Blago tebi.
Ja svoje predobro pamtim.
Preksinoć sam imala pravi mini horor u glavi
Sanjala sam da se nalazim u svom komšiluku i nalazila sam se momkom koji je, samo u snu, živeo zgradu pored. Nalazili smo se na raskrnici pored moje zgrade ali iz nekog razloga smo odlučili da ipak ne odemo do grada nego smo krenuli kući a on me je pratio jedan deo puta..ne znam zašto, ja sam se uputila stazicom ka zgradi iza moje gde se inače nalazi jedna klupa.
Na klupi su sedela tri čoveka, nagađam muškarca zbog visine i tela ali sva trojica su na glavama imali obične papirne kese sa prorezima za oč i neke dugačke mantile, ili jakne.i. Zvuči smešno ali nije bilo ni najmanje, prizor je bio strašno disturbing jer je dan bio tako vedar, sunčan i moj komšpiluk je inače zelen i vrlo prijatan i u meni je odmah probudio nelagodu ali moj momak, dobroćudan kakav inače jeste kao da nije ništa primetio.
Rastali smo se negde malo ispred te klupe i ja sam osetila dok sam prolazila kraj njih da nas oboje posmatraju i stalno sam se diskretno okretala u strahu da ne krenu za njim, čak sam želala da mu pošaljem sms da požuri u ulaz i pokušavala sam da hodam što laganije sve dok ne vidim da je na sigurnom.
No sklonila sam mobilni jer sam videla da je on ušao u ulaz svoj i tu sam ja požurila. Videla sam da su krenuli za mnom i uhvatila me panika ali sam se dokopala ulaza pa čak i stana pre nego što su uni uopšte ušli u ulaz. Sećam se da mi je bilo jako bitno da se dokopam stana jer sam osećala da oni ne znaju koji je moj stan.
Ali to se ispostavilo kao zabluda.
U stanu je bio mrak, samo je mama bila tu i veselo mi je dobacila iz kuhinje da je spremila i kolač za posle ručka a ja sam se uspaničila još više jer sam čula korake u ulazu i shvatila da sada nisam samo ja u opasnosti nego da moram i za nju da brinem.
Odjednom mi se ispred stana stvorilo jedno 15ak ljudi, ona navedena trojica kao neke vođe i preko 10ak, uglavnom mladih ljudi obučenih u uska, crnakožna odela, neki sa maskama neki bez, muškarci i žene.
Mislim da je neopisivo koliko sam se saterano u ćošak osetila....redom su virili kroz špijunku, dobacivavši kako znaju da sam unutra, kako me vide da virim..a ja sam bukvalno prestala da dišem, nisam odvajala oči od špijunke a mama je stajala pored mene zbunjena.
No vremenom oni su počeli da sumnjaju da sam tamo,neki su čak i komentarisali da nisam...a onda je neko izvadio ključ od svog stana rekavši da će otključati moj.
Negde u dubini duše sam se osećala mirno jer sam znala da to nije moguće no ipak sam iz nekog razloga stavila palac preko ključaonice, kao da će to nešto značiti
I taman kad su počeli da odustaju, da se pakuju da idu..a ovo je posebno nerealno , nekako se palac od jednog momka koji je tada isprobavao kjljuč našao u stanu..ali stan nije bio otključan....i to je bio samo taj momenat kada je njegov palac prešao preko mog i ja sam instinktivno znala da je sve gotovo...
Sve mi se srušilo jer sam shvatila da sam napravila kardinalnu grešku...nisam se plašila toliko da će ući ali sam shvatila da nikada neće otići jer sada znaju da sam tu.
Nikada neće otići i to mi je bilo previše...tu sam se i probudila..kapiram da mozak nije mogao da podnese više osećaja panike
i zasto je to tako 
uglavnom je bio neki decko...mislim...mi imamo platonsku ljubav ali ta ljubav je nemoguca... potpuno neostvarljiva mislim on je tu vidjam ga skoro svaki dan ali ...
hehehe 