Сведочанства о Србима у Бугарској

Poruka
7.996
На разним темама имамо податке или ситнице везане за бивствовање Срба на терену који је припао одлукама Берлинског конгреса новоствореној кнежевини Бугарској 1878.г.

Зато покрећем посебну тему да можемо да саберемо на једном месту записане податке о њиховом постојању.
Ја ћу да почнем цитатима који растужују и опомињу, јер шта се дешавало Србима између Трна ,Самокова и Софије на прелому 19. у 20. век по распаду Отоманског царства, десило се и заборављеним Србима у енклавама бивших република и покрајине распаднуте СФРЈ,, на прелому 20.у 21.век.
А кажу да је историја учитељица живота, наравно ако се почињене грешке не понављају изнова и изнова.

pismo_5.png


pismp_7.png


pisov8.png


ово је део одломка из књиге Спиридона Гопчевића "Стара Србија и Македонија" (1890), пренет са
http://srbiubugarskoj.blogspot.rs/2015/07/blog-post_88.html
 
Poslednja izmena:
Interesantno ja sam se pre neku godinu dopisivao na you-tube sa jednim bugarinom koji je tada tamo vazio za velikobugarskog nacionalistu inace rodom iz Trna u Bugarskoj, pa polako mic po mic ja saznam od njega da mu je baba slavila svetog Nikolu,da je taj obicaj kod njih izumro da niko vise neslavi,nije mogao da se nacudi kada sam mu objasnio da mi Srbi i dalje masovno slavimo slavu i da je kod nas posebno u seoskim sredinama, odakle sam i Ja i dalje teska sramota neslaviti svoga Svetca zastitnika-krsnu slavu, mislim da taj Bojko Bugarin potice od tih Srba u Bugarskoj koji su sad odnosno od egzarhije 1870 god pobugaraseni i od njih nema vecih Bugarskih sovinista,one gluposti Bugarska do Jagodine i tako to.
 
Симбиозом Бугара и Словена створена је данашња бугарска нација, уз додатак осталих народа који су се затекли на том простору. Колики је утицај бугарског језика на Словене или су само дали име Бугара, да ли су већина данашњих Бугара ипак најближи Србима?
 
На разним темама имамо податке или ситнице везане за бивствовање Срба на терену који је припао одлукама Берлинског конгреса новоствореној кнежевини Бугарској 1878.г.
... шта се дешавало Србима

Да ли заиста верујете да у Бугарскоj имало више од 500 Срба? :think:
Толико има и данас.

ово је део одломка из књиге Спиридона Гопчевића "Стара Србија и Македонија" (1890), пренет са
http://srbiubugarskoj.blogspot.rs/2015/07/blog-post_88.html

027674377.jpg


:hahaha: :hahaha:

Таj човек Гопчевић поjма нема шта je бугарски jeзик и ко су Бугари! ;)

Да ли исто и jа могу да кажу да су Бугари ове шта кажу "анђелски" и Срби, ове шта кажу "анђеоски"? :mrgreen:

Па ниje тако "знаja" и "знам" на бугарском je подједнако тачно:
http://kaksepishe.com/znam-znaya/
 
Poslednja izmena:
Аранђел Станојевић Трнски (1830-1886)

-ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НИША-

У борби за ослобођење Србије од петвековног ропства под Турцима, истакли су се многи српски патриоти који су дали значајан допринос овој борби. Један од њих је свакако и Аранђел Станојевић Трнски. Као угледан грађанин Трна и Знепоља који одлуком Берлинског конгреса од јуна 1878. године нису ушли у састав Србије, он се пресељава у Пирот. Читав свој живот посветио је борби за унапређење пиротског краја и побољшање услова живота Срба у њему. Образован, утицајан, одржавао је блиске везе са најпознатијим личностима српског политичког и културног света. Његов живот и рад обележили су једну епоху у историји пиротског краја. Ова биографија[1] коју је написао његов син, познати српски политички радник и дипломата прве половине XX века, Фотије А. Станојевић, представља право сведочанство о томе.

''Из књига, из изјава најмеродавнијих фактора, из званичних докумената, из новина и из часописа, као и од људи, Аранђелових сaвременика, зна се и утврђен је значај и велика политичка и национална појава, Аранђела Станојевића–Трнског, народног великана. Зна се, такође, да је он и као човек био велика и светла фигура, благородан, племенит човек, добротвор сиротиње. Рођен је у селу Клисури, недалеко од града Трна, од оца Станоја и мајке Станике. Над самом клисуром, између реке Јерме на једном пропланку, 1830. године, 15. септембра Аранђел је угледао свет у дому својих предака: Николе, Стевана, Гиге, Хајдук Апостола, побратима Хајдук Вељка Петровића и оца Станоја. Родио се у том дому поред једног студеног кладенца, поред кога цвета једна јабука, која се путем својих младица, филдана, подмлађивала, одржавала и рађала у току од 120 година, а можда и данас, рађа, јединствено дивне, слатке јабуке.

А, ту, поред кладенца и поменуте благородне воћке, виде се и данас остатци дома у коме се родио: Аранђел, његове сестре: Велика и Драгуна, и, браћа: Никола, Златко и Милан. Шездесетих година 19. века, настало је
Ново Доба, нов рад, нова, тешка национална борба. Међутим, Златко је пострадао; срушила га свирепа судбина. За четири дана умиру му четири млада сина, четири дивна крина. Немогући да се одваја од гробова своје деце, које је покосила дифтерија, и, он, сам, трагично свршава. А, Аранђел, Никола и Милан, силазе из Клисуре у Трн, да би били што ближе центру, одакле се водили народни послови у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века, а где је Аранђел, деценијама био Председатељ Знепоља и Трна. Уз помоћ своје браће и других националних људи, Аранђел се свом својом душом, ретком памећу посвећује народним бригама. Он постаје велики ауторитет, народни љубимац, народни вођ, херој, војвода.

Као човек био је обдарен челичним здрављем, леп, отмен господин, беле масти, са црном косом, брижљиво очешљан с леве на десну страну главе, на два дела очешљану. Он носи кратке, црне бркове. Са својим држањем и својим радом, улевао је код сваког, највећи респект. А, за време свог народног рада на терену, у народу, за време устаничких операција и за време вођења ослободилачког рата, он је увек носио своје бело, као снег бело, Знепољско одело, са широким црвеним појасом, са астраганском шубаром на глави, са чизмицама од јухта на ногама,са мартинком о рамену а о бедрима носио је сабљу, поклон кнеза Михајла. Ишао је на хату, своме Арапу. Висок, не претерано, не мршав, не гојазан, прав, он је отмена фигура, која је сваком импоновала. Чист, у свему чист, увек обријан.

А, као имућан човек, он се успешно креће и ради за опште добро и за народну, српску срећу. У Пироту, Нишу, и у Београду, у салонском оделу, са полуцилиндером на себи, а у свечаним приликама, и са цилиндером на глави, са рукавицама на рукама, он је увек ишао достојанствено, неусиљено, одмерено, увек љубазно отпоздрављао пролазнике, који су му се с поштовањем клањали и скидали своје капе пред њим. Кад пролази пиротском чаршијом, грађани, дућанџије, устају на ноге. Био је благородан, племенит човек. Чинио је само добра, никада, никоме зла. Сиротињу је помагао и капом и шаком. А, о празницима, о Божићу, Ускрсу, и о нашој слави, светом Арханђелу Михајилу, ниједна сиромашна, пиротска породица, није остајала без мрса, без хлеба, без печенице, сирочад, сиромашна деца, без одела, без обуће. Није само једна сиромашна породица у Пироту била, о којој се Аранђел у целости није старао и бринуо, сиромашну децу школовао.

