Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
УНИЈА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА НА БАЛКАНУ
ПИШЕ: ВЛАДИКА ЈОВАН (ВРАНИШКОВСКИ) *
Питаше једном сарацени Константина Философа (Св.Кирила Солунског),који су иначе по вери били муслимани , зашто хришћани ратују кад њихов закон (Нови Завет) каже: Ако те неко удари по десном образу, ти му окрени и други (Мат.5:39)? Одговори им Св.Кирил да је истина то једна од заповеди Христових, но да је исти тај Христос рекао Од ове љубави нема веће но да неко да свој живот за ближњег (Јован 15:13). Кад је Христос запитан био ко је ближњи човеку, рекао је ону познату параволу о милостивом Самарјанину, чиме је показао да ми је брат сваки човек који је човек. Али носећи ову палу природу по греху Адамовом, постало је природно да човек има интимнију и мање интимнију браћу, да има браћу по крвном сродству и браћу по вери, браћу по идеологији и браћу по побратимству. Последично томе иако сваки човек треба да буде наш ближњи, наше несавршенство ствара и просторна и духовна ограничења и ми се делимо на пријатеље и непријатеље на рођаке и даље.
У палом свету у коме живимо веома неразумно изгледа да неко више љуби непријатеље од пријатеља, да да већу жртву за комшије, него за породицу. Ако дозволите ишли би и даље. После свих идеолошких падова који нас у овој посткомунистичкој реалности у којој живимо чине да осећамо велики духовни недостатак, веома неразумно било би да неко очекива да ће ми ближи бити браћа по идеологији но браћа по вери. Браћа по вери чине да се осећам припадник једне велике породице у којој важе иста правила понашања, иста естетика уређења света, иста уметност живљења. У свету који има заједничког непријатеља, а то је смрт, та породица по вери је један накићен простор у коме имамо извесну атмосферу сигурност, једно пристаниште у бури живота. Кречући свако од самог себе траба да се спрема да би се жртвовао за другог, чак ако је потребно и живот свој да да за ближњег, али такође у тој истој породичној атмосфери заједнице по вери да зна да би и други то учинили за њега ако је то потребно. Другим речима вера прави човека да превазиђе животињски инстинкт чопорности и да уђе у царство слободе у коме је љубав јача од смрти.Хришћански је да верујеш у бога, значи да волиш слободно и непринуђено,да се даш Богу и ближњем, да се жртвујеш за породицу и отаџбину.
Међутим да би изразио слободу као љубав, потребна је вежба. Човек се васпитава да воли још од малих ногу. Још од малих ногу треба да буде храњен љубављу у породици у којој се родио, у школи у којој се васпитава, у средини у којој расте. Али да би неког васпитали у љубави и породица и школа и средина у којој живимо, претходно би требало да исти буду извор слободе која се идентификује као љубав.Треба да буду извор некористољубиве и неанархичне слободе, јер како би иначе предали некористољубиву и неанархичну љубав која се не разликује од себељубља?
Лицемерно би било рећи да данас нисмо у кризи. Не само данас, ми смо перманентно у кризи од 1945 године, тачније од почетка Другог светског рата. Највећа криза појавила се у кризи идентитета који је био потстакнут масовном атеизацијом после рата. Стварало се братство идеологијом, које је почело да се распада од тренутка када је почело да се ствара. Међутим последице су остале све до данас.Остали смо неваспитани у љубави према Богу,породици и отаџбини. У школама се васпитавамо само по природним законима, а закон безсловесне природе јесте: Уништи другог да би преживео. Ако човек проучава природу, а при том немајући веру у Богу, не може у њој да открије ништа друго упечатљивије од ове закономерности.
Само вера може да васпита човека да воли и оне који га мрзе, да чини добро и онима који га злостављају .Само човек са вером може знати циљ живота и поста, да зна одакле је дошао и куда треба да стигне. Коначно само човек са вером може бити способан да се разапне за ближњег, за породицу, за отаџбину зато што зна да задња реч није у смрти, него у животу вечном који је Бог спремио за оне који га љубе. Сад кад смо у кризи посебно треба да подвучемо разлоге који су нас довели до ње да бисмо правилно одредили правце кретања ка будућности. Први и најважнији разлог јесте неверје и незаинтересованост ка вери . Прва последица је хлађење љубави према Богу која је мотив за љубав према ближњем и отаџбини. Свака љубав ка ближњем без Бога је само самољубље. Волим неког само због себе и да не би остао сам. Али, онда када волим неког због Бога, волим га за џабе, слободно и непринуђено. Једино је таква љубав сазидавајућа . Једино таква љубав мобилизује за стварање великих идеја. Друга последица је крајње ниски ниво морала који је испод критичне црте . Али то је логична последица првог разлога. Нема морала без вере. Комунисти су покушали да створе морал без вере, али нису успели. Једноставно зато што морал мора да се наслони на веру.
