Ultimatumi HAZU istočnim susedima Republike Hrvatske

[veliki krang]

Shvatio sam da idemo dublje u prošlost, tamo se kao jedan od ilirskih naroda od starne tih pisaca ubrajaju i Bošnjaci. To što su kasnije primili islam po ovim mjerilima nema veze, kad bi po vjerskim aršinima dijelili kulturnu baštinu onda na nju ne bi imali pravo ni Srbi koji su danas pravoslavni.

A na koju to tačno kulturu ne bismo imali pravo? Što se muslimana tiče, oni nemaju pravo da svojataju bilo šta što je u vezi sa hrišćanskim nasleđem, jer je njihovo delovanje bilo usmereno na uništavanje tog nasleđa.

 

[Khal Drogo]

Zato što je sad posebno posle ovakvih faula vezano za onaj spor oko izložbe u UN, faula sa Grajfom, uz sve nastupe svakojakih šarlatana koji ne rade ništa drugo do šire mitove o prošlosti na TV Happy i u manjoj meri TV Pink (koji imaju nacionalnu frekvenciju i neskrivene veze i podršku sa srpskim vlastima, zbog čega je totalno nebitno što govorimo o privatnim televizijama) itd...a sve što ima priziv zvanične politike srpske države i punu podršku srpske medijske javnosti, govorimo o jednoj sasvim nova realnost. Političko rukovodstvo Srbije tj. njena elita i njeni mediji, napunili su sve oružje hrvatskih šaržera.....

Мислим да превише чангризаво и пренаглашено детектујеш неке (из твоје перцепције) "грешке у корацима". То да политичка елита у Србији ради наопако, када је ова тема у питању, слажем се. Водиња није тежња за реафирмацијом наше страшне приче него естрадни популизам, и то јесте истина. На жалост.
Но исто тако немамо право бити престроги према себи, а шта год учинили, дали повода или не, напунили србомрзилачке тастатуре муницијом или не, из ове неоусташтвом контаминиране Хрватске имаћемо хорску рику. И то је тако.
Што се тиче изложбе у УН, нисам то најбоље испратио и нисам упознат шта се највише замјера, да ли помињање једне бројке, вјероватно се могло паметније одрадити, но то је већ прошло вријеме. Биће прилика и биће још изложби.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Bio je prijatelj sa nekim Srbima pa zbog toga mora pripadati srpskoj kulturnoj baštini?

Malo si ovde iskrivio moje reči. Ne pričam ja uopšte ovde o nekakvom privatnom prijateljstvu. Već o, ako hoćeš, društveno-političkom. Zmajević je pripadao vrlo jasno jednom kulturnom krugu gde su i Srbi; želeo je da Srbi pređu na uniju, da se Turci proteraju iz srpskih zemalja, da se obnovi srednjovekovna srpska država, u čijem bi sastavu on kao srpski primas lično bio. Kada bi se tako nešto dogodilo, naravno posle prihvatanja Vatikana, Andrija Zmajević bi bio jedna od najznačajnijih ličnosti obnovljene srpske države, kao primas Crkve u Srbiji; najbitniji nadbiskup u zemlji. U pravom smislu reči, bio bi Srbin, kakav i jeste bio u jednom izvesnom predmodernom smislu, u kontekstu predmodernih identiteta, svaki barski nadbiskup od vremena duboko u srednjem veku, sve do skora kad su tu počasnu titulu oni odbacili.

To je, dakle, nemerljivo šire od nekakvog poznanstva kako si ti malčice izvukao iz kontekst ono što sam bio napisao. Rimokatolici kroz istoriju sa prostora današnje Crne Gore, koju su smatrali sastavnim delom Srpskog kraljevstva (i stoga, područjem srpske nacije, opet ponavljam u predmodernom kontekstu) su sebe i identifikovali Srbima; postavljali smo dosta citata iz arhiva koje je Marko Jačov objavljivao iz vatikanskih arhiva, o Srbima-rimokatolicima iz Boke kotorske koji su odlazili na obrazovanje u Rimu i tamo se, kao ljudi koji dolaze iz regnum-a Srbije, identifikovali u predmodernom smislu. Pisali da je jezik kojim ti ljudi govore srpski,...i tako dalje. Istorija je krenula drugačijim smerom u praksi tj. nije realizovano isterivanje muslimana baš, već svakojaki splet okolnosti doveo je tu i do Austrougarske na kraju, ali u političkoj geografiji i etnografiji, područje Boke Kotorske pripadalo je u rimokatoličkoj vaseljeni, Srbima. Baš je to i razlog, između ostalog, zašto će među bokeljskim rimokatolicima u vreme modernog buđenja nacionalne svesti i lutanjima između Srpstva i Hrvatstva, prvo biti značajno jači srpski nacionalni pokret i srpska ideja, u XIX stoleću (ako je to slučaj bio za Dubrovčane, što Hrvati potpuno otvoreno priznaju, zašto je neobično da je to važilo i za Bokelje?). Pre nego što će vera presuditi i odrediti, između ostalog nemalo i krivicom raznih Srba pravoslavaca, da se taj narod integriše u modernu hrvatskui naciju.

Mogli bismo pričati dosta dugo o tom problemu, ali potpuno je nesporno da Bokelji, i to možda ponajviše Kotorani, bez ikakve sumnje imaju svoje mesto u srpskoj naciolnoj istoriji. Jedno vreme u srpskoj istoriji, bili su vrlo važni izvršioci raznih poslova; efektivno rukovodili finansijama. Npr. Nikola Buća i cela njegova porodica zapravo, nisu bili nikakav izuzetak u srpskoj srednjovekovnoj istoriji, nego pravilo. Tu, dakle, ne govorimo ni o kakvim prijateljstvima, već o saobraznim elementima neke nacionalne istorije.

Pričamo o vremenima koje nemaju današnji kontekst i želimo da ih siječemo po današnjim mjerilima kao parče torte?