Волео је музику и песму, а понекад, у највећем, породичном интимитету, пред својом породицом, отпевао је своју омиљену, Клисурско-Знепољску песму: ''Пошла Румена рано на воду, по месечини, по хладовини, лице да мије, грло да хлади, хај! Леле, леле, по месечини, по хладовини, лице да мије, грло да хлади, по месечини, по хладовини.''

trnski_1.png


trnski_2.png
 
Poslednja izmena:
Представници виших сила, вршњаци Аранђела Трнског, сви из Русије
trnski_3.png


Гроф Игњатијев,Никола́й Па́влович Игна́тьев , идејни творац санстефанске Бугарске
220px-N.P.Ignatiev_by_Kustodiev.jpg



Княз Владимир Черкаски - строител на Нова България
267px-Cherkasskiy_V_A.jpg

Гроф Владимир Александрович Черкаски, княз Черка́сский , први руски комесар у ослобођеној од Турака Бугарској..Произхожда от старинен княжески род, водещ началото си от кабардинския владетел Инал, потомък на египетския султан

trnski4.png


Петр Андреевич Шувалов, руски Енглез, са искуством у жандармеријским пословима
shuvalov.jpg


trnski_5.png

trnski_6.png

trnski_7.png

https://books.google.rs/books?id=cs...=sr&source=gbs_toc_r&cad=3#v=onepage&q&f=true

Дондуков Корсаков, Княз Александър Дондуков, данас је име главног булевара у Софији.А у Разграду је проглашен постхумно почасним грађанином 2003.г.
Изабран је био да ,као царски генерал, после смрти Черкаског, изгради нову државу Бугарску.
Dondukov-KorsakovA.M.jpg


Пётр Влади́мирович Ала́бин, в България Алабѝн..руски генерал, почасни грађанин Софије
Alabin_PV.jpg

Покушао је да Аранђела Трнског самовољно преда бугарском суду, али је одустао кад му је тражено написмено.

Списак руских генерала и официра коју су правили нову државу
https://edinzavet.wordpress.com/pridvorni/vru/
 
Део архивске грађе везан за трнске Србе


Прилог бр.79
Представници трнске нахијe цару Александру:
Молба да Русија не дозволи да Трн са нахијом уђе у састав Бугарске
Т е л е г р а м № 15
Трн, 14. маја 1879.

Његовом Императорском Величанству Цару свију Руса Александру II
преко г. Персијана Београд.

Србски народ нахије Трнске у најдубљој покорности на иљаде скупљен данас око чланова Међународне Комисије у Знепољу моли Ваше Царско Величанство да издате Високи и милостиви налог Заступнику Руском члану Комисије Међународне да не повлачи границу између наше нахије и Бугарске по Берлинском уговору, јер ми као Срби нећемо да будемо Бугари.

Наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи понајвише међу нама живише. Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји. Гусле и Славе Крсних имена уздржале су у нама непрекидно свежу и будну Српску свест кроз наше дуго петстолетно робовање.

Кад је наша храбра Српска војска као сајузник славне и храбре Руске војске нас петостољетног ропства ослободила; и мајки Србији повратила најпре похитасмо Богу се помолити за Ваше Царско Величанство као ослободиоца и виновника и нашег Србског ослобођења и наше суплемене браће Бугари (!).

Кад би сад ми подпали под Бугарску Кнежевину, ми би изгубили и своје име Србско и своју Србску Народност коју смо под Турцима кроз петстољетног (!) робовања очували. Што нас Турци Бугарима зваше и што смо морали име Србско под Бугарским именом крити док смо робови турски били, као и што смо и Грцима од Турака називани, то данас у здравље Вашег Императорског Величаества нити морамо нити хоћемо.
Кад се је Берлински Уговор исправити морао у Румелији и на другом месту, то и част и слава Великодушног Вашег Царског Величанства ослободиоца Балканских Славена, као и корист и узајамност Славенства и света Циљ Вашим Императорским Величанством подузетога рата на Балкану неопходно захтевају да се Србцки народ Нахије Трнске неодваја од Србске Кнежевине и нелишава Отачества.

Тако Вашем Императорском Величанству Бог и Господ у свему помагао за Благо Вашег Царског Дома, Руском Народу, свега Словенства и човечанства, недајте да Србеки народ Нахије Трнске раздваја се од Србије и подпадне под Бугароку, која може срећна и јака бити и без Србских земаља.
Вашег Императорског Величанства Представници Србског Народа Нахије Трнске, Прота Јован Поповић. Глигорије Васиљевнћ, Михаил Раденковић, Општина Трнска, председник Општине Топча и т.д. са подписима свију обштина.

Архив ИИ. Инв. бр. 23/147, Сигн. ХХШ/2. — Оригинал.

Прилог 73
Сељаци радомирске нахије цару Александру: Молба за прикључење Србији
Трн, 26. фебруара 1879.
Телеграм № 48 Дневника
Његовом Величанству Цару свију Руса Александру, преко Руског Конзула
Београд

Ми смо Стари Срби, чули смо да остајемо под нашу браћу Бугаре.
Молимо Његово Царско Величанство да нас од наше браће Срба неодваја.
У име сељана Банишора, Рџавце, Становца, Горња Секирна и Дољна Секирна нахије Радомирске
слуге покорне
Златко Колић, Диман Колић, Пејча Миленковић и т.д. са 22 подписа.
Архив ИИ. Инв. бр. 23/132, Сигн. ХХШ/1. — Оригинал.


12027704_909193295830370_8360506729280088194_n.jpg


На основу укупно 101 (сто и једног) прилога из ове историјске монографије
books

https://books.google.rs/books?hl=sr&id=g3JMAQAAIAAJ&q=не+могу+преболети#search_anchor

Располажемо и са сведочанствима да су они који су се у време српске управе 1877-1879 г. определили као Срби и остали у Брезничком нако 1879. године у време Српско-бугарске војне били интернирани од бугарских власти у Плевенско и Орхање.
(Нађа Манолова-Николова, Средња Западна Бугарска 1877-1879. г. Прелазак између две епохе у трнско-брезничком крају, Родина, 1997. књ. III-IV, стр. 169.)
 
Трнски манастир

црква Св. Архангела Михаила- Трнски манастир

налази се 2 километра северно од града Трна, на улазу у клисуру реке Јерме (Трнско ждрело). црква је изграђена у 14. веку, и задужбина је неког од Дејановића Драгаша. по свом типу слична је светогорским храмовима тог времена; са Св. Јованом Богословом (Погановски манастир) и Св. Николом Мрачким (Пештерски манастир) чини јединствену стилску целину. у време комунистичке власти манастир је запустео и доспео у врло лоше стање. проглашен је за споменик културе, па се припрема његова темељна рестаурација. манастир је у 14. веку имао око 70 калуђера, а сматра се да је и будући српски патријарх Јефрем неко време овде провео као монах.

