KOLIKO god da je bio veliki i nepremostiv jaz za bilo kakve kontakte između Titove vlasti i bivšeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića, to pravilo nije važilo kad je bilo u pitanju blago deponovano pod tajnom šifrom u Švajcarskoj. Reč je o pozamašnom bogatstvu koje je u švajcarskim bankama držao kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, i o šifri koju je kao tajnu odneo u grob, posle atentata u Marseju 1934. godine. Švajcarci su ponudili “dobre usluge” sinu ubijenog kralja, takođe kralju, ali u izbeglištvu i bez domovine, jer su znali da je u besparici, a ni Titu nije bilo na odmet da popuni državnu kasu.
Čovek za kontakt Tita i Petra Drugog bio je advokat - Švajcarac Robert First. Zadobio je brzo poverenje obe strane i predložio da se angažuje stručni tragač za Aleksandrovom zaostavštinom, dr Karl Eter, direktor “Švajcarskog društva poverljive ruke”, koje se, između ostalog, uz bogatu proviziju bavilo “pronalaženjem” zagubljenog blaga. Posle dosta nagađanja i predloga da se angažuje i jedan bankar iz Lozane, koji, navodno, zna gde su pare, i jugoslovenska strana i kralj Petar složili su se oko angažmana dr Etera. Sam dr Eter postavio je određene finansijske uslove. Tražio je 400 švajcarskih franaka dnevno plus pokrivanje materijalnih troškova. Za uspeh u pronalaženju novca tražio je učešće u materijalnoj podeli i deobi, i to za milion pa naviše tri odsto, za pet miliona i naviše dva odsto, i jedan i po odsto za iznos od deset miliona pa naviše.
Jugoslovenska strana prihvatila je ove uslove posle određenih konsultacija, i potpisala.
