- Poruka
- 35.916
Тешко је било 1. новембра 2024. бити равнодушан. Пробајте да се присетите где сте били у тренутку кад сте чули страшну вест. Сигурно ће вам поћи за руком, тај тренутак се не заборавља. Ни 1. новембар 2025. није био мање болан. Одавање поште преминулима у паду надстрешнице трајало је сатима, јер су десетине хиљада људи хтеле да се поклоне жртвама.
Ни 48 сати касније, добили смо једну од најбизарнијих сцена у новијој историји Србије. Ка мајци чији је син погинуо у паду надстрешнице, а која правду тражи испред Скупштине Србије штрајкућучи глађу, група људи окренула је звучнике и пустила музику, са репертоаром у ком се необично често појављује лик мајке. А најболнији тренутак био је онај кад се заорила песма „Пошла мајка сина да потражи.“ Коло. Смех. Организоване групе људи које су дошле да се изругују жени која је закопала своје дете.
Ово није политичка анализа. Ово је питање које надилази идеологију: како неко постаје човек који се руга мајци чије је дете здробљено тонама бетона?
Хајде да, хипотетички, прихватимо ту логику. Хајде да замислимо да је све што говоре тачно. Да иза ње стоји нека „мрачна политичка сила“ која користи њену трагедију.
И шта сад?
Њен син је и даље мртав. Њен бол је и даље стварна. Њена глад у штрајку је и даље глад. Чак и ако је неко други написао њен говор, она и даље крвари изнутра, ма како то теби споља изгледало.
И ти си и даље човек који јој пева „Пошла мајка сина да потражи“.
Ни у једном могућем свету, ни под једном идеолошком конструкцијом, ни уз било коју политичку теорију завере – то те не чини ичим другим до нечовеком. А то је еуфемизам.
Ни 48 сати касније, добили смо једну од најбизарнијих сцена у новијој историји Србије. Ка мајци чији је син погинуо у паду надстрешнице, а која правду тражи испред Скупштине Србије штрајкућучи глађу, група људи окренула је звучнике и пустила музику, са репертоаром у ком се необично често појављује лик мајке. А најболнији тренутак био је онај кад се заорила песма „Пошла мајка сина да потражи.“ Коло. Смех. Организоване групе људи које су дошле да се изругују жени која је закопала своје дете.
Ово није политичка анализа. Ово је питање које надилази идеологију: како неко постаје човек који се руга мајци чије је дете здробљено тонама бетона?
Аргумент манипулације
Неки од оних који учествују у овом гротескном перформансу верују – или тврде да верују – да је Дијана Хрка изманипулисана. Да је неко „злоупотребио њен бол“ за политичке циљеве. Да је постала „пион туђих интереса“.Хајде да, хипотетички, прихватимо ту логику. Хајде да замислимо да је све што говоре тачно. Да иза ње стоји нека „мрачна политичка сила“ која користи њену трагедију.
И шта сад?
Њен син је и даље мртав. Њен бол је и даље стварна. Њена глад у штрајку је и даље глад. Чак и ако је неко други написао њен говор, она и даље крвари изнутра, ма како то теби споља изгледало.
И ти си и даље човек који јој пева „Пошла мајка сина да потражи“.
Ни у једном могућем свету, ни под једном идеолошком конструкцијом, ни уз било коју политичку теорију завере – то те не чини ичим другим до нечовеком. А то је еуфемизам.