Ne pokušavam nikakve kolačiće da seckam; nisam ti ja Urvan. I svakako se protivim svakom anahronizmu. Ali hoću da kažem da je, kada se tvrdi da kulturna baština bokeljskih rimokatolika, odnosno danas kažemo Hrvata, pripada (i) srpskoj tradiciji, ne predstavlja primer nekakve kulturne aproprijacije. Sve što sam napisao ima svrhu razumevanja istorijskih okolnosti i konteksta koji su doveli do našeg modernog vremena i bez kojih današnje vreme uopšte ne možemo razumeti. A da kada neko krešti o velikosrpskim pretenzijama u tom kontekstu, ne govori o realno utemeljenim kritikama.

 

[Пилипенда]

Pa nije baš za poređenje, jerbo Crnogoraca u Hrvatskoj ima bukvalno manje od 0,1%, a Hrvata u Crnoj Gori skoro 1%. Dakle, doslovno deset puta više (proporcionalno).

Оћеш да ти засладим каву с једним зрнцем шећера или да је прешећерим с 15 пута већом количином тј. да прецизно избројим 15 зрнаца?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Мислим да превише чангризаво и пренаглашено детектујеш неке (из твоје перцепције) "грешке у корацима". То да политичка елита у Србији ради наопако, када је ова тема у питању, слажем се. Водиња није тежња за реафирмацијом наше страшне приче него естрадни популизам, и то јесте истина. На жалост.
Но исто тако немамо право бити престроги према себи, а шта год учинили, дали повода или не, напунили србомрзилачке тастатуре муницијом или не, из ове неоусташтвом контаминиране Хрватске имаћемо хорску рику. И то је тако.

Nisam samokritičan. Ne kritikujem samog sebe. Ni tebe; ni brojne druge Srbe na sve strane. Kritikujem, vrlo svesno, pojedince kao što su odlazeći predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić i Milomir Marić. Za SPS nisam glasao, tako da svakako nisam samokritičan, a urednika privatne Happy televizije još manje imam uticaja da biram. To je ono što kritikujem.

Što se tiče potonjeg, ti tu jesi u pravu, mada ipak ima istine da svaki vid aktivnosti na drugoj strani gaji trolove i izaziva reakcije. To se ne može osporiti. Da li bi rika bila manja, siguran sam da bi, ali ne znači da je ne bi bilo. Ali tu dolazimo i do suštine; nije uopšte bitno za horsku riku iz Hrvatske. Već kakvi su tj. koliki tvoji kapaciteti da drugima horsku riku razobličiš i takvu je diskredituješ. Odnosno, efektivno iskoristiš oružje koje oni daju tebi u ruke, a ti uopšte ne koristiš, čak i kad ti se servira na tacni, kao na primeru što su predstavnici vlasti u Srbiji nedavno učinili Hrvatima. A što je nešto što generalno Hrvati, i to poprilično redovno, koriste protivu Srba.

Што се тиче изложбе у УН, нисам то најбоље испратио и нисам упознат шта се највише замјера, да ли помињање једне бројке, вјероватно се могло паметније одрадити, но то је већ прошло вријеме. Биће прилика и биће још изложби.

Dozvoli mi da jednim banalnim primerom hipotetičke rekonstrukcije kako su stvari išle i kako bi išle u drugoj situaciji, poentiram; evo kako je išlo:
* Gle ove slike, vidite koliko su Hrvati užasni...ovde su pobili više od 700.000 Srbalja, inače?
* Hrvati: Srbi su ludaci; gle šta pričaju o broju žrtava u Jasenovcu (izvukavši iz konteksta samo to, kako bi se apsolutno sve što dolazi sa srpske strane diskreditovalo i ostavilo na stranu - jerbo, ako Srbi lažu tu, ko zna šta još lažu?)
* neko sa strane (koji bi trebalo da je i cilj jedne takve akcije) - gle majku mu ovi Srbi zaista lud narod...dobro nam ukazuju ovi Hrvati; izbegavajte srpske autore i čitajmo primarno hrvatske, oni su očigledno normalniji
-----------------------------------------------------------------------------------------------
Taj hipotetički razgovor u drugoj situaciji, značajno drugačije bi izgledao. Neki Englez tamo ne bi mogao zauzeti takav stav. I to je nešto u čemu su, rekao bih, generalno Hrvati dosta konzistentnije uspešniji od Srba; značajno manje municije daju Srbima, nego obrnuto.

Kada se pokušava neki iskaz napraviti, on mora biti izvršen u formi čvrste, oklopljene kocke. Ne kao što @veliki krang reče, naučna argumentacija nužno, u krugovima koji uostalom i nisu naučni, već u kontekstu razmišljanja svakog koraka koji potez može biti upotrebljen protiv tebe. Kažem, kocke, jer kad se odstrane najslabije tačke, onda je to forma, a ne balona. A pristup izbušenog balona, deluje kao nešto što upravo srpska elita najčešće koristi. Kažem, balona, jerbo to znači da je dovoljno samo jednom iglom bocnuti, da ceo pukne.

Sve što se u javnosti radi, mora se raditi uvek uz svest o posledicama i šta će onaj koji je tvoj neprijatelj, moći da uradi protiv tebe. Tako primera radi na sudskim procesima, tužilaštvo retko kada goni neku osobu za bukvalno sve za šta ima dokaze. Ne; sužava se značajno slučaj, a osoba se krivično goni za ono za šta postoji što čvršće i jasnije (kristalno) izgrađen slučaj. To je ono što, na kraju, rezultuje i osuđujućom presudom. A kada bi advokati izlazili na suđenjima na taj način, kakva je srpska politika, svaki proces bi izgubili. I tu se opet doneke vraćamo na ono pitanje, zašto je hrvatska lukavnost efikasnija od srpske (govoreći u kontekstu kakva im je elita, a opet se prisećajući onog razgovora Rastislava Petrovića i Dalibora Brozovića, od pre nekoliko strana).

