Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

PREDGRAĐE TIŠINE

Ja vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim, i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba
Kad ustajahu duhovi iz groba.

Istina, ja znam da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane
Kad sam se nad'o, osećao', vol'o
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom, koje nema sada.

Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto što, mislim, da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.

I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka noć jedan pokrov beo.

Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam: moje vreme teče.
Ne žalim sebe, i ne žudim dole;
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.

Vladislav Petković Dis

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

VATRA PRVE ŽEDJI

Ostadoh te željan jednog letnjeg dana.
O, srebrna vodo iz tudjega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žedj moja sad pije.
Al' mira ne nadjoh nigde, jer me nikad
vatra prve žedji ostavila nije.

Ivo Andrić

 

[Jan Hus]

 

[Duki Lu]

 

[Branko Lori]

Koliko puta si ljubila stranca
i bila kao ptica kraj covjeka
koji ne leti do tvojih visina
i ne zna tajnu skrivenu u tebi

Ti si u tijelu punom zelja
sa usnama zednim iznenadjenja
a nikog nema tko je tvoj
i ova zemlja se ne zove dom
U tvome oku je dragi kamen
ili to suzu cuvas za mene
a ja sam samo snovidjenje
koje ti kaze, raduj se

Ref.
Ne znam kad, i ne znam gdje
ici cemo istom stranom ulice
vjeruj mi duso, srescemo se
u svijetu tajni, mi nismo sami

 

[Branko Lori]

Nikada neću naučiti da hodam
u potkovanim čizmama ,
Koje bole nagaženog,
a od krvi blistaju trajno.


Niti ću vezati laž uz sebe
kao drugu kožu
Bestidno šamarajući naivne ,
uz osmeh i pažnju.


Nikada neću umeti da pročitam
gde se završava krug
u kojem je kraj počeo da ujeda,
bez pardona
I koliko otkucaja ima
do sledećeg koji se ponavlja
uvećan za razoreno tkivo
i umanjenu mene.


Nikada neću sažvakati
taj bljutavi zalogaj
kojim mi zapuše usta,
Zabavljeni što ne pljunem odmah.
Zasmejani upornošću budale.


Nikada ni oni neće razumeti
kolateralnu lepotu malih smrti.


Na čudnim mestima u glavi
rasla sam snovima zaštićena
Mesta su me sačuvala u sebi
takvom čudnom i sjajnom.


Zato se nikada ne uprljam
od tog šljunka i đubreta.,
tih smešnih zaludica,
pijačarskih prevara,
uličnih fazona.


Kao da mi je dno duše
bušno i preduboko,
Sve propadne kroz nju i nestane,
zgulivši svaki trag i i ružna sećanja.


Nikada im neću dati
svetlost da mi slome.

Bibelot de Verre​

 

[PetarSamotnjak]

MUŠKARCI I ŽENE

Muškarci češljaju kosu u kolima
Muškarci gledaju frizuru u retrovizorima
Muškarci nose veliki crni češalj u zadnjem džepu
Muškarci brinu hoće li se dopasti Ženama
Muškarci se pretvaraju u oglas za Muškarce
Žene nose čizme zbog kojih hramlju
Žene paze da im pogled ne sretne Muškarčev
Žene brinu hoće li se dopasti Muškarcima
Žene se pretvaraju u oglas za Žene

Sem Šepard

 

[*pustinjakinja]

" ...
Ali nereč kaže
Kasno
Je
Necvet kaže
Noć
Je
Neptica kaže
Plam
Je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije. "

Miljković

 

[gost 346714]

Piloti Leto

Ja sam sanjao belog goluba
I tvoje oči boje kestena
Leto je bilo kad si otišla
Ovo leto me, na tebe podseća

 

[PetarSamotnjak]

Čovečja bit

Ne bi bilo Samilosti
bez nečije Ubogosti;
sažaljenja biti neće
Kad svi budu naše sreće

Iz straha se mir razvija,
Dok sebična ljubav klija:
tad Okrutnost omču spleće,
pomno svoje mamce meće.

U svetome sedi strahu,
Lije suze po svem prahu:
Poniznost se ukorijeni
Ispod samih nogu njeni’

Troma sjena tajne tada
Po glavi joj brzo pada;
Gusjenica, Muha stane
Tajnu jesti poput hrane.

