Сведочанства о Србима у Бугарској

[Старо Браничево]

Питање је шта је то Шоплук и које су његове границе, а зна се да су биле променљиве и да нису одређене и која су обележја шопског/шопских говора.

Тачно!

 

[Старо Браничево]

Питање је шта је то Шоплук и које су његове границе, а зна се да су биле променљиве и да нису одређене и која су обележја шопског/шопских говора.

Погледај од другог минута.

 

[Slavan]

Ако прихватимо да је већина Шоплукa данас у Бугарској, онда је, нажалост, сам појам испражњен од свог првобитног значења. У последњих 100 година Шопи у западној Бугарској је био синоним за становништво малих градова и села око Софије, али не и саме престонице... И то са помало негативним значењем. Ни Срби ни Бугари нису сачували етнокултурни значај и традицију овог становништва.
Данас се са сигурношћу може рећи да су урбанизација с једне стране и националне границе с друге, уништиле етнографски карактер Шоплукa, асимилирајући оно мало остатака са обе стране границе.
Једна, једина бака у Трну остала је аутентични изворни говорник. Нико у Бугарској не говори прави шопски, нигде. Чињеница је. Ако се неко не слаже, нека ме оповргне.

Ту има истине, тако да можемо да констатујемо да су Шопи, у суштини, постали део савремене бугарске нације. Да, становништво околине Софије, Софијског поља је шопско, а престоница увек бива кохезиони фактор становништва из различитих крајева које се ту досељвало и добија нови, градски, престонички идентитет, што је случај и са другим главним градовима. Како је то становништво сеоско, онда се у односу на (главни) град ствара условна дихотомија: грађани - сељаци (где долази и до негативног значења).

Узрока је више, осим поменутих, а етнографски шопски карактер је очуван у фолклору који се суштински разликује од свих осталих етнографских/фолклорних области Бугарске.

Претпостављам да је ово за говор тачно, мада не знам који је то прави шопски и колико су говори на западу Бугарске претрпели промена.

 

[Сребрена]

Н.Н. Дурново, руски публицист из 19.века, набраја задужбине српских владара у Бугарској, (и шире):

Манастир Бањска (краљ Милутин) , Св.Софија (краљ Милутин), Драгомански манастир ( цар Немањић), Рујански манастир (краљ Милутин), Мислотишки и Добрешевски манастир (Урош Велики), Белоградчички (Немањић), Бојановски (Немањић)

 

[Старо Браничево]

Трибалско коло из Систова (Свиштов). Коло је древна трибалска игра. Клаудије Птоломеј (100-170), је тврдио да је стари трибалски град био Осек (лат. Ulpia Oescus), који се налази на десној обали Искра, дакле и источније од границе Трибалије, како се уобичајно мисли. Милош Милијевић је тврдио, да Трибали насељавају целу Доњу Мезију (тзв. Бугарску), све до Црног мора.

 

[Старо Браничево]

Кајданов нема никакве везе са овом јефтином пропагандом коју покушаваш да продаш . Сам преводилац књиге је Бугарин (тако је сам написао на почетку књиге).
И само да погледаш лична имена људи са списка, постаје јасно да ти људи могу бити само Бугари.

Pogledajte prilog 1260171

У тој књизи на осмој страни има једна фуснота, каже високоучени Г. Петар Хаџи Беровић (сада Беров)! Ако презимена на "ић" није неко обележје које би могло да се припише ексклузивно Србима, као што тврдиш, зашто су онда Бугари добијали масовно директиве, да мењају презимена и склањају то "ић"?

