Сведочанства о Србима у Бугарској

[Casual Observer]

Прави бугарски у Димитровграду?!! Ахаха! А који се језик говори у Пироту?

Kad govore sa Srbima koriste piroćanski, međusobno govore svoj bugarski koji se malo više razlikuje od srpskog, mislite o tome.

 

[Сребрена]

Ostavi se svega što “znaš”.

Да се у школама наставило учење старословенског језика, свако би данас разумео све дијалекте и језике од Урала до Боденског језера, и од Белог до Средоземног мора. Данас је отуђење превелико, па се старији језички облици често доживљавају као страни и непознати.
Поводом језичких разлика српског, бугарског, "шопског", македонског .. најбоља је ова књига са јасним примерима шта је шта.

Историја бугаризма на балканском полуострву: народност и језик Македонаца​

Steva J. Radosavljević-Bdin​

https://books.google.rs/books?id=dZ...ource=gbs_atb&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false

 

[Casual Observer]

Да се у школама наставило учење старословенског језика, свако би данас разумео све дијалекте и језике од Урала до Боденског језера, и од Белог до Средоземног мора. Данас је отуђење превелико, па се старији језички облици често доживљавају као страни и непознати.
Поводом језичких разлика српског, бугарског, "шопског", македонског .. најбоља је ова књига са јасним примерима шта је шта.

Историја бугаризма на балканском полуострву: народност и језик Македонаца​

Steva J. Radosavljević-Bdin​

https://books.google.rs/books?id=dZ...ource=gbs_atb&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false

Problem je u tome što se u Srbiji kao “Śopi” percipiraju svi koji koriste govore sa reduciranim padežima iako oni to uopšte nisu - većina dijalekata jugosistočne Srbije su srpski dijalekti koji su u balkanski sprachbund stupili zbog dodira sa romanizovanim starosedeocima Balkana - baš Vlasima a ne Bugarima - prelazni dijalekti se govore na mnogo manjoj teritoriji nego što se misli.

Što čuva staru štokavsku akcentuaciju je srpski, prelazni dijalekti zvuče kao makedonski.

 

[Сребрена]

Тек после смрти Порфирогенита је почело повезивање Блгара са Мизијом, у делима ромејских аутора:

Prvi koji je uveo arhaično ime Mysoi za teritorij i državu Asparuha , bio je Leon Đakon u svom djelu Historia, u kojem je obuhvaćen o razdoblj e od 959. do 976. godine , tj. od smrti cara Konstantin a Porfirogeneta do smrti car a Ivana Cimiskog. 2 2 8
Prem a Leon u Đakonu , Ivan Cimiski j e sam o reintegrira o Myziju, tu državu Asparuh a Bizantsko m Carstvu, kojem je i pripadala. 2 2 9
Tu su njegovu pravno-političku konstataciju prihvatili bizantski autori kasnijih stoljeća, čime j e ond a postal a i povijesna tradicija u Bizantskom Carstvu, tradicija koja je identificirala antičke Mezijce s Bugarima. 2 3 0
Stog a tako treba shvatiti i stajalište N. Choniate , za kog a su Vlasi romaniziran i nasljednici antičkih Mezijaca. 2 3 1
S druge strane , iz njegovog se kazivanja jasno vidi da su Vlasi kohabitirali u istoj državi s Bugarima.
https://hrcak.srce.hr/file/157940

 

[Boris T]

Да се у школама наставило учење старословенског језика, свако би данас разумео све дијалекте и језике од Урала до Боденског језера, и од Белог до Средоземног мора. Данас је отуђење превелико, па се старији језички облици често доживљавају као страни и непознати.
Поводом језичких разлика српског, бугарског, "шопског", македонског .. најбоља је ова књига са јасним примерима шта је шта.