Ili, evo jednog primera baš iz sveta nauke, da napustimo ove političke teme, a o kojem smo više puta pričali na ovom forumu. U lokalitetu Belica, imali smo prilike da se suočimo sa potencijalno jednim od najfascinantnijih otkrića u istoriji cele planete. Srbija je mogla dobiti skoro pa novu Vinču; neverovatno otkriće, razmera koje celi svet interesuje. Ali, dopušteno je bilo da se nalazište pomeša sa falsifikatima. Umesto visprenom akcijom da se to preseče, arheolog koji je bio uključen (Milorad Stojić) bio je poveden željom slave i uprkos jasnim dokazima čak je i odbacivao da prihvati da tu ima falsifikata. I šta su posledice? Veliki blam, razočaranje; strani eksperti iz sveta otišli, koji su sa toliko ushićenja bili došli. Srpska arheologija generalno je dobila mrlju, a lokalitet, da kažemo, uprljan. Bez obzira na to što tamo zaista ima fascinantnih praistorijskih otkrića. Ali šteta je učinjena.

 

[Khal Drogo]

Но да се мање бавимо небитним стваримо и поставимо кључно питање.
Зашто ови ултиматуми баш сада? И који је примарни разлог?
Многи од приложених ултиматма су форме ради, посебно ови према Црној Гори, закерање ради закерања, одговор је у једном од ултиматума Босни Херцеговини, прецизније бошњачкој политици

Razriješiti najveći izazov u BiH s kojim su Hrvati trenutno suočeni kroz dvije nepomirljive politike, srpsku secesionističku i bošnjačku unitarističku. Iako su Hrvati malobrojniji u višenacionalnoj zajednici, ne znači da imaju i manje prava. Referendumom iz 1992. opredijelili su se za BiH ravnopravnih konstitutivnih naroda. BiH treba pod svaku cijenu odustati od nasilnog utjerivanja Hrvata u zajednicu koja gazi njihova elementarna ljudska i kolektivna prava. Treba im osigurati suvremene mehanizme zaštite vitalnih interesa, a pod svaku cijenu izbor hrvatskog člana Predsjedništva BiH i izbor članova u Predstavnički dom i Dom naroda, kako Parlamentarne skupštine BiH, tako i Parlamenta Federacije BiH. Bez toga, kao podanike ih se prisiljava da napuštaju vjekovna obitavališta na povijesnom hrvatskom etničkom prostoru.

Иако су у причу, а то је наравно обавезно, убачени Срби оно као "дежурни злоће" и иако су и у овом ултиматуму детектовани ти омражени Срби (ништа без тих злих "четаља"), јасно је да се ултиматумом покушава испровоцирати нека реакција, интервенција моћних играча која би могла бити у корист Хрвата у БиХ.Јер тренутно је ситуација у овој дејтонској долини плача коју Босном зову зајебана. опасно је заискрило на релацији Бошњаци - Хрвати, истина успијевају кварним пајалуцима све то пребацити на дежурне кривце Додика и ове моје из Српске, у томе помаже амбивалентним а рекао бих и срамотним односом Београд, но то неће ријешити проблем двије стране које обје имају подршку моћних ментора. Конкретно, Хрвати покушавају пошто пото минирати изборе ове године, и ту ова дружина из ХАЗУ покушава помоћи да се то деси, односно да се избори не проведу.
Мало сам скренуо на политику, но и има повезница са историјом, јер овдје се институција којој би водиља требала бити развој науке ставила у службу политичког шибицарења. а кроз приложене ултиматуме имамо злоупотребу историје зарад кварних политичких игара.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Shvatio sam da idemo dublje u prošlost, tamo se kao jedan od ilirskih naroda od starne tih pisaca ubrajaju i Bošnjaci. To što su kasnije primili islam po ovim mjerilima nema veze, kad bi po vjerskim aršinima dijelili kulturnu baštinu onda na nju ne bi imali pravo ni Srbi koji su danas pravoslavni.

Ovde nije bilo reči samo o, prosto, njihovoj etnografskoj viziji. Naravno da u tom kontekstu, kao jedan južnoslovenski i jugoslovenski narod, Bošnjaci pripadaju u širem smislu jednoj etnolingvističkoj zajednici kakvoj i Bokelji. Ali ja o tome nisam govorio; pisao sam, znatno konkretnije o književnoj nacionalnosti tih autora i njihovim tematskim uzorima, nadahnućima, odnosno polju interesovanja.

Tačno jeste da su slavofoni muhamedanci u Bosni bili u nekom najširem kontekstu pripadnici tog naroda, ali kada govorimo o Bosni konkretno, ona zauzima krajnje efemerno mesto u toj tradiciji. Bosna zauzima svega nekoliko listova u toj tradiciji, da se tako izrazim. Predturska tradicija ne postoji uopšte u društvenom pamćenju bosansko-hercegovačkih muslimana; ona nije deo niti njihove narodne kulture (narodne, usmene poezije) niti je deo njihove elitne pisane književnosti. U istorijskoj viziji Bokelja, zauzima poprilično granično mesto, slično kao što je u velikoj meri i kod njima dosta povezanih i bliskih Dubrovčana (npr. u Kraljevstvu Slovena Mavra Orbina). Centar istorijske svesti tih ljudi, kada govorimo o istoriji i njenoj ulozi u utvrđivanju identiteta, jeste srednjovekovna srpska država; ona kojoj su oni pre dolaska tih agarena iz Azije i pripadali. To je dinastija Nemanjića, te car Dušan u glavnom svetlu. Svetlu te vizije u kojoj bi po isterivanju Turaka Osmanlija bila obnovljena srpska državnost, a sa njom i oni. A ne Kotromanići.

