Umrli...

[fjaka]

.. . moja mama je umrla u 50 godini, otisla je kad mi je najpotrebnija bila, beba je imala mesec dana.... ispratila tatu u 7 na posao, vratila se u krevet i vise se nije probudila... proslo je 4 ipo meseca u meni jos uvek tuga vlada, suza nemam nestale isceznule neznam ni ja sama, neznam ni kako sam svu krizu prebrodila.... uhvati me nekad depresija al kad pogledam moje dve curice okrenem se... moram dalje zbog njih dve... njima sam sada potrebna..... a ni moja majka ne bi volela da me vidi tuznu i depresivnu....nisam joj mogla ni na sahranu otici.... mnogo mi je tesko

Zao mi je zbog tvog gubitka i znam kako se osjecas
2005 izgubila sam 4 clana obitelji za mjesec dana, a nikoga od njih nisam mogla ispratiti, reci ono posljednje zbogom

 

[bili80]

Nisam ni ja majku mogla isto ispratiti, ali se molim Bogu da ce uspeti otici joj na godisnjicu

 

[devojka.debela]

Tesko je opsitati kako se osecas kada ode neko ko ti je bio podrska u zivotu i sa kim si mogao otvoreno da diskutujes bez osude.Mislim da to najvise boli.....
Izgubiti nekog ko te poznaje isto koliko poznajes sam sebe to je kao izgubiti deo sebe....

 

[Manja]

Juce mi je umro deda. Nisam plakala. Bas glupo. Osecam se samo, pa.....prazno. Eto

 

[smeh]

Kada je moja baba, jedna fenomenalna žena, umrla u svojoj 89-oj godini, rekla sam: "Više nikad neću patiti i žaliti kad neko umre iznenada"
A bilo ih je...
Tata je u 51 izašao iz kuće na biciklu... nikad se nije vratio.
Deda je u 79-oj nahranio stoku, očistio štalu, okupao se, spremio i otišao u bolnicu. Za par dana je dobio moždani udar i nikad se nije vratio...
Bilo je strašno, tužno, jako teško podneti to... I tačno znam da ima faza u kojoj se prosto ljutiš na te bliske i drage ljude što su "otišli" bez pozdrava, bez da su nam dali priliku da naviknemo na pomisao da ih više neće biti...
Suštinski, nikad se ne naviknemo, uvek nam nedostaju - bilo kad da odu i bilo na koji način da se to desi.
Ipak, kada se setim moje "Mariškice" koja poslednjih godinu dana nije ni znala da je živa, sigurna sam da bih pre odabrala dedinih 79, nego njenih 89...

 

[sunasceJeca]

Vraćam se pre nekoliko dana s voza i prolazim pored otvorene kapije, ispred suze i nešto ljudi i svi onako namršteni..... idem i pitam se ko je umro. Al' ne prosto ko je umro jer ga/je verovatno ne znam, nego kome je ta osoba umrla. Na početku moje ulice, pre par meseci, umrla je četrdesetogodišnja žena, znam da je imala dvoje ili troje male dece.....
Prekjuče nađem umrlicu i pričitam "Iznenada preminula u 61-oj godini života".

I sad ne mogu da se sastavim kako je to - iznenada preminuti. Za ove koji su ostali. Kako je to kad je neko živ, normalan, deluje zdravo ili je stvarno zdrav, i odjednom ga više nema.

Volela bih da na ovoj temi napišete da li vam se desilo da vam neko relativno blizak, ili baš blizak, tako iznenada umre, pogine, nestane iz vašeg života. Naravno, ako ne želite, ne morate ništa pisati.
Iz nekog razloga imam utisak da im nikada nije posvećeno dovoljno pažnje i da je jako tužno što se na te ljude zaboravi nakon godinu-dve... Ne zaboravi, ali da..... i zaboravi. A da se ne zaboravi, ne bi se moglo živeti.

Ko su bili ti ljudi i šta su vam značili?

Cudno je to kako zivot brzo prolazi..Cas te ima,sutra si history...Ja sam imala takvu osobu...Kratko je vreme to bilo i jos je krace proteklo..Sve lepe i dobre stvrai imaju i svoj krajDrago mi je da sam ga poznavala..Bio je to moj deka,moj dragi deda...niko me nije tako znao kao on...Znam da me cuvas i dalje i da me gledas sa neba..Bio si mi najveca podrska i najbolja osoba koju znam...Nadam se da si medju andjelima i da se radujes tamo...Nedostajes mi svaki dan.Necu te nikada zaboraviti.kada mi dodje tesko,setim se tebe i znam da me ti cuvas...hvala ti na tome...Znam da ti zivot nije bio lak ...hvala ti na svemu sto si me ucio i naucio...Hvala sto si mi pokazao da zivot nije samo vir,vec i mir... Volim te puno...Tvoja unuka..

