Stihovi za moju dusu

[Jan Hus]

Милешевски записи

Хтедох и ја да зидам бар педаљ у висину
Ал како сламом цркву кучином задужбину
Чиме да мирим браћу и кротим њине звери –
Све ми се оче смрси изглоби и нахери

У темељу се тресем и лелујам на скели
Док ми се руља руга ангел се сневесели
Узалуд ширих крила – није ми небо дато
Једва се и крик чуо док сам падао у блато

За раслабљеног раба и неутешну душу
Пробах од речи дробних да зидам потлеушу
Нису је рушиле виле ни злодуси ни але
Све би кокоши кивне до подне распршкале

Што оста зграби ветар и стока неразумна
Развукоше и плеву и празан клас са гумна
Али ја нисам Оче ни очајан ни бездом
Док Твој пепео светли над мојим малим гнездом

Ђорђо Сладоје

 

[Lada]

O starom bioskopu
sam hteo da ti pričam
kojeg više nema kao ni centra.
Njegovo ime narodni
podsetiće te na te davne godine
ali ti neće dočarati hol
na kom su visile fotografije crno-belih zvezda
sa smeškom pravih zuba
drvene neudobne stolice
koje su škripale dok im je čovek još prilazio
lijane paučine na prašnjavom platnu
zidove ofarbane u svetloružičastu boju
parter tajne lože i nebeski balkon
radost odlaska sa drugovima iz ulice
ukus čokolade super i miris bazoka žvaka
osećanje zaštićenosti i sigurnosti
ne neće ti ništa slično reći
jer taj je film odavno završen
a svetla se ne pale.

"O starom bioskopu", Oto Horvat

 

[dzezer]

Čekaj me - Konstantin Simonov

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

 

[*BILJA*]

Molitva za ljubav

Brzo kao kratkovecne cveca liske
i ova ljubav stace da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, bože, drugi ti se mole za srecu i mir,
a ja: sacuvaj u srcu mom, zarobi,
jucerašnjeg dana nestalni pram.

Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
skrinju, nacini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli srecu za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.

Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, bože ne molim za sreću, za radost, za
slast.

Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu

Desanka Maksimović

 

[Lada]

NEMA JE VIŠE


Možeš da plačeš zbog toga što je otišla
a možeš i da se smiješ zbog toga što si je imala!

Možeš da zatvoriš oči i da se moliš da ti se vrati
A možeš i da otvoriš oči i vidiš sve što ti je ostavila!

Srce ti može biti prazno, zato što nisi u stanju da je vidiš
A možeš i da ga ispuniš ljubavlju koju si uvijek dijelila.

Možeš okrenuti leđa svome sutra i živjeti u svome juče
a možeš biti i srećna što ti dolazi tvoje sutra zato što si imala to juče!

Možeš se stalno podsjećati da je više nema
a možeš i njegovati uspomenu na nju i pustiti da sve ide svojim tokom.

Možeš da plačeš i da zatvoriš um za sve
a možeš i da učiniš ono što je ona oduvijek od tebe tražila:

“Smij se, otvori oči, voli i produži naprijed.”

Ljubav te neće učiniti jakom.
Treba prvo da budeš jaka da bi uopšte i započela da voliš!

Dejvid Harkins

 

[Branko Lori]

Bez sagovornika - Desanka Maksimovic

Razgovaram bez sagovornika
kao da razgovaram s duhom,
ne vidim mu razgovetno lika,
čujem ga više srcem nego sluhom.

Nema čudjenja, nema nesporazuma,
razgovaramo kao vekovni znanci,
otvaram širom vrata uma,
reči iz podsvesti idu pravce.

Govori mi što nikada inače
neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči... znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
u dalekom predelu, visokoj travi,
nekad u svanuće, nekada uveče -
sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
mnogo prećutnog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
kao što razgovaraju dva bila.
ispružit ćeš za njim svoje ruke
i viknuti: ne odlazi!