Plodom Himbe ona rodi,
Rumenim, da jest, da godi;
Gavran gnijezdo onda zdjene
Sred najdublje njene sjene.

Bozi zemlje i iz vode
Traze Drvo sred Prirode.
Zaludu im sve to bit ce,
Jer u Mozgu Drvo niče.

William Blake

 

[Tea]

by Jordan Aleksić
Od naše ljubavi
stvorili smo poemu,
nije možda za antologiju,
ali je naša.
U njoj se
ne ljubimo usnama,
već rečima,
ne vodimo ljubav telima,
nego strofama...
I u njoj nema prošlosti,
samo sadašnjost,
sa njom šetamo,
slušamo,
dišemo,
šapućemo i...
Volimo se...
Nismo je ni pisali
da drugima
postane besmrtna,
pisali smo je za nas,
a u nama će
uvek biti večna!

 

[PetarSamotnjak]

PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom

Artur Rembo

 

[gost 346714]

Predrag Živković Tozovac Ti si me čekala

Oprosti što sam tvoju ljubav krao
Oprosti što ti ljubav nisam dao
Jer ti si samo pravu ljubav htela
Jer si me volela
(Refren)
A ja sam negde rujno vino pio
A ja sam negde s drugom srećan bio
A ti, a ti. Ti si me čekala

Bila si žena koja zna da voli
I kada plače, i kad srce boli
Bila si žena koja zna da čeka
Voljenog čoveka
(Refren)

Na prošle dane uspomena bledi
Možda se kajem, šta to sada vredi
Neka me boli tvoja suza vrela
Jer si me volela

 

[Nina]

"Ne ruši sve mostove"

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…

Ivo Andrić

 

[Branko Lori]

Slomljeno ogledalo​

Delić mene u tvojim očima
Podseća me na ono što je zaboravljeno
Moram se približiti vatri
I osetiti sopstveni odraz

Delić mene mora umreti

Seme fatalne prirode
Bez korenja da rastu i napreduju
Nekim stvarima nije suđeno da ostanu žive
Prekinute dok su još u mislima

Dao si mi mač da probodem laž
Reckava ivica za demonsku stranu
Trenutak sam rastrzana između dve strane
Ali sve što mi treba nosim u sebi

Strah je samodestruktivna vatra
Koja spaljuje sve što mrtvo i suvo
Suze čiste ranu koja je preostala
Kada je senka isterana na svetlost

Dao si mi mač da probodem laž
Reckava ivica za demonsku stranu
Trenutak sam rastrzana između dve strane
Ali sve što mi treba nosim u sebi

Slomljeno ogledalo
Lepota se deli
Iako je to iluzija
Može seći poput noža

Ne pokušavaj da mi daš ono što mislim da zaslužujem
Moje je da to nađem

Dao si mi mač da probodem laž
Reckava ivica za demonsku stranu
Trenutak sam rastrzana između dve strane
Ali sve što mi treba nosim u sebi

 

[Nina]

"Ne kažem tebi, mila"

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.

Živote moj... Tebi kažem, mila.

Goran Tadić

 

[PetarSamotnjak]

KORJEN S KRILIMA

Dugo sam letio u prazno.
Treba na zemlju stati.
Uspravno iz nje rasti.
Uspravno umirati.

Ptice su šumi krila,
a šuma pticama korijen.
List ne leti od sebe,
on biva olujom gonjen.

Pod zemljom i u zraku
u isti mah drveće živi.
Drvo je most što diše
izmeđ' mrtvih i živih.
I kada ogole grane,
cvrkut ih zazeleni.
Ja ništa rekao nisam:
to jesen šumi u meni.


Enes Kišević

 

[gost 346714]

Mitar Miric Ne svani zoro

Juče ujutru udemo da uspavamo višegodišnjeg kućnog ljubimca. Napolju kiša a na radiju ovaj refren. Da dosoli tugu i taj grozni dan(bar sam se ja tako osećao) kakav je bio juče:

Ne svani zoro mlada
Ostavi me moja draga
I ostavi pakao u duši
Sam lutam, ne znam kuda
Nemam brata, nemam druga
Da bar malo utehe mi pruži

 

[Tea]

