Цивилни војни рок на БУ тренутно служи око 200 младих. На Факултету организационих наука војници спремају студенте за испите, на Саобраћајном је један од војника ангажован на превођењу литературе која се објављује, а има везе са Болоњском декларацијом (иначе говори пет језика), на Машинском факултету преводе најновије стручне текстове за професоре, на архитектури су ангажовани на реформи наставе.
Наравно, увек има и оних који мисле да ова канцеларија постоји „да би им средили да дођу на факултет”.
– Ми смо само инфо центар. Не можемо да позовемо Министарство одбране и да им кажемо да тог и тог студента пошаљу на факултет. У принципу, нема правила ко ће доћи на Универзитет, иако имамо око 95 војника са индексом – објашњава Миљана.
По њеним речима, цивилна служба на Универзитету је за сада једина у региону и то је и био један од разлога што су већ након првог месеца интервјуисали и војнике и запослене на факултетима и кориснике услуга.
– Открили смо да је услуга бржа и боља. Млада снага је донела нова знања, енергију... Ово је уједно прилика и да војни обвезници стекну радно искуство, јер већина њих пре тога није радила. Продужено је радно време библиотека и рачунарских центара, мање се краду књиге, а многи војници признају да им је најзанимљивији део то што имају прилику да виде оно што нису могли док су студирали – наводи наша саговорница.
Да ли је за ових месец-два било и неких проблема? Миљана, нажалост, одговара потврдно.
Како објашњава, на око 25 одсто факултета цивилна служба је схваћена потпуно погрешно, па тако војници помажу или замењују портире, раде послове возача, орезују живу ограду („јер је дете са села”).
– Факултет није градско зеленило, већ академска средина, а цивилно служење војног рока не би смело да има карактер принудног рада. Такође, ни војници не би смели да заузимају или угрожавају актуелна радна места – упозорава прва дама цивилне службе на БУ.
Петар Милићевић, председник београдске канцеларије Европског бироа за приговор савести и такође цивилни војник септембарске класе, скреће пажњу на још један проблем: нередовну исплату војничке плате, која тренутно износи 308 динара плус трошкови превоза. У пракси, војници најчешће новац за превоз ваде из сопственог џепа.
– До војске сам дошао под притиском закона, јер сам напунио 27 година – са осмехом почиње своју причу Петар, иначе студент Правног факултета. Рок служи у Канцеларији за цивилну службу, која је смештена у Ректорату на Студентском тргу.
– Ја сам искрени приговарач савести и не желим да будем трениран за било коју врсту насилне акције у било чије име. Верујем да могу више да допринесем друштвено корисним радом него оружјем – објашњава овај дугогодишњи мировни активиста.
Он каже да му је цивилна служба сада пола живота и да је у друштву, али и у његовом непосредном окружењу приметна разлика у односу на период од пре три-четири године кад је кренуо са овом причом. Међутим...
– Суштина приговора савести још није схваћена како треба: то није избегавање војне обавезе, то није никакав дуг држави, већ институт који користи заједници, помоћ једном друштву. Цивилна служба је промотор одговорног грађанства, емитент позитивне енергије – каже Петар Милићевић, напомињући да му је драго што све више младих жели да замени пушку оловком.
Али, по његовом мишљењу, у току је активна кампања против цивилне службе. Тај говор мржње нико не осуђује. Томе доприносе не само изјаве званичника као што су „да ми имамо нападе савести” или „да би требало стрељати сваког ко је уводио цивилну службу”, већ и наслови у штампи типа „Војска у пеленама”, „Нема војске код тате”.
– Сам рад цивилне службе је наша позитивна реклама: то што ћу неком помоћи да положи испит, што је у неком геронтолошком центру сада позитивнија атмосфера, јер има младих, што ћемо одменити родитеље наших хендикепираних колега у одласку и повратку с факултета... Па некада ни женско право гласа није било нормално, да не говорим о робовима. Ово је једно од оних новијих људских права које се најлакше уводи, само када бисмо имали више позитивне атмосфере – каже на крају Петар Милићевић.
-----------------------------------------------------------
Псовке и вређања
– Просто је невероватно да је факултет средина у којој цивилни обвезници пролазе кроз праве психичке тортуре због свог избора. Њихове колеге их називају погрдним именима и вређају (где вам је униформа, ви сте срамота ове земље...). Такву нетолерантност заиста нисмо очекивали у једној академској средини – упозорава Миљана Радивојевић. На наше питање да ли су војници пријавили ове нападе, она одговара потврдно, наводећи пример студената историје, али и додаје да се ту све завршава, јер Канцеларија нема механизама да такво понашање санкционише.
Сандра Димитријевић