6803cd7af335d86fa939f738a715b6a1.jpg


2bfd726e751b05eafed71c6b4a9f617e.jpg


3d6cc949e3e22c771125b18795432891.jpg


ed0809f0c03572f4e61df733e8b2f5ff.jpg

http://svetimesta.com/Манастири/Трънски манастир-Св. Архангел Михаил



О СОКОЛОВИЋИМА ИЗ ТРНА
После смрти Мехмед-паше и патријарха Макарија, изложени дивљем гоњењу Турака и потурчењака, да би остали у хришћанској вери и одржали се, напустили Босну, лутали по Србији и нашли уточиште у планинама Крајишта, у старом српском Знепољу где су се одржали до данашњих дана. Из овог рода је био чувени Сима Соколовић (код Бугара Сима Соколов), који је провео младост у Београду, где се школовао и радио. Сима је био почасни поручник српске војске у периоду од 1877-1878г и вођа знепољских устаника против Турака 1877/1878г. Са групом добровољаца из Клисуре, учествовао је у бици за ослобођење Врања. По ослобођењу Подујева од Турака 1878г био је први срески начелник у овом месту.
Када је део Знепоља са градом Трном, који је од Турака ослободила српска војска, на захтев Руса, а по одлуци Берлинског конгреса припао Бугарској, Сима је своја два рођена брата Тончу и Стаменка довео у Пусту Реку и населио их у Лапотинцу, а сам остао у родном крају „да дели судбину свога народа“, како је сам говорио.
О Сими Соколову је информативни билтен „Бугарска у изградњи“, који издаје Бугарска амбасада у Београду, у броју 3 од 1970г донео леп чланак под насловом Соко, цитирајући у поднаслову (као мото) забелешку Константина Јиричека о овом претку наших Соколовића.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ma novu Bugarsku naciju su u XIX Veku komponovali Rusi, slicno kao tzv. Makedonsku sto su izmislili komunisti,Rusi su to uradili jel su mislili da ce Bugari biti njihova vazalna drzava pa tako Spojise Kruma, Omurtaga i Sofijski kraj,i omogucise bugarizaciju svih Srba u Trnskom, Velbuzdskom i Radomirskom kraju zbog svojih interesa izlaska na Egejsko more, Solun i Carigrad sa moreuzima.
 
Војвода Радослав , Србин из околине Ћустендила, 15.век

.У области Ћустендила (Велбужда) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.)..
У монографији Велбужда и околине (бугарског аутора Јордана Иванова Ћустендил[/I , Софија, 1906.г. ) Црква Св.Спаса- задужбина Ст. Дечанског илустрована је овако:

spasovskacrkvakodvelbuz.png
ob_kiustendil.jpg


Шафарик бележи да је црква, као симбол српске победе, срушена од Бугара у Првом св. рату ( Šаfarik, Раmatky, 61 .... Като символ на сръбската победа, църквата е разрушена от българската армия)

... у време турског ропства црква је доста страдала, а Бугари су је 1913. потпуно срушили (јасно је и зашто)... њени остаци се данас виде на једном узвишењу (које се по цркви прозвало Спасовица) у селу Николичевци, северно од Велбужда
на месту где се српска војска утаборила пред битку краљ Стефан Дечански је касније подигао цркву Св. Спаса (Вазнесења Господњег). у време турског ропства црква је доста страдала, а Бугари су је 1913. потпуно срушили (јасно је и зашто). њени остаци се данас виде на једном узвишењу (које се по цркви прозвало Спасовица) у селу Николичевци, северно од Велбужда. то већ прилично јасно указује где се битка одиграла.

s640x480


s640x480


s640x480


http://medchurches.livejournal.com/7928.html

Данас се око разрушене цркве окупља народ једном годишње, на Спасовдан- описује бугарски линк- к црквено звоно је пренето у Велбужд/Ћустендил на кулу са сатом, ана том звону налази натпис из 1429.године.
http://medchurches.livejournal.com/7928.html


Наши извори помињу то звоно из 1429. као данас најстарије сачувано српско звоно са натписом на српском језику, али му је много тешко ући у траг.
Судбине српских средњевековних звона жалосне су- Турцима је сметала звоњава која се чула и на дан хода, а Аустроугари су топили наша звона и од њих изливали топове.

По натпису на самом звону, поставио га је Србин - Војвода Радослав 1429. у Николичевском селу, на звоник задужбинске цркве Стефана Дечанског из 1330.г.

ПУТЕШЕСТВИЈЕ СРБСКОГ ЗВОНА СА ЦРКВЕ СПАСОВИЦЕ

Бугарски извори, без обзира на покушаје да изврдају праву истину , не могу да избегну сведочење свог министра К.Јиречека да се ради о сербском војводи Радославу, за кога се зна да је умро 1436.године. То значи је овај део (који је од 1878.постао "бугарски") до половине 15.века био под српском управом.
zvonoradoslav.png

Да се звоно пренето са Спасовачке цркве Дечанског чуло надалеко , сведочи већ помињани бугарски министар К.Јиречек у свом путопису , који пише да се Сахат- кула у турском Ћустендилу, осим што се истиче висином, истиче и јасном, звонким звуком звона која се, у мирним временским условима, преноси по целом Ћустендилском пољу.
Истовремено примећује да је претходно звоно ћустендилске Сахат-куле (пренето у Скопље, кад је наше донето овде..дакле размењено ) врло слабе јачине звоњаве.

zvonatosenadalekouju.png
sahatkulaustendil.png

Ћустендилска (Велбуждска) Кула са сатом, илустрација из 17.века

Још о неким српским звонима што се надалеко чују и њиховим натписима из књиге бугарског аутора:
natpisinazvonima.png

Кула са сатом у Велбужду под Турцима (Са`ат кулеси ) била је висока 25.метара, на квадратној основи 5*5 м, у три нивоа..вероватно је саграђена као одбрамбена кула а касније јој додат сат..... место где се налазила можемо да видимо на плановима Велбужда под Турцима у 17.веку
Кула је срушена крајем 19.века (после Берлинског конгреса) а где је сада звоно, не знам..архиве неког германског или бугарског музеја сигурно чувају ту тајну.

Такође је непознато и да почетком 17.века српски ктитори (Јовица са женом Аном и сином Бошком) дарују Преображенску цркву у околини Велбужда,у селу Раждавица. , јер то говори о активно присутном српском живљу кроз 17.век на територији коју ће актери Берлинског конгреса поклонити свом пројекту званом "Бугарска".
jovicaanaibokoktitorius.png
 
Poslednja izmena:
Војвода Радослав , Србин из околине Ћустендила, 15.век

.У области Ћустендила (Велбужда) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.)..
Наши извори помињу то звоно из 1429. као данас најстарије сачувано српско звоно са натписом на српском језику, али му је много тешко ући у траг.
По натпису на самом звону, поставио га је Србин - Војвода Радослав 1429. у Николичевском селу, на звоник задужбинске цркве Стефана Дечанског из 1330.г.

Војвода Радослав познатији нам је као јунак народних песама, тзв. Раде Облачић.

Поранио Облак Радосаве
низ широко поље Годоминско.
Кад је био насред Годомина,
сретоше га дв'је госпође младе:
једно љуба Бијелић-војводе,
а друго је Златокосић-Павла;
носе младе двоје ђеце лудо.
Кад сретоше Ђурђеву војводу,
о скуту му обискоше младе,
љубе Рада у скут и у руку...

Презиме му је Михаљевић, и био је Војвода у Деспотовини Високог Стефана. и Ђурђа Бранковића..

Око 1402 г. манастир Успења Богородице, тзв "Зидине", село Радешин, Свилајнац (................ предање каже да је био један од највећих и најбогатијих, да је имао златна звона и да је у њему живело неколико стотина монаха. Сматра се да садашњи лежи на олтарном делу некада огромног храма. ..)

Наиме у селу Радошин бившем срезу ресавском, почетком овог века, откривени су остаци неке цркве од камена, за коју се испрва није знало ни време њеног постанка, нити ко ју је подигао. Доцније проучавање ове цркве, утврдило је њеном испитивачу у уверењу: да је војвода Радослав саградио "за жива Деспота Стевана себи задужбину или тај манастир Пречисте у селу Радошину "
Ова је пак чињеница посебно утврђена једним записом на једном рукописном октоиху у манастиру Светога Павла у Светој Гори из кога записа произилази: "да је у дане Благовјернаго и Христољубиваго Деспота Стевана (1402-1407) а повељенијем Господина војводе Радослава исписано осам књига уБеограду (типик, пет месечника и два панеђика) и поставих у Господство му манастир дома Пречистије у Радешино".