Историја бугаризма на балканском полуострву: народност и језик Македонаца​

Steva J. Radosavljević-Bdin​

https://books.google.rs/books?id=dZ...ource=gbs_atb&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false

Како ово штиво, које не садржи ни једну истину, може бити књига? Дошао сам до места где се тврди да су Помаци у Родопима потурчени Срби...и нисам могао да издржим. А ако томе додамо и погрешну лингвистичку анализу народних говора у Бугарској и Македонији – књига је потпуна брука.....срамота
Не чуди што са оваквим самозваним ауторима крајем 19. века – данас још убиремо плодове српско-бугарског историјског сукоба.

 

[Casual Observer]

Како ово штиво, које не садржи ни једну истину, може бити књига? Дошао сам до места где се тврди да су Помаци у Родопима потурчени Срби...и нисам могао да издржим. А ако томе додамо и погрешну лингвистичку анализу народних говора у Бугарској и Македонији – књига је потпуна брука.....срамота
Не чуди што са оваквим самозваним ауторима крајем 19. века – данас још убиремо плодове српско-бугарског историјског сукоба.

Da vidiš samo kakvih bugarskih knjiga ima. “Srbi” u Bugarskoj = Bugari zapadno od Jatove granice. Reakcija na bugarsko “etnička granica je Morava”. Sporenja i maksimalizam su krenuli od sedine XIX veka, bitno više kod z Bugara koji pre toga nisu imali iskustva sa ratovanjem sa Osmanlijama - za razliku od Srba, pa je najurivanje Turaka izgledalo potpuno izvesno, jedino je trebalo zahvatiti teritorije kako treba…
Jedino mesto gde ima Srba (izuzetno mali broj) u Bugarskoj je grad Trn - govori se stvarno prelazni dijalekt - po svim kriterijumima može i tamo i ovamo, Bugarima zvuči kao srpski, da ih i zezaju, zbog toga, a bilo je i ženidbi i udaja pre postavljanja granice.

Bugara ima više u Srbiji - cela sela koja su prebegla preko Stare Planine bežeći pred podivljalim Pazvanogluovih krdžalija - iz Vidina i okoline u istočnu Srbiju.

 

[Pravi Vlah]

Problem je u tome što se u Srbiji kao “Śopi” percipiraju svi koji koriste govore sa reduciranim padežima iako oni to uopšte nisu - većina dijalekata jugosistočne Srbije su srpski dijalekti koji su u balkanski sprachbund stupili zbog dodira sa romanizovanim starosedeocima Balkana - baš Vlasima a ne Bugarima - prelazni dijalekti se govore na mnogo manjoj teritoriji nego što se misli.

Što čuva staru štokavsku akcentuaciju je srpski, prelazni dijalekti zvuče kao makedonski.

Непознато је зашто су се редуцирање падежа и друге језичке иновације одвиле у овим језицима -- бугарском, албанском и румунском -- који спадају у три различите језикословне фамилије: словенска, албанска и романска. И латински као и словенски је изворно имао сложене падеже а није имао одрећени члан. Граматика старобалканских језика је непозната. Додуше сви остали савремени романски језици --португалски, шпански, француски и италијански-- немају падеже а имају одређени члан. Процес еволуције од синтактичке граматике у аналитичку је недевољно разјашњен.

Једино што се може закључити је да су Албанци, Бугари и Балкански Романи (Румуни) суделовали у тесном суживоту током векова.

 

[Casual Observer]

Непознато је зашто су се редуцирање падежа и друге језичке иновације одвиле у овим језицима -- бугарском, албанском и румунском -- који спадају у три различите језикословне фамилије: словенска, албанска и романска. И латински као и словенски је изворно имао сложене падеже а није имао одрећени члан. Граматика старобалканских језика је непозната. Додуше сви остали савремени романски језици --португалски, шпански, француски и италијански-- немају падеже а имају одређени члан. Процес еволуције од синтактичке граматике у аналитичку је недевољно разјашњен.