Za Bosance tu nema puno mesta ili preciznije ima vrlo malo. Čak je i kod dva bokeljska autora tradicija tzv. Crvene Hrvatske od Popa Dukljanina, odnosno da kažemo Gornjih Dalmatinaca kao jedan uži slovinski tj. našjenski identitet, takve zaostavštine da je značajnija od u istorijskoj svesti prilično udaljene Bosne (islamske ili ne, ali muslimanske pogotovu).

 

[Konstantin Veliki]

Свакако

Istinu za govoreći, činjenica je da u Srbiji postoji, i to dosta široko rasrprostranjen (u zadnje vreme posebno na društvenim mrežama) izvesni mit o Jasenovcu, pre svega u kontekstu inflacije žrtava.

Да су рекли "мит о броју јасеновачких бројки" неби ништа имао против и да раде на томе да Блајбургске бројке опет дођу на реалистичан начин.

 

[Urvan Hroboatos]

Vezano za Crnu Goru:

Nema garantovanih mandata. Za hrvatske nacionalne stranke je već smanjen prag na 0,45% da bi ušli u parlament (za ostale je 3%). Više nego korektno. I hrvatske stranke su do sada ulazile u parlament, sem na zadnjim izborima kada su izašle podjeljene u dvije liste HGI i HRS i tako same sebe onemogućile da uđu u parlament. Niko im nije kriv. Bez obzira na to jača HGI je dobila mjesta u nekim vladinim službama u ovoj novoj manjinskoj Vladi iako na izborima nije prešla cenzus. Kad bi Hrvatima garantovali mandate, mogli bi doći u sitauciju da nekih 100-200 ljudi glasa za neku od hrvatskih stranaka i na osnovu toga dobije zastupnika u parlamentu dok ostalima treba oko 12 000 glasova da bi prešli cenzus. To bi bilo karikiranje demokratije.
Uostalom crnogorska manjina u Hrvatskoj nema garantovani mandat.

To je u redu. Jeste da je Bokeljska mornarica dio rimokatoličkog naslijeđa Kotora na tlu današnje Crne Gore, a rimokatolici kotorani se u prošlosti do kraja XIX vijeka nisu osjećali Hrvatima, ali se veći dio njih tako osjeća danas (ali opet dobar dio se osjeća Crnogorcima rimokatolicima). Bez obzira na to, nema nikakvih problema da se ne prihvati ovakva formulacija.

Ostrvo Lastavica poznato kao Mamula je na svim kartama dio Crne Gore. Rt Oštro poznato kao Prevlaka je dio Hrvatske. Kopnena granica je jasna i mislim da nju Republika Hrvatska do sada nikada nije sporila, ne znam okle sada Mamula sporna? Treba riješiti morsku granicu na ulazu u Boku, a čini mi se da su obije strane dale saglasnost da se ide na Međunarodnu arbitražu i da su prihvatile da će poštovati njene odluke.

Prihvatljivo.

Samo poštovati međunarodne konvencije i standarde EU. I nema spora.

Prihvatljivo.

Mislim da je to nekim sporazumima do sada već riješeno.

Ne znam da takvog blaga više ima u Crnoj Gori, ako ima, obavezno vratiti. Nije sporno.

Urađeno javno sa najvisočijih državnih adresa u više navrata. Mislim da više nije potrebno. Ako jeste, izviniti se opet, nije problem.

Ovo je upitno. Ono što je pisano od srednjovjekovnih kotorskih pisaca je dio zetske kulturne baštine. S obzirom da se danas većina rimokatolika u Boki (ali ne i svi) osjećaju kao Hrvati mogla bi se ta baština smatrati kulturnom baštinom Crne Gore i hrvatskog naroda u Crnoj Gori, kao kod Bokeljke mornarice. To je kompromis, i pri tom je više popušteno sa crnogorske strane.

To je već urađeno, sem garantovanih mandata. Uostalom ni crnogorska manjina u hrvatskoj nema garantovane mandate.

Prihvatljivo.

Mislim da je HAZU u skoro svemu upravu.
Glede CG, insistira se da Bokeljska mornarica tradicija Hrvata, i naravn u CG (neće valjda na Marsu).
U pogledu pisane literature, isto je jasno: ono što je napisano na latinskom dio je hrvatskog latinizma; na talijanskom- eventualno dvostruka pripadnost, možda kao memoari Casanove, koji je Talijan, no memoare je napisao na francuskom; na hrvatskom- to je hrvatski, buduć ida je jezik "slovinski", a što je istoznačnica za hrvatski (a ne srpski ili crnogorski kako su moderno definirani).

Što se tiče pisane kulture na južnoslavenskom jeziku, očito je da ono Bokelji koji su pisali na njemu (a to je nevelik opus), nemaju veze sa srpskom tradicijom pisanja, koju ni ne poznaju, na koju se ne pozivaju i koja im je terra incognita. Ono što su napisali na latinskom, dio je hrvatskoga latiniteta, vrlo opsežan korpus, dok srpski i crnogorski latinizam jednostavno ne postoji.

U pogledu nekih otoka i granica ne znam, budući da ne poznajem situaciju oko toga.

Glede pak mandata u parlamentu, mislim da je to besmislica koju treba potpuno ukinuti, i u RH i u svim drugim zemljama (naravno, BH je iznimka, jer to je polu-konsocijalni protektorat). Nacionalni interesi manjina se bolje iskazuju na drugi način, a ne marionetama u parlamentu. Svi su "nacionalno zagarantirani mandati" u ostalim europskim zemljama, npr. Mađarskoj, jednostavno ukinuti- i tako treba i drugdje.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Но да се мање бавимо небитним стваримо и поставимо кључно питање.
Зашто ови ултиматуми баш сада? И који је примарни разлог?
Многи од приложених ултиматма су форме ради, посебно ови према Црној Гори, закерање ради закерања, одговор је у једном од ултиматума Босни Херцеговини, прецизније бошњачкој политици