ПИШЕ: ВЛАДИКА ЈОВАН (ВРАНИШКОВСКИ) *
Питаше једном сарацени Константина Философа (Св.Кирила Солунског),који су иначе по вери били муслимани , зашто хришћани ратују кад њихов закон (Нови Завет) каже: Ако те неко удари по десном образу, ти му окрени и други (Мат.5:39)? Одговори им Св.Кирил да је истина то једна од заповеди Христових, но да је исти тај Христос рекао Од ове љубави нема веће но да неко да свој живот за ближњег (Јован 15:13). Кад је Христос запитан био ко је ближњи човеку, рекао је ону познату параволу о милостивом Самарјанину, чиме је показао да ми је брат сваки човек који је човек. Али носећи ову палу природу по греху Адамовом, постало је природно да човек има интимнију и мање интимнију браћу, да има браћу по крвном сродству и браћу по вери, браћу по идеологији и браћу по побратимству. Последично томе иако сваки човек треба да буде наш ближњи, наше несавршенство ствара и просторна и духовна ограничења и ми се делимо на пријатеље и непријатеље на рођаке и даље.
У палом свету у коме живимо веома неразумно изгледа да неко више љуби непријатеље од пријатеља, да да већу жртву за комшије, него за породицу. Ако дозволите ишли би и даље. После свих идеолошких падова који нас у овој посткомунистичкој реалности у којој живимо чине да осећамо велики духовни недостатак, веома неразумно било би да неко очекива да ће ми ближи бити браћа по идеологији но браћа по вери. Браћа по вери чине да се осећам припадник једне велике породице у којој важе иста правила понашања, иста естетика уређења света, иста уметност живљења. У свету који има заједничког непријатеља, а то је смрт, та породица по вери је један накићен простор у коме имамо извесну атмосферу сигурност, једно пристаниште у бури живота. Кречући свако од самог себе траба да се спрема да би се жртвовао за другог, чак ако је потребно и живот свој да да за ближњег, али такође у тој истој породичној атмосфери заједнице по вери да зна да би и други то учинили за њега ако је то потребно. Другим речима вера прави човека да превазиђе животињски инстинкт чопорности и да уђе у царство слободе у коме је љубав јача од смрти.Хришћански је да верујеш у бога, значи да волиш слободно и непринуђено,да се даш Богу и ближњем, да се жртвујеш за породицу и отаџбину.
Међутим да би изразио слободу као љубав, потребна је вежба. Човек се васпитава да воли још од малих ногу. Још од малих ногу треба да буде храњен љубављу у породици у којој се родио, у школи у којој се васпитава, у средини у којој расте. Али да би неког васпитали у љубави и породица и школа и средина у којој живимо, претходно би требало да исти буду извор слободе која се идентификује као љубав.Треба да буду извор некористољубиве и неанархичне слободе, јер како би иначе предали некористољубиву и неанархичну љубав која се не разликује од себељубља?
Лицемерно би било рећи да данас нисмо у кризи. Не само данас, ми смо перманентно у кризи од 1945 године, тачније од почетка Другог светског рата. Највећа криза појавила се у кризи идентитета који је био потстакнут масовном атеизацијом после рата. Стварало се братство идеологијом, које је почело да се распада од тренутка када је почело да се ствара. Међутим последице су остале све до данас.Остали смо неваспитани у љубави према Богу,породици и отаџбини. У школама се васпитавамо само по природним законима, а закон безсловесне природе јесте: Уништи другог да би преживео. Ако човек проучава природу, а при том немајући веру у Богу, не може у њој да открије ништа друго упечатљивије од ове закономерности.
Само вера може да васпита човека да воли и оне који га мрзе, да чини добро и онима који га злостављају .Само човек са вером може знати циљ живота и поста, да зна одакле је дошао и куда треба да стигне. Коначно само човек са вером може бити способан да се разапне за ближњег, за породицу, за отаџбину зато што зна да задња реч није у смрти, него у животу вечном који је Бог спремио за оне који га љубе. Сад кад смо у кризи посебно треба да подвучемо разлоге који су нас довели до ње да бисмо правилно одредили правце кретања ка будућности. Први и најважнији разлог јесте неверје и незаинтересованост ка вери . Прва последица је хлађење љубави према Богу која је мотив за љубав према ближњем и отаџбини. Свака љубав ка ближњем без Бога је само самољубље. Волим неког само због себе и да не би остао сам. Али, онда када волим неког због Бога, волим га за џабе, слободно и непринуђено. Једино је таква љубав сазидавајућа . Једино таква љубав мобилизује за стварање великих идеја. Друга последица је крајње ниски ниво морала који је испод критичне црте . Али то је логична последица првог разлога. Нема морала без вере. Комунисти су покушали да створе морал без вере, али нису успели. Једноставно зато што морал мора да се наслони на веру.