Ктитор цркве Војвода Радослав, познат у народним песмама као Облачић Раде, савременик је Деспота Стевана Лазаревића, и поменут у повељи Деспота Ђурђа Бранковића, од 13 децембра 1428 год. умро је 4 јануара 1436 год.
(Српски споменици. И Бгд. 1928 год. XXВИИ.)
http://mojepravoslavlje.blogspot.rs/2011_11_22_archive.html

У Радешину,zvonik ovog manastira imao tako velika zvona, da se njihova zvonjava čula čak četiri sata hoda od zvonika.http://www.vesti-online.com/Riznica/Vesti/470186/Pesma-zlatnih-zvona
У време Деспота Ђурђа, Радослав је имао титулу Великог Војводе.http://www.arhivja.autentik.net/images/radesino.pdf
А и сам топоним села може бити везан са његовим именом Радослав-Радош.
 
Poslednja izmena:
После трагичних за Србе закључака на Берлинском конгресу 1878.године, почео је прогон Срба у новоствореној кнежевини БУгарској.

Тихомир Ђорђевић је део архивског материјала петиција и писама Срба објавио пррреведене на енглески , заједно са непотпуним списком Срба убијаних од 1881.зато што неће да се "побугаре", у публикацији "Македонија":
http://www.archive.org/stream/macedonia00orevrich#page/252/mode/2up

copyofmacedonia00orevri.jpg


Цео текст из додатка књиге Т. Ђорђевића са преведеним документима и пописом српских задужбина:

Део архивског материјала петиција и писама Срба са територије које су данас Бугарска и Македонија, објавио је, преведене на енглески, заједно са непотпуним списком Срба убијаних од 1881.зато што неће да се "побугаре", Тихомир Ђорђевић у публикацији "Македонија":
http://www.archive.org/stream/macedonia00orevrich#page/252/mode/2up

Цео текст из додатка књиге Т.Ђорђевића са преведеним документима и пописом српских задужбина:

BookReaderImages.php


BookReaderImages.php


BookReaderImages.php
BookReaderImages.php


BookReaderImages.php
BookReaderImages.php


BookReaderImages.php
BookReaderImages.php


BookReaderImages.php
 
Poslednja izmena od moderatora:
Помиње се "шопски устанак" против руске власти у новоствореној западној блгарији 1878.г., али ја о томе мало знам, ово је из блгарских новина, текст блгарског академика

11863388_886187321464301_4364993537960140357_n.jpg



ИСТИНСКИ УЗРОК СРПСКО-БУГАРСКОГ РАТА 1885. Г.

Не треба да се заборави да је сама Српско-бугарска војна започела аргументом краља Милана да је насељење у источним крајевима Шоплука не може да се посматра „само као бугарско“, а као своју војно-оперативну циљ српски владар поставља источну границу бивших турских санџака Видинског и Софијског до тока реке Искар.
(Владимир Стојанчевић – Српско-бугарски односи у Западној Бугарској (1804-1918), Институт политичке студије, Београд, 2005, стр. 118, 120.)

На фејсбуку постоји превод једног цитата бугарских аутора који такође помиње устанак "Шопа"

1902940_614057805343922_1559198805_n.jpg
800px-Bgmap_yat.png


"Kako je najveći deo sofijskih seljana prešao na njihovu (srbsku) stranu, Srbi su došli do Slivnice. Sa tim njihovim dolaskom (šopski seljani) su napravili ustanak (protiv Bugara i Rusa) u Sofijskom okrugu.
Kasnije akd je ruski gubernator video da su i zaptije (bugarski i ruski policajci) koje je slao iz Sofije u sela počeli da vezuju (hapse) seljanе i da ih predaju srbskim vojnicima koji su ih slali u zatvor u Pirot, tada je postao ozbiljan taj drski postupak seljana (Šopa Sofije) i Srba."
Semov i Ivanov, bugarski istoričari
 
Трнски устанак против Турака 1877.

О СОКОЛОВИЋИМА ИЗ ТРНА
После смрти Мехмед-паше и патријарха Макарија, изложени дивљем гоњењу Турака и потурчењака, да би остали у хришћанској вери и одржали се, напустили Босну, лутали по Србији и нашли уточиште у планинама Крајишта, у старом српском Знепољу где су се одржали до данашњих дана. Из овог рода је био чувени Сима Соколовић (код Бугара Сима Соколов), који је провео младост у Београду, где се школовао и радио. Сима је био почасни поручник српске војске у периоду од 1877-1878г и вођа знепољских устаника против Турака 1877/1878г. Са групом добровољаца из Клисуре, учествовао је у бици за ослобођење Врања. По ослобођењу Подујева од Турака 1878г био је први срески начелник у овом месту.
Када је део Знепоља са градом Трном, који је од Турака ослободила српска војска, на захтев Руса, а по одлуци Берлинског конгреса припао Бугарској, Сима је своја два рођена брата Тончу и Стаменка довео у Пусту Реку и населио их у Лапотинцу, а сам остао у родном крају „да дели судбину свога народа“, како је сам говорио.
О Сими Соколову је информативни билтен „Бугарска у изградњи“, који издаје Бугарска амбасада у Београду, у броју 3 од 1970г донео леп чланак под насловом Соко, цитирајући у поднаслову (као мото) забелешку Константина Јиричека о овом претку наших Соколовића.

У биографији пуковника Бранислава Милосављевића (аутора текста "Креће се лађа француска), помиње се да је његов теча - поручник српске и руске војске у ратовима 1876-1878, подигао као четнички војвода 1877. „устанак“ код Трна у данашњој Бугарској и др

Његов теча Симеон Сима И. Соколов (1848 - 1918) као поручник српске војске и комитски војвода, по налогу генерала Ђуре Хорватовића, за време српско-турског и руско-турског рата 1877-1878., подигао је 18. децембра 1877. у турској позадини код града Трн у данашњој западној Бугарској „ устанак“, због чега му је поводом стогодишњице устанка 1977. у Бугарској у селу Врапче у трнској општини, као националном хероју из времена борбе за ослобођење Бугарске од Турске, подигнут споменик, а документа и личне предмете породица је предала Националном историјском музеју и Народној бибилиотеци „Св. Кирило и Методије“ у Софији.

138614792186152.jpg
28936z.jpg


Сима је рођен 1848. у селу Грознатовци близу Трна. Још као 12огодишњи дечак је са својим ујаком дунђером одлазио у Србију и радио као печалбар. Једна шумадијска породица из Тополе га је запазила као вредног и интелигентог дечака и преузела све трошкове школовања завршно са историјско-филолошким наукама на Великој школи у Београду.
Соколов се, као стипендиста хаџи-Дине, духовника Милоша Обреновића, школовао у Србији, где је стекао основно и средње образовање и завршио Велику школу и Војно училиште за обуку командира. У ратовима служио је као српски и руски официр, одликован је српским одликовањима Таковским крстом и Златном колајном за храброст, а био је и први деловођа Војне академије основане 1880. у Београду.