Иако су у причу, а то је наравно обавезно, убачени Срби оно као "дежурни злоће" и иако су и у овом ултиматуму детектовани ти омражени Срби (ништа без тих злих "четаља"), јасно је да се ултиматумом покушава испровоцирати нека реакција, интервенција моћних играча која би могла бити у корист Хрвата у БиХ.Јер тренутно је ситуација у овој дејтонској долини плача коју Босном зову зајебана. опасно је заискрило на релацији Бошњаци - Хрвати, истина успијевају кварним пајалуцима све то пребацити на дежурне кривце Додика и ове моје из Српске, у томе помаже амбивалентним а рекао бих и срамотним односом Београд, но то неће ријешити проблем двије стране које обје имају подршку моћних ментора. Конкретно, Хрвати покушавају пошто пото минирати изборе ове године, и ту ова дружина из ХАЗУ покушава помоћи да се то деси, односно да се избори не проведу.
Мало сам скренуо на политику, но и има повезница са историјом, јер овдје се институција којој би водиља требала бити развој науке ставила у службу политичког шибицарења. а кроз приложене ултиматуме имамо злоупотребу историје зарад кварних политичких игара.

Mislim da je jasno zašto; Srbija ne uvodi sankcije prema Ruskoj federaciji i odnosi sa EU po tom pitanju postaju podosta zategnuti, tako da vide u tome priliku savršenu da Hrvatska može ugravirati neke od svojih zahteva koji bi bili sastavni deo novih uslovljavanja Srbiji. U situaciji u kojoj se od Beograda očekuje oštrija politika prema Moskvi, stvara se poželjni teren u kojem bi moglo nešto da se dobije. Takva je i klima; posle podizanja optužnica protiv one četvorice Hrvata u BiH, neki su pustili i spekulacije o tome da bi i protiv Vučića lično trebalo podignuti optužnicu zbog onoga što je činio 1993. godine.

Ali, ono što si i sam primetio jeste da je HAZU zauzela, ako se ne varam prvi put ovako, službeni stav o tome da Federaciju Bosne i Hercegovine treba podeliti i formirati hrvatski entitet. Nešto protiv čega se raniji hrvatski predsednik, Stjepan Mesić, izuzetno volšebno borio, a ovaj sadašnji hrvatski predsednik podržava, čini se polako dobija koncenzus u Zagrebu, zapravo i jači nego u Tuđmanovo vreme.

 

[Khal Drogo]

Odnosno, efektivno iskoristiš oružje koje oni daju tebi u ruke, a ti uopšte ne koristiš, čak i kad ti se servira na tacni, kao na primeru što su predstavnici vlasti u Srbiji nedavno učinili Hrvatima. A što je nešto što generalno Hrvati, i to poprilično redovno, koriste protivu Srba.

Наравно да "муницију" коју ти страна која ради против тебе сервира, ваља искористи, и наравно да ваља изабрати прави моменат.
И кроз ове ултиматуме ХАЗУ Србија је добила "муниције", рецимо кроз ову тачку;

Inzistirati na dostavi podataka iz odnesenih arhiva nakon Drugoga svjetskog rata (vratiti arhiv Nezavisne Države Hrvatske, arhiv JNA o križnim putovima i logorima,....

Гдје не траже доставу података из архива НДХ (што би било прихватљиво), него да се врати архив НДХ: Поврат могу тражити само ако су насљедница или се сматрају насљедницом ендехазије, а како се кроз овакав ултиматум званичне институције сматрају, врло добро. Био би кретенизам овакав "поклон" у датом моменту не искористити.

Kada se pokušava neki iskaz napraviti, on mora biti izvršen u formi čvrste, oklopljene kocke.

Наравно, ту се тражи и познавање материје и темељитост у раду и одговорност према нацији и историји. И колико год је важно не дати "противнику" материјала за прозивке Срби морају научити и бити поквареним у оваквим играма. И учити од оних који у покварености немају премца. Рецимо у резолуцији УН о Сребреници 2015-е која због руског вета није прошла и коју су Амери и Енглези предложили, ријеч геноцид се помиње 32 пута (није грешка), Увијек ће се оградти, ма нису Срби геноцидни али ријеч геноцид поменуше 32 пута.
Зато Срби када праве изложбе о НДХ обавезно се требају фокусирати на оно по чему је НДХ препознатљива, на логоре за дјечицу, и то упорно потенцирати, на неспорну чињеницу да је у НДХ уморено 74.580 дјечице до 14 година старости, именом и презименом, да је стваран број пуно већи. И то такође упорно понављати и понављати, јер то је необориво, свако име је провјерљиво и документовано. И увијек када крене рика из комшилука подсјетити да су у ендехаији имали логоре гдје су системски убијана дјечица, логоре у којима је скончало најмање, а ово најмање повишеним тоном нагласити, 74.580 дјечице.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Što se tiče pisane kulture na južnoslavenskom jeziku, očito je da ono Bokelji koji su pisali na njemu (a to je nevelik opus), nemaju veze sa srpskom tradicijom pisanja, koju ni ne poznaju, na koju se ne pozivaju i koja im je terra incognita.

Ja ne znam koji je tvoj problem; ti si u stanju iako je dokazano netačno da ponavljaš iste formulacije rečenice, kao da ništa uopšte u međuvremeni nisi naučio (pa ni stilski usavršio svoj pisani jezik) čak i deset punih godina. Potpuno isti redosled od reči do reči, sve sa terra incognita. I to posle ni manje ni više no deset godina. Da makar reči neke izmeniš.

Kako možeš pri zdravoj svesti i pameti pisati da nikakve veze nema, kada je tema Boj na Kosovu; kada se pripoveda o knezu Lazaru, Vuku Brankoviću, Jugovićima, Baji Pivljaninu i Milošu Obiliću? Kada se piše jedna drama po tome i pozorišno izvodi? Kada je i vrlo jasno odakle je stigla tu i koji su uzori u Perastu?

https://en.wikipedia.org/wiki/Perast_manuscript

 

[veliki krang]

Mislim da je HAZU u skoro svemu upravu.

