9 април 1956). На крају крајева, сав трновити пут, почевши од проблема који су владику задесили у вези са ''Богомољачким покретом'' и завршно са изолованошћу у емиграцији, налази се изван оквира житијног канона. Додуше, управо присуство многобројних озбиљних несагласја између чињеница стварног живота и фраза благочестиве штампе и дозвољава непријатељима светосавља да фабрикују веома заједљиве материјале, ипуњене сарказмом, по питању поштовања светитеља. Разуме се само по себи да ја не сврставам о.Велибора у непријатеље светосавља. Он је, не једном наступао као апологета владике, али ипак... уместо разоткривања дубљих разлога изолованости владике Николаја у емиграцији, уместо анализе узрока раскола у српској емиграцији (који се обично своде на окривљавање ''свемогуће УДБ-е''), г-дин Џомић се обрушио на Владимира Мајевског, аутора познатог текста о светитељевој смрти. И управо су нови напади г-дина Џомића на човека који је веома уважен у кругу руских емиграната и руских историчара подстакли познати душевни импулс: ''не могу да ћутим!'' Тај импулс је дао снагу да неколико пута- са оловком у руци- поново прочитам чланак о. Велибора, прочитам чланак Мајевског (смрт владике Николаја /Свети Владика Охридски и Жички Николај, Жича-Краљево, 2003. Уредник-еп. б. Атанасије) и књигу Цокића (о.Драгољуб Цокић, Владика Николај- моја размишљања и сећања, Њу Џерси, 1996), а после тога да поделим нека размишљања поводом свега тога. ''ОСЕТЉИВЕ СРПСКЕ СТВАРИ''​ И напади о. Велибора Џомића на секретара једног од Српских патријарха Сведочанство о ономе што се дешавало непосредно после смрти светитеља Право речено, сав чланак протојереја В. Џомића своди се на следеће: постоје три сведочанства о томе шта се догађало непосредно после смрти владике. То су сведочења епископа Дионисија, Владимира Мајевског и проте Драгољуба Цокића. Сведочење Мајевског о тровању је неаутентично, из чега се извлаче лукави закључци о томе да је све што су рекли Мајевски и Цокић само пусто и злонамерно сплеткарење. Напомињем да у чланку Мајевског излазе на видело следећа питања: 1. осамљеност владике и немилосрдан однос епископа Дионисија према њему; 2. тајанствене околности смрти владике Николаја; 3. скандалозни долазак епископа Дионисија. На скандалу повезаном са доласком епископа Дионисија, посебан акценат се ставља на књигу успомена о. Драгољуба Цокића. Појединости пустошења и пљачкања келије светог Николаја; нестанак завештања као и захтев епископа Дионисија да се балзамује тело светитеља, већ спремљено за погреб, уопште није разматрано од стране владимира Мајевског него је описано од стране Цокића. Упркос томе, протојереј Велибор дозвољава себи да се изражава... не сасвим праведно: ''прота Цокић заправо и нема нешто важно да каже о томе осим да препричава неаутентична сведочења Владимира Мајевског за кога на једном месту каже да је написао ''величанствен приказ живота владичиног у манастиру.''(стр 83). Остаје могућност да су чланови одбора – Љотићевци - који су приређивали књигу после смрти о. Драгољуба Цокића - то дописивали и паковали из добро познатих разлога. Након пажљивог читања, јасно се уочава да Цокићев текст не доноси нове и непознате детаље, те зато и није значајан''. Без обзира на тако омаловажавајућу оцену књиге о. Драгољуба, у њој је садржано доста важних појединости (којима ћемо се у даљњем тексту вратити), којих нема у записима Мајевскога и којих чак ни теоретски, није могло бити у сведочењима које је озвучио епископ Дионисије а прота Велибор постао његов апологета, покушавајући да докаже истинитост његове верзије. Пада у очи и то да г. Џомић користи епитет ''љотићевац'' искључиво у емотивно негативном контексту. То говори о методологији о. Велибора. Да се појача негативан однос према опонентима, аутор ставља присталице верзије Мајевског у контекст који аутоматски подразумева негативну интерпретацију. Као што је познато, у оцени Димитрија Љотића и његове идеје, српски национал-демократи су потпуно једнодушни са својим политичким противницима: космополитским либерал-демократама и југословенским комунистима. У даљњем тексту ми ћемо се још вратити Џомићевом коришћењу фантомског појма ''љотићевац''. Ко је Владимир Мајевски Свој чланак о. Велибор завршава следећим речима: ''Да не говоримо да Мајевском, као Русу - без обзира на љубав према Светом Николају - није припадало да се, као човек који није присуствовао догађајима о којима је неодговорно писао, петља и меша у тако осетљиве српске ствари и проблеме, као што ни Срби данас такво неаутентично и тенденциозно сведочење не треба да прештампавају и објављују''. И тако, аутор чланка помиње неке '' осетљиве српске ствари'' које ни дан данас нису пројашњене Србима а неки руски емигрант се још тада дрзнуо да их се дотакне. Да у почетку кажем пар кратких речи о Мајевском. Владислав (познатији је под именом Владимир) Аљбинович Мајевски (1893-1975), прозаик, песник, историчар. Као члан Добровољачке армије напустио је Русију 1920 године. Завршио је Богословски