Наравно да нису знали да говоре словенски када је Бенедикт Словенац и знао је о источносрпским говорима колико моја баба из Штипа о словеначким. Један просечан Београђанин данас не би могао разумети српски говор у Пчињи, Куманову, Сврљигу, а камоли у оно време српски говор Костура, Водена, Петрича, Брезника, Враце или Видина. Друго је питање превода с немачког Бенедиктовог путописа. Ово је објављено у Сарајеву, а тамо је од времена комунизма била актуелна 'хрватска' варијанта српскога језика. У тој варијанти словеначки језик се назива словенским. Дакле дипломата Бенедикт Курипешић није био меродаван да суди о језику, а некмоли о дијалектима. То ни Вук није знао. А трећа ствар тиче се географско-политичког појма Румелија. Овде је то данашња западна Бугарска, није Романија. Сам каже да су пет последњих дана ишли кроз Румелију, а први дан је започет у Пазарџику, који се тачно налази на изоглоси ћ/ђ. Запис од 'данас' писан је у Харманлију, јужно од Старе Загоре, где јесу Бугари и где не причају српски. Њих не разуме ни Љубомир Милетић. Сав тај простор био је мешан Србима и Бугарима. Срби сточари су се кретали ка истоку (према средишњим деловима данашње Бугарске) из Србије, како су прави Бугари звали данашњу западну Бугарску.