Nije te sramota da u istoj rečenici sa "Hrvatska akademija nauka i umetnosti" napišeš "upravu", morone nepismeni?

 

[Пилипенда]

.. na hrvatskom- to je hrvatski, buduć ida je jezik "slovinski", a što je istoznačnica za hrvatski (a ne srpski ili crnogorski kako su moderno definirani).

Тупиш ли га тупиш... ајмо онда још једа’ред:

Поштено да ти речем, рођени мој, дојадило ми да будем старомодан. Ма нека сам и сто пута Пилипендиног Пилипенде Пилипенда, ајде реко да се и ја мало модернизирам, да коракнем с временом, да не одем у црну земљу вако задрт и бандоглав ка сви моји што су.
Модерно, дакле, „без потребе за каквим доказивањем ичега” (одлично, брига мање!) да видим и ја, по угледу на Катичића, како то „стоје ствари”. О њему иначе све најбоље, учена глава, академик, кад он нешто рече, то је речено! Значи, могу мирно мијењати словенски са хрватским. Баш да кушам, не би то смјело бити тешко, ал ко зна, док не почмеш све изгледа лако. Још само да одаберем либар на ком ћу то провати. Замислим се... и сјетим! Па да! Разговор угодни народа словинскога! Чувени либар, познат и признат, незаобилазно жежено злато хрватске књижевности. Ајде баш да видим... Ево, наслов одма мијењам у „Разговор угодни народа хрватскога”. Добро, ајмо даље...

Па ово није тешко! Бого мој, лако ли је бити модеран, а ја бандоглаво нисам ћио ни чути... Е, Пилипенда, Пилипенда – промрмљам себи у брк – гори си од оног старог Курјела...

Дркћући од узбуђења, нестрпљив да идем редом, заватим од књиге нако одока, отвори ми се страна двадесет и седма... Видим, пјесма. Загледнем... о светом Сави! Ај баш да видим како ће то ићи...

Ма види ти то, рођени мој, па свети Сава је „круна, дика, поштење и слава хрватскога пука и народа”! Јуче да сам умро... О, свашта ли научих овако по модерном, благо ти је мени!
Него, не знам каква се ово „држава Сербска” спомиње... Дедер, роде, приупитајде тог твог Катичића, он ће знати, учена је то глава.
Мијењај ти ја тако једно по једно... па дођо и на крај пјесме. Ту разрогачим очи ка магарица кад се близни.

О, Бого мој! Ма види ти мога Саве, „хрватске га све державе славе”! О, фала Катичићу ђе чуо и ђе не чуо, до неба му фала! Да не би њега, оста ја у незнању. А онда мора да га и он слави, а? Па и ти, рођени, славиш га и ти посигурно, ђе би ти мимо хрватске државе. Роде мој најрођенији, ја мислио да је Сава само мој кад оно – и мој и твој! Е нек нам је вјечан свети наш Сава, сунце наше што нас озго грије!

(Гле, сад не може више од 3 слике у упису! Мораћу у два дијела... Алал им нови форум!)

 

[Urvan Hroboatos]

Ja ne znam koji je tvoj problem; ti si u stanju iako je dokazano netačno da ponavljaš iste formulacije rečenice, kao da ništa uopšte u međuvremeni nisi naučio (pa ni stilski usavršio svoj pisani jezik) čak i deset punih godina. Potpuno isti redosled od reči do reči, sve sa terra incognita. I to posle ni manje ni više no deset godina. Da makar reči neke izmeniš.

Kako možeš pri zdravoj svesti i pameti pisati da nikakve veze nema, kada je tema Boj na Kosovu; kada se pripoveda o knezu Lazaru, Vuku Brankoviću, Jugovićima, Baji Pivljaninu i Milošu Obiliću? Kada se piše jedna drama po tome i pozorišno izvodi? Kada je i vrlo jasno odakle je stigla tu i koji su uzori u Perastu?

https://en.wikipedia.org/wiki/Perast_manuscript

To nema veze sa srpskom pisanom tradicijom. Radi se o tom da je fantazijska kosovska motivika tu i tamo upala u inonacionalne i inojezične kulture. Spomeni Obilića i Kosova u hrvatskoj književnosti naravno da postoje- no to je marginalno i nema praktički nikakve samoidentifikacijske naznake u tom.
Mislim da Kosovska bitka (a i junaci protuturske borbe kao Hunyadi i sl.) postoje u okolnim pučkim tradicijama i u bugarskom i albanskom, pa nitko normalan ne misli da je to nešto "srpski".

Kao što ni cijeli epovi i drame na ruskom,npr. o talijanskoj tematici, nemaju nikakve veze s talijanskom literaturom, a da ne govorimo o Shakespeareu, komu je pola drama situirano u Italiji.

Pogleda li se bokeška književna produkcija na "slovinskom" jeziku, očito je da ona nije srpska ni po kulturi, identifikaciji, jeziku ili po stilskim obrascima. Nastavlja se na knjiženu produkciju južnohrvatskoga kruga Korčule i Dubrovnika, dok s nečim pravoslavnim isrpskim nema veze. Naravno da postoji kosovska ili neka slična motivika i u njoj, no ona je opis egzotičnih bojeva između stranaca. Kao što je, na višoj razini, arturovski ciklus o Keltima obrađen u Engleza/Anglosasa kao neki navodno njihov, dok se radilo- koliko tu ima istine druga je stvar- o protusaksonskoj keltskoj borbi.

 

[Пилипенда]

(Друга епизода није чак могла ни одмах након прве, ваљда се спајају уписи па му опет испадне више од 3 слике у спојеном... Сад треба да чекам 15 минута или да се између појави неки упис... Ово ко да је Ђенка оправљ’о!)

Заватим опет од књиге нако одока... Неки текст о Немањи, није дуго, ај то ћу лако...