факултет Београдског универзитета и постао лични секретар Србског патријарха Варнаве. Аутор књига о православним светитељима, чланака са социјално-политичким и филозофским темама. За време 2 светског рата Мајевски је био у концетрационом логору а после ослобођења живео је у Швајцарској. Крајем четердесетих година преселио се у САД, где је предавао у Свето -Тихоновској семинарији у Пенсилванији. Од септембра 1951. до марта 1956. године Мајевски је био не само колега светитеља Николаја, него и најближи станар сусед: ''Све последње године живео сам и ја у тој кући, не само под истим кровом са владиком Николајем, него и тако рећи, ''соба до собе''. Зато сам имао срећу да из дана у дан не само гледам његов живот и рад, него смо провели много времена у незаборавним разговорима, кад је владика без околишења саопштавао своје огромно духовно искуство и са потпуним поверњем изјашњавао се о многим животним питањима... ...А долазио је владика Николај мени зато што сам га ја у нашој усамљености могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан са њом и радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Српском Црквом, коју сам искрено волео''. ''Осетљиве српске ствари'' Из горе наведеног види се да ''осетљиве српске ствари'' нису биле нешто потпуно непознато Мајевском. Међутим, те исте ''осетљиве српске ствари'' до дан данас се или прећуткују или се приказују у упрошћеном идеолошком кључу, који се по систему аргументације у мало чему разликује од титоизма. У сваком случају, они који се баве изучавањем грађанског рата у Југославији 1941-1945 г., знају да је један од камења спотицања свецрквеног прослављења Вв. Николаја била наклоност владике према Димитрију Љотићу. У српској црквеној средини постоје три начина реаговања на постојање чувеног говора владике Николаја над одром Димитрија Љотића: 1.Ћутање; 2.Тумачење самог говора чињеницом да се ''о покојнику говори само најлепше''; 3. Проглашавање текста тога говора фалсификатом. И уместо да се непристрасно сагледа идеологија Димитрија Љотића и делатност љотићеваца, толико се снаге изгубило и губи се и дан данас да би се ''опрао'' владика од незгодног политичара. Фантомски појам ''острашћени љотићевци'' Постоји идеолошка матрица која је прихватљива како комунистима тако и демократама: Павелић = Љотић. У оквиру такве мреже, Велимировић би заузео ту замишљену ћелију коју заузима Степинац (Велимировић=Степинац). На тај начин, да би разрушили демократско-комунистичку традицију поистовећивања Велимировића са Степинцем, многи искрени поштоваоци владике - рекло би се из најбољих намера - улажу велике напоре да би разрушили (у сазнању већ следећег поколења Срба) памћење о идејној и духовној блискости Љотића са владиком Николајем. Посматрачу са стране -као што смо ми, руски истраживачи српске историје - испада потпуно очевидно да би несумњиво требало разрушити пoистовећивање Павелић=Љотић. Чланак о. Велибора даје повод да се осврнем на појам ''осетљивих српских ствари''. Очигледно је да ако неко упућује на адресу неког човека или покрета увреде о издаји (као што се то и дан данас ради у односу према Недићу и Љотићу), неопходно је конкретизовати: у чему се заправо огледа та њихова ''издаја''? Да ли су ти људи издали веру, краља и отаџбину? Да ли су они искористили страни упад да би се докопали власти или да би се обогатили? Да ли су били крвници свога народа или неке националне мањине? Или су на крају крајева, спасавали сопствене коже? Ни на једно од ових питања не може потврдно одговорити ни најзадртији непријатељ љотићеваца. Чак ни они, који унижавају светло сећање на Добровољце полупрезривим придевима ''такозвани...'': ''не може се закључити да је прота Мија пре и за време рата припадао љотићевцима... распоређен у верски одсек Љотићевих (тзв.) Добровољаца''. Нама Русима је такође добро познато шта је то смутња и грађански рат. Зато сам се и дрзнуо да својој браћи Србима предложим да пробају да се ману погрдних епитета и признају једноставну ствар, да су своју истину имали и равногорци и партизани и љотићевци. Међутим, као што смо горе већ видели, у тексту о. Велибора епитет ''љотићевац'' се користи да код читалаца изазове негативан однос према реченоме: ''књигу је уредио ''одбор'', али на жалост, одбор острашћених љотићеваца, што у великој мери ставља знак питања на све осим на писма која је као лаик размењивао са владиком Николајем...'', ''...иако је био релативно близак са љотићевцима у емиграцији , ипак ваља констатовати да је код оца Мије, управо захваљујући Светом Владици Николају Жичком, преовладала црквеност, а не Љотићева идеологија као што је био случај са неким љотићевским свештеницима у емиграцији''. Интересантно је да, када је потребно поменути љотићевски део емиграције у неутралном кључу, г. Џомић пише овако: ''трагична подела на тој основи између преживелих четника ђенерала Драже Михаиловића међусобно и осталих националних организација''.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Немилосрдност сабрата Дионисија