Једино што се може закључити је да су Албанци, Бугари и Балкански Романи (Румуни) суделовали у тесном суживоту током векова.

Poznato je potpuno - proveriti “Balkan sprachbund”. Hint: govornici vulgarnog latinskog su jedini zajednički imenitelj.

 

[Pravi Vlah]

Прочитај ову мастерску тезу

Steven Rapaport, Prosodic Shift and Loss of Cases in Germanic, Romance and Hellenic Languages. University of Edinburgh, Scotland 2016

https://www.researchgate.net/public...n_Germanic_Romance_and_Hellenic_Languages_2ed

У индоевропским језицима постоји природни импулс према еволуцији од синтетичких ка аналитичким граматикама.

 

[Casual Observer]

Прочитај ову мастерску тезу

Steven Rapaport, Prosodic Shift and Loss of Cases in Germanic, Romance and Hellenic Languages. University of Edinburgh, Scotland 2016

https://www.researchgate.net/public...n_Germanic_Romance_and_Hellenic_Languages_2ed

У индоевропским језицима постоји природни импулс према еволуцији од синтетичких ка аналитичким граматикама.

Postoji, ali kada jezici sa složenim gramatikama dođu u kontakt sa onim sa uprošćenim stvar se višestruko ubrza, jezik koji je već prošao taj put deluje kao katalizator.

Paleobalkanski jezici + latinski -> vulgarni latinski sa reduciranim padežnom sistemom i članom. Govornik jezika sa manje složenom gramatikom i članom usvaja jezik sa složenijom grametikom (padeži) bez učenja gramatike po pravilima -> koristi konstrukcije iz svog jezika u onom drugom, sa složenom gramatikom i dobija se uprošćavanje (+ član) kod asimilovanog jezika, dokumentovana pojava kod zamene jednog jezika drugim.

Sledeća iteracija -> susret slovenskih jezika i vulgarnog latinskog, dobija se slovenski jezik sa članom, reduciranim brojem padeža i masom latinskih reči. I tako je srpski, a i hrvatski (Krašovani) ušao u balkanski jezički savez. Nije bilo tu govornika ni grčkog ni albanskog inače bi bilo mnogo više reči za svakodnevnu upotrebu iz tih jezika u dijalektima istočne Srbije. Iz grčkog ima samo reči iz religijskog života, iz albanskog samo reč “ker” i još po neke, ali nema indicija da je tu bilo ikakvih lingvističkih kontakata sa njim.

 

[Slavan]

Nije uopšte isti jezik, ni pod razno, iako ih ostatak Srbije percipira kao “iste” zbog reduciranog psdežnog sistema. Lingvistika “na sluh” dovodi do nebuloza tipa “Šopi u Srbiji” i ludorija kakva je ideološki motivisana izjava @Emilia Marty (nije ona smislila nego peočitala u drugosrbijanskim medijima) o “asimilaciji” Šopa u Srbe.

Dopusti da neko ko je poreklom odatle i kao dete je slušao babu i dedu na tom dijalektu percipira bugarski iz Dimitrovgrada kao stran, a piroćanski (zvuči krajnje komično čak i onima koji su za razliku od mene i odrasli na jeziku istočne Srbije) kao neku vrstu srpskog, dok mi na primer bugarski iz Bosilegrada bitno manje “zvuči strano”, ali reči kao “prozorEc” umesto “prozor” su nesvarljive u srpskom. Poslušaj negde belopalanački na YT pa onda tzv “izvorjanski jezik” - selo Izvor iz okoline Zaječara, pa reci koliko si razumeo od izvorjanskog. Šopi su Bugari koji govore dijalekt okoline Sofije - nije književni bugarski, razume se s naporom ali mnoooogo teže nego belopalanački. Jedini deo Bugarske gde se govori jezik koji mi zvuči da bi nekako mogao biti srpski je Trn - sve drugo zahteva mentalno tumačenje na višem nivou, a trnski i bosilegradski (prelazni) se razumeju bez problema uz po neku nepoznatu/čudnu reč.

