ИПХ ЗИЛОТ+
Domaćin
- Poruka
- 4.015
Још мало Мајевског... и Цокића сад... и Тихомирова
http://borbazaveru.info/content/view/1850/1/
http://borbazaveru.info/content/view/1850/1/
Мутивода и фалсификатор прота Велибор Џомић |
понедељак, 04 јануар 2010 |
Павел Тихомиров Појава чланка протојереја Велибора Џомића ''Права истина о смрти владике Николаја'' који је публикован у 42 броју часописа ''Двери Српске'' није била неочекивана.''ОСЕТЉИВЕ СРПСКЕ СТВАРИ'' Исувише дуго остају ''бело платно'' (неразјашњене околности-оп.прев.) последње године земног живота светог Николаја Србскога. Читавим низом чисто идеолошких разлога прећуткују се околности које су принудиле владику да буде ''изгнаник међу изгнаницима'' како се једном изразио војвода Момчило Ђујић. (''Јер, ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама, од нас самих'', Србобран, 9 април 1956). На крају крајева, сав трновити пут, почевши од проблема који су владику задесили у вези са ''Богомољачким покретом'' и завршно са изолованошћу у емиграцији, налази се изван оквира житијног канона. Додуше, управо присуство многобројних озбиљних несагласја између чињеница стварног живота и фраза благочестиве штампе и дозвољава непријатељима светосавља да фабрикују веома заједљиве материјале, ипуњене сарказмом, по питању поштовања светитеља. Разуме се само по себи да ја не сврставам о.Велибора у непријатеље светосавља. Он је, не једном наступао као апологета владике, али ипак... уместо разоткривања дубљих разлога изолованости владике Николаја у емиграцији, уместо анализе узрока раскола у српској емиграцији (који се обично своде на окривљавање ''свемогуће УДБ-е''), г-дин Џомић се обрушио на Владимира Мајевског, аутора познатог текста о светитељевој смрти. И управо су нови напади г-дина Џомића на човека који је веома уважен у кругу руских емиграната и руских историчара подстакли познати душевни импулс: ''не могу да ћутим!'' Тај импулс је дао снагу да неколико пута- са оловком у руци- поново прочитам чланак о. Велибора, прочитам чланак Мајевског (смрт владике Николаја /Свети Владика Охридски и Жички Николај, Жича-Краљево, 2003. Уредник-еп. б. Атанасије) и књигу Цокића (о.Драгољуб Цокић, Владика Николај- моја размишљања и сећања, Њу Џерси, 1996), а после тога да поделим нека размишљања поводом свега тога. ''ОСЕТЉИВЕ СРПСКЕ СТВАРИ'' Сведочанство о ономе што се дешавало непосредно после смрти светитеља Право речено, сав чланак протојереја В. Џомића своди се на следеће: постоје три сведочанства о томе шта се догађало непосредно после смрти владике. То су сведочења епископа Дионисија, Владимира Мајевског и проте Драгољуба Цокића. Сведочење Мајевског о тровању је неаутентично, из чега се извлаче лукави закључци о томе да је све што су рекли Мајевски и Цокић само пусто и злонамерно сплеткарење. Напомињем да у чланку Мајевског излазе на видело следећа питања: 1. осамљеност владике и немилосрдан однос епископа Дионисија према њему; 2. тајанствене околности смрти владике Николаја; 3. скандалозни долазак епископа Дионисија. На скандалу повезаном са доласком епископа Дионисија, посебан акценат се ставља на књигу успомена о. Драгољуба Цокића. Појединости пустошења и пљачкања келије светог Николаја; нестанак завештања као и захтев епископа Дионисија да се балзамује тело светитеља, већ спремљено за погреб, уопште није разматрано од стране владимира Мајевског него је описано од стране Цокића. Упркос томе, протојереј Велибор дозвољава себи да се изражава... не сасвим праведно: ''прота Цокић заправо и нема нешто важно да каже о томе осим да препричава неаутентична сведочења Владимира Мајевског за кога на једном месту каже да је написао ''величанствен приказ живота владичиног у манастиру.''(стр 83). Остаје могућност да су чланови одбора – Љотићевци - који су приређивали књигу после смрти о. Драгољуба Цокића - то дописивали и паковали из добро познатих разлога. Након пажљивог читања, јасно се уочава да Цокићев текст не доноси нове и непознате детаље, те зато и није значајан''. Без обзира на тако омаловажавајућу оцену књиге о. Драгољуба, у њој је садржано доста важних појединости (којима ћемо се у даљњем тексту вратити), којих нема у записима Мајевскога и којих чак ни теоретски, није могло бити у сведочењима које је озвучио епископ Дионисије а прота Велибор постао његов апологета, покушавајући да докаже истинитост његове верзије. Пада у очи и то да г. Џомић користи епитет ''љотићевац'' искључиво у емотивно негативном контексту. То говори о методологији о. Велибора. Да се појача негативан однос према опонентима, аутор ставља присталице верзије Мајевског у контекст који аутоматски подразумева негативну интерпретацију. Као што је познато, у оцени Димитрија Љотића и његове идеје, српски национал-демократи су потпуно једнодушни са својим политичким противницима: космополитским либерал-демократама и југословенским комунистима. У даљњем тексту ми ћемо се још вратити Џомићевом коришћењу фантомског појма ''љотићевац''. Ко је Владимир Мајевски Свој чланак о. Велибор завршава следећим речима: ''Да не говоримо да Мајевском, као Русу - без обзира на љубав према Светом Николају - није припадало да се, као човек који није присуствовао догађајима о којима је неодговорно писао, петља и меша у тако осетљиве српске ствари и проблеме, као што ни Срби данас такво неаутентично и тенденциозно сведочење не треба да