По питању осамљености владике и немилосрдног односа епископа Дионисија према њему, о чему говори Мајевски у своме тексту, Џомић као да је сагласан, мада испољава увијеност на којој би му позавидео и непревазиђени премијер Никола Пашић!

Наводим цитате, прво Мајевског а потом Џомића.

Мајевски: ''Упркос постојању великих могућности и средстава, црквена власт оставила је свог знаменитог јерарха, великог и познатог у целој православној цркви, без неопходног старања и пажње. Осим тога, када су се животни услови владике Николаја побољшали, његови непријатељи су чак покушали да их погоршају. Кад се сазнало да је владика Николај позван за наставника наше Семинарије, већ после неколико дана је са великом журбом долетео (у дословном смислу те речи) надлежни српски епископ и са својственом му грубошћу, захтевао да Старац напусти нашу Семинарију. Била је очигледна жеља да се Владика Николај поново нађе у немаштини и неспокојству. Но, овога пута нас је Старац зачудио чврстином и одлучно је одбио да изврши захтев немилосрдног сабрата...''

Џомић: ''Однос епископа Дионисија и владике Николаја треба током времена заиста објективно истражити. Оно што сада можемо поуздано рећи је да је епископ Дионисије био човек скромних могућности и домета... Нажалост, епископ Дионисије није могао да носи и поднесе огромну популарност и духовни ауторитет једне грандиозне личности, каква је била личност светог Николаја Жичког. А свеопшти ауторитет Светог владике Николаја је био подједнак како код новодошле политичке и националне емиграције, тако и код старих економских миграната...''.



Приче о мојој смрти су преувеличане

Немогуће је доказати да су владику отровали.

Исто тако је немогуће доказати да владику нису отровали.

Испада да се дискусија своди на два опречна мишљења: да ли је владика био озбиљно болестан или није.

Џомић: ''Јасно се види да је Свети владика Николај био озбиљан вишегодишњи срчани болесник, те да је преминуо од инфракта''.

Мајевски: ''Треба још додати да се пар дана пре овога, у српској штампи коју је владика Николај добијао, појавила вест да се он озбиљно разболео. Он нам је сам о томе говорио и при том са болом додао: ''Рано хоће непријатељи да ме сахране... Али, даће Бог да ја још поживим''. То је било 11-12 дана пре изненадне смрти владике Николаја''.



Скандали са балзамовањем и пљачкањем

Пошто нико од нас не може наћи одговор на питање о (не)тровању светитеља, онда предмет разговора може бити само скандал који се одиграо у вези са доласком епископа Дионисија и оним што се десило иза тога:

1) Пустошење келије покојнога и нестанак завештања, адресираног на протојереја Мију Ћурића,

2) Упорно инсистирање да се тело покојног владике, већ обученог за погребење, балзамује.

Ни Џомић не спори да је управо епископу Дионисију пала на памет идеја да се балзамује тело покојног светитеља:

''Из записа епископа Дионисија јасно се види да је он у то време био и те како ''американизован''. Отуда је и највећа његова грешка и највећи грех, што је, како сам наводи, ''наредио да се балзамује Николајево тело'' у складу са праксом погребних завода у Америци... Разлог за такво насиље над земним остацима Светог владике Николаја, налазимо у датумима сахране. Епископ Дионисије је одредио да се свети владика Николај сахрани у манастиру Светог Саве у Либертвилу, 27. марта, тј. десет дана након упокојења, што уопште није ни српски ни православни обичај. Наиме, епископ Дионисије је - обзиром на то да је целом српству у Америци било познато да није био у најбољим односима са Светим Николајем - на тај начин желео да пред јавношћу покаже свој однос према Светом Николају другачијим од мишљења јавности, па је одар са владичиним земним остацима излагао у црквама у Њујорку, Лакавани и на крају у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Тај наум епископа Дионисија није могао бити остварен без балзамовања''.

Као што смо горе већ истакли протојереј Велибор се односи доста немарно према сведочанству о. Драгољуба Цокића: ''...Након пажљивог читања, јасно се уочава да Цокићев текст не доноси нове и непознате детаље, те зато и није значајан...''. Међутим, књига садржи неке јако интересантне појединости чији је сведок био о. Драгољуб.

''Отиђох право у манастирску цркву. Поклоних се сенима. Све ово учиних још увек у неверици иако суочен са укоченим телом милог ми Владике. Беше оно положено на носилима превученим јорганом: Владика одевен у архијерејску одежду док отац Атанасије, један руски монах, чита молитве. Био сам присутан неколико минута а затим се повукох да се нађем са оцем Мијом Ђурићем.

Око једанаест сати увече стигоше гг. Топаловић, Вуловић и Вујошевић. Настаде овом приликом прилично велика пометња јер је отац Миодраг Ђурић био изабрао ковчег а и погребни предузимач, тј. његова супруга, је била ту да се постара око преноса посмрттних остатака у погребно предузеће. Расправљајући око тога, нађосмо се у цркви. Отац Атанасије и даље чита. Чувши пак, наш разговор, престаде са читањем, окрену се према г. Топалову и рече на руском језику: ''Владика је окупан, помазан и одевен у архијерејску одећу по пропису цркве. Он не сме бити дат у руке погребном предузимачу јер је то против канона. Како ћемо знати да ли је проглашен светитељем?''

Како се отац Атанасије одлучно супротстављао сваком кршењу канона црквених, то г. Топаловић оде до телефона, да би дошао у везу са митрополитом Леонтијем, у чијој је надлежности манастир. Овај му рече да се обрати епископу Дионисију. Тако г. Топаловић и учини. Владика Дионисије, из хотела Статлер у Њујорку, нареди Топаловићу да се посмртни остаци владике Николаја уруче погребном предузећу и да ће он, владика Дионисије, стићи у манастир 19. марта, рано после подне. Када је ово чуо отац Атанасије, повуче се у своју собу-ћелију- из које не изађе нити дође ни на један касније одржани помен.