Ostavi se svega što “znaš”. Prihvati činjenicu da se dijalekti dva sela u istočnoj Srbiji često skoro isto međusobno razlikuju kao beogradski i zagrebački - planinski predeo, kao Slovenija. Govor Pirota tebi “zvuči isto” kao i bugarski Dimitrovgrada”, pitaj nekog otuda za mišljenje - treba mu prevodilac za nepoznate reči kao i tebi.

Svako insistiranje da “su (meni) isti” - isključivo zbog reduciranog padežnog sistema = navođenje vode na vodenicu bugarskih akademija koje tvrde da pola Srbije govori “bugarski” - kad poslušaš kako međusobno govore Bugari iz Dimitrovgrada - (profesorka bugarskog i srpskog - iz mešanog braka mi je rekla da to uopšte nije književni bugarski, u Bigarskoj nju zezaju da govori pola pola kad proba sa tim pa kaže da je čista Srpkinja iz Niša da je ne zezaju) postane jasno da je sličan, ali strani jezik u pitanju. Celokupna stvar bugarski iz Dimitrovgrada = piroćanski se svodi na to da svi redom stvarno govore i piroćanski i sa Srbima govore njime - obavezno ko nije siguran u svoj književni srpski. Međusobno tako NE razgovaraju - bitno više nam treba prevodilac kad razgovaraju međusobno. Tačka.

Antagonizam između Srba jugoistočne Srbije i lokalnih Bugara je nenormalno veliki zbog raznih bugarizacija sa opštim klanjima za vreme WW1 i WW2 oni se ustežu da sa Srbima govore drugačije od samih Srba iz komšiluka - ko hoće da ga psuju kao Bugarina?

Ako i dalje hoćeš da veruješ u to što “znaš” idi pravi Jožobrozovu “Veliku Jugoslaviju”, trebaće nešto između piroćanskog i dimitrovgradskom bugarskog da bi svi osim Slovenije mogli nekako da ga razumeju bez prevodilaca.

Читао сам делове једног путописа од пре више од два века Вилијама Макмајкла "Путовање од Москве до Константинопоља" и ево шта пише:

Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељеној на две области, Србију и Бугарску, колективно се зову Срби и говоре словенским језиком; прави Бугари су били татарски народ, који је дошао у петом веку с обала Волге и који је постепено усвојивши словенски говор од нових земљака Срба, задржао само неколицину речи из њиховог изворног језика.

Ако говоримо о неком идентитету треба сагледати специфичности истог и не може се све свести на сагледавање из данашње перспективе (науке) и стварања идентиета одређених етничких група и народа (нација). Ми данас можемо на основу осећаја и/или изјашњавања да констатујемо ствари. Сем тога, између Србије и Бугарске постоји разлика у томе што у Бугарској не постоје националне мањине као такве, као што је случај у Србији, те самим тим тамо званично нема Срба (осим оних који су се доселили, држављани су Србије). Да Србија следи исту политичку традицију и у Србији не би било Бугара.

У пограничним областима долази до мешања становништва, а сем тога садашње границе нису и некадашње. Одређене области су некада биле у једном државно-правном систему, данас су у другом (или у више њих). Делови народа или етничких група бивају одвојени од матичног народа и стицајем околности развијају се под датим околностима.

Могу се наводити извори у којима се пише о становницима подручја и они ће се разликовати. По природи ствари, ту ће увек бити компетитивности. Логично је да ће Бугари држати једну, а Срби другу страну, барем већина. Треба читати и шта су писали неки странци (који су неутрални). Нпр. Срби могу истаћи како се јатова граница налази у Бугарској и да је западно од ње екавски говор, док већина Бугарске говори јакавски, а Бугари могу навести како, рецимо, у пограничним говорима у Србији има мање падежа него у другим српским крајевима. То само по себи није довољно и може бити само површ(и)н(ск)а чињеница.