 

[PAWLLE]

evo juce umrla komsinica , danas sahrana , pre 6meseci umro komsa od nekog raka kosti mu se raspale , strasno

 

[tt tt]

Moj drug veco je umro, sada ima preko tri godine. Zivjeli smo odvojeno, ali smo bili vrlo bliski. Nikad ga necu zaboraviti.

 

[marina.c]

...moj dragi stric...sutra je godinu dana...kako mi samo nedostaju njegove šale, "ogovaranje" komšiluka, moje strine i moje majke...

 

[tehduduk]

reci cu samo mlade devojke, rodice ( sto ti ovde dodje sestra od...)
one su iznenada preminule, to je sok od koga se porodice ne oporavljaju...
tuga...

i mladi drugari...
ove preko 50 ne racunam

 

[Sibil Vejn]

Uh,Novo groblje u BG-u je puno takvih grobova,sa sve bronzanim figurama i sl...Od toga se najezis ceo....I svaki put nakon odlaska na groblje ,samo mislim o tome kako treba da cenis ovaj jedan zivot koji imas i ljude oko sebe...

uzasno teska tema.

 

[причалица]

Moj otac je kao mlad imao jednu mnogo dobru drugaricu--pozitivnu,vedru,jedna od osoba na kojoj tacno vidite da zaista voli zivot,al bas bas....bila je pravi drug....

U 30-toj god.je dobila rak kostiju.U bolovima sebi cupala kosu,neprestano bila na morfijumu. Njen brat je kum mog tate,i kad ga vidim danas, ne mogu da shvatim kako je skupio snage da nastavi dalje,kako je podneo toliku bol. Kako se covek pomiri sa takvim stvarima,***?!
I onda mi tata kaze "Sve je to zivot"....

pa jeste, tata ti lepo kaže....nije sve u životu samo lepo, ali kad neko umre ili umire - najteže je ljudima kaoji umiru... tu nema mesta kukanju. treba da sakupimo snage i da njihove poslednje dane provedemo sa njima kako valja, a ne da cmizdrimo...za plakanje, na žalost, uvek ima vremena.
moj dobar drug je imao slučaj o kome ti pričaš...devojka (njegova sestra) je imala 26 godina kada se to desilo, a on je mlađi bio od nje. šta da ti kažem? preko noći je izgubio kosu, postao ćelav, gledajućii sestru kako umire, eto.
vezani su bili jako, što bi trebalo da i jeste normalno.
odlazak osobe koja mnogo znači je zaista stres i treba dosta vremena da prođe da se prema gubitku ponašamo onako kako bi, u stvari, ti ljudi i želeli - da ne patimo za njima, nego da ih volimo uvek.

 

[Microwave]

Moj cimer sa faksa...par godina mlađi. Momak ogromnog stasa i još veće životne energije. Sa ogromnom željom da ode iz ove zemlje. Život nas je razdvojio...vretio se u rodni grad.Pred rat '99 se i oženio. A rat je proveo u vojnoj policiji oko Đakovice. Tamo negde je A10 pogodio i oklopni transporter u kome je bio. Cela posada je preživela.
Umirao je skoro godinu dana od raka na VMA. Nije stigao da posmatra prve korake ćerke koja se rodila 2000. Ostali smo svi mi da do veka tugujemo.

 

[mari47]

Nakon smrti moje mladje sestre, pre nepune dve godine...načisto sam se pogubila! Ali načisto! Godinu dana sam joj pisala u moj dnevnik, opisivala šta se dešava, koliko nam svima nedostaje, molila boga da joj bude duši dobar....Ne trreba da neguješ tugu, reče mi jedna divna žena čije mišljenje izuzetno cenim. Na poslednjoj stranici dnevnika napisala sam sestri: ti nisi umrla, otišla si da me čekaš. Doći ću sigurno!

 

[zoya-1]

Tema je stara,otvorila sam je jer sam mislila da cu posle deset godina lakse moci da napisem nesto...Na zalost ne mogu, i posle toliko vremena tesko je...Moja majka je za mene otisla iznenada,ostalo toliko toga da se kaze, uradi ....
Sta god ko rekao,svaka smrt nam je iznenadna,bolna,teska i neocekivana....Nikada nisi dovoljno spreman,cak i kada znas da je takav ishod neminovan.