Свукоше обученог владику Николаја. Право мучење због укоченог тела. Свукоше га и људи погребног предузећа однесоше посмртне остатке да би исте донели сутрадан''.

Та епизода остаје потпуно изван оквира слике догађаја коју покушава да канонизује протојереј Велибор Џомић.

А ево сведочења пустошења и пљачке Владичине келије, чији је сведок био о.Драгољуб Цокић: ''Отац Мија, Тика Топаловић, Вуловић, Радослав Ковачевић а можда и још неко други беху у другој кући, тј. соби где је владика Николај боравио током топлог времена, а где се углавном налазио већи део његових списа и књига. И ја им се придружих. Имам шта видети: соба пуна разбацаних ствари, писама, исечака из новина, књига, исписаних мисли на цедуљицама, итд., док горе поменути журно претурају по стварима и смештају у Вуловићева кола''.

Напомињем да је Џомић у свом чланку указао да ни Мајевски ни Цокић нису били непосредни сведоци пустошења, но као што смо видели, Цокићев текст говори другачије. Међутим, за овај несклад, протојереј Велибор има џокер: ''љотићевци који су приређивали књигу после смрти о. Драгољуба Цокића су то дописивали и паковали из добро познатих разлога''.

На оптужбу о пустошењу и пљачки келије Св. Николаја, протојереј Џомић цинично одговара: ''Шта је онда опустошено, ако је стотине писама и листова - а каже да их је наводно највише интересовала владичина коресподенција - било разбацано по поду?''

Каква смешна логика! Због тога што је владичина келија била засута разбацаним папирима, уопште не значи да неки паири нису били покупљени.

После вршљања ипак је понешто исчезло.

Исчезло је Завештање.



Још један Џомићев адут

Да би се коначно читаоци уверили да је читав текст Мајевског обична сплетка, а Цокићева књига својеврсна подвала ''острашћених љотићеваца'', Џомић извлачи нови ''адут'': ''У оригиналном Тошовићевом издању текста Владимира Мајевског наведено је да ће се тај сензационалистички текст наставити у наредном броју, али никада није настављен ни објављен до краја...''.

Смешно, елементарна жеља да се спречи изношење прљавог веша, да се злобници не подсмевају (што ми у Русији кажемо ''изношење ђубрета из колибе'') од стране Џомића се истиче као неоспоран доказ да је забрана била диктирана сасвим другим мотивима.



Логичке подметачине

У претходном делу ми смо обратили посебну пажњу читалаца на то да Мајевски и Цокић отварају следећа питања: 1) Самоћа владике и немилосрдан однос према њему епископа Дионисија; 2)Тајанствене околности смрти владике Николаја; 3)Пустошење и пљачка његове келије, нестанак завештања; 4)Скандалозни долазак епископа Дионисија и његов захтев да се балзамује тело светитеља, већ спремљено за погреб.

Од три питања које је поставио Мајевски, само на једно питање (питање тајанствених околности смрти светитеља) не може се дати никакав одговор. Али из чињенице да то питање остаје неразјашњена тајна, уопште не даје за право некоме да ставља под сумњу третирање осталих питања од стране Мајевског.

Исто то се може рећи и за сведочење Цокића.

Тим пре што г. Џомић, додуше невољно, али ипак признаје, како постојање напетости у односима између владике Николаја и епископа Дионисија, тако и аферу о балзамовању.

Ипак, протојерј Велибор дозвољава себи простачку манипулацију: Ако Мајевски, између осталог, пише и о нечему што је немогуће доказати, значи да је и цео његов текст једно обично рекла- казала сплеткарење. У складу са том лукавом логиком у својству сплетке се третира цео текст Мајевског као и књига Драгољуба Цокића.

После тога, кад су од три разматрана сведочења, од стране о.Велибора два проглашена лажним, онда методом простог искључења треће сведочанство се проглашава истинитим а то је верзија епископа Дионисија.

Таква логика садржи просту манипулацију: ако имате три обећања и два од њих на сва звона објавите лажним, то уопште не значи да преостало треће обећање није лажно.

Зар о. Велибор има тако ниско мишљење о читаоцима када себи дозвољава коришћење таквог система аргументације?



Закључак

Због чега је бивши секретар српског патријарха Варнаве, Владимир Мајевски, који је три последње године земаљског живота владике Николаја проживео у ''соби до собе'' поред светитеља, толико одбојан једном од виђенијих идеолога савремене српске цркве.

Мени се чини да је идеолошком раднику- какав је без сумње протојереј Велибор Џомић -неопходно да мало упрости и закуца у нешто простију шему која има представу о околностима из прошлости. О околностима које се не уклапају у просту шему да су за ''раскол српске емиграције умешани УДБ-ини прсти.

Међутим, такво ''гланцање прошлости Србије'' са сталним бичевањем жртвеног јарца -комуниста, са проглашавањем за фалсификат свега што не годи, што се не уклапа у просту шему докумената (почевши од сведочења Мајевског па до мемоара патријарха Гаврила) само ће довести до тога да ће анализа стварних узрока српске смутње ХХ века бити немогућа.