Када се говори о сродним народима, онда је то сложеније питање, нарочито кад се одређује где почиње/се завршава један, а где други народ. Пошто су и Срби и Бугари Словени, а у датом случају постоје Шопи који се налазе између (као етнографска, културолошка, географска... група) онда стицај околности одређује припадност једном или другом народу.

 

[Pravi Vlah]

Postoji, ali kada jezici sa složenim gramatikama dođu u kontakt sa onim sa uprošćenim stvar se višestruko ubrza, jezik koji je već prošao taj put deluje kao katalizator.

Paleobalkanski jezici + latinski -> vulgarni latinski sa reduciranim padežnom sistemom i članom. Govornik jezika sa manje složenom gramatikom i članom usvaja jezik sa složenijom grametikom (padeži) bez učenja gramatike po pravilima -> koristi konstrukcije iz svog jezika u onom drugom, sa složenom gramatikom i dobija se uprošćavanje (+ član) kod asimilovanog jezika, dokumentovana pojava kod zamene jednog jezika drugim.

Sledeća iteracija -> susret slovenskih jezika i vulgarnog latinskog, dobija se slovenski jezik sa članom, reduciranim brojem padeža i masom latinskih reči. I tako je srpski, a i hrvatski (Krašovani) ušao u balkanski jezički savez. Nije bilo tu govornika ni grčkog ni albanskog inače bi bilo mnogo više reči za svakodnevnu upotrebu iz tih jezika u dijalektima istočne Srbije. Iz grčkog ima samo reči iz religijskog života, iz albanskog samo reč “ker” i još po neke, ali nema indicija da je tu bilo ikakvih lingvističkih kontakata sa njim.

Чекај мало. Вулгарни -- тачније преведено народни -- латински није настао кад се класични латински сусретнуо са неким староделачким језиком, било пунским, иберским, грчким, келтским, германским, или палеобалканским. Класични латински и народни латински су били два слична облика једног језика који се говорио у Италији још пре велике експанзије у првом веку пре наше ере. Еволуција језика је природна, сви језици се временом мењају а класични записани латински се више не мења јер ни један народ га не говори као свој матерњи.

Велики и изгледа непремостиви проблем у разгонетању BalkanSprachbunda је језик староседелаца. Једноставно не познајемо тај језички супстрат. Главни чланови BalkanSprachbunda -- Албанци, Румуни и Бугари -- сматрају да у већој или мањој мери потичу од Старобалканаца. А и Срби по генетици су половином староседелачког порекла. И српски језик је делом у BalkanSprachbundu: користи субјонктив уместо инфинитива (желим да идем уместо желим ићи).

С друге стране и Готи су овде били неколико векова, да не спомињам Византијско царство са својим стално мењајућим грчким језиком.

Према томе, разне хипотезе се могу постављати о BalkanSprachbundu али без коначне теорије.

 

[Slavan]

Непознато је зашто су се редуцирање падежа и друге језичке иновације одвиле у овим језицима -- бугарском, албанском и румунском -- који спадају у три различите језикословне фамилије: словенска, албанска и романска. И латински као и словенски је изворно имао сложене падеже а није имао одрећени члан. Граматика старобалканских језика је непозната. Додуше сви остали савремени романски језици --португалски, шпански, француски и италијански-- немају падеже а имају одређени члан. Процес еволуције од синтактичке граматике у аналитичку је недевољно разјашњен.

Једино што се може закључити је да су Албанци, Бугари и Балкански Романи (Румуни) суделовали у тесном суживоту током векова.

Poznato je potpuno - proveriti “Balkan sprachbund”. Hint: govornici vulgarnog latinskog su jedini zajednički imenitelj.