Замијеним ти ја зачас на два мјеста словински са хрватским... и онда ми запе. Набасах на „расциански” и, да простиш, „сербиански”. Сучим би се ово замијенило? Катичић ништа не рече, дедер приупитајде га и то.
Видим, неће то бити тако лако ка што ми се причини с почетка, наука је то, роде, није то ка траву косити по Петрову пољу. Ај биће ваљда лакше на пјесми која иде одма послије тога...

Охо, видидер ти чуда! Хрватска господа Стипану Немањи говоре: „Свитла круно наша”! А па да, виде мене блентавог, и не море дугојачије, кад је свети Сава од Хрвата, куд би му ћаћа био оклен друго! Ћерај ти ја даље по пјесми, мијењај и мијењај... па дођо до на крај пјесме.

Е сад се уставих. Бре?! Гледам па све не вјерујем, жмиркам, трепћем, шкиљим... па пипам прстима слова све једнако не вјерујући шта видим. Бре?!
Ај што је Немања свитла круна Хрвата, ај и то што Саву све хрватске державе славе, ал да хрватска господа „брекћу”?! Еј бре, море ли то?

Да га мало не прећерасмо, а рођени?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ono što su napisali na latinskom, dio je hrvatskoga latiniteta, vrlo opsežan korpus, dok srpski i crnogorski latinizam jednostavno ne postoji.

Ovo doslovno ne tvrde uopšte ni hrvatski istoričari književnosti. Izdat je svojevremeno zbornik jugoslovenskih latinista, u saradnji tri akademije. Da jednostavno ne postoji srpski latinizam, ne bi uopšte mogao postojati bibliografski registar na celih 77 stranica srpskih latinista do 1848. godine koji je priredila Vukosava Karanović.

 

[Urvan Hroboatos]

Тупиш ли га тупиш... ајмо онда још једа’ред:

Поштено да ти речем, рођени мој, дојадило ми да будем старомодан. Ма нека сам и сто пута Пилипендиног Пилипенде Пилипенда, ајде реко да се и ја мало модернизирам, да коракнем с временом, да не одем у црну земљу вако задрт и бандоглав ка сви моји што су.
Модерно, дакле, „без потребе за каквим доказивањем ичега” (одлично, брига мање!) да видим и ја, по угледу на Катичића, како то „стоје ствари”. О њему иначе све најбоље, учена глава, академик, кад он нешто рече, то је речено! Значи, могу мирно мијењати словенски са хрватским. Баш да кушам, не би то смјело бити тешко, ал ко зна, док не почмеш све изгледа лако. Још само да одаберем либар на ком ћу то провати. Замислим се... и сјетим! Па да! Разговор угодни народа словинскога! Чувени либар, познат и признат, незаобилазно жежено злато хрватске књижевности. Ајде баш да видим... Ево, наслов одма мијењам у „Разговор угодни народа хрватскога”. Добро, ајмо даље...

Па ово није тешко! Бого мој, лако ли је бити модеран, а ја бандоглаво нисам ћио ни чути... Е, Пилипенда, Пилипенда – промрмљам себи у брк – гори си од оног старог Курјела...

Дркћући од узбуђења, нестрпљив да идем редом, заватим од књиге нако одока, отвори ми се страна двадесет и седма... Видим, пјесма. Загледнем... о светом Сави! Ај баш да видим како ће то ићи...

Ма види ти то, рођени мој, па свети Сава је „круна, дика, поштење и слава хрватскога пука и народа”! Јуче да сам умро... О, свашта ли научих овако по модерном, благо ти је мени!
Него, не знам каква се ово „држава Сербска” спомиње... Дедер, роде, приупитајде тог твог Катичића, он ће знати, учена је то глава.
Мијењај ти ја тако једно по једно... па дођо и на крај пјесме. Ту разрогачим очи ка магарица кад се близни.

О, Бого мој! Ма види ти мога Саве, „хрватске га све державе славе”! О, фала Катичићу ђе чуо и ђе не чуо, до неба му фала! Да не би њега, оста ја у незнању. А онда мора да га и он слави, а? Па и ти, рођени, славиш га и ти посигурно, ђе би ти мимо хрватске државе. Роде мој најрођенији, ја мислио да је Сава само мој кад оно – и мој и твој! Е нек нам је вјечан свети наш Сава, сунце наше што нас озго грије!

(Гле, сад не може више од 3 слике у упису! Мораћу у два дијела... Алал им нови форум!)

Pa ste ga zato prevodili na srpski jer nije vaš.
A kamoli ondje gdje izrijekom spominje Hrvate, što je 100 puta rečeno.

Kačić Miošić nema upravo nikakve veze sa srpskim identitetom. Njegov pojam "slovinski" je difuzan,i nekad znači sve Slavene (pa i Albance), nekad južne Slavene, a nekad samo i isključivo Hrvate. Tu ne pomaže nikakav lov na imena, budući da on nije znao ništa o srpskoj jezičnoj i kulturnoj tradiciji; izmišljao je fantastičnu povijest iz njemu dostupnih vrela koja su u sebi, od Orbinija nadalje, vjerojatno i drugih nazovi-kroničara, obične krparije nepozdanih vrela i ne sadrže proto-nacionalnu identifikaciju modernoga tipa.

Kačićev jezik je tako hrvatski da su ga Srbi nastavili prevoditi negdje do prve polovice 19. st., a onda su od njega pobjegli kao vrag od tamjana, toliko je bio "njihov".

 

[Urvan Hroboatos]

Ovo doslovno ne tvrde uopšte ni hrvatski istoričari književnosti. Izdat je svojevremeno zbornik jugoslovenskih latinista, u saradnji tri akademije. Da jednostavno ne postoji srpski latinizam, ne bi uopšte mogao postojati bibliografski registar na celih 77 stranica srpskih latinista do 1848. godine koji je priredila Vukosava Karanović.