Ипак, ја не мислим да је о.Велибор у толиком степену ''вук у јагњећој кожи''. Мени се чини да он као искрени национал-демократа просто не може да пропусти могућност да испали још једно торпедо у брод онога дела осталих националних организација које се никако не уклапају у просту шему која је тако драга срцу сваког идеолога.

Јер, просто боде очи то, да када г. Џомић говори у тексту о идеолошким противницима тада аутор губи сваки остатак академичности и обрушава се на своје опоненте речима које више приличе некој ТВ емисији ''другосрбијанаца'' са Б-92, него озбиљном аналитичком материјалу: ''... нецрквени политиканти, као особе олаке савести и идеолошке и партијске острашћености, злурадо су инсинуирали и тако клеветали не само епископа Дионисија, већ и Српски народ и његову цркву у том периоду''.

Ето тако.

Испада да се критика понашања епископа Дионисија почела позиционирати као ''клевета на српски народ и његову цркву''.

Не мислим да су српски народ и његова црква сагласни са оваквим поистовећивањем.

Не мислим да публицистика г. Џомића доноси безусловно добре плодове у делу апологетике српског светосавља.

Павел Тихомиров

 

[Maki!]

https://www.serbiancafe.com/lat/dis...2/o-upokojenju-svetog-vladike-nikolaja.html?6
Ево одговор на то.

А што се тиче освећења храма па постоје извори из тог доба које сам наводио да га је владика Николај освештао. Постоје и фотографије. Зашто би Чурч Тајмс лагао о томе? Или владика Дионисије који се у писму Београду жали да Николај припрема завјеру против њега? Владика Николај је само једном послије рата био у Лондону и то је тада. Значи фотографија је морала настати том приликом.

 

[Maki!]

Па није, видиш да сви остали носе одежде сем њега... КАнон је да само један епископ освећује храм, види се да ниси свештеник, нити знаш за тај моменат кад се у литији чита јеванђење у којем учествују сви свештенослужитељи... То ти је слика са литије, тј. пред крај молебана се кружи око цркве и стаје се четри пута да се чита јеванђеље...

Зашто је владика РЗЦ присутан током литије Титове Цркве?

Канони су се пре поштовалим није то ко сад... Имаш код Милаша појашњења зашто је забрањено вишеепископско освећивање било чега, сем код хиротније владика... Владике су тад биле владике, а не ко распали екуменисти данас, који саслужују и раде како им падне напамет и поред забрана и анатема...

Ако епископ саслужује другом епископу приликом освећивања храма идаље је освећење извршио један епископ.

Па који су то твоји историсјки ''подаци''... јел видиш на слици или си слеп? Јел ко она шкрабања из црквених журнала где је Дионисије сахранио Николаја?

Теби су шкрабања информације из годишњака манастира у којем се владика упокојио али нису наклапања Мајевског који ти је прије био тотално небитан лик с сад ти је поуздани извор? Гдје је доказ да је Мајевски и био на сахрани? Има ли фотографија?

Чим пише тамо на неком папирићу, мора да је ''доказано'' иако је тамо нека слика која није са сахране, плус страница брутално едитована, где су избрисани наставак текста и редни број стране...

Моји су извори историјски потврђени твоји су постови са којекаквих блогова.

Подаци РЗЦ и четничке емограције су поразни за те твоје партизанске натеге у ''слогу СПЦ'', зар не видиш како сваки твој доказ налети не тотални демант...

Па гдје су ти подаци? Сво вријеме тражим.

Лепо си и сам реко да је то једини излет владике Николаја ка краљу, то што ти пришиваш и СПЦ коју је Дионисије тад самтро за ''шатро отпаднике'', друга је прича

Раскол је настао касније. А СПЦ ја не пришивам већ су ту били свештеници СПЦ. Зашто ако је Николај владика РЗЦ?

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

https://www.serbiancafe.com/lat/dis...2/o-upokojenju-svetog-vladike-nikolaja.html?6
Ево одговор на то.

Прочитано... Негира тј. Отворено лаже о очигледној пљачки келије и повредама главе, добром здрављу пре изненадне смрти, покварености Дионисијевој... Дакле тешко лагање, које си рационализовао не позајући устаљену праксу политичких убиставс удбе кроз свој омиљени црквени канал

А што се тиче освећења храма па постоје извори из тог доба које сам наводио да га је владика Николај освештао. Постоје и фотографије. Зашто би Чурч Тајмс лагао о томе? Или владика Дионисије који се у писму Београду жали да Николај припрема завјеру против њега? Владика Николај је само једном послије рата био у Лондону и то је тада. Значи фотографија је морала настати том приликом.

Већ смо за Дионисија утврдили да је дно дна, валидан је у причи ко сатана

Чрч тајмс је енглеска новина која нема појма, а чак ни ти, са слике не умеш литију са јеванђељем да прочиташ, ни ти православац, а видиш да су сви сем Николаја обучени у одјејаније... Покушо си свлачење владике да видиш на слици, ал сам ти већ објаснио канонима и типиком да је то немогуће...

Сама ова фотка где Николај није у свечаном, треба нешто да ти каже о том гостовању, јер Николај ни од Срба у Лондону није био радо виђен, а не само од Дионисија...

Сам си навео да је то ЈЕДИНА посета ван Америке ук Србима, размисли шта то значи у периоду од 1945те до 1956...

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Проверио сам до краја ону твоју да је Николаја сахранио дионисије...

