@ Лички гусар
@ Леки
Видим да смо отворили дискусију на тему поређења борбеног морала између партизанских и четничких јединица, мада овде не бих рекао да је томе место. Али, ту смо где смо, и као што је рекао генерал Ли код Гетизберга, не можемо бирати битку.
Ја се нећу упуштати у то ко је победио у којој бици и какви су исходи били у сукобима "један на један", јер то сматрам варљивим. Задржаћу се на "великој слици".
1. Јасан ратни циљ. Партизани су се борили за успостављање диктатуре пролетаријата у територијалним оквирима Југославије мање-више каква је била пре рата. Четнички циљ, насупрот томе, није јасан. Представљао се као "југословенска војска", а баратао је неким мапама велике Србије. Што се тиче друштвеног уређења, није било јасне представе, а то нас доводи до другог разлога
Рекао би да је овај разговор дио ове теме. Баш да би се сагледала велика слика, како ти рече. Сви смо ми продукти југо-школства те пропаганде која се кроз њега у наше главе усађивала.
Отуда ја рецимо видимо и схватам начин на који ти гледаш на те ствари. И ја сам рецимо до прије петнаестак година слично размишљао. Али након исчитавања све могуће литературе до које сам могао доћи, промијенио сам ту слику.
Четници су били војска као и свака друга. Са својим врлинама и манама.
Није ми познато да је ико "баратао мапама Велике Србије", а камо среће да јест, јер би онда ође расправљали зашто су партизани изгубили рат а не четници. Дражин ратни циљ је био Југославија.
Није морала бити иста онаква као и прије рата, али је било нешто слично. Отуда његово противљење да се војска коју води зове "српска војска" (као што су Драгиша Васић и други око њега предлагали).
Што се тиче друштвеног уређења и то је јасно. Дража је био за то да се посље рата демократски, на изборима, народ изјасни за какво је друштвено уређење. Дража је био у начелу за ројализам, али не по сваку цијену.
2. Инфериорна идеологија. У том историјском тренутку, идеје социјалне правде које су везиване за комунизам су несумњиво биле далеко више мобилизирајуће него што је то некакав прилично приземни ројализам који је руководио четнике. У недостатку идеје, ставили су пред себе циљ "борбе против комунизма", а знамо да негативно интерпретирани циљеви дугорочно воде у пораз. Такође, наднационална борба против окупатора и за идеје социјалне правде, осим што шири "мобилизацијску базу", звучи много боље и племенитије од национално искључиве четничке реторике.
Са првим дијелом се слажем. Дефинитивно. То је била велика предност комуниста и велика мана четника (јер се мислило да су четници за стари систем - за који није био нико, осим они издајника у Лондону). То истичу и многи четнички писци.
Сад друго није тачно.
Четници настају спонтано у свим српским крајевима, осим у Србији, ђе је устанак повео Дража. У осталим српским крајевима, четници настају из народа, у спашавању голе коже. Ниђе то није стигло по ничијој директиви.
Даље, поготово "борба против комунизма" није стигла по ничијој директиви. Погледај како је дошло до отпора комунистима по свим крајевима. То се десило спонтано, из народа. Камо среће да је то Дража наредио, али није.
Народ сам није хтио комунисте и да му се на силу намеће комунизам.
Борба против окупатора је била споредна ствар, једном кад је започет српско-српски рат, партизани-четници.
И Дража је покушавао да придобије друге, али они сами нијесу хтјели са њим. Таман онако како су бранили такозвану Југославију у априлу 1941. таман такав је одазов био и Дражи - само Срби и Словенци.
Комунистичка предност није била у томе што су тобоже били "наднационални", него што су имали комунистичку идеологију и комунистички принцип ђе циљ не бира средство. Стотине пута су дошли у чисти четничко село и покупили све способно за пушку, док су четници ишли углавном добровољно (а ту је и мање људства). Хрвати и муслимани су прилазили партизанима, јер су се бојали шта ће бити након онога шта су урадили. Има ту још милион разлога.