Pogledajte prilog 1163374

A koji li su to srpski latinisti?

Hrvatski je debelo zasvjedočen, dok su priče o navodnom srpskom latinitetu bajke. Toga- nema.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_latinisti

 

[Pumpaj Dinstanović]

To nema veze sa srpskom pisanom tradicijom. Radi se o tom da je fantazijska kosovska motivika tu i tamo upala u inonacionalne i inojezične kulture. Spomeni Obilića i Kosova u hrvatskoj književnosti naravno da postoje- no to je marginalno i nema praktički nikakve samoidentifikacijske naznake u tom.
Mislim da Kosovska bitka (a i junaci protuturske borbe kao Hunyadi i sl.) postoje u okolnim pučkim tradicijama i u bugarskom i albanskom, pa nitko normalan ne misli da je to nešto "srpski".

Kao što ni cijeli epovi i drame na ruskom,npr. o talijanskoj tematici, nemaju nikakve veze s talijanskom literaturom, a da ne govorimo o Shakespeareu, komu je pola drama situirano u Italiji.

Pogleda li se bokeška književna produkcija na "slovinskom" jeziku, očito je da ona nije srpska ni po kulturi, identifikaciji, jeziku ili po stilskim obrascima. Nastavlja se na knjiženu produkciju južnohrvatskoga kruga Korčule i Dubrovnika, dok s nečim pravoslavnim isrpskim nema veze. Naravno da postoji kosovska ili neka slična motivika i u njoj, no ona je opis egzotičnih bojeva između stranaca. Kao što je, na višoj razini, arturovski ciklus o Keltima obrađen u Engleza/Anglosasa kao neki navodno njihov, dok se radilo- koliko tu ima istine druga je stvar- o protusaksonskoj keltskoj borbi.

1) A šta ti to znači nema veze sa srpskom pisanom tradicijom tj. zašto uopšte mora imati veze sa srpskom pisanom tradicijom?

2) Objasni mi da li ti to zamišljaš da su Gorski vijenac, Na Drini ćuprija i Seobe nastali na temelju Savine Krmčije, Dušanovog zakonika ili memoara Konstantina Mihailovića?

 

[veliki krang]

Kačićev jezik je tako hrvatski da su ga Srbi nastavili prevoditi negdje do prve polovice 19. st., a onda su od njega pobjegli kao vrag od tamjana, toliko je bio "njihov".

Ti ga ne bi mogao razumeti ni danas, toliko o pričama da je to tvoj jezik

A koji li su to srpski latinisti?

Hrvatski je debelo zasvjedočen, dok su priče o navodnom srpskom latinitetu bajke. Toga- nema.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_latinisti

O da, Hrvati posvedočili o nečemu što oni smatraju hrvatskim, veoma verodostojno

 

[Pumpaj Dinstanović]

To nema veze sa srpskom pisanom tradicijom. Radi se o tom da je fantazijska kosovska motivika tu i tamo upala u inonacionalne i inojezične kulture.

Gornja pitanja su hipotetička, naravno. Ne radi se apsolutno ni o kakvim upadima motivike; pomenuta drama, kao što ti je najmanje 25 puta (bez preterivanja) do sada bilo rečeno, a ti posle svakog meseca zaboraviš, drama je adaptacija jednog dela iz starije srpske književnosti; iz povesti o knezu Lazaru. Tako da, jeste, direktno je preuzeto iz srpske pisane tradicije.

 

[Urvan Hroboatos]

Gornja pitanja su hipotetička, naravno. Ne radi se apsolutno ni o kakvim upadima motivike; pomenuta drama, kao što ti je najmanje 25 puta (bez preterivanja) do sada bilo rečeno, a ti posle svakog meseca zaboraviš, drama je adaptacija jednog dela iz starije srpske književnosti; iz povesti o knezu Lazaru. Tako da, jeste, direktno je preuzeto iz srpske pisane tradicije.

Koje srpske pisane tradicije?

Ovaj anonimus - jer se ni ne zna tko je to napisao- očito je sam komponirao neke bajkovite priče o Kosovu, povezujući to s nekom melodramatskom radnjom i ljubavnom pričom iz Perasta (što s Kosovskom bitkom nema veze). Slično što Gundulić u "Osmanu" spominje Kosovo, Obilića itd., a sve završava himnom Dubrovniku kao mjestu slobode, a za što su mu ti redci poslužili samo kao prolog.

Okanite se ludiranja oko književnosti bokeljskih Hrvata. Ni takav jugo-Hrvat i vukovac kao Maretić nije imao nikakve dvojbe što komu pripada, pa je u knjižurinu o hrvatskom pravopisu od 1495. do 1835. naravno uvrstio Bokelje, jer tu, u hrvatsku pisanu tradiciju, i spadaju.

https://archive.org/details/istorija_hrvatskoga_pravopisa_latinskijem_slovima_1889-t_maretic

Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima. Djela JAZU knjiga IX.​

 

[veliki krang]

Koje srpske pisane tradicije?

One koje ti je čovek malopre pomenuo, i to direktno odakle je preuzeto. Nemoguće da ne umeš ni da čitaš

 

[Pumpaj Dinstanović]

Koje srpske pisane tradicije?

Iz Povesti kneza Lazara, očuvane u (do sada) 20-ak otkrivenih rukopisa.

Jedan od rukopisa po svemu sudeći nalazio se i u Perastu, i poslužio kao osnov za dramsku adaptaciju.

Znam da si sklon izbegavanju odgovora, ali probaj na ovo nešto reći:

1) A šta ti to znači nema veze sa srpskom pisanom tradicijom tj. zašto uopšte mora imati veze sa srpskom pisanom tradicijom?

2) Objasni mi da li ti to zamišljaš da su Gorski vijenac, Na Drini ćuprija i Seobe nastali na temelju Savine Krmčije, Dušanovog zakonika ili memoara Konstantina Mihailovića?