Stihovi za moju dusu

[Mister]

Ponekad mi se čini da je tamno
i hladno oko mene
i da samo ti čuvas nešto
nalik toplini.
Toliko sam zbunjen i ne razlikujem više
šecer od soli, smejem se kad ne treba.
Čudnovato je kako covek moće biti
bespomoćan, ako je ostavljen.
Neki dan hodao sam ulicom,
ali nisam stigao kamo sam pošao.
Pozdravljao sam nepoznate ljude
i govorio gluposti kojih se stidim.
Ponekad mi se čini da te nalazim
pošto sam izgubio
gotovo sve što je bilo važno,
mislim, za mene.
To su obične stvari, ali ne one,
te obične stvari,
ja živim s njima svakog dana
i one me nalaze.
Mogu da budem neobrijan i bez kravate,
i da ćutim satima, kao drvo.
O čemu? Ne znam. Detinjaste misli
o ljubavi. I o tome da me ti voliš.
To će proći, znam. Uvek prolazi;
rekao je prijatelj, i zaplakao.
I on ima svoju nevolju, jednako običnu,
ni on ne razlikuje šećer od soli.

​

Z.Golob

 

[Duki Lu]

DUGUJEŠ MI

Onaj mili sjaj zvezda,
iščezao iz mojih pogleda,
ponoćnu tišinu u dvoje,
kada nema više šta
da kažemo...
Ćutanja,
na tvojim usnama,
zauzetim osmesima,
nemilost iz očaja,
Prah sreće,
kojim si me obasipala,
polivala pažnju
po mojim rukama,
zadenutim u tvojim mislima,
nekako slučajno...
Nemir tvog pogleda,
zauzdan mojim trepavicama,
U zenicama,
one vatre koje si palila,
pepeo koji je ostao,
odavno je zanemeo,
ohladio se,
posiveo,
sa suzama,
u blato se pretvorio,
I nikada više
nije oživeo,
onaj žuti mesec,
na pola stvoren,
izgubljen,
u tamnim noćima,
koji si spakovala
u svoj kofer,
i namerno odnela...
Duguješ mi...
deo mog života,
namerno ili slučajno...


...gorki...

 

[PetarSamotnjak]

Danas

Danas bih mogao
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao
otići daleko, puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio.

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smješta povjetarac
ušunjavši se izmeđ' zavjesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom mjeseca.

H. L. Borhes

 

[RužicaRužaRuška]

"Ja zam da nikada neću biti :
odjek tvojih koraka,
uzdah tvojih usana žeđ tvojih ruku,
radost tvojih sutona i umor tvojih dana.
I znam kao što noć zna
da je mati svakog novog jutra,
da ti, nikada, nikada neću
u praskozorje sneno, biti tvoja.
Ostaćeš zauvek,
tek jedna više iluzija moja... Znam..."

 

[gost 359182]

Hteo bih da sam cvet kraj puta,
A ti da naidješ niz dolinu,
Da me uzbere tvoja ruka,
Zanavjek uzme me u svojinu.

Želim i da sam vino rujno,
Da ti potečem grlo belim,
Pa,kad se slijem s tobom bujno,
Tebe i sebe da iscelim.

Herman Hese

 

[Lada]

HAMLET:
Uskladite kretnju s riječi, riječ s kretnjom, uz ovu posebnu
pozornost, da ne prekoračite prirodnu suzdržanost.
Jer što god je tako pretjerano, daleko je od svrhe
glumljenja, kojemu je cilj, kako nekoć tako i sada,
bio i jest, držati tako reći zrcalo prirodi; pokazati
vrlini njezino lice, prijeziru njegovu vlastitu sliku,
a samom razdoblju i biti vremena obličje i otisak.

