Stihovi za moju dusu

Kako su teški ovi dani!
Ni vatre da me zagreje
ni sunca da mi se nasmeši,
samo pustoš,
samo hladnoća, bez milosti!
Neutešne gledaju me
čak i jasne zvezde
od kada spoznah
da ljubav umire.

Herman Hese

13087374_1002196443196360_5762244966005241330_n.jpg
 
Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

25594328_1519960688052853_9174574272911159769_n.jpg
 
SVA LJUBAVNA PISMA

Sva su ljubavna pisma
smiješna.
Ne bi bila ljubavna pisma da nisu
smiješna.

I ja sam svojedobno pisao ljubavna pisma,
kao i druga,
smiješna.

Ljubavna pisma, ako ima ljubavi,
moraju biti smiješna.

Ali, napokon,
samo su stvorenja što nigda ne pisahu
ljubavna pisma
smiješna.

Kamo sreće da opet dođe vrijeme kad pisah
nesvijesno
ljubavna pisma
smiješna.

Istina je da mi danas
ostaše samo uspomene
na ljubavna pisma
kako su bila
smiješna.

Svaka naglašena riječ
(kao i sva naglašena čuvstva)
naravno da je također
smiješna.

Fernando Pessoa
 
ZBOGOM MAŠTO MOJA

Zbogom, Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi!
Ja odlazim, ne znam kuda,
niti kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, Mašto moja.

Na kraju - daj da se osvrnem na tren;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
odlazak, sumrak, i uskoro srce staje.

Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! Sada se rastajemo, zbogom Mašto moja.

Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, častili se,
stvarno se stopili u jedno;
Dakle, ako umiremo - umiremo zajedno (da, ostaćemo jedno),
gde god da idemo, zajedno idemo u susret onome što biva,
mozda će nam tamo biti bolje i lepše,
možda ćemo nešto naučiti,
mozda me to sada u stvari ti navodiš na ove istinske pesme (ko zna),
mozda to ti bravu smrti pokrećeš, okrećeš...
Zato sak konačno zbogom - i zdravo - Mašto moja.

Volt Vitman
 
MASE

Svi ogorčeni, jadni, usamljeni ljudi s
osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarile
silnice, optužuju život, optužuju
okolnosti, optužuju druge dok su
zaista ONI
savršeno neprobavljivi, pokorno
neizvorni, kukavički i tihi; utonuli
u samosažaljenju, ne učinivši
ništa dobro, oni još osjećaju
da su prevareni, pužući Zemljom
sa svojim pritužbama, svojim
mržnjama
mrtvih očiju usred nigdine, ti
milioni ljudskih grešaka, idući
iz dana u dan i iz noći u
noć kroz svoje jalovo površno
djelovanje,
povrjeđuje samu Zemlju, povrjeđuje
sve, to traćenje
užas cijele te
uzaludnosti.

Čarls Bukovski
 
ХАМЛЕТ

Жагор стаде. Већ сам усред бине.
О довратак наслоњен: ја ловим
У одјеку неком из дубине
Шта ће бити са животом овим.

На мене је уперен мрак ноћи
Кроз хиљаду двогледа на оси.
Аве, оче, ако си у моћи,
Мимо мене ову чашу носи.

Волим твоју замисао и ја
И слажем се да ме рола води.
Ал се друга драма сад одвија
И овог ме пута ослободи.

Но редослед има свако дејство
И крај пута неће се избећи.
Сам сам - грех све јесте и неверство
Није живот што и поље прећи.

Борис Пастернак
 

Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge draži
Na mom licu biće krinka
Ako pak za srodnu dušu moliš
Rukom me privlači
Il i-ako voliš, mahnito istuci.

Ovde sam
Sasvim tvoj

Ako šakom treba se potući
I u ring ući
Za liječnikom, ako srce zebe,
Pregledat ću pomno
Svaki deo tebe
Tvoj ću vozač biti
Samo stupi
Il me smesti u vozilo svoje
Svejedno je
Ja sam tvoj

Da ,mesec odveć sjaji
Lanac grubo steže,
Pa zla zver ne sanja
A ja lutah svugde dokle pamet seže
Kroz sva obećanja
I znana i neznana
I neodržana
Nikad žena natrag se ne vraća
Pa sve da od boli kolena se tope
Ili da ko stene prostrem se pred stope

Zavijam sred leta
Grebem posred srca
Param prekrivače
Il' zavapim jače:”Molim”
Sav u muci toj
Ja sam tvoj.