Не знам зашто у овој причи некако изостане грчки. Грчки има 4 падежа, нема инфинитив (видети бугарски, румунски у поређењу са словенским и романским језицима; употреба, промена глагола), има члан (одређени и неодређени)... и балкански је језик, наравно.

 

[Boris T]

Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељеној на две области, Србију и Бугарску, колективно се зову Срби и говоре словенским језиком; прави Бугари су били татарски народ, који је дошао у петом веку с обала Волге и који је постепено усвојивши словенски говор од нових земљака Срба, задржао само неколицину речи из њиховог изворног језика.

Овај путопис ваљда одражава веома опште гледиште (не научно, већ популарно), које никако не представља статус кво у то време. Извори које смо овде већ прегледали у темама, као што су патријарх Бркић из 1771. и Јеротеј Рачанин из 1704/5. године, у потпуности побијају документарну вредност овог исказа. Оба аутора јасно помињу Бугаре у Румелији, a Рачанин чак описује Велес као бугарски град.

 

[Старо Браничево]

Читао сам делове једног путописа од пре више од два века Вилијама Макмајкла "Путовање од Москве до Константинопоља" и ево шта пише:
Pogledajte prilog 1291936Pogledajte prilog 1291937
Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељеној на две области, Србију и Бугарску, колективно се зову Срби и говоре словенским језиком; прави Бугари су били татарски народ, који је дошао у петом веку с обала Волге и који је постепено усвојивши словенски говор од нових земљака Срба, задржао само неколицину речи из њиховог изворног језика.

Ако говоримо о неком идентитету треба сагледати специфичности истог и не може се све свести на сагледавање из данашње перспективе (науке) и стварања идентиета одређених етничких група и народа (нација). Ми данас можемо на основу осећаја и/или изјашњавања да констатујемо ствари. Сем тога, између Србије и Бугарске постоји разлика у томе што у Бугарској не постоје националне мањине као такве, као што је случај у Србији, те самим тим тамо званично нема Срба (осим оних који су се доселили, држављани су Србије). Да Србија следи исту политичку традицију и у Србији не би било Бугара.

У пограничним областима долази до мешања становништва, а сем тога садашње границе нису и некадашње. Одређене области су некада биле у једном државно-правном систему, данас су у другом (или у више њих). Делови народа или етничких група бивају одвојени од матичног народа и стицајем околности развијају се под датим околностима.

Могу се наводити извори у којима се пише о становницима подручја и они ће се разликовати. По природи ствари, ту ће увек бити компетитивности. Логично је да ће Бугари држати једну, а Срби другу страну, барем већина. Треба читати и шта су писали неки странци (који су неутрални). Нпр. Срби могу истаћи како се јатова граница налази у Бугарској и да је западно од ње екавски говор, док већина Бугарске говори јакавски, а Бугари могу навести како, рецимо, у пограничним говорима у Србији има мање падежа него у другим српским крајевима. То само по себи није довољно и може бити само површ(и)н(ск)а чињеница.

Када се говори о сродним народима, онда је то сложеније питање, нарочито кад се одређује где почиње/се завршава један, а где други народ. Пошто су и Срби и Бугари Словени, а у датом случају постоје Шопи који се налазе између (као етнографска, културолошка, географска... група) онда стицај околности одређује припадност једном или другом народу.

То се научно посматрано зову "прелазни варијатети". Шоплук рецимо у неку руку можемо посматрати као Загорје у Хрватској. И они говори у подручју Крапине, Копривнице и сл. су прелази између Хрватског и Словеначког етноса, чак штавише постоје одређени словеначки историчари (и не само они), који тврде и износе доказе да су загорски кајкавци изворно Словенци, као и становници Истре, а да је део Словенаца претворен у Хрвате, цртањем АВНОЈ-евских граница после 1945. године. Јернеј Копитар је рецимо кајкавски говор сматрао делом словеначког (виндског) језика.