 

[stranac119]

Tin Ujević: Trideset godina putovanja


Anđele, pogledaj natrag kući
i plači;
no meni pusti da budem jači;
ja neću ući.

Mrzi me da gledam svoju mladost.
Mrzi me da me prošlost veže.
I u bijedi ima radost
što nema mreže.

Ja nemam mreže, ja nemam veže.
Ja gubim sebe desetljeća.
Ima u meni pomama cvijeća,
i još imam ravnoteže.

Čemu se vraćati na stara mjesta?
Ja mrzim groblja i starinu,
i cijenim svjetlo i širinu:
postoji cesta.

Imaju kuće stare i nove.
Tuđe.
Ja nemam kuće.
Ništa me ne zove.

Trideset godina putovanja,
brda prokletstva.
Bez posla i bez zanimanja,
bez sredstva

Sotono, ne daj mi kući.
Anđele, plači.
Ja stradam, ja sam jači.
Ja neću ući.

 

[NIKOS_]

 

[*pustinjakinja]

 

[Lada]

ZABORAVI - Rade Šerbedžija

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
i noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

 

[NIKOS_]

 

[Kalamiti Dzejn]

Ne pitaj više zašto te ljubim

Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom lađom snova tko krmari
kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.

Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pećina
o koju se uzalud razbija moj život.

Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.


(Vesna Parun)

 

[Mala sanjalica]

..i znaj, i san i čovjek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da vječno traje..
D. Maksimović

 

[Siver]

Ispružen, ježeći se,
Upola mrtvac, što još ga noge greju –
Što tresu ga iz groznice neznane,
Što drhti pred ledenim strelama,
Od tebe, misli strašna, progonjen!
Što skrivena si, neiskaziva!
Ti, lovče, skriven iza oblaka!
Od tebe, kao munjom zaslepljen,
Podrugljivo ti oko, što me gleda:
- tako ležim.

Mučen teško, previjan, savijan
Od svih muka večnih,
Pogođen
Od tebe, ti lovče okrutni,
Od tebe, ti nepoznati – bože!
Gađaj dublje!
Gađaj jednom još!
Probodi, slomi, slomi srce to!
Čemu sada muke okrutne,
Čemu muke tupim strelama?
A što gledaš opet uokolo,
Nezasit nad ljudskim mukama,
Zluradim, božanskim okom munje?
O, zar nećeš ubiti me ti,
Već mučiti me, mučiti me želiš?
A što tako zlostavljaš sad mene,
Ti zluradi, ti bože neznani?
Ha, ha! Nečujno se amo provlačiš?
Za takve crne noći, ponoći,
Šta hoćeš? Reci!

Ti guraš me i drobiš sada ovde,
I već si tako blizu. Dalje! Dalje!
Ti slušaš pomno moje disanje,
Osluškuješ ti tako srce moje,
Ljubomorniče,
Na šta li to ljubomoran?
Dalje! Dalje! Čemu lestvice te?
Unutra hoćeš
U srce mi zar?
Da se uspneš i u najskrovitije
Misli moje, da se uzdigneš?

Ti, besramni kradljivče neznani!
Šta bi za se hteo ukrasti?
Šta bi za se hteo saznati?
Šta bi za se ti da izmučiš?
Mučitelju!
Bože – krvniče!
Ili treba poput pseta ja
Da valjam se i puzim pred tobom?
Predano i sav u zanosu
Tebi ja da mašem ljubavlju?

Al’ uzaman! Pa, bodi samo dalje,
Ti bodljo strašna! Ne,
Pas nisam – već divljač tek tvoja,
Lovče strašni!
Tvoj sužanj ponosni,
Razbojniče iza oblaka!
Kaži sada, progovori jednom!
Kaži sada šta bi ti od mene?
Skrivaču munja! Nepoznati! Reci,
Šta hoćeš ