Dinko Gruhonjić, novinar na državnoj poternici: Društvo u kojem se bolest gaji
"Režim klizi u totalitarizam"
16. МАЈ 2024.
Prva misao koja vam padne na pamet kada sretnete Dinka Gruhonjića – novinara i profesora Univerziteta u Novom Sadu, je da ovog čoveka nije lako zaplašiti. Možda je to i razlog što su proteklih nedelja korišteni ozbiljni resursi – od medija sa nacionalnom frekvencijom, preko govornice Skupštine, do samog predsednika Srbije, a sve sa ciljem da se Gruhonjić u javnosti prepozna, ne samo kao izdajnik i strani plaćenik, nego i kao otelotvorenje zla koje se ponosi imenom koje deli sa monstruoznim upravnikom logora u Jasenovcu.
Režim klizi u totalitarizam
Profesora Gruhonjića smo sreli u Podgorici, na događaju koji je okupio novinare iz regije kako bi razmotrili stanje i mehanizme zaštite sopstvene bezbednosti. Pitanje koje se prvo nametnulo je – Kakva je to uopšte država kojoj je novinar neprijatelj?
Ja sam zapravo
homo dupleks – pošto sam novinar i profesor na fakultetu, ja sam zapravo napadnut i kao novinar i kao profesor što je
napad i na medijske slobode i na autonomiju univerziteta. I jedno i drugo su fundamentalne odrednice demokratskog društva, što znači da bih, kao odgovor na vaše pitanje, rekao da je u pitanju očigledno
autokratski, populistički režim, režim koji gaji prezir prema demokratiji i samim tim želi da se obračuna sa glavnim obeležjima demokratije kao što su novinarstvo i obrazovanje. Nažalost, i na mom i na drugim primerima vidimo da režim klizi iz faze hibridnog autoritarnog režima u totalitarizam. Sve je više tih signala koji upućuju na to da je reč o režimu koji ima još veće ambicije da okupira, kidnapuje institucije i zarobi društvo više nego što je to sada slučaj.
Bolest gajimo sa velikom pažnjom
Koliko je mislećem čoveku teško da funkcioniše u jednom takvom okruženju? Jeste li vi nekada bili u dilemi, pitali se da li je vredno pisati i treba li odustati?
Nisam nikad pomišljao na to. Tužan sam zbog toga što dobar deo studenata žurnalistike nikada ne završi u novinarstvu, s obzirom na to da, iskreno govoreći, nije neka preporuka danas biti novinar iz razloga egzistencije, plata, do opasnosti profesije u jednom ovakvom društvu. S druge strane, novinarstvo je za mene uvek bila strast i neki moj put za “minimalno” ispravljanje društvenih nepravdi, a naročito za nerviranje onih koje mi novinari treba da nerviramo. Što bi rekao naš uvaženi kolega Džordž Orvel –
“Novinarstvo je prst u oko, a sve ostalo su odnosi sa javnošću”.
Naravno da se čovek pita – Dođavola, da li se isplati sve to što radiš, jer jedino što ja i kolege govorimo su očigledne činjenice, a to je da je nebo plavo, trava zelena, da nije u redu ubiti drugo ljudsko biće, da, ako se već to desi, moramo to da osudimo, da se ne bi ponovilo. Dakle, govorimo neke stvari koje bi sigurno u nekim društvima bile potpuna besmislica da ih izgovorite naglas zato što se one podrazumevaju. Mi, nažalost,
živimo u bolesnim društvima i ta bolest se pažljivo gaji umesto da se leči. Ja nisam planirao da se prestanem baviti ovim poslom zato što je bitan
deo mog identiteta. Jezik je moja domovina i to je ono što me čini srećnim. To je ono što ja, za razliku od velikog broja ljudi, nikada nisam išao na posao kao da imam kamen na leđima, nego sa zadovoljstvom. Ja se ne umaram od tog posla, a to je ogromna privilegija. Novinarstvo, kao i svaki drugi posao koji volite, a radite, zapravo znači da vas je (ja kao ateista ovako da kažem) bog pogledao pa vam dao da prepoznate sopstveni talenat i da uživate u njemu.
I toga se ja neću odreći, sem u slučaju preke potrebe, a to je da se moram iseliti iz Srbije zbog opasnosti po život. To je ta crvena linija koju bih samo u tom slučaju prešao i verovatno bih počeo da se bavim nečim što apsolutno nema nikakve veze sa novinarstvom, počeo bih se baviti baštovanstvom ili ne znam ni ja čim. Ako ne mogu da radim na svom jeziku, na svom prostoru posao koji toliko volim i koji smatram, bez obzira na sve što mu se globalno danas dešava, izuzetno važnim.
Ima li nade da će društvo da se oporavi i da li gajite nadu da ćete vi svojim delovanjem da potpomognete taj proces? Ili jednostavno pišete zbog malog broja ljudi koji trebaju potvrdu da nisu usamljeni u svojim razmišljanjima, eventualno skrenuli sa uma?
Zdravo tkivo je jako važno. Sećam se sebe kad sam bio na prvoj godini studija i kad je čitavo to ludilo krenulo. Kada se probudite u svetu koji odjednom nije vaš, u kom su
ljudi počeli da se ponašaju čudno, kada im je jedna od osnovnih odrednica koje homo sapiens kao biće ima, a ima ih na hiljade,
odjednom je samo jedna postala bitna, a to je da li se zovete Pera ili Krešimir ili, ne znam, Safet. Onda su moje mentalno zdravlje spasili novinari. Sa velikim nestrpljenjem sam čekao da se na kioscima pojavi
nedeljnik Vreme, da čitam Peru Lukovića, Miloša Vasića, Dragoljuba Žarkovića, Teofila Pančića. Ne treba odbaciti tu vrstu privilegije da pomažete nekim zdravim ljudima da im dokažete da nisu poludeli. Jer, u situacijama kada imate jedno društveno ludilo kao što je bilo tada, a nažalost u dobroj meri i sada, ti zraci sunca i slobode zapravo ljudima potvrđuju da su dobri sa sobom u glavi i onda oni tako mogu da vaspitaju svoju decu i da budu, uslovno rečeno, bezbrižniji.
Čini se da smo kolektivno još u 90-tim? Ima li nade da ćemo izaći iz tog, za nas očito, začaranog kruga i da li postoji neka alternativa na društvenoj, odnosno političkoj sceni?
Ne bih ja rekao da su ljudi toliko masovno ludi nacionalisti. Dobar deo ljudi, pogotovo mladih, njima je toga na vrh glave. Problem je u tome
što ne vide političku alternativu, jer ona, nažalost, ne postoji. Dakle, politička alternativa koja bi u Srbiji naglas rekla očigledne stvari da nismo za ubijanje ljudi, da smo protiv ratnih zločinaca, ne za njihovu promociju, dakle, neke ordinarne stvari. Siguran sam da bi situacija bila potpuno drugačija
da ima više političke hrabrosti a malo manje političkog amaterizma, manje političke korumpiranosti nego što je sada slučaj sa većim delom opozicije u Srbiji. Često kažem da mi nemamo problem sa Vučićem, jer o njemu sve znamo, ali imamo sa neorganizovanim otporom, političkim pre svega, jer uzurpator uvek ide do granice dokle otpor seže.
S obzirom da je država zarobljena, to znači da otpora nije bilo. On ne vlada zato što ima većinsku podršku u Srbiji. Daleko od toga.
Možda ima oko 25% kada govorimo o ukupnom biračkom telu i to je u dobrom delu zbog ljudi koji su ucenjeni na različite načine, zastrašeni, jer on pokušava da vlada strahom. Za razliku od Miloševića, on nikada nije bio voljen od širokih narodnih masa. Milošević nažalost jeste. Ključni problem je što je politička artikulacija otpora stub svake druge artikulacije otpora uključujući tu i nezavisne medije, građane, studente takođe. Ja radim sa njima. To su, bez obzira na sve okolnosti u kojima su odrasli, a za koje nisu krivi,
studenti su uvek studenti – mladi ljudi među kojima imate jedan procenat izvanrednih, procenat onih koji su zalutali na taj fakultet i najveći procenat, uslovno rečeno, prosečnih, sa kojima se i te kako može raditi. Kroz rad sa njima možete da vidite da su isto inteligentni kao naše generacije, mogu isto da razmišljaju otvorenim umom ako na taj način razgovarate sa njima i da su zapravo vrlo potcenjeni u društvu.
Novinarstvo ne može da menja svet, nikada nisam imao tu vrstu iluzije, pisanje jeste moja unutrašnja potreba ili moj način samoiscelenja. Ali i to zadovoljstvo da nervirate kriminalce, političke kriminalce, korumpirane, ovakve, onakve i da oni znaju da ih neko gleda i da ne mogu da rade u mraku u kom se najbolje snalaze, nešto je što mene lično pokreće”.
Naneli su mi zlo, što je neoprostivo
To vas je i dovelo do “zvanja” državnog neprijatelja, nekoga ko nije “naš”, a od pre par nedelja je targetiranju, rekla bih, dodata jedna još teža nijansa.
Prvi put u životu osetio sam smrtnu opasnost, da ne ulazim u glasine i spekulacije koje su dolazile do mene o tome šta mi se sprema. Ali da, problem dodatni je to što je u pitanju državni teror, teror koji je dirigovan od strane vrha SNS-a i režima i onda je to situacija u kojoj vi zaista ne možete da se odbranite ukoliko oni odluče da vas ubiju. Država to uvek može da uradi.
Ne mislim da je hrabrost vrlina ako je u bliskoj vezi sa ludošću. Nisam lud čovek, premda bi to trebalo proveriti, dakle, imam porodicu, ne mogu da mislim samo o sebi i bilo mi je potrebno da prvo ohladim glavu, da sve vreme budem fokusiran da bih mogao da objektiviziram našu situaciju nego i situaciju u državi, da bih mogao da donosim neke dugoročnije odluke.
Da, po prvi put u životu sam pomislio da je vreme da se iselim iz Srbije, da li ću to uraditi to ću još videti.
Da li se sad situacija smirila ili ste se Vi navikli?
Ja se nikada nisam navikao iako te pretnje traju 25 godina, ali su one bile povremene. Nikada ovako intenzivne da me drže 15 dana kao vest dana.
Zašto je bilo potrebno sad da se (zlo)upotrebi i montira snimak od pre godinu dana?
To je pitanje za njih, a ne za mene. Znajući prirodu Vučićevog režima vrlo je verovatno da je moj slučaj poslužio za pokrivanje nekih drugih većih afera koje su u tom momentu imali nameru da sprovedu pa su digli buku ovako. Uvek se kroz hiperinflaciju afera zapravo proizvodi višestruki efekat –
sakrivate aferu koja je u toku tako što ste izmislili tri druge, a drugo, anestezirate javnost koja se ne nada da će bilo koja afera biti rešena, jer nije nijedna. Tako da je to verovatno zbog izbora, prodaje generalštaba, slučaja Banjska, zbog Saveta Evrope i Kosova, bog sveti zna šta su tad radili.
Ono što znam je da su meni naneli ogromno zlo koje je jednostavno neoprostivo.
