Pročitati Mavra Orbinija i njegovo Kraljevstvo Slovena. Ima tamo i Bosne, Kotromanića, Kosača ... Odakle potiče Pedro Ohmućević i ilirska heraldika, on je upravo dio tog svijeta? Bartol Kašić, Jakov Mikalja, Džono Palmotić itd, preferiraju bosanski jezik (narečje) za "standard" cijelog ilirskog jezika. Bosna je neodvojivi dio tog "slovinskog/ilirskog svijeta" prve polovine novovjekovnog razdoblja i te zamišljene rimokatoličke kulturne "rekonkviste" (i ne samo kulturne).
Ma potrebe nema, jerbo znam
Il regno degli Slavi gotovo napamet.
I nisam nigde napisao da Bosne
uopšte nema; to daleko od toga da mi je bila i poenta. Ako je tako ispalo, onda sam i u par navrata loše reči odabrao. Definitivno sam negde pogrešio, ako je ispalo da oni samu Bosnu izdvajaju iz tog celog korpisa slovenskog (ilirskog) sveta.
Jeste; to je tačno što si naveo, da se često spominje
bosanski lingvonim, kao izvesni primer čistote tog jezika; to si pravo rekao. Postoji, ipak, i nekolicina primera da se umesto bosanskog koristi i srpski, u tom kontekstu i u smislu komparacija sa toskanskim u italijanskim.
Ali upravo i u kontekstu don Pedra Ohmućevića, kad već pričamo o tome, treba se setiti kako se on predstavljao. Koje je titule on sebi prisvajao, kakvo poreklo i kakvo mesto konkretno zauzima car Dušan, tj. njegovo simbolično nasleđe u tom korpusu ilirske heraldike. Ono je, barem u izvesnom smislu, centralno. Hajde da probam podvući izvesnu paralelu sa Popom Dukljaninom, koja možda i neće biti baš skroz najsrećnija; Dukljanin je svoje delo pisao tako da sama malena Dukljica bude zapravo nekakav ostatak velike gotoslovenske sile, bilo kao ostatak ostataka mali ili u kakvom god kontekstu. To ne znači da Dukljaninovom svetu ne pripada i (Bela) Hrvatska, ili da mu ne pripada i Srbija. Ne, svakako da mu pripada i Bosna. Ali u završnici, prema interpretacijama mnogih istoričara i istoričara književnosti, jasan je kontekst tog dela i gde će se postaviti u kasnijoj fazi centralno mesto. Nešto slično bih rekao da je slučaj sa carem Dušanom, Nemanjićima i ličnostima Kosovskog boja, u ovom sad periodu, u Novom veku, o kojem govorimo. Kada se čita i čita Orbini, on Nemanjiće direktno nadovezuje na te kraljeve Dalmacije.
Inače, što se tiče Bartola Kašića i cele te priče od vremena još XV stoleća u neku ruku, ne da mi se sada ponovo pisati na tu temu, ali to je značajno kompleksnije. Celi koncept nema samo prosto svrhu odbrane rimokatolika u svojoj veri, da ne prelaze na pravoslavlje ili islam, već i dosta šire, ideje unijaćenja srpskog naroda. To je jedan dosta dug proces koji ima svoje temelje na Firentinskom saboru, urušavanju Vizantijskog carstva (otuda i onaj srpski molitvenik iz Dubrovnika iz 1512. godine, ćirilički) a docnije će nakon nekih političkih poteza Mehmed-paše Sokolovića na štetu srpske Crkve i srpske kulture (prvenstveno pismenosti, odnosno štamparske delatnosti) biti i pitanje popunjavanja vakuma. U svojim krajnjim vizijama, oni jesu nameravali hipotetički da tako čak i Rusi cara Alekseja Mihailoviča Romanova prime katoličku veru, naravno, ali tu meta u užem smislu nisu bili samo pravoslavci Bosne, isključivo oni zapadno od Drine. Upravo je to taj kontekst, celog projekta i, da kažemo, prvih pokušaja standardizacije našeg jezika u ovim krajevima, celog tog projekta prevođenja liturgičke književnosti, pa i gajenja ćiriličke pismenosti u izvesnim krugovima učenih rimokatolika štokavskog jezika. Oni su svhatili posle više vekova da se satanizacijom ćirilice ne može ništa i da (tobože Svetoga Jeronima) glagoljica svoju ulogu odigrati ne može. Ali to je već sad sve i neka druga tema i podosta drugačija od stvari kao što je pitanje bokeljskog kulturnog nasleđa...
Inače, moj stav je da
počeci književnosti koji postavljaju podlogu, imaju dosta drugačije mesto i ne mogu se hermetički uguravati u nekakve torove kakvde predstavljaju nacionalne književnosti. Iako je potpuno nesporno da je ona svakako prevashodno hrvatska, danas, ako govorimo generalno o tom krugu starije štokavske književnosti nastale u primorju, baš između ostaloga iz navedenih razloga, moje je mišljenje da uslovno govoreći svojim
predmodernim korenima (ili, ako hoćeš, po Deretićevom kriterijum
u graničnom formatu ako ne govorimo o Hrvatima) mogu tako posmatrati svi ljudi koji govore onim što se do skore zvanično nazivalo srpsko-hrvatski jezik. Pa, ako baš hoćeš, i Bošnjaci. Ja znam da je to dosta kontroverzno i za Hrvate osetljivo pitanje, te da oni to pokušavaju predstaviti kao krađu njihove kulturne baštine, ali kada sam pričao sa bilo kojim strancem, van našeg prostora, uključujući i ljudima kojima su dotične stvari (teorijski) i struka, nisam nigde naišao na drugačije mišljenje. Po mom tumačenju, to je
litterae antiquae za nas u onom kontekstu kakva je klasična književnost antičkog sveta za celu Evropu. Možda u neku ruku kao što su
Eda Snorija Sturlusona iz XIII stoleća sasvim nesporno prvoklasni primer islandske književnosti, ali zbog svoje specifične istorije i značaja, imaju u izvesnom smislu i svoje mesto u danskoj i norveškoj književnosti, odnosno obavezno je štivo za svakog ozbiljnog i proučavanju domaće književnosti predanog Skandinavca.