Чаи у бугарска википоедија не спори да је Србин: Участва в Сръбско-турската война (1876), когато Сколов се обявява за „стар сърбин” а четата му за „старосръбска”

Од маја до августа 1878. године био је, накратко, у цивилној служби као начелник Вучитрнског среза. Кад, по Берлинском конгресу, Вучитрн није припао Србији Сима се враћа у војну службу. Кад је његов родни крај припао Бугарској враћа се у Трн (Знепоље), а потом и у Цариброд као грађевински предузимач. На крају се сели у Софију.
Касније, као посланик у бугарској Скупштини, предузетник и резервни капетан бугарске војске живео је у Бугарској, где пружа помоћ Николи Пашићу за време његовог изгнанства из Србије. Као словенофил затечен је српско-бугарским ратом у ком није учествовао. Његов син Александар Соколов, студент рударског факултета у Русији, као четник-комита погинуо је 5/18. септембра 1903. у Илинденском устанку код села Витош у Кочанском крају у данашњој Македонији.

http://dan-veterana.blogspot.rs/2011/03/blog-post_23.html#.Vh-rVPmqpBc
https://bg.wikipedia.org/wiki/Симо_Соколов
https://books.google.rs/books?id=cs...jD0UCh09TAnH#v=onepage&q=сима соколов&f=false

Запис из познијег доба:

През нощта на 16 декември полковник Хорватович извиква Симо Соколов и в присъствието на трънските депутати му заявява: - Симо, ето твои трънчане, иди в твое и дигай въстание!

С малка чета доброволци Симо Соколов се отправя още същата вечер за Трън. Четата носи 600 пушки и 22 сандъка патрони. На 18 декември 1877 г. пристига в с. Врабча. Тук се е събрал от селата многочислен народ, пред които Соколов обявява нареченото от него самия Шопско въстание. Сформират се и се въоръжават две чети по 100 души, които заминават към Брезнишко и Кошарево. Из трънската покрайнина обикалят куриери и разнасят радостната вест: Шопското въстание е обявено. Народът ликува. Въодушевени доброволци прииждат към Трън, повечето въоръжени с тояги и брадви. Малцина са с пушки. Всички обаче са решени с открити гърди да се хвърлят срещу омразния поробител.
"Трънчани и цялата околия бяха се дигнали на оръжие" - отбелязва в спомените си Симо Соколов. Под разпореждането на Соколов минават и малките чети на Тако Пеев, на Коста Станоев, на Атанас Насалевски, на Ив. Грънчаров, на даскал Стоян Любичев от с. Клисура и др.

На 21 декември става първата бойна среща на въстаниците с 800 башибозуци, запътили се от Враня към Трън, за да оплячкосат и запалят града. След четиричасово кръвопролитно сражение нападателите са разбити и обърнати в бягство. Тая победа вдига Брезнишка и останалите части на Трънска околия - чак до Кюстендил. Името на Симо Соколов става легендарно.
Останалите сили са струпани около Кюстендил – укрепена база на турските въоръжени сили.
“Аз тогава разполагах с около 6000 въстаници, но повечето с тояги. Но не требе да се забравя, че в София още не беха руси дошли. Суйлеман стоеше. На Кюстендил имаше 3000 души въстаници, между тях 280 с пушки, а другите - с тояги, секири и какво стародревно оръжие не съм виждал" – разказва в спомените си Соколов.

Д-р Николай ИЛИЕВ
Отец Георги СПАСОВ

http://electronic-library.org/archivni_spravochnici/Book 0002.html
 
Belogradčik je mali grad u vidinskoj oblasti i zapadnom delu Stare Planine, na nadmorskoj visini od 545 metara.. put od današnje Istočne Srbije do Belogradčika vodi preko prevoja Kadibogaz, između knjaževačkog sela Novo Korito i belogradčičkog sela Salaš..U 14.veku... Utvrđenje, u to vreme zvano Belgrad, bilo je među poslednjima koje su zauzeli Turci.
http://www.panacomp.net/bugarska?s=bugarska_belogradcik

Svakako su interesantni i podaci Miloša Milojevića da je "Belogradčiški manastir Sv.Bogorodice zadužbina srpskih vladara još pre Nemanje"; da je isti manastir pripadao Braničevskoj mitropoliji osnovanoj u vreme Sv.Save...
(Naši manastiri i kaluđerstvo, Beograd 1881/reprint Beograd 1997, str.8)

Prevoj Kadibogaz nalazi se na sledećoj karti izmedju Gurgusovca (današnjeg Knjaževca) i Belgradčik (na turskom jeziku:mali Beograd, Beogradčić)

belgradcik_i_belgrac.jpg


Toponim Belgratz danas više ne postoji.

Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.
СРПСКИ УСТАНИЦИ ИЗ БЕЛОГРАДЧИКА И БЕРКОВИЦЕ, данашње Бугарске

Срби између река Тимок и Искар (данашња Бугарска) устајали су више пута против турске власти и турских зулумћара током 19.века, а много пре Берлинског конгреса. ...Неке податке о устанцима у гургусовачкој нахији (данашњем књажевачком округу ) записао је академик Владимир Стојанчевић ("Историјска прошлост гургусовачке нахије од краја 18. века до свршетка Кнез-Милошеве владе", Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар,2006.г.)

1806.године дошло је до великог антитурског покрета у Црној Реци, горњем делу Тимока и Белоградчику. ...Током лета та сељачко/хајдучка герила крававо се разрачунавала са субашама злогласног потурчењака из Босне- Пазваноглуа, који је управљао територијом турског Б'дина ,У априлу 1806. хиљаду и пет стотина Срба (са два топа) запослео је стратешку тачку (Вратарница) на тромеђи између Б'дина , Ниша и Сокобање ,,.а у августу (у јеку Делиградске битке) било их ту већ 6000 наоружаних Срба (по аустријским обавештајцима). Крајем августа српски вођа Миленко Стојковић поразио је Пазваногла (потурчењака пореклом из Босне) који се повукао у Б'дин, на турску територију...

Године 1807.биле су тешке битке код Белоградчика и Берковице, а коњичка јединица предвођена Драганом Папазоглуом продрла је до средачког (софијског) поља и планине Витоше (Родопи) .
Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.

Устанак Срба против Турака 1836. у Белоградчику

Istorijski časopis br 3 (1951-52)
https://books.google.rs/books?id=U1...Ig6eNvY7FyAIVwQgsCh1jJgT7#v=onepage&q&f=false

blgrd_836_1.png

blgrd_836_2.png

blgrd_836_3.png

blgrd_836_4.png

blgrd_836_5.png

blgrd_836_6.png

blgrd_836_7.png

blgrd_836_8.png

blgrd_836_9.png

blgrd_836_10.png

blgrd_836_11.png
 
Poslednja izmena od moderatora:
Гроф Игњатијев,Никола́й Па́влович Игна́тьев , идејни творац санстефанске Бугарске
220px-N.P.Ignatiev_by_Kustodiev.jpg

Ево извештаја генерала Лешјанина по повратку са "преговора" са Игњатијевим 10.марта 1878.године - архивски документ објављен у додатку већ помињане књиге В. Стојанчевића

878_168.jpg


наставак:

878_169.jpg


878_170.jpg


878_171.jpg

Милојко Лешјанин
https://sr.wikipedia.org/sr/Милојко_Лешјанин

актуелни руски цар Александар, од оца из породице Романових и мајке Прускиње, назван "Ослободитељ", након победе у руско-турском рату непосредно након српско- турских ратова
https://sr.wikipedia.org/wiki/Александар_II_Николајевич
https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_II
 
Има у нашој прошлости и Срба који се малтене уопште не помињу више, а њихови последњи вапаји за помоћ да остану Србљи још увек су скривени по архивама.

По архивској грађи сачуваној из несрећне 1878.године објављеној као прилог у историјској монографији Владимира Стојанчевића,
много je наших сународника принудно остало у "турском вазалу под руском контролом"- новој држави Бугарској.
( Владимир Стојанчевић, Историјски институт : Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса,,Просвета.Београд. 1986..г.; 254 стр, )
О њима се, после 1878.губи сваки траг и помен...


district_sofia_map.jpg


Прилог 37
П. Срећковић Ј. Ристићу:
Извештај о приликама у селима лужничког среза. Брезје и друга села софијске накије желе да припадну Србији

Пирот, 26. априла 1878.
Господине Министре!

