Upravo suprotno, ulazak u EU i projekat kopanja litijuma se međusobno isključuju.
EU ima jasno definisane, univerzalne kriterijume pristupanja koji se odnose na vladavinu prava, zaštitu životne sredine i transparentnost. Ne postoji mehanizam kojim bi se neka članica prisiljavala da eksploatiše određeni rudni resurs, pogotovo ne na štetu lokalne zajednice i prirode.
Zapravo, ako bismo i prihvatili takav projekat, to bi
umanjilo naše šanse za ulazak u EU, jer bi eksploatacija litijuma u Srbiji teško mogla da prođe EU ekološke i proceduralne standarde. Projekti tog tipa se mnogo lakše realizuju u državama koje su van EU, sa slabijom institucionalnom zaštitom, korupcijom i lošijom regulativom. To je i razlog zašto se slični projekti guraju ka "periferiji", a ne razvijenim članicama EU.
Drugim rečima: ako se upustimo u litijumski biznis po modelu koji se sada nudi, cementiramo sebe kao rudarsku koloniju i još više se udaljavamo od evropskih integracija. I to će kasnije biti mnogo teško politički ispraviti. Jer jednom kad dobiješ etiketu kolonije, izvlačenje iz tog statusa je nebeski teško.
Pritom, sam projekat je ekološki i razvojno besmislen: nosi ogromne rizike po zdravlje ljudi, proizvodi toksični otpad, uništava plodno zemljište i vodne resurse, bez ikakve garancije dugoročnog benefita za društvo u celini. Prema ekonomskim projekcijama, prihodi od rudne rente su blago rečeno smešni.
Praktično, Srbi se ne bi trovali da bi imali neki ekonomski razvoj (jer neće biti nikakvog ekonomskog razvoja), Srbi bi se trovali samo da bi Vučić
kupio ostanak na vlasti. Koliko je to isplativo za građane, nisam baš siguran, verovatno će sendvičari reći da im je isplativo
i tog policajca koji će da ga odbrani 