Овде бих додао и то да су се у успостављању кохезије четници ослањали на један сасвим истрошени одметнички концепт настао у време када је Србија настојала да успостави границе према Отоманском царству и према Бугарској; насупрот томе, партизани су се ослањали на најновија искуства совјетске револуције и шпанског грађанског рата.
Ође се исто вараш. Четнике ни у тим старијим данима није организовала држава (Србија) него су то били добровољци. И ишли су у Турску, не ради одметништва, него да заштите свој народ од зулума, што Турака, што Арбанаса, што Бугара.
Погледај почетке четничке акције. Страшно је било тим људима доље 1880-1903. Још су краља Милана и краља Александра стотину пута молили да им помогне.
3. Колаборација с окупатором. Не спадам у оне који престрого суде четницима због ситуационих савеза које су правили са на пример Италијанима, али нико ме не може убедити да такве ствари доприносе борбеном моралу.
Шта је колаборација, кад си го, бос и гладан, без метка, а са свих страна пријете они који би да те утамане? Да ли се ту бира од два зла мање, или се иде у нестанак, као задњи глупак?
Како већ реко, не мере се причати о борби против окупатора (што је сасвим споредна ствар након отпочињања револуције и српско-српског рата, четници-партизани), а да се не сагледа велика слика.
4. Злочини над цивилима. Знам да ће ово да изазове оспоравања типа "ко је више невиних побио", али мислим да се не може спорити да су четници, ако ништа друго, то чинили на бруталнији начин. Свестан сам и тога да је у много случајева то била одмазда и страшан начин да се реципрочним репресалијама сузбију масовни покољи над српским цивилима, но то је била крвава оргија и уништавајуће је за морал војске.
И ово исто. Шта је требало, пустити их да утамане све Србе? Зар је уопште питање, након онога што су ови радили, колико је требало бити бруталан? У источној Босни било је случајева, ђе је једно муслиманско село у којем не фали ни једна цигла, окружено са три друга муслиманска села, у којима није остао ни камен на камену. Из тог једног села није нико убијао Србе, из ових други јест. И то је било то.
Факат је да је послије тих бруталних одмазда, убијање Срба стало, јер је са собом носило гадне посљедице.
То је што ми овако у први мах пада на ум. Хтео бих још да кажем нешто о пролетерским бригадама, јер то је заправо суштина.
Лички гусар је добро рекао да су оне могле да се боре било где, а то је у овом случају врло важно. Пролетерске бригаде су биле састављене од радничког становништва које је по природи ствари и у мирно доба било покретљиво те није било везано за неку одређену територију. То их разликује од јединица попуњених сеоским становништвом, где свако удаљавање од породице, куће и земље представља трауму која се одражава на борбени морал. Партизани су то први увидели, а било им је и лакше да тај проблем превазиђу јер су више радништва у својим редовима него што је то било случај са четницима.
У суштини слажем се. И у четницима и у партизанима, већина обични бораца су били сељаци. "Радника" је било мало. То су више биле пароле. Има и то што велиш да је сељацима било теже одвојити се од породице, куће и земље, али то и није био главни разлог.
Проблем је био концепт и организација ратовања. Четничка је била територијална - чувати кућу у фамилију и дјеловати на локалном простору (слично су имали и партизани, локалне јединице нпр. 6. личка је била само у Лици док је нијесу ођерали у Босну). То је оно ђе на сцену ступају пролетерске бригаде.
И четници су имали сличне јединице, само пуно мање и са пуно мање људства. То је био проблем.
Нпр. јуришне јединице Динарске четнике дивизије ишле су по цијелој сјевеној Далмацији, Лици, Босанској Крајини. Исто тако и црногорске, нпр. Ђуришићев одред, по цијелој Црној Гори, ђе год треба.
Тако и у Херцеговини, Босни.