Ја сам послао г. министру Васиљевићу извештај о стању ствари у овим крајевима напоменувши, да се стање изменило у нашу корист. У свези са оним, данас добио сам нзвештај из Лужничкога среза, који показује, да, у колико је регрутовање зло примљено у софиској нахији, у толико је у нашем округу мила и драга установа српске народне војске. Тако напр. неки добровољци (а они су најжешћи Срби) на добровољну изјаву Костурске општине већ одавно сваке недеље и празника излазе на вежбање војничко, уче се кретањима и пуцању и то им је најмилија забава; још у неким општинама то сами млади људи раде. Ја сам послао ону изјаву од седам села, и ону од она два села. Ево још од истога села Брезја изјава, а биће их стотинама. Ову шаљем иа Вашу употребу. Већина Софијске нахије искрено и од срца жели да подпадне под Србију. Сада причају по Софији, да ће српска војска заузети Софију. Уопште стање ствари је такво у овим покрајинама, да му се само можемо радовати. А здрав је, а диван је, а радан је ово народ: ако не буде наш, нигда ни један Србин не треба да прежали.
Свет овај сав сасвим темељно и утврдо сматра да су Срби и да их нико од Србије не може раздвојити.

С највећим поштовањем
Нач. окр. Пир. П. Срећковић
Архнв ИИ. Инв. бр. 19/409, Сигн. Х1Х/5.
— Оригинал.


district_Kyustendil.gif


Прилог 74
Представници ћустендилске нахије цару Александру: Молба да се не одвајају од Србије
Телеграм № 19 Дневника
Трн, 7. марта 1879.

Његовом Величанству Цару свију Руса преко Руског Конзула
Београд
Земља од старина на којој живимо старих је Срба наших Дедова, Прадедова и Чукун Дедова били су Срби а и ми смо Срби као њихови. Потомци и као такови умрећемо. Наш Србски краљ Милутин сахрањен је у Софију што 'казује тагог (?) да је ова земља наша Србска и известисмо се да остајемо под нашу браћу Бугаре. Ми нисмо Бугари. Молимо Његово Величанство Цара ослободиоца да нас неодваја од наше браће по крви и народности Срба и нашега Краља Обреновића Четвртог.
Верни Његовог Величанства. слуге Нахије Ћустендилске Треклин Димитрије, Чавдар, Милош Сукин Драточинци, Станоје Петровић -и т.д. са више још подписа.

Архив ИИ. Инв. бр. 23/133, Сигн. ХХШ/1. — Оригинал. 210



milantamburamiloradekme.png

http://www.scribd.com/doc/77830878/Zbornik-Matice-Srpske-za-istoriju-75-76-2007

Све до Сан- Стефанског уговора кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у руском цару "свог природног браниоца." Када је увидео да су два рата Србије са Турском као главни резултат имала стварање турског вазала под контролом Русије - тзв. велике Бугарске, већ је било касно.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Санстефански_споразум

О штети нанетој Србима Берлинским конгресом
..Берлински конгрес је, речима В. Ћоровића, „био велико разочарење за Србе”, јер је „руска дипломатија стварала на њему Велику Бугарску на чисту штету српских интереса”..".Руски добици испали су несразмерно мали према жртвама, а Србима је задат крвав ударац ..
http://www.vidovdan.org/index.php?o...i-berlinskog-puta&catid=50:istorija&Itemid=82
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_15_l.htmlIz knjige "Srbija 1878" peticija Srba iz sofijskog sandžaka

1483982_821561851260182_4581195261782140948_o.jpg


-----------------------------------------------------------------------
Ево неких презимена са наставком -ић из Белоградчика и околине пре 1833-36 које је записао В.Стојанчевић у монографији о гургусовачкој нахији, кад су пребегли у слободну Србију (Гургусовац) због тешког зулума Турака:

Из села ПРЕСУЖД пребегли су :

Живко Плужић
Илија Петковић
Петко Рацић
Крста Нешић
Живко Првуловић
Стојан Николић
Цветко Ранђеловић
Риста Марковић
Милија Живић
Никола Тодоровић
Живко Вељковић
Жива Јанковић..
као и
Крста Нацин, Сава Нацин и Анта Цонин.

А ово су имена оних што су пребегли у пиротски крај:

Из Бистрице пребегао је вођа берковичке буне 1836. - Манча Пунин, превео је и истоку и вуну на српску слободну територију .Српске власти одбиле су турски захтев за Манчино изручење. Данас бугарска историја бележи тај устанак као "Манчовата буна" прескачући податак да је Србин.


Из села Чипровца пребегла су још четири Берковичанина: Цона Нешић, Игњат Стаменов, Живко Пешић и Цона Нешков., који су занатом били ћилимџије. Донели су са собом једну велику писмену молбу побуњених сељака да им српске власти дозволе прелазак из Турске (данашње Бугарске).

....плот су проваљивали..
У лето 1836.г. из (турског, а данас бугарског) села Копиловци прешло је у слободну Србију "на Ивановој ливади проваливши плот", тј. границу, петоро људи са својим породицама.

---------------------------------------------------------------
 
Poslednja izmena:
Био је јануар 1878.године, други месец Другог српско-турског рата у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије.

ШУМАДИНЦИ ОСЛОБАЂАЈУ СОФИЈСКИ САНЏАК [/B]



О НАМА
Када су Руси код Плевне у Бугарској заустављени од Турака, Русија је тражила улазак Србије у рат, али је Србија била потпуна неспремна за то. Русија је пружила знатну финансијску помоћ Србији, па је ова крајем септембра на своје југоисточне границе истурила 25-30 хиљада војника, а војска је ојачана у наоружању и опреми.

Пуковник Сава Грујић, министар војске, извршио је реорганизацију српске војске тако што је формирано пет корпуса:
Шумадијски, са 15.500 бораца и 146 официра;
Моравски, са 18.450 бораца и 118 официра;
Тимочки, са 22.150 војника и 124 официра;
Јаворски са 13.100 војника и 66 официра, и
Дрински са 12.350 бораца и 54 официра.
Почетком рата образована је и посебна Тимочко-зајечарска војска са 8.800 бораца.
Србија је у рат са Турском ушла са 89.000 војника и 232 топа, а Турска са 85.000 редовних војника и неколико хиљада башибозука и Арнаута. Председник владе у периоду 1876-1878. године био је Стевча Михаиловић, а министар спољних послова Јован Ристић.

Шумадијски корпус предводио је генерал Јован Белимарковић ( 1827 —1906)
Ђока С. Влајковић (1831 — 1883) , задужбинар и добротвор, пуковник српске војске..у одбрани Србобрана код Варадинског моста је задобио прво од многобројних одликовања - Медаљу за храброст..У његовом тестаменту остало је записано: "Моју децу препоручујем Српском Богу и српском народу за кога сам живео, гинуо и радио и мојим искреним пријатељима. Сада с Богом свима, видећемо се онамо где тврде да је истина."
300px-%C4%90oka_Vlajkovi%C4%87%2C_srpski_pukovnik.jpg
250px-Jovan_Belimarkovic_1889_Jovanovic.jpg
neppesme2.jpg

Ђ. Влајковић, српски пуковник, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1884) и песма из тог периода


Певало се још и овако , после ослобођења Ниша
neppesme1.jpg



О ЊИМА
У марту 1878. велике силе играју демонску игру- Русија званично потражује да се области са српским становништем доделе тек планираном пројекту ( и још неозваниченом) -Кнежевини Бугарској
sanstefano1878bytodorbo.png



У јулу месецу 1878.г. истородна група владара uber alles, окупљена око стола у Берлину, црта нове границе по својим uber alles интересима.
Der Berliner Kongreß 1878 - оригинална слика из немачких новина 1878. године
o_MBB0878923T.jpg

Politični zemljevid Evrope iz leta 1870.
evropa_po_letu_1870_berlinski_kongres_8523.jpg

Francuska naslovna strana
Bosnian_Crisis_1908.jpg
Извори

http://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/07_c.html
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2982/02.php
http://serbdom.webs.com/apps/forums/topics/show/4546667-srpsko
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=760406&page=22
 
Проверени подаци о догађајима у Трну и Знепољу 1878.и 1879
Evo slučaja posthumno bugarizovanog Srbina, Njegoševog učitelja

Деда Мисаил - Србин из Знепоља

Деда Мисаил родом је из Трна, и зове се Мисаил Цветковић Бајкуш.