 

[ariela]

Pre skoro dve godine umrla mi je jedna prijateljica u 49. god..Bila j elepa zena, vredna ali bolest ne bira...secam se da sam cesto pila kafu sama s njom u drustvu jer ona se zalila da je boli zeludac...naravno mislila sam da ide na kontrole i nisam mnogo pitala dok nisam videla da je sve mrsavija i bledja...Pocela je da ostaje po bolnicama nedelju dve pa onda ta odvratna dijagnoza...podmukla bolest skrivala se negde u telu i pocela da je ubija...Nisam mogla dugo da to u glavi prihvatim...Kako to odjednom..sve mislim nesto onako prolazno kad ono ostalo joj jos 6 nedelja zivota...kako rekose tako i bi...Otisla je tiho a samo 2 dana pre toga me je slusala kako joj govorim da mora da bude jaka da se bori i da eto ide prolece da ne sme da vise lezi u toj prokletoj bolnici da smogne snage i ustane...Smesila se i kazala da sam u pravu da ce sve uciniti jer ona ne veruje u te lekarske dijagnoze...na zalost bile su tacne..Ta zena je volela cvece i kad god pomislim na nju zamislim da je negde u nekoj ogromnoj basti gde je nasla svoj mir...

 

[goga-marina]

Tražila sam ovu temu, mislim možda će mi biti lakše ako to izbacim iz sebe! Moja mama je umrla prije 2,5 god. bolovala je 9 godina od karcinoma, obolila je na početku moje srednje škole a dočekala je moju udaju i rođenje mog sina! Najmlađe sam djete od nas 6 i mama kad je obolila samo je govorila da neželi ostavit mene "nejaku", ostali su bili završili školu, imali posao, obitelj a ja sam bila još djete i kao što sam rekla doživjela je moju udaju i unuka!
A što se tiče dali je bolje da voljeni odu iznenada ili očekivano ni sama neznam, samo znam da sam ja 9 godina odlazila na spavanje u mukama jer sam znala da će mama umrijeti i nisam znala dali će taj dan biti baš sutra! I još se nemogu pomiriti sa patnjom koju je mama prošla, o tom nemogu misliti jer bi exsplodirala!
Znam samo da su mi muž i djete došli u pravom trenu jer da nisam imala njih u trenu kad je mama umrla neznam dali bi izdržala tu bol!
I da bol ne prestaje, ni 2,5 godine nakon nema dana kad nemislim o njoj i još uvjek je se nemogu sjetiti da ne zaplačem! Umrla je na Uskrs

 

[zoya-1]

Tražila sam ovu temu, mislim možda će mi biti lakše ako to izbacim iz sebe! Moja mama je umrla prije 2,5 god. bolovala je 9 godina od karcinoma, obolila je na početku moje srednje škole a dočekala je moju udaju i rođenje mog sina! Najmlađe sam djete od nas 6 i mama kad je obolila samo je govorila da neželi ostavit mene "nejaku", ostali su bili završili školu, imali posao, obitelj a ja sam bila još djete i kao što sam rekla doživjela je moju udaju i unuka!
A što se tiče dali je bolje da voljeni odu iznenada ili očekivano ni sama neznam, samo znam da sam ja 9 godina odlazila na spavanje u mukama jer sam znala da će mama umrijeti i nisam znala dali će taj dan biti baš sutra! I još se nemogu pomiriti sa patnjom koju je mama prošla, o tom nemogu misliti jer bi exsplodirala!
Znam samo da su mi muž i djete došli u pravom trenu jer da nisam imala njih u trenu kad je mama umrla neznam dali bi izdržala tu bol!
I da bol ne prestaje, ni 2,5 godine nakon nema dana kad nemislim o njoj i još uvjek je se nemogu sjetiti da ne zaplačem! Umrla je na Uskrs

Na moju veliku zalost moja majka nije docekala ni moju udaju ni unuku da dodje na svet...Ta dva momenta su mi bila najteza u zivotu-videti mog tatu kako sam sedi za stolom za mladence.Udala sam se u drugi grad,tamo sam se i porodila i tad je bio uzas izasla iz porodilista nigde nikog tvog,da mi niej posle par dana dosla kuma svisnula bih od tuge i dan danas kad se setim tih momenata ne mogu da nadisem imam osecaj da cu se ugusiti...Mogu samo da zahvalim tati koji se maksimalno okrenuo meni i svojoj unuci nalazeci mi se u dobru i u zlu i trudeci se da mi nadomesti i moju Dragu koje vise nema...A znam koliko je njemu tesko bilo kada je otisla i koliko je on to tesko podneo....

 

[latisa]

Otac mi je umro u 59-oj godini zivota, legao je da spava potpuno normalno, i nije se probudio. Zaboravila sam da mu cestitam 59 rodjendan koji je bio 4 dana pre toga, jer sam jurila dokumentaciju za posao. I dalje sebi nisam oprostila

 

[zoya-1]

Negde ovde neko rece sve propusteno se moze nadoknaditi..e pa,grdno je poresio....Postoje stvari koje se nikad ne mogu nadoknaditi....