 

[Lada]

DUNAVSKA ELEGIJA

Ta voda nije više voda koju gledaš
Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe,
Vidi a ti u drugu vodu gledaš.
I Grad koji reka preseca na dvoje
Kao što jabuku dele zaljubljeni
Nije više Grad koji vidiš
Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
U svome sećanju može sačuvati
Neizmenjenog, jer deca rastu
I opet je nad vodom zima,
Moja ljubavi.
...Pero Zubac

 

[Mika]

Proci ce godine - Veronika Porumbaku


Srebrne pehare ne volim,
Niti pozlacene bokale:
Od svega najdraze mi je
Udubljenje u dlanu tvom.

Proci ce godine. I stalno nova,
Sa istom ljubavlju devojke,
Picu iz tvog dlana, kojeg se
Necu zasititi nikada.

Kao na pocetku, na putu istom,
Lice ce nam se stalno sprziti,
I prvu brazdu poljubicu ti
Na celu obelezenu zivotom!

A ako bi mi ti, istog dana,
Dao da pijem iz velikih bokala,
Ja bih se ipak zaustavila
Opet kod udubljenja tvoga dlana.

 

[RužicaRužaRuška]

Živim sa prašinom na srcu.
Drugačije bih to teško opisao.
Bilo je žena pre tebe, nekoliko njih,
a ni jedna posle...

Mostovi okruga Medison - R. Waller

 

[PetarSamotnjak]

NIGDAR NI TAK BILO

Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo,
pak ni vezda nebu
da nam nekak nebu.

Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
ne bi bilo nikak, ni tak kak je bilo.

Ar je navek bilo da je nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kak neje nikak bilo.

Tak i vezda bude da nekak vre bude,
kak biti bude bilo da bi biti bilo.

Ar nigdar ni bilo da ni nišče bilo,
pak nigdar ni nebu da niščega nebu.

Kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!

Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.

Nigdar još ni bilo pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.

Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,

bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.

Kmet nezna zakaj tak baš mora biti,
da su kmeti gladni, a taborniki siti.

A nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,

kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu kak Turčin potukel nas se bu.

A kmetu je sejeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,

kad drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.

Miroslav Krleža

 

[RužicaRužaRuška]

"Nije Bog zna šta ostalo posle nas.
Zapravo, ništa naspram onog što smo imali.
Ostala su mesta na koja nikad nismo otišli. Hteli smo.
Ostali su filmovi koje nikad nismo pregledali.
Planirali smo, zajedno.
Ostali su snovi koje nikad nismo dosanjali. Trebali smo.
Bili su to dobri snovi.
Ostali su zaveti koje nikad nismo ispunili. Obećali smo.
Prekršili smo.
Ostali su zalasci sunca koje nikad nismo dočekali zajedno.
Želeli smo. Nije nam se dalo.
Ostale su neke laži, poneka istina. Poneka slika.
Poneko sećanje.
Ali nije kraj.
Htećemo opet. Planiraćemo. Sanjaćemo. Davaćemo obećanja.
Želećemo opet. Ti druge žene. Ja druge muškarce..."

 

[PetarSamotnjak]

PROTUELEGIJA

Moja jedina tema ono je čega nema
Moja opsesija zove se gubitak
Moj omiljeni refren je nikad više
Pa ipak volim vječnu mijenu,
to pomicanje iz sekunde u sekundu
jer bez nje
to što zovemo život
bilo bi kamen.

Hoze Emilio Paćero

 

[neobično-obična]

.... SAKRIJ ME ....


Sakrij me...
u čeznutljivom pogledu,
u sjaju oka kojeg ću
samo ja prepoznati...

Nosi me u ćošku usana,
u smješku,
neizgovorenim riječima,
i ja bit ću s tobom…

Sakrij me…
u mirisu ljetnje oluje,
bljesku munje i
slutnji žudnje.

Čuvaj me u snovima
nanizanim u noćima,
krhkim od samoće…

Sakrij me…
u sjećanju na ukradene
poljupce od kiše,
u očekivanju svitanja…

Sakrij me…
u prekršenim obećanjima,
u uzdahu što se otima
samotnim satima.

Sakrij me…
u priču što ima sretan kraj…
sakrij me u zagrljaj...
samo, ljubav mi ne sakrivaj!