Иако нема фотки које би то доказале(а и не чуди ме да су га стварно без Дионисија покопали после две недеље мрцварењ по мртвачницама), реално би било да у својој Епархији Дионисије ПО КАНОНУ сахрањује Николаја и вероватно си ту и људски и логички гледано у праву, али чак и ту сумњам, због свих оних контраверзи око слања на обдукцију и балсамовање, за које онда пада Нова сумња опет На Николаја да није свет...

Степен мржње и подлости према мртвом Николају је страшан, и зато сведочење да су га "сахранили Руски монаси" а не Дионисије, ни мало не треба искључити... Док бар једну слику са сахране најпознатијег Себрбского владике не добијемо, и даље остаје логика да није без разлога оволика магла на Николају, свештеномученици баш по том сценарију углавном пролазе...

 

[Maki!]

Наћи ћу ти фотографију владике Николаја током освећења храма Св. Саве у Лондону.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Зашто је владика РЗЦ присутан током литије Титове Цркве?

Тад је био црквени раскол на четнике и партизане

Ако епископ саслужује другом епископу приликом освећивања храма идаље је освећење извршио један епископ.

Не може да се саслужује без одежде...

Теби су шкрабања информације из годишњака манастира у којем се владика упокојио али нису наклапања Мајевског који ти је прије био тотално небитан лик с сад ти је поуздани извор? Гдје је доказ да је Мајевски и био на сахрани? Има ли фотографија?

Па нема фотографија ничијих са сахране, а владика Био светски познат...

Моји су извори историјски потврђени твоји су постови са којекаквих блогова.

Ти исто качиш линкове што и ја, ти мишљења Џоме и Дионисија (две лопуже), а ја Мајевског, Тошовића, Цокића и Тихомирова...

Реално је да га је Дионисије мрзео, опљачко и клевето, а да су Николају те које клевећеш да лажу били најбољи пријатељу, Мајевски му био буквално келијник, а Цокићу је завештао наслеђе

Па гдје су ти подаци? Сво вријеме тражим.

Ајд размисли непристрасно, стави се у моју улогу сад, ја сам се већ ставио у твоју могућност да је Дионисије сахранио Николаја, сли нема доказа осим куцаних текстова који су тотално супротно

Раскол је настао касније.

Навео си био Неког " владику Иринеја" тамо са њима.. Проверио сам да је тек касније тај постао владика, тад је био архимандрит, и ти је Чрч тајмс фејлово

А СПЦ ја не пришивам већ су ту били свештеници СПЦ. Зашто ако је Николај владика РЗЦ?

Зато што је Николај био шутиран од свих срба и четника и партизана, па је било природно да га Руси приме и устоличе на високим функцијама Суптилно, не правећи нови политички раскол, који су твоја браћа комунистима били потребни ради крађе имовине и убијање политичких противника...

Не разумеш то време ти клинац из заостале Босне, џаба се натежеш у слојевитост тог раскола који негираш, убиство николаја ти показује докле су ствари ишле, и како ће се и завршити на крају...

 

[Maki!]

Обрати пажњу да служи са свештеницима СПЦ. И да је иста зграда изгледно у позадини као на слици са Дионисијем.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Наћи ћу ти фотографију владике Николаја током освећења храма Св. Саве у Лондону.

И да нађеш да је у одјејанију, имаш слике Николаја да служи у РЗЦ сво време изгнанства... Ништа сем те посете Лондону немате, све остало не само против СПЦ већ и против "слободних Срба" чији се најпознатији јерарх потуца ко избеглица по Заграничној јурисдикцији, ко свети Нектарије, Николај има житије пуно лукавих саботажа јеретичких...

све се врти око убиства, ту лежи зец, зашто је око смрти толика магла као код сваког убиства које штити држава, не само Југославија, већ и УС због "несврстаних"....

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Pogledajte prilog 1495128
Обрати пажњу да служи са свештеницима СПЦ. И да је иста зграда изгледно у позадини као на слици са Дионисијем.

Ето сад си тек "доказао" оно што није ни битно... Али нема Дионисија на слици...

То онда значи да један од њих није служио освећење, а да је она слика након свлачења и да се позери шепуре пред рајом нокон краја службе...

Немој више да причаш да је Дионисије ишта контролисао у Ук, началник је по овој слици Николај, јер началник освећује...

 

[Maki!]

Ето сад си тек "доказао" оно што није ни битно... Али нема Дионисија на слици...

Јеси тражио слику да је у одеждама? Јеси добио?

То онда значи да један од њих није служио освећење, а да је она слика након свлачења и да се позери шепуре пред рајом нокон краја службе...

Та слика показује да је владика Николај 1952. био у СПЦ, да је осветио храм СПЦ и служио са свештеницима СПЦ.

Немој више да причаш да је Дионисије ишта контролисао у Ук, началник је по овој слици Николај, јер началник освећује...

А ко је то спорио?

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Јеси тражио слику да је у одеждама? Јеси добио?

Хвала... Ова слика тек показује ко је освећиво, а она је позерисање Дионисијево, на крају службе неће да скине одежду у расу, него се шепури...

То да су двојица освећивали је немогуће, началник тј старији владика увек началствује... Она слика на којој се позери шепуре, не значи да је и дионисије освећиво, већ се привалијо у кадар након освећења...