Међутим, да ли шопски говори спадају у бугарски или српски језик, треба посматрати одређена својства (фонетика, морфологија, синтакса), основни језик се мора поставити као својеврсна "унија скупова", свих његових потенцијалних дилајелата, а не сме дијалекат испољавати неке карактерисктике која га у битном одвајају од његовог назови изворног језика. То би се управо могло рећи за шопске говоре у односу на бугарски језик данашњи званични.

 

[Старо Браничево]

У погледу српског етничког простора на подручју данашње Бугарске, нема дилеме да су се Срби простирали на оним територијама где је 200 година била канонска јурисдикција Пећке патријаршије. Што се тиче остатка Бугарске ту је тамни вилајет и ту немамо валидних историјских потврда о карактеру тог народа (сагледавајући свеукупно), мада трагови Срба постоје и постоје сведочанства појединих путописаца и дипломата. Суштина је да је српско име свакако старије од бугарског на балканским просторима и да је бугарско име увек било више државно име, него одраз народносног осећања. Народ данашње Бугарске је чувао предања о српским владарима из најранијих времена, као и о јунацима који су слављени широм Балкана, као што је предање о Сењанину Иви, Јанковић Стојану, који долазе са простора Далмације, војводи Момчилу, Марку Краљевићу и Мрњавчевићима или рецимо мајстор Манолу, митском градитељу цркава и манастира. Овде можемо повући аналогију са данашњим Хрватима, па констатовати да слично као што је током целог 16. 17. 18. и 19. века католичко становништво Далмације и Херцеговине чувало предања о Немањићима, Марку Краљевићу, Светом Сави, а нису знали ни за какве хрватске владаре (Трпимира, Мунцимира, Петра Крешимира IV).

 

[Старо Браничево]

https://bg.wikipedia.org/wiki/Маноле

 

[Boris T]

У погледу српског етничког простора на подручју данашње Бугарске, нема дилеме да су се Срби простирали на оним територијама где је 200 година била канонска јурисдикција Пећке патријаршије. Што се тиче остатка Бугарске ту је тамни вилајет и ту немамо валидних историјских потврда о карактеру тог народа (сагледавајући свеукупно), мада трагови Срба постоје и постоје сведочанства појединих путописаца и дипломата. Суштина је да је српско име свакако старије од бугарског на балканским просторима и да је бугарско име увек било више државно име, него одраз народносног осећања. Народ данашње Бугарске је чувао предања о српским владарима из најранијих времена, као и о јунацима који су слављени широм Балкана, као што је предање о Сењанину Иви, Јанковић Стојану, који долазе са простора Далмације, војводи Момчилу, Марку Краљевићу и Мрњавчевићима или рецимо мајстор Манолу, митском градитељу цркава и манастира. Овде можемо повући аналогију са данашњим Хрватима, па констатовати да слично као што је током целог 16. 17. 18. и 19. века католичко становништво Далмације и Херцеговине чувало предања о Немањићима, Марку Краљевићу, Светом Сави, а нису знали ни за какве хрватске владаре (Трпимира, Мунцимира, Петра Крешимира IV).

Јоан Музика је 1510. написао следеће:

http://www.albanianhistory.net/1515_Musachi/index.html

 

[Старо Браничево]

Јоан Музика је 1510. написао следеће:

Pogledajte prilog 1292302
http://www.albanianhistory.net/1515_Musachi/index.html

И ово је теби доказ да је Краљевић Марко Бугарин?!

 

[Boris T]

И ово је теби доказ да је Краљевић Марко Бугарин?!

Никада нисам тврдио да је Бугарин. Ја само наводим извор који је удаљен неких 100 година од догађаја и који каже да су и Вукашин и Марко били краљеви Бугарске. Ни Самуил па ни Joван Асен II нису били етнички Бугари, али обојица били бугарски краљеви.