 

[Boris T]

Н.Н. Дурново, руски публицист из 19.века, набраја задужбине српских владара у Бугарској, (и шире):

Манастир Бањска (краљ Милутин) , Св.Софија (краљ Милутин), Драгомански манастир ( цар Немањић), Рујански манастир (краљ Милутин), Мислотишки и Добрешевски манастир (Урош Велики), Белоградчички (Немањић), Бојановски (Немањић)

Pogledajte prilog 1296973

Добро и? Бугарину је потребно само објаснити шта значи „задужбина“ и они ће можда почети да их "поштују", колико и Милутинове мошти у Софији.
Опет кажем и наглашавам да постојање десетак манастира у данашњој Бугарској, које су подигли српски краљеви у средњем веку, не говори о српском територијалном наслеђу, већ о традиционалној симболици краљевске власти. Задужбине нису грађене за обичан народ.
Ово су у стваре гробнице краљева и њихових породица. Ове гробнице нису ништа друго него место где су се људи морали окупити да се моле за покој краљевских духова.

 

[Casual Observer]

У тој књизи на осмој страни има једна фуснота, каже високоучени Г. Петар Хаџи Беровић (сада Беров)! Ако презимена на "ић" није неко обележје које би могло да се припише ексклузивно Србима, као што тврдиш, зашто су онда Бугари добијали масовно директиве, да мењају презимена и склањају то "ић"?

Sa nekima ne vredi diskutovati.

 

[Старо Браничево]

Sa nekima ne vredi diskutovati.

Заправо Берон, он је француски ђак са Сорбоне.

 

[Casual Observer]

Заправо Берон, он је француски ђак са Сорбоне.

Mislio sam na jednog forumaša. Čovek kaže i da govori bugarski, toliko o tome.

 

[Старо Браничево]

Атанасије Петровић, учитељ из Ниша издао је 1858. године, књигу под називом "Пресад мудрости", која је штампана у Српској књажевској штампарији у Београду, на српском језику. На крају књиге наведен је списак претплатника.

Овде се можете уверити каква имена носе становници Пловдива у то време и да без проблема читају и разумеју српски језик. Чак и ученици бугарске школе у Пловдиву имају чисто српска презимена. Ученици су пореклом из Карлова, Копривиштице, Самокова, Плевне и сл. Интетресантно је што овај писац сврстава Пловдив (Филипоље) у Македонију. По мом мишљењу то је вероватно због тога што је словенски живаљ тадашњег Пловдива по језику, обичајима и свим етнолошким особинама показивао више сличности са македонским Словенима, него са Бугарима.

 

[Старо Браничево]

Mi LEOPOLD, po milosti božjoj izabrani rimski car, uvek uzvšeni, i kralj nemačke, Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije, Bugarske itd., nadvojvoda Austrije, vojvoda Burgundije, Brabanta, Štajerske, Koruške, Kranjeske, Luksemburga, i Gornje i Donje Šlezije, Virtemberga i Teke; knez Švapske, makrogrof Svetog Rimskog Carstva Burgaua, Moravske, Gornje i Donje Lužice, grof Habzburga, Tirola, Henegaua, Kiburga i Gorice; landgrof Alzasa; gospodar makrogrofovije Venda, pristaništa Naona i Salina.

Časnom, odanom i ljubeznom nam ARSENIJU ČARNOJEVIĆU, arhiepiskopu srpskom istočne vere grčkog obreda, episkopima, i svim drugim crkvenim i svetovnim staležima, kapetanima, potkapetanima, najposle celoj zajednici istog grčkog obreda i naroda srpskog po Grčkoj, Bugarskoj, Rusiji, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i ostalim priključenim mestima, i svima drugima koji ovo pismo budu čitali, videli ili slušali, Našu carsku i kraljevsku milost i svako dobro.

Ne samo iz poniznog pisma koje nam u ime vas svih podneo k Nama upućeni episkop jenopoljski Isaija Đaković, nego još jasnije iz usmenog njegovog izlaganja, najmilostivije primismo vašu poniznu zahvalnost, što smo vas iz čeljusti varvarskog turskog tiranstva oteli i pređašnjoj slobodi povratili, kao i večitu obavezanost, kojom ispovedate da ste Nam vi i vaši potomci zbog tolikog učinjenog dobra obavezni, istina po dužnosti vašoj, ali na Naše u toliko veće zadovoljstvo što priznavši Naše pravo, i sebe u krilo milosti i blagonaklonosti Naše, kao vašeg gospodara i zakonitog kralja odavajući, s pohvalnom duha krepošću izjavljujete, da vam od sada pod senkom Naše zaštite valja i živeti i mreti.