Не причај више да неколико владика освећује, срамота је да толко твоји ментори не знају каноне за такве тврдње...

Та слика показује да је владика Николај 1952. био у СПЦ, да је осветио храм СПЦ и служио са свештеницима СПЦ.

Човече, то није Спц Титова, већ Спц краља Петра... Јел можеш то да убациш у главу? Није тај контекст времена који си ти учитали Тасићи, Спц је нестала под титом јер је цела јерархија напуњена Удбом

А ко је то спорио?

Па ти не спориш то, само раскол од 45те који свако са два грама мозга зна, ти ди увео ову причу о Лондону 52ге, као дибанк моје приче 56те из Пенсилваније...

Дај неку слику из партијских архива о сахрани Николаја, ту се показује ко је са ким општио, или ко је коме дошо главе ако нема "никаквих слика" које било шта опипљиво доказују

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

И где ти је тај трећи "владика" Иринеј?

Имаш ли још коју слику, тј. Линк о томе, чисто да се фактира провера разних писанија по новинском папиру?

 

[Maki!]

Па који су докази постојања тог раскола ако Епархија америчко-канадска има стални контакт са Београдом и признаје патријарха Викентија?

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Па који су докази постојања тог раскола ако Епархија америчко-канадска има стални контакт са Београдом и признаје патријарха Викентија?

Какав стални контакт, не измишљај, нико ван Југославије није мого у Америку без благослова удбе после 45те... Ко није успео да побегне из Титославије, завршио је или мученички или издајнички, трећег нема...

То писмо Синоду да повлачи оставку је одлазак Германа на ноге Николају... Мого би и о томе писму мало, пошто ти није јасно ''повлачим оставку'' шта значи, јер видиш по освећењу храма да је био началник епархије у УК којој нема столујућег и званичног епископа, јер је СПЦ урнисана и преваспитавана тотлано под Титом, никакви канони нису се више поштовали док није завршен црвени геноцид над Србима... Тек после Викентија почиње неки ''канонски живот цркве'' јер је побијено гомиле владика, свештенства и монаштва у Југослвији...

КАКВИ ТЕ КОНТАКТИ СА ИНОСТРАНСТВОМ УСРЕД ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ГЕНОЦИДА И ЗАТРАЊА ПРАВОСЛАВЉА СПОПАЛИ? Па у Србији ниси мого да писнеш до суседног села без одласка на робију, а камо ли у Америку...

Николај ни са Србима у УК или УСА није имо много контаката, а камо ли са партизанима у Југославији...

То што вадиш све из контекста и убацујеш у свој, може само будала после најкрвавијег рата у историји да поверује...

 

[Maki!]

Па зашто нуди оставку синоду у Београду ако га не признаје? То је као да неко ваш поднесе оставку патријарху Порфирију а не Акакију. Има ли то смисла?

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Па зашто нуди оставку синоду у Београду ако га не признаје? То је као да неко ваш поднесе оставку патријарху Порфирију а не Акакију. Има ли то смисла?

Па дај цело писмо па да видиш... Ставиш лепо у тај временски контекст и полако одатле правиш закључке, а не ботовање ''Признаје будућег патријарха'' и то у време док владике у Југослави леже по затворима или у гробу због несарадње са Титом... какав црни контакт те спопао, ко да не знаш за раскол и хаос после рата?

Стално отвараш нове теме, а све је јасно кад схватиш Николајеву изненадну смрт и све сараднике и симпатизере Тита ставиш на другу а не ситу страну са Николајем...

Политичка и верска убиства комуниста у матијама су ти ко добар дан по свим соци-републикама и иностранству где су правили филијале, то ти некако увек заборавиш код ''србских'' комуниста, који су укинули србство и цркву у Југославији својим ДБ смрадом...

А видим да се правиш будала и за међуРуска верска убиства, и ту си програмиран да ботујеш за црвене свештенике, који су слали своју издану браћу у гроб, да их звер Тита или Стаљина не би место њих прогутала...

То што ти раздавајш политичка убиства од унутарцрквених убистава фарисејски, само је зато што не познајеш демонску природу комунизма, јер немаш Духа Светога због непокајања и заблуде, да би зло назвао злом, убиство убиством, издају издајом и сл... лако те је утерати у емотивност, тј. недуховности у сагледавањима, јер је то ваша ''духовност'' да будете пристрасни и плашљиви за себе и ''своју цркву''(читај плату)

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

И где ти је тај трећи "владика" Иринеј?

Имаш ли још коју слику, тј. Линк о томе, чисто да се фактира провера разних писанија по новинском папиру?

 

[Maki!]

ТО је фотографија коју сам пронашао. Не знам на којег се тачно Иринеја мисли, нисам нашао да је епископ далматински Иринеј био тад у Лондону али можда и јесте.

Па дај цело писмо па да видиш... Ставиш лепо у тај временски контекст и полако одатле правиш закључке, а не ботовање ''Признаје будућег патријарха'' и то у време док владике у Југослави леже по затворима или у гробу због несарадње са Титом... какав црни контакт те спопао, ко да не знаш за раскол и хаос после рата?

Раскол од 63е. Игноришеш црквено-народни сабор 1952. на којем је владика Николај био и гдје је одлучено да се остане у јединству са СПЦ у Југославији.