Њега и његов манастир пленили су Турци прошлог рата нашега. Однели су му 25.000 гроша у готову, 40.000 са стоком и дрејама, “крсат” што га је донео из Свете Горе, златан, с Часним дрветом и две мале пушке црногорске - спомен из војевања и хајдуковања
,Дивну и дирљиву повест о деда Мисаилу забележио је Мита Ракић, наш преводилац и путописац који је непосредно након ослобођења од Турака (1877/8), посетио древни манастир Свете Богородице покрај Знепоља.

"..Зађаконио се у Дечанима. Две године је био у манастиру Савини код Котора, у архимандрита Никанора Богетића. У Црну Гору дошао је 1822. Ту се сасвим поцрногорчио: пасао свијетло оружје, војевао с Црногорцима, и хајдуковао с Морачанима где је, у Морачком манастиру, био две године. ...
..Сувременик наше славне епохе - Буне на даије и Таковског устанка, Дада Мисаил памти многе наше несреће оног доба. Он зна када је је Карафејзија робио Србију: „Докараше, вели, много робље и силну стоку“. Зна када је Милосав Ресавац долазио, доцније, у Трн те откупио из ропства своју сестру Белку, која је била у селу Баићу, један час северно од Трна, на Јерми.

Деда Мисаилу се познаје да је „шетао“ по нашим крајевима. И сада после толико година сталног живљења овде, говори најближе шумадијском говору, а црквену књигу чита онако како се у Савини и Црној гори чита - свуда “а” место “о” и “ь”.

Велики Србин и хришћанин, он се јако брине да се цело хришћанство на Трачком полуострву ослободи од Турака, и да Србија добије све што је од старине и по садашњости њено. Кад му казах да ће да остане под Турцима Маћедонија и Румелија, Деда Мисаил уздахну и рече: „Проклети Турци! Не да њих Англитера и Ени-Дуња!“ Запитах га ко је та Ени-Дуња, и одговори ми да је то Нова Дуња - Америка. Сирота Америка!

- Много се љути на претензије Бугарске и на неправду која се хоће нама да учини. Зар се, вели, Срби седамдесет година били и крвавили, од њихових глава Ћеле Кула се градила, и сада три године ратовали, - па да кусају Бугари који су седели и гледали шта се ради? Ја бих њима рекао што и орао вранама: Носио орао комад меса у кљуну, а за њим летеле вране, кад пао орао да једе месо, а вране рекле: „Ах, ала се уморисмо носећи месо!“. „Што је која у кљуну носила, одговорио орао, то нека и једе!“

- Кад би мене питале Силе, ја би им прво казао шта је чије, ама неће да ме слушају: „србско је до Старе Планине, тамо по за Софију, и Рил је србски, и по за њега право све до Велеса.“ Пита ме хоће ли да остане Србији и Бакарно Гумно. Мени се не казује шта и докле остаје србско, па га питам где је то Бакарно Гумно? „Тамо на куде Скопље, одговара ми старац - то је старовремско србско, Ту су се Срби први пут појавили, и оградили бакарно гумно да вршу, и отада се скопљанско зове Бакарно Гумно.“


http://srbiubugarskoj.blogspot.com/2015/07/blog-post_27.html

Стара црква Св. Петке била је 6 аршине дуга, а 3 широка.
Садашња је црква и велика и лепа. од камена срезана. Обновио ју је, 1825, Деда Мисаил Цветковић Бајкуш, архимандрит из манастира Св. Богородице близу Трна, и утрошио на њу својих 130.000 гроша. Показивао ми је писмено од чорбаџија трнских онога времена, како је он доиста дао толико новаца својих , а народ само кулуком помогао, и како за то има право да бере приход од цркве , да му тас иде у њој, и да му се даје на годину по 9 ока зеитина- или 90 гроша. „Док су ови потписници били живи. вели Деда Мисаил, који ми је причао ову причу о Св Петки , дотле је и мој тас по цркви ходио и зеитин им доходио ; а откако они помреше, ови што насташе не знају ни за правду,ни Бога , па истераше и мене из Трна и мој тас из Св. Петке“.
https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/из-нове-србије/изводи-из-нове-србије-мите-ракића-2/

- - - - - - - - - -

Цеко Петковић
рођен 10. марта 1807. године у породици Петка Пешића из села Дугошевци (данас Замфир) у околини града Лом.

Константин Јирeчек је сачувао његове фотографије и својеручни потпис на матерњем српском језику
10665866_735593389857029_1162550189189533638_n.jpg
10454299_735592926523742_3182093381607645411_n.jpg


Данас га претстављају као "бугарског јунака" са скраћеним презименом (Цеко Петков Пешев) Ово је споменик у његову част у Лому (Бугарска).

vojvoda.jpg
Tseko_Petkov_2.jpg


Биографија (из разних извора)

Српски хајдук и револуционар, борац за ослобођење од османске окупације територије која ће припасти нооствореној Бугарској.

Породица му потиче од вођа Ћипровског устанка, Тодора Терзије (Комите).
Оженио се Русом , са којом има три кћери – Камену, Цвету и Саву, као и једног сина – Ивана.

Млади Цеко Петковић је активни јатак српских хајдучких војвода у европској Турској – Саве војводе из Голинаца, Точо војводе и Ивана Кулића из Медковца (Кулићеви су преци такође једни од вођа Ћипровског устанка). Након што му Турци отимају две сестре, Вукану и Гену, Цеко Петковић се одмеће у хајдуке – пристаје у чету Ивана Кулића. По савету самог војводе Кулића, Цеко се одваја са једним делом дружине и постаје војвода новоформиране чете. Са својом четом Петковић извршава многобројне нападе на турске тлачитеље, а веће акције Петковићева чета изводи у садејству са четом војводе Кулића.

Године 1836. чета учествује у МАНЧОВОЈ БУНИ у околини варошице Берковица. После угушења буне Цеко се враћа у завичај – област града Лом. Године 1841. прелази Дунав и узима учешће у БРАИЛСКИМ БУНТОВИМА у чети Владислава Тадића (буг. Владислав Тадич), а након тога и у ДРУГОМ БРАИЛСКОМ БУНТУ под руководством С’бе Поповића (тј. Ђорђа Саве Раковског, буг. Георги Раковски). После пропасти оба бунта заједно са својим саборцем Димитријем Панићем (буг. Димитър Панов) успева да избегне у Русију.

После враћања у свој завичај, Цеко Петковић је изабран за кнеза у Момином Броду, те узима учешћа у подизању ВИДИНСКОГ или БЕЛОГРАДЧИКСКОГ УСТАНКА (1849-1850) , као члан устаничког комитета, у формирању устаничких чета и састављање оперативних планова. Након избијања устанка 29.05.1850. стаје на чело одреда од 150-200 устаника који су били распоређени око Моминог Брода и Дугошеваца и који су у борби били разбијени од стране силних турских снага из града Лома, те се Цеко са Димитријем Панићем и остацима одреда повлачи на југ и присаједињује одреду Ивана Кулића, који је, такође, касније разбијен код Белоградчика и код села Гарци (данас Градец).