Smatrajući ne toliko ovo vaše Nama odveć milo svedočanstvo i izjavu, primamo blagonaklono vas sve skupa i pojedine u Našu carsku i kraljevsku zaštitu, koliko da se tim izvrsna ova namera u vašim duhovima utvrdi, i sinovima neprestano uliva, i u svim slučajevima stvarnim dokazima sve većma i većma ukrepi. Očinski vas dakle pozivamo da protiv najžešćeg dušmanina hrišćanskog imena i vašeg gonitelja pod Našom zaštitom i pod upravom Naših vojvoda na oružje ustanete, da odbijete nepravde, nevolje i bede, koje su vam dosad najnepravednije i najnemilostivije nanošene bivale. A da biste i vi uzajamno blagost i slast Naše vlade i gospodstva već na samom pragu osetili, vaše molbe s prirođenom Nam blagošću odobravajući, milostivo smo zaključili: Da po običaju Srbalja istočne crkve grčkoga obreda i po propisu staroga kalendara slobodno opstojati možete, i da vam kako dosada tako i unapred nikoji crkveni ili svetovni staleži nikakve dosade činiti ne mogu; i neka vam slobodno bude između sebe, sopstvenom vlašću, iz srpskog naroda i jezika postavljati sebi arhiepiskopa, koga će crkveni i svetovni stalež između sebe birati. I ovaj arhiepiskop neka ima slobodnu vlast raspolagati svima istočnim crkvama grčkog obreda, episkope posvećivati, sveštenike po manastirima raspoređivati, gde bude nužno crkve sopstvenom vlašću zidati, po varošima i selima srpske sveštenike nameštati: jednom reči, kako i dosada da bude poglavar nad crkvama grčkog obreda i nad zajednicom iste veroispovesti, i da ima vlast njima raspolagati, sopstvenom vlašću crkvenom, po povlasticama koje vam dadoše prethodnici Naši, nekadašnji bleženog sećanja kraljevi Ugarske, po svoj Grčkoj, Rasiji, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i Hercegovini, kao i u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde ih faktično ima, i ukoliko i dokle Nama svi skupa i pojedince verni i privrženi budu. Dalje crkvenim staležima, kao arhiepiskopu i episkopima, monasima i svakoga reda sveštenicima grčkoga obreda u manastirima i crkvama neka ostane vlast raspolagati, tako da niko u predrečenim manastirima, crkvama i rezidencijama vašim nikakva nasilja činiti ne može; nego od desetka, danka i kvartira da budu oslobođeni kao i pre, niti da ima iko od svetovnjaka, osim Nas, nad crkvenim staležom vlast, koga zatvoriti ili zarobiti, nego da arhiepiskop može takve od njega zavisne crkvene ljude, ako što skrive, po pravu crkvenom ili kanonskom kazniti. Prilažemo dalje i potvrđujemo da se grčkog obreda crkve, manastiri, i što k ovima spada, kao i dobra što arhiepiskopu i episkopima pripadaju, ma kakva ona bila, kao što su od prethodnika Naših priložena, posedovati mogu; a koje je crkve neprijatelj hrišćanskoga imena Turčin od vas oduzeo, i te kad se osvoje, zapovedićemo da se u vaše ruke predaju. Najposle kad arhiepiskop, ili episkopi vaši, kad nužda zahteva, manastire i crkve po varošima ili selima obilaze, ili parohe i opštinu poučavaju, nećemo trpeti da im iko, bilo od crkvenih ljudi bilo od svetovnih, nanese kakvu neprijatnost.

Mi vam čvrsto obećavamo da ćete vi ovu Našu najštedriju i najmilostiviju koncesiju svim trudom i silama zaslužiti, i vašu vernost i privrženost neprestano neoskvrnjenu čuvati, i da je nikakve bure porušiti neće. U svemu ostalom mi vam svima skupa i svakom ponaosob potvrđujemo najmilostivije Našu carsku i kraljevsku milost. Dato u Našem gradu Beču, dana 21. avgusta godine 1690, Našega kraljevanja rimskoga trideset treće, ugarskoga trideset šeste, a češkoga trideset četvrte (godine).

