После Првог Светског Рата југословенска држава прогласила је србијанске Румуне Власима. Овим је постигла неколико предности: 1) Власи нису могли бити национална мањина јер нису имали матичну државу сем Србије; 2) Србија није била дужна да им обезбеди осново образовање, медије и богослужје на матерњем језику; 3) у јавном српском мњењу замутила се разлика између ових Румуна и средњовековних балканских Влаха споменутим током историје; 4) пошто у српском јавном мњењу средњовековни спрски народ је био сачињен од двеју сталежа: земљорадника себара и сточара влаха, ови Власи уствари су етнички Срби; 5) према томе Румунској Православној Цркви није допуштена делатност на јужној страни Дунава јер тамо нема Румуна него Срба.
,Овако није ми јасна једна врло битна ствар, пошто се не разумем у међуратни румунски политику. Наиме на Мировној конференцији је ова тема разматрана и ушла је у завршни извештај Комисије за разграничење између СХС и Румуније са овим текстом
Yugoslavia11: “VI. Question of the Romanians of the Timok Valley The attention of the Commission has been directed by the Romanian Delegation to the position of the large Romanian population inhabiting the North-Eastern corner of Serbia and variously stated as numbering 300,000 (Romanian estimate) and 120,000 (Serbian statistics). While appreciating the interests taken by the Romanians in the fortunes of their co-racials under the Yugoslav administration, the Commission expresses the confident hope that the Government of Yugoslavia will assure to the Romanian population the same rights as those which will be enjoyed by the Yugoslavs under Romanian rule”.
National Archives of the United States, M820 Roll 170, Minutes of 20 May 1919. 11 National
Комисија је само рекла да се нада да ће СХС да обезбеди права као и Србима у Румунији. Видим да је и по другом питању постојало непоштовање уговора. Наиме Букурештански миром 1913. Србија, Бугарска и Грчка су разменили ноте са Србијом око поштовања црквене аутономије и школства Аромуна у Македонији. Србија никад није поштовала ову обавезу, тј. одмах је прекршила након размена нота
Није ми јасно што Румунија никад није ништа даље предузела, с обзиром и да је Краљица Марија била румунска принцеза и Румунија је била у Малој Атланти са Југославијом. Видим да је 1934. тек решено питање Румуна у Банату.
Тако да твоје што си навео под 1. и 2. су заблуде. Ово под 3. и 4. ми делује сувише академски као објашњење. Под 5. зависи од тога шта су били преговори око Конвенције из 1934. године којим су регулисани односи везано за цркву. Кад се потписује међународи документ тешко да је могло да се ограничи примена на део територије, која у то време није имала никав статус (Банат).
Што се тиче пописа био сам у праву. По попису је било 231.000 Румуна 1921. За 1931. подаци су објављени незванично само. Видим велику разлику између тако да не верујем да су тачни.
Од овог броја било је 159,549 Румуна је било у Источној Србији
9,451 си били Аромуни у Македонији.
67,897 Румуни у Банату.
И даље нисам дошао до овог одговора кад је кренуло називање Румуна Власима и стереотипи. Нашао сам неки рад писала га је нека Биљана Сикимић о етничким стереотипима, али не говори ништа о временском оквиру.