 

[latisa]

Bas tako... Neke stvari se ne mogu isprave, nazalost

 

[goga-marina]

Mogu samo da zahvalim tati koji se maksimalno okrenuo meni i svojoj unuci nalazeci mi se u dobru i u zlu i trudeci se da mi nadomesti i moju Dragu koje vise nema...A znam koliko je njemu tesko bilo kada je otisla i koliko je on to tesko podneo....

A tata, koliko je on propatio i koliko je bio uz mamu svih godina, 9 godina, svaki dan, svaki minut i tren bio je uz nju i pazio je i nije ju dao u bolnicu, sveti čovjek!
A moja mama do zadnjeg trena je bila svjesna svega, nije se mogla pomaknuti, ni jesti, na kraju ni disati a svega je bila svjesna. Gledala sam je u krevetu kako nepomično leži, oko nje doktori i medicinske sestre od nje nikakve reakcije sve dok se ne pojavi netko od nas, tad joj samo suze teku! Ubija me to sjećanje na njezinu patnju i više nikad ne mogu biti ista jer nema dana kad me ne obuzme taj osjećaj od kojeg se raspadam, boli i ne prestaje!
Pomirila sam se ja sa njenom smrti, vrijeme učini svoje i čovjek se navikne na to da je netko otišao, nikad ne zaboraviš ali prihvatiš. Ali se nemogu pomirit sa tim što je prošla, toliko patnje, boli, muke... s tim se nemogu pomiriti i neznam što da učinim s tim što nosim u sebi, razdire me...

 

[gost 224754]

Ostala sam bez majke jako mala. Bilo mi je 6 godina. Tada nisam ni shvatila šta se dešava ni gde odlazi.
Sada posle niza godina, kada sam i sama majka mogu reći da u celom mom životu postoji jedna ogromna praznina. To ne može ništa na svetu da nadomesti, njenu ljubav, nežnost,toplinu, potrebu da joj se isplačem na ramenu, da je zagrlim, osetim.
Slabo je se i sećam, kao vizija...

 

[NeDoDiri]

Moj otac je umro iznenada..čovjek koji nikad nije bolovao,krenuo je na posao i to je bilo njegovo zadnje pokretanje..šok..to je strašan šok koji ja kao kćerka koja ga je obožavala nisam mogla podnijeti..od tuge sam se razboljela..prošlo je 16 godina,.ali i sad dok ovo kucam,osjećam onu jetku bol.
U ratu mi je poginuo najbolji prijatelj..onaj sa kojim sam dijelila klikere i prve snove..šok..iznenada..odjednom nekog tvog nema..
Prije tri godine infarkt miokarda odnio je moju najbolju prijateljicu..naveče smo pričale telefonom..ujutro je krenula da opere zube..
..uvijek se pitam šta više boli porodicu,nas koji ostajemo..da li iznenadna i nagla,neočekivana smrt ili ona druga..
Majka mi je bolovala 4 mjeseca..napustila me zauvijek prije manje od mjesec dana..gledala sam kako kopni i pripremala se za njen odlazak..i vjerujte...nikad se ne možemo pripremiti za smrt..čak ni kad je izvjesna

 

[zoya-1]

Moj otac je umro iznenada..čovjek koji nikad nije bolovao,krenuo je na posao i to je bilo njegovo zadnje pokretanje..šok..to je strašan šok koji ja kao kćerka koja ga je obožavala nisam mogla podnijeti..od tuge sam se razboljela..prošlo je 16 godina,.ali i sad dok ovo kucam,osjećam onu jetku bol.
U ratu mi je poginuo najbolji prijatelj..onaj sa kojim sam dijelila klikere i prve snove..šok..iznenada..odjednom nekog tvog nema..
Prije tri godine infarkt miokarda odnio je moju najbolju prijateljicu..naveče smo pričale telefonom..ujutro je krenula da opere zube..
..uvijek se pitam šta više boli porodicu,nas koji ostajemo..da li iznenadna i nagla,neočekivana smrt ili ona druga..
Majka mi je bolovala 4 mjeseca..napustila me zauvijek prije manje od mjesec dana..gledala sam kako kopni i pripremala se za njen odlazak..i vjerujte...nikad se ne možemo pripremiti za smrt..čak ni kad je izvjesna

Nikada nisi spreman...I barem kod mene s godinama bol ne prolazi,zaista postaje sve veci i veci...Praznina koja je kao rupa bez dna,grozno crnilo a nigde ni tracka svetlosti....