Pa i ako usneš
U trenutku, negde, usred ceste,
Upravljač je moj
Ili ako gradom zaželiš prošetat
Nestat ja ću s maglom, kradom
Ustrebaš li oca za buduće dete
Samo kaži
Ili tek šetača po peščanoj plaži
Ja sam tvoj

Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge drazi
Na mom licu bit će krinka.

Leonard Kohen
 
* Ljubav *
Mojoj misli na tebe nežnoj i smernoj
ne znam uzroka, ni časa začetka,
ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj
kružna ... nema ni kraja ni početka.
U mom srcu svemoćna je ova misao,
ona zbilje pretvara u čarolije ...
svemu što biva daje draž i smisao,
zbog nje moj osmeh sine,
suza se prolije.
Zbog nje moje oči bivaju lepšim,
snovi boljima.
Na moj život blago pada odsjaj njen
kao po umornim putima i poljima
mirisna večernja sen.
*** Desanka Maksimović
❤
 
VEČERNJA TIŠINA

Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komađem stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini
Upletenoj u krzno mačke, iščezloj
U naborima zavese ili u lavežu psa,
Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.


Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi
Iza lišća i oblaka, između dve kiše,
Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,
Bez ičega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici
I jednim hladnim suncem iza žutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,


Dok šapućete ono malo reči koje ste našli
U ovim trenucima slučajne nežnosti,
Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,


Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,
Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,
Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?
Jer uvek kada idete sami, misleći
Da nema nikoga da baci kamen svog glasa
U zamračenu vodu tišine između vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.

Jovan Hristić
 
MASLAČAK

Prema tvojoj ruci,
Prema tvojoj ruci, kosi,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku, suknji
Zašto grabim?! - uporno zapitkuješ
Čas ljutito-glasno, čas vrteći glavom, nijemo -
Što ne nježno, milujući,
Kako priliči, kako drugi rade,
Zašto žurno, sa sjajem u očima,
I što se uz to smijem - bezobrazluk!
Tako ružno, uši parajući!
Ah, odmah me ostavljaš ili po ruci udaraš.
Maslačku, ne ostavljaj me,
Radje ću ti reći,
Reći ću ti - čekaj, šapnucu ti na uho,
Odmakni uvojak.
Prema tvojoj ruci,
Prema tvojoj ruci, kosi,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku, suknji
Šta grabi tako - zar se ne dosjećaš?
Šta grabi tako - zar još uvijek ne znaš?
Pa uvijek tako ljutito
Pokušavaš se odbraniti i onda
Držeci oko, kosu, suknju.
Prema prašniku,
Prema prašniku, rodnici,
Prema prašniku, rodnici, struku,
Prema prašniku, rodnici, struku, latu
Šta grabi tako, Maslačku? - Vjetar!
Vjetar, vjetar, ludo bezobrazan vjetar
Radujući se tvom bijesu.
Maslačku, šta će biti?
Ovo je tek lahor.
Ovaj tek grabi i zviždi.
A još ti nisam ni govorio o mojoj porodici.
Čuješ li!
Otac mi je Fijuk Vihora bio - znameniti
Tajfun iz Arkansasa majka
A šurjak ljevkasti kovitlac -
Pahuljico maslačka, da li si se vrtjela rastrojeno-morno
U vrtlogu nebeskog svoda?
Bolje ne udaraj mi ruku.

Karinthy Frigyes
 
SAN U SNU

Čak mi i život davan
(pošto moze) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prosla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
isčezle su one slavno,
poput munje sto zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad ? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kazu -
oni lazu - glasno lazu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu zalosnu slast "trajati"
Sta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!

Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj zivot san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve sto znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do sumnog zala
izmučenog srddzbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve sto znamo i gledamo
da li san u snu je samo?

Edgar Alan Po
 
PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al' sam pijan često
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladislav Petković Dis
 
TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

Žak Prever
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.498
soko stark
soko stark
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
456
prsho
prsho

Back
Top