*** Marina Ugrin ***

 

[RužicaRužaRuška]

Nestaneš svaki put kad te snovima dotaknem, i opet iznova na rubu tuge i radosti.
Čudne su te stanice naše sujete.
I vjerujem i ne, i volim te ili možda ne.
Sve dok se ne dodirujemo,
sve dok mi ne znaš ukus usana,
i miris kose, puštam te. Ne odustajem.
Naći ću tu osobu u tebi, probudiću
i onu poslednju iskru požude.
Jednom kad bude sve a opet ništa ne bude, jednom kad se umoriš od bežanja,
zaspaćeš na mojim rukama.
I pustićemo kiše da pevaju,
pisaćemo pesme bez reči i rime,
setićeš se neke hladne zime,
koja je ostavila u snegu trag.
Ona ista koja je čekala sve ove godine,
samo jedno sneno svitanje,
jedan čežnjiv pogled u daljine.
Ukradi mi osmehe lažljive i sakrij
u svoje dzepove...
Ugnezdi se u moje oči sanjive,
i ostani tu do kraja vremena...
zarobljen izmedju svetova,
u javi svog sna, tu na rubu mojih usana...."

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Šta ako zaspiš i šta ako spavajući sanjaš?
I šta ako
u svom snu
odeš na nebo
i tamo ubereš
čudan i nepoznat cvijet?
I šta ako, kad se probudiš,
on još uvijek bude u tvojoj ruci?
Šta tada?

Dipak Čopra - Put čarobnjaka

 

[PetarSamotnjak]

MASKA ZLOTVORA

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu, koje pokazuju
Kako je naporno zao biti

Bertold Breht

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

Ivo Andrić

 

[*pustinjakinja]

Ne vjeruj


Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić

 

[Nina]

"Sjaj u travi" - William Wordsworth

Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati.

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.

 

[Tea]

Nema savršenog ljubavnika
Žena to od tebe pravi
Koliko ti se preda
Toliko možeš da je voliš
Pod uslovom da je voliš
Žena nagoni, inspiriše, budi
Ako to ne osećaš
Ti si za nju samo jedan od mnogih…
Nema savršenog ljubavnika
Savršenstvo se budi samo kada ti je sa nekim dobro
A to se oseti i ne glumi
Kada imaš stvarno potrebu za nekim
Da sve ono najlepše sa njom doživiš i oživiš
Nema savršene ljubavnice
Muškarac to od žene pravi
Onoliko koliko je pokrene
Toliko od nje dobije
Zato za nekoga može da bude najgora
A za drugog najbolja
Zato što je to najbolje video u njoj
A kada je strast obostrana
Oboje postaju savršeni
Onoliko koliko te neko želi
Toliko mu se daješ
Zato što jedno pokreće drugo
A uživaju oboje
I tek tada postaju savršeni
Zajedno
Stefan Simić

 

[Tea]

Ja vjerujem u tebe i loše kad ti ide
jer ti imaš ono što drugi ne vide
Ja vjeruj mu tebe i nada kad se ruši
jer znam da kriješ zlato u duši
I kada žališ što nećeš moći
mjenjati tugu za staru sreću
Ja znam da ljubav sve može proći
jer ti sad kartu okrećeš treću
Ja vjerujem u tebe i loše kad ti ide
jer ti imaš ono što drugi ne vide
Ja vjerujem u tebe i nada kad se ruši
jer znam da kriješ zlato u duši
Ja vjerujem u tebe ...
Kada su tužne sve riječi tvoje
i kada u tebi sve gubi boje
Ja vjerujem u tebe ...

 

[Branko Lori]

Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.

I onda: živeti prostran.

Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja, biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda što se u večnost pali.

Mika Antic

 

[NickFreakyrgios]

Bilo je davno
Kada sam otišao
Sad letim ravno
Još nisam pao
Postoji stvorenje
Prekrasne ljepote
Ono posjeduje
Sve čudne živote
Daje mi sigurnost
Pokazuje put
Voli me
Jer sam LUD