Прва царска привилегија цара Леополда I патријарху Арсенију III Чарнојевићу, српском клиру и народу, издата 21. августа 1690. године. Ово наводим да би сте обратили пажњу које земље цар Леополд набраја где живе Срби и где се привилегије распростиру.

 

[Casual Observer]

Река Морава

A zašto ne reka Iskr?

 

[Старо Браничево]

A zašto ne reka Iskr?

Или боље Вит.

 

[хан Ацо]

Или боље Вит.

Можда хоћеш и река Јантра?

 

[Casual Observer]

Можда хоћеш и река Јантра?

Pa kad vi crtate granice po inspiraciji zašto ne bi smo i mi?

 

[Casual Observer]

https://bnr.bg/sr/post/100189393/kremikovski-manastir-svetog-georgia-pobedonosca

Манастир Кремиковци у Софијској светој гори, посвећен Светом Георгију Победоносцу. Саграђен је на месту старијег храма који је порушен од стране Турака. Ктитори манастира су обласни господар Радивоје са породицом и митрополит Софијски Калевит. Иначе Митрополит Калевит је био из рода Бранковића и око 1500. године је успоставио Сремску епархију са седиштем у манастиру Крушедолу (објединивши притом и Београдску епархију), а за првог епископа рукоположио је Светог Максима (Јована) Бранковића, касније и Митрополита влашког.

Ове податке са сајта узмите са резервом јер су га писали Бугари, који нигде не помињу порекло ктитора манастира, него их убрајају по аутоматизму у Бугаре.

Problem sa srpskom istoriografijom je što mnoge bugarske tvrdnje uzima zdravo za gotovo: rumunska istoriografija na primer tvrdi da je srednjovekovna bugarska država bila samo Vlaška južno od Dunava. Inače to što je staroslovenski bio službeni jezik u Bugarskoj uopšte ne mora da imputira neku slovensku većinu (a posebno ne veliku) u ta vremena u Bugarskoj: u Mađarskoj je na primer do 1848. službeni bio latinski iako niko njime nije govorio kod kuće. Nailazio sam i na rasprave Rumuna i Bugara gde Rumuni konstatuju da je Bugarska postala čisto slovenska zemlja tek pošto su Rusi proterali Osmanlije.

@Q. in perpetuum hibernum da li ima bilo kakvih naznaka/procena koliki deo stanovništva srednjovekovne Bugarske je govorio slovenski a koliko vulgarnim latinskim? Kumani i oguski Turci?

 

[Casual Observer]

Историографска шизофренија је непоправљива ...ма каква слава у Јамболу!?

Isto onako kako i ti lamentiraš zbog neuspeha bugarizacije Niša i istočne Srbije. Misliš da u Jambolu ne bi mogli da nauče padeže i da pišu “e” gde je nekad bio jat?

 

[Старо Браничево]

Можда хоћеш и река Јантра?

Јантра и јесте била граница тамо негде у 9 и 10. веку. То је граница Трибала према античким писцима.

 

[Старо Браничево]

а а

Problem sa srpskom istoriografijom je što mnoge bugarske tvrdnje uzima zdravo za gotovo: rumunska istoriografija na primer tvrdi da je srednjovekovna bugarska država bila samo Vlaška južno od Dunava. Inače to što je staroslovenski bio službeni jezik u Bugarskoj uopšte ne mora da imputira neku slovensku većinu (a posebno ne veliku) u ta vremena u Bugarskoj: u Mađarskoj je na primer do 1848. službeni bio latinski iako niko njime nije govorio kod kuće. Nailazio sam i na rasprave Rumuna i Bugara gde Rumuni konstatuju da je Bugarska postala čisto slovenska zemlja tek pošto su Rusi proterali Osmanlije.