прештампавају и објављују''. И тако, аутор чланка помиње неке '' осетљиве српске ствари'' које ни дан данас нису пројашњене Србима а неки руски емигрант се још тада дрзнуо да их се дотакне. Да у почетку кажем пар кратких речи о Мајевском. Владислав (познатији је под именом Владимир) Аљбинович Мајевски (1893-1975), прозаик, песник, историчар. Као члан Добровољачке армије напустио је Русију 1920 године. Завршио је Богословски факултет Београдског универзитета и постао лични секретар Србског патријарха Варнаве. Аутор књига о православним светитељима, чланака са социјално-политичким и филозофским темама. За време 2 светског рата Мајевски је био у концетрационом логору а после ослобођења живео је у Швајцарској. Крајем четердесетих година преселио се у САД, где је предавао у Свето -Тихоновској семинарији у Пенсилванији. Од септембра 1951. до марта 1956. године Мајевски је био не само колега светитеља Николаја, него и најближи станар сусед: ''Све последње године живео сам и ја у тој кући, не само под истим кровом са владиком Николајем, него и тако рећи, ''соба до собе''. Зато сам имао срећу да из дана у дан не само гледам његов живот и рад, него смо провели много времена у незаборавним разговорима, кад је владика без околишења саопштавао своје огромно духовно искуство и са потпуним поверњем изјашњавао се о многим животним питањима... ...А долазио је владика Николај мени зато што сам га ја у нашој усамљености могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан са њом и радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Српском Црквом, коју сам искрено волео''. ''Осетљиве српске ствари'' Из горе наведеног види се да ''осетљиве српске ствари'' нису биле нешто потпуно непознато Мајевском. Међутим, те исте ''осетљиве српске ствари'' до дан данас се или прећуткују или се приказују у упрошћеном идеолошком кључу, који се по систему аргументације у мало чему разликује од титоизма. У сваком случају, они који се баве изучавањем грађанског рата у Југославији 1941-1945 г., знају да је један од камења спотицања свецрквеног прослављења Вв. Николаја била наклоност владике према Димитрију Љотићу. У српској црквеној средини постоје три начина реаговања на постојање чувеног говора владике Николаја над одром Димитрија Љотића: 1.Ћутање; 2.Тумачење самог говора чињеницом да се ''о покојнику говори само најлепше''; 3. Проглашавање текста тога говора фалсификатом. И уместо да се непристрасно сагледа идеологија Димитрија Љотића и делатност љотићеваца, толико се снаге изгубило и губи се и дан данас да би се ''опрао'' владика од незгодног политичара. Фантомски појам ''острашћени љотићевци'' Постоји идеолошка матрица која је прихватљива како комунистима тако и демократама: Павелић = Љотић. У оквиру такве мреже, Велимировић би заузео ту замишљену ћелију коју заузима Степинац (Велимировић=Степинац). На тај начин, да би разрушили демократско-комунистичку традицију поистовећивања Велимировића са Степинцем, многи искрени поштоваоци владике - рекло би се из најбољих намера - улажу велике напоре да би разрушили (у сазнању већ следећег поколења Срба) памћење о идејној и духовној блискости Љотића са владиком Николајем. Посматрачу са стране -као што смо ми, руски истраживачи српске историје - испада потпуно очевидно да би несумњиво требало разрушити пoистовећивање Павелић=Љотић. Чланак о. Велибора даје повод да се осврнем на појам ''осетљивих српских ствари''. Очигледно је да ако неко упућује на адресу неког човека или покрета увреде о издаји (као што се то и дан данас ради у односу према Недићу и Љотићу), неопходно је конкретизовати: у чему се заправо огледа та њихова ''издаја''? Да ли су ти људи издали веру, краља и отаџбину? Да ли су они искористили страни упад да би се докопали власти или да би се обогатили? Да ли су били крвници свога народа или неке националне мањине? Или су на крају крајева, спасавали сопствене коже? Ни на једно од ових питања не може потврдно одговорити ни најзадртији непријатељ љотићеваца. Чак ни они, који унижавају светло сећање на Добровољце полупрезривим придевима ''такозвани...'': ''не може се закључити да је прота Мија пре и за време рата припадао љотићевцима... распоређен у верски одсек Љотићевих (тзв.) Добровољаца''. Нама Русима је такође добро познато шта је то смутња и грађански рат. Зато сам се и дрзнуо да својој браћи Србима предложим да пробају да се ману погрдних епитета и признају једноставну ствар, да су своју истину имали и равногорци и партизани и љотићевци. Међутим, као што смо горе већ видели, у тексту о. Велибора епитет ''љотићевац'' се користи да код читалаца изазове негативан однос према реченоме: ''књигу је уредио ''одбор'', али на жалост, одбор острашћених љотићеваца, што у великој мери ставља знак питања на све осим на писма која је као лаик размењивао са владиком Николајем...'', ''...иако је био релативно близак са љотићевцима у емиграцији , ипак ваља констатовати да је код оца Мије, управо захваљујући Светом Владици Николају Жичком, преовладала црквеност, а не Љотићева идеологија као што је био случај са неким љотићевским свештеницима у емиграцији''. Интересантно је да, када је потребно поменути љотићевски део емиграције у неутралном кључу, г. Џомић пише овако: ''трагична подела на тој основи између преживелих четника ђенерала Драже Михаиловића међусобно и осталих националних организација''. |