 

[Старо Браничево]

Никада нисам тврдио да је Бугарин. Ја само наводим извор који је удаљен неких 100 година од догађаја и који каже да су и Вукашин и Марко били краљеви Бугарске. Ни Самуил па ни Joван Асен II нису били етнички Бугари, али обојица били бугарски краљеви.

Они јесу, али Марко баш и није!

 

[Boris T]

Они јесу, али Марко баш и није!

Па не знам – поставио сам овај аутентични извор са почетка 16. века да ти покажем да постоји више од једне перспективе. Али ти и даље тврдиш да то није могуће када чак и извори из тог времена говоре о таквој могућности.
На исти начин као што ти и многи овде на форуму тврдите да је Егзархија била руско оруђе за Велику Бугарску, која је асимиловала словенско становништво Македоније и Тракије.
Међутим, као што сам већ поменуо у суседној теми - испоставило се да није баш тако. Једноставно, треба читати обимнију литературу и критички се осврнути на само питање.

 

[Старо Браничево]

Па не знам – поставио сам овај аутентични извор са почетка 16. века да ти покажем да постоји више од једне перспективе. Али ти и даље тврдиш да то није могуће када чак и извори из тог времена говоре о таквој могућности.
На исти начин као што ти и многи овде на форуму тврдите да је Егзархија била руско оруђе за Велику Бугарску, која је асимиловала словенско становништво Македоније и Тракије.
Међутим, као што сам већ поменуо у суседној теми - испоставило се да није баш тако. Једноставно, треба читати обимнију литературу и критички се осврнути на само питање.

'Постави ме Христос господином земљи Србској и Грком и Западним Странам 'и по се дни веселешту ми, се вземљи краљевства ми, с превазљубљеном краљевства ми краљицом Кира Јеленом и с превозљубљени ми синови краљсвства ми Марком и Андрјејашом;"

Вукашинова титулација.

 

[Slavan]

То се научно посматрано зову "прелазни варијатети". Шоплук рецимо у неку руку можемо посматрати као Загорје у Хрватској. И они говори у подручју Крапине, Копривнице и сл. су прелази између Хрватског и Словеначког етноса, чак штавише постоје одређени словеначки историчари (и не само они), који тврде и износе доказе да су загорски кајкавци изворно Словенци, као и становници Истре, а да је део Словенаца претворен у Хрвате, цртањем АВНОЈ-евских граница после 1945. године. Јернеј Копитар је рецимо кајкавски говор сматрао делом словеначког (виндског) језика.

Међутим, да ли шопски говори спадају у бугарски или српски језик, треба посматрати одређена својства (фонетика, морфологија, синтакса), основни језик се мора поставити као својеврсна "унија скупова", свих његових потенцијалних дилајелата, а не сме дијалекат испољавати неке карактерисктике која га у битном одвајају од његовог назови изворног језика. То би се управо могло рећи за шопске говоре у односу на бугарски језик данашњи званични.

Питање је шта је то Шоплук и које су његове границе, а зна се да су биле променљиве и да нису одређене и која су обележја шопског/шопских говора.

 

[Boris T]

Питање је шта је то Шоплук и које су његове границе, а зна се да су биле променљиве и да нису одређене и која су обележја шопског/шопских говора.

Ако прихватимо да је већина Шоплукa данас у Бугарској, онда је, нажалост, сам појам испражњен од свог првобитног значења. У последњих 100 година Шопи у западној Бугарској је био синоним за становништво малих градова и села око Софије, али не и саме престонице... И то са помало негативним значењем. Ни Срби ни Бугари нису сачували етнокултурни значај и традицију овог становништва.
Данас се са сигурношћу може рећи да су урбанизација с једне стране и националне границе с друге, уништиле етнографски карактер Шоплукa, асимилирајући оно мало остатака са обе стране границе.
Једна, једина бака у Трну остала је аутентични изворни говорник. Нико у Бугарској не говори прави шопски, нигде. Чињеница је. Ако се неко не слаже, нека ме оповргне.