 

[Sizif]

Vidi, ako te u islamu nakon smrti u raju čeka 40 lepotica, a u hrišćanstvu dobiješ praznu zelenu livadu, ja tu promenu religije iz hrišćanstva u islam potpuno mogu da razumem.

Šta čovek neće uraditi zbog dobre _____, promena religije je u tom slučaju mačji kašalj.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

ТО је фотографија коју сам пронашао. Не знам на којег се тачно Иринеја мисли, нисам нашао да је епископ далматински Иринеј био тад у Лондону али можда и јесте.

Видиш да фале фотографије, ал никад ''не фали'' текст ...

Зато мора да ''истражујеш'' није то тема за ботовање ако хоћеш непристрасност...

Раскол од 63е. Игноришеш црквено-народни сабор 1952. на којем је владика Николај био и гдје је одлучено да се остане у јединству са СПЦ у Југославији.

Раскол од 45те није само црквени... то ти заборављаш...

И дај одлуке тог ''сабора'' ако имаш, баш да видимо и то...

 

[Maki!]

Видиш да фале фотографије, ал никад ''не фали'' текст ...

Зато мора да ''истражујеш'' није то тема за ботовање ако хоћеш непристрасност...

Па није ботовање. Нисам ништа рекао а да нисам изворима поткријепио. То се зове спровођење истраживања.

Раскол од 45те није само црквени... то ти заборављаш...

И дај одлуке тог ''сабора'' ако имаш, баш да видимо и то...

"Епископ Дионисије известио је 6. новембра 1952. патријарха Викентија о недавно одржаном тродневном Црквено-народном сабору, на коме је, поред представника српских националних организација, присуствовало и више од 40 свештеника, а статус специјалног госта уживао је епископ Николај. Он је тада у беседи поменуо потребу да Епархија америчко-канадска буде подељена на четири дела са исто толико епископа, што су подржале присталице Димитрија Љотића, а међу њима најпре свештеници. Уредник Американског Србобрана, професор Милутин Деврња је у томе видео полазну основу за будућу самосталност Епархије америчко-канадске, потоњу њену аутономију и на крају аутокефалију. Епископ Дионисије је иступао против предлога и промене Устава епархије. На крају поменутог скупа закључено је ипак да Епархија остаје у канонском јединству са Српском православном црквом у Југославији."
https://svetosavlje.org/americki-raskol/

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Па није ботовање. Нисам ништа рекао а да нисам изворима поткријепио. То се зове спровођење истраживања.

Велику цену себи дајеш...

Пито сам те да ли знаш да је тај ''владика Иринеј'' тада био само архимандрит...? Та грешка је из каснијих извештаја, и баш у том неко је понавља

"Епископ Дионисије известио је 6. новембра 1952. патријарха Викентија о недавно одржаном тродневном Црквено-народном сабору, на коме је, поред представника српских националних организација, присуствовало и више од 40 свештеника, а статус специјалног госта уживао је епископ Николај.

Јел видиш да гостује уместо да саборује и збораши Николај, тј да је ишутиран у Америци и УК ко да није део Четничке СПЦ?

Јел видиш да извештава Дионисије, а не Сабор?

Он је тада у беседи поменуо потребу да Епархија америчко-канадска буде подељена на четири дела са исто толико епископа, што су подржале присталице Димитрија Љотића, а међу њима најпре свештеници. Уредник Американског Србобрана, професор Милутин Деврња је у томе видео полазну основу за будућу самосталност Епархије америчко-канадске, потоњу њену аутономију и на крају аутокефалију. Епископ Дионисије је иступао против предлога и промене Устава епархије.

Добро... Види ту, да је саботирана и одбијена Дионисијем, ко да је он патријарх... Бар тако тај извештај осликава...

На крају поменутог скупа закључено је ипак да Епархија остаје у канонском јединству са Српском православном црквом у Југославији."
https://svetosavlje.org/americki-raskol/

Видиш да је ''закључено'' (наравно Дионисијем или тумачем тог сабора а не никакав одлука), јер се нису тамо ништа могли договорити око самоорганизације... Класична саботажа...

И сад можемо у бескрај, јер одлуке тог Сабора НЕМА НИГДЕ (сад ћеш ти речи да је тај извештај одлука, о сву по старом, а одмах си потом имао хаос код Слободних Срба...

јер како да одлучи Сабор, којим дрма Дионисије, а старији владика од њега ''гостује на собору'' и ништа се не пита нит оглашава...

Кажем ти, да ма колико нешто тврдиш, одлуке не постоје, све се ''закључује'' извештајима који се овдеДБ филтрирају самостално и натегнуто, јер је Сабор (са једним Епископом и једним гостом Специјалцем) тотални фијаско, где гостује уместо да председава настарији Архијереј, дрма УДБА...?

 

[Maki!]

Владика Николај је учествовао на сабору Епархије СПЦ (дакле не РЗЦ) на којем је одлучено да се сачува канонско јединство са Београдском Патријаршијом. Касније имаш писма владике Николаја патријарху Викентију око организације епархије. Шта треба више да се потврди да је Николај био у јединству са СПЦ? На поменутом сабору је владика Николај истакао могућност формирања аутокефалне АМЕРИЧКЕ Православне Цркве а не Заграничне Српске али не одмах и не нагло.

И једно питање: кад је по теби Николај прешао у РЗЦ? 1951. кад је прешао у руски манастир или још и раније?