@Q. in perpetuum hibernum da li ima bilo kakvih naznaka/procena koliki deo stanovništva srednjovekovne Bugarske je govorio slovenski a koliko vulgarnim latinskim? Kumani i oguski Turci?

То је повлађивање, линија мањег отпора, незамерање. Али ту има и тога да неке крајеве морамо трајно да обришемо из наших сећања. То Друго Бугарско Царство је било далеко мање од онога што нам се представља. Сем тога оно није било никаква сила и поготову што српски владари никада нису зависили од њега. То је била једна држава која се развијала ослањајући се на Немањиће, а пружајући отпор Ромејима.

 

[Žižoč]

 

[Žižoč]

 

[Старо Браничево]

Problem je u tome što se u Srbiji kao “Śopi” percipiraju svi koji koriste govore sa reduciranim padežima iako oni to uopšte nisu - većina dijalekata jugosistočne Srbije su srpski dijalekti koji su u balkanski sprachbund stupili zbog dodira sa romanizovanim starosedeocima Balkana - baš Vlasima a ne Bugarima - prelazni dijalekti se govore na mnogo manjoj teritoriji nego što se misli.

Što čuva staru štokavsku akcentuaciju je srpski, prelazni dijalekti zvuče kao makedonski.

И имају сачуване гласовне феномене из старијег српског језика, што смо ми данас изгубили, делом еволуирањем, делом намерно политички кроз језичке реформе.

 

[Старо Браничево]

ПАРТЕНИЈЕ (Павловић)​

епископ посвећења​

(1751-1760).​

Партеније (Павловић) рођен је крајем седамнаестог века у Силистрији. Основну школу је учио у свом родном месту, реторику код Георгија Трапезунца у Букурешту, а Аристотелову филозофију код Марка Кипранина. Логику и математику слушао је код јеромонаха Методија у Сијатисту и Костуру. Своја бројна путовања, која су била скопчана и са врло великим непријатностима, описао је у аутобиографији. Замонашен је у​

манастиру Савини од архимандрита Леонтија, рукоположен у чин ђакона од епископа далматинског Стефана (Љубибратића), а у​

чин презвитера од митрополита Мојсија (Петровића). Протосинђелски чин примио је у Пећи од патријарха Арсенија (Јовановића Шакабенте), а у Будиму је 1749. постао архимандрит. Пре него што је изабран за првог викарног епископа Карловачке митрополије био је учитељ у Рисну, духовник и проповедник, свештеник при српској цркви Св. Георгија у Бечу, где је провео у затвору осамнаест месеци јер је био сумњив бечким властима у​

политичком погледу. За помоћног епископа митрополиту Павлу (Ненадовићу) хиротонисан је 14. септембра 1751. Као викарни епископ Партеније је извршио велики број рукоположења мирских и монашких лица, председавао седницама конзисторије и вршио многе епископске функције, па​

се чак бавио и дипломатијом. Тако је, на пример, известио царицу Јелисавету у Петрограду о гоњењу Срба и српске цркве у Јегри. „У писму царици Јелисавети, желећи да истакне патње нашега народа, он каже: 'Велику и неизглаголану радост имјели ветхозакони људи, егда увједали што их Јудит и Естир прекраснаја избавили от смертоноснија бједи от врагов и супостатов". Епископ Партеније се бавио и књижевним радом. Написао је тропар и кондак св. Стефану Пиперском, аутобиографију у којој има доста историјских података, описао је бекство патријарха​

Арсенија IV, превео је са грчког литургију св. апостола Јакова и у стиховима Оду у спомен другог Христовог доласка од византијског цара Лава Мудрог. Умро је 29. априла 1760. и сахрањен у Саборној цркви у Карловцима.​

 

[Casual Observer]

gde bi bila realna granica srpskog naroda u Bugarskoj...18 vek, još uvek je bilo puno sličnosti u govoru...ne mislim na Šopluk

Treba uzeti u obzir da se šopski govori nalaze istočnije od bugarskog tranzicionog dijalekta.