Након неуспеха устанка, године 1851. стаје на чело неколико мирних демонстрација у Видину и при једној је ухапшен. Скоро три године проводи у оковима видинске тамнице и при ослобођењу године 1853. прелази у Влашку, одакле се, као добровољац, укључује у КРИМСКИ РАТ где учествује у одбрани Севастопоља.

Као војни ветеран учествује и у формирању Легија у Београду (у Београду живи од 1862. до 1876.) , а касније је и командант добровољачких одреда у СРПСКО- ТУРСКОМ РАТУ(1876.) у коме је више пута рањаван. Касније учествује у РУСКО- ТУРСКОМ РАТУ (1877-1878), а, при формирању Кнежевине Бугарске, бива представник Белоградчика на Сабору , као и потписивању Трновске конституције. Умире у Момином броду 15. маја 1881. године.

Остаје забележено да је био не само изузетан говорник богатог речничког фонда, већ и бистрог ума и бујног темперамента.
 
СРБИ ИЗ ЗНЕПОЉА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ 1806.

Проверени подаци о догађајима у Трну и Знепољу 1878.и 1879
https://books.google.rs/books?id=cs...v=twopage&q=аранђел стојановић трнски&f=false
trnski_1.png


trnski_2.png

народно предање пренето из књиге Сергија Димитријевића „Стреља и Лесковчани у Првом српском устанку (историја и предања), Лесковац, 1954. стр. 63-73.
20110326001558-d596deb7-me.jpg


У Великом Крчимиру налази се крај цркве надгробни споменик тројице свештеника.
„Од поп Косте, њихова праунука и осталих старијих људи сазнао сам о овој тројици свештеника од прилике ово :“
„Глас да је Хафиз паша потучен на Иванковцу (1805) разнео се на брда око Ниша и још даље, по свим оним српским крајевима који се још не латише оружја против Турака. (С. Д. Уствари, то је било 1806. године). Једне вечери дошао је један „Вождов“ изасланик поп Јанковој кући (неки веле, да је био сам Вожд, али томе се не може веровати) па онда исприча овој тројици јуначке браће, како је српска војска дошла над сам Ниш и како ће Ниш кроз који дан бити у српским рукама. Потребно је, вели, да се и Заплањци, као и Власотинчани, дигну час пре на оружје, како би тиме спречили продирање Турака од Врања и Лесковца Нишу у помоћ. Поп Јанко прими ту вест са радошћу, и каже оном изасланику да иде, а он ће се са главнијим људима о томе договорити, и кроз 15 дана устанак ће бити готов. Тако је и било. После договора са главнијим људима из Заплања, поп Јанко се кренуо у Знепоље, да тај крај побуни, а сви ови остали Заплање и Власотиначки крај.

У Знепољу састао се поп Јанко са свима главнијим Србима, исприча им шта се ради по Шумадији, и како је српска војска већ сишла к Нишу, па их позва, да се и они, Срби Знепољци, дижу на оружје. Знепољци радо пристану на устанак и после неколико дана било је сакупљено већ неколико устаничких чета. Поп Јанко се после овога врати у Заплање, да види шта је тамо урађено, а Знепољцима каже, да се они крену и чекају га код В. Боњинца, два часа од Власотинца, где ће и он доћи са Заплањцима и Власотинчанима, па да се одатле један део војске упути низ Заплање, како би заузео пролаз Кутински и тиме спречио Турцима продирање у Заплање, а други део да се крене низ Биничку Мораву (Јужну Мораву, прим. админ.) и заузме Клисуру код Курвина града. Кад се поп врати у Заплање, затекне готово све у реду.

Ну где је среће, ту је и несреће. Издајство нас морило и сатирало и пре и после Косова. Неки поп из В. Боњинца, сазнав за овај покрет, прокраде се кроз планину, дође паши у Ниш и све му исприча. Паша брзо нареди, те се један јак одред коњице крене кроз Заплање, и дубоко у ноћ стигне у Крчимир. На спавању ухвате сва три брата – свештеника; метну им букагије на ноге, баце на коње и у највећем трку стигну изјутра у Ниш. Чим су стигли у Ниш, паша нареди, те се подигну троја вешала на нишавском мосту, а пред главним градским вратима, и одма их повеша. Спрема за устанак отпочета је почетком месеца јуна 1805. (С. Д. 1806) а они су обешени, како вели, лицем на Петровдан.
Устаници знепољски били су дошли на уречено место, но чувши шта је било са попом Јанком и његовом браћом, они се врате. (...)“
1658466_796655480417486_4480750911313531385_o.jpg
 
Трнски устанак против Турака 1877.

Симеон Сима И. Соколов (1848 - 1918) као поручник српске војске и комитски војвода, по налогу генерала Ђуре Хорватовића, за време српско-турског и руско-турског рата 1877-1878., подигао је 18. децембра 1877. у турској позадини код града Трн у данашњој западној Бугарској устанак, због чега му је поводом стогодишњице устанка 1977. у Бугарској у селу Врапче у трнској општини, као националном хероју из времена борбе за ослобођење Бугарске од Турске, подигнут споменик, а документа и личне предмете породица је предала Националном историјском музеју и Народној бибилиотеци „Св. Кирило и Методије“ у Софији.

Бугарски аутор забележио је да су Трнчани, приликом доласка Симеона Соколовића у Трн, децембра 1877. клицали "Живео краљ Милан и србска војска "

По време на войната Симо Соколов (Симеон Соколович) е офицер от сръбската армия. След като сърбите превземат Пирот, той се отправя към Трън, за да вдигне въстание. Пристига в града на 19 декември 1877. Там му е устроено тържествено посрещане. Народът ликува: "ДА ЖИВЕЕ КНЯЗА МИЛАНА СРЪБСКИ И СРЪБСКАТА ВОЙСКА".

Източник: Димитър Григоров - Героизъм, признателност и прагматизъм

15499_765245166891851_7930877113220720293_n.jpg


Belogradčik je mali grad u vidinskoj oblasti i zapadnom delu Stare Planine, na nadmorskoj visini od 545 metara.. put od današnje Istočne Srbije do Belogradčika vodi preko prevoja Kadibogaz, između knjaževačkog sela Novo Korito i belogradčičkog sela Salaš..U 14.veku... Utvrđenje, u to vreme zvano Belgrad, bilo je među poslednjima koje su zauzeli Turci.
http://www.panacomp.net/bugarska?s=bugarska_belogradcik

Svakako su interesantni i podaci Miloša Milojevića da je "Belogradčiški manastir Sv.Bogorodice zadužbina srpskih vladara još pre Nemanje"; da je isti manastir pripadao Braničevskoj mitropoliji osnovanoj u vreme Sv.Save...
(Naši manastiri i kaluđerstvo, Beograd 1881/reprint Beograd 1997, str.8)

Има још један интересантан податак, објављен у књизи принца Лазаревића- Хребељановића, да је мали Београд (пре него ће га Турци заузети и променити му име у Белоградчик) припадао Иванишу Хребељановићу., који га је продао !
Неко ће ваљда знати више детаља о томе, немам где да проверим, преносим цитат са стр 559 :

11008444_868126433270390_3371402127643580400_n.jpg


„Села и замак Белоградчик беху, сагласно документу у архивима Венеције, продати слободним грађанима Венеције 1487. године. Нотарни акт купопродаје је са потписом Иваниша Хребељановића.“

Изгледа невероватно да се то могло да деси ,скоро 30 година после пада Србије под Турке.
 
Poslednja izmena:

Back
Top