Grci koriste tri riječi kojima opisuju ljubav:
eros, filos i agape.
Eros je zdrava privlačnost,
potrebna da jedan čovjek osjeti nešto za drugog.
Filos je ljubav u obliku prijateljstva.
To je ono što ja osjećam za tebe i za druge.
Kada plamen erosa prestane sjati ,
filos je ona ljubav koja održava parove zajedno.
Agape je potpuna ljubav,
ljubav koja sasvim prožima svakoga tko je iskusi.
Onome tko jednom upozna i iskusi agape,
ništa na svijetu više nije važno, osim ljubavi.
Takvu je ljubav Isus osjetio za čovječanstvo,
toliko veliku da je potresla zvijezde
i promijenila tijek naše povijesti.
Kronika Drugi oblici ljubavi: filos i agape

Paulo Coelho

 

[Mister]

Noćas neću doći kući.
Računi će ostati
neplaćeni i
zaboravljeni kišobran
još dugo će se
sušiti u kafani.
Bude to.
Da padne prvi snijeg i
da se neko
ne vrati kući.
Neka te to nimalo
ne čudi i ne rastužuje.
Toliko puta sam se
vratio.
Uvijek rano ujutro
i bez kišobrana.
Ljutila bi se,
ponekad plakala
i kuhala kafu,
da se otrijeznim.
Noćas neću doći.
Prvi tramvaj će
obići krug bez mene,
snijeg će se otopiti
i kafu ćeš piti
sama.
U kafani ću ostaviti
prevelik bakšiš i kišobran,
negdje usput
zamirisaće pečeno kestenje i
ostaću zagrljen s nekom vrbom.
Neka te to nimalo
ne čudi i ne rastužuje.
Bude to.
Da padne prvi snijeg
i da računi ostanu
neplaćeni.

Armin Huseinovic

 

[PetarSamotnjak]

Kakve li su tvoje Misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te Misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje Misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni San o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje Misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš

Dusko Trifunovic

 

[Nina]

"Iluzija" - Dragana Konstantinovic

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...

Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sopstvene setve...

Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...

I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...


Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.

U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...

Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...

I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...

Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.

U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

 

[...indigo child...]

Desilo se jednom,
da je zavolim, tek na tren.
Učinih je tada jedino vrednom.
Nisam je hteo.
Hteo sam da budem njen.

~Ratko Petrović

​

 

[PetarSamotnjak]

GOSIN DOBOŠARU

Stan-der malo, gosin dobošaru i
Otpevaj mi pesmu
Jer nimalo sanjiv nisam i nemam kuda da se denem
Stani malo, dobošaru, otpevaj mi pesmu
I u zveketavom svitanju praticu te bogobojazno
Premda znam da carstvo predvecerja povratilo se u žalove
Daleke
Išcilevši mi iz šaka
Ostavivši me na
Slepo tu, ukocenog kao spomenik nesanici
Svesnost me sopstvena opcinjava, stamen sam na nogama
No, nikoga da sretnem
A prepotopne prazne ulice premrtve su
Za snivanje
Stan-der, malo, gosin dobošaru, otpevaj mi pesmu
Nimalo snen nisam i nema takvog mesta gde uputiti bih se mogao
Povedi me na putovanje na svojoj carobno zaljuljanoj barci
Cula su mi bolno naoštrena, šake mi ne osecaju umora
Stopala su mi utrnula, tek vršci mojih cizama
Nestrpljivo ržu, orna za put
Spreman sam da se zaputim ma gde, spreman da išcilim,
U sopstvenoj povorci, ako si odlucio da mi zacaraš stazu,
Voljan sam da ti se povinujem
Pa me povedi, tako nestajuceg
Kroz dimne kolutove mojih mnenja, želja i misli
Dole, niz maglovite ruševine vremena, daleko iza naslaga
Zamrznutog lišca i korenja trava
Ucveljenih, preplašenih stabala, napolje, na vetrovitu plažu
Daleko od uvrnutog dosega pomamnog cemera, tuge i jada
Da plešem pod dijamantskim plaštom noci
S jednom rukom visoko uzdignutom u slobodnu tminu
Ocrtan pozadinom od morskih talasa i pene
Peskom s cirkuskih šatri koje landaraju u noci
Sa svom tom beznadežnom hrpom uspomena i sudbe strpanom i
Pometenom duboko pod talase
Da zaboravim na danas do sutra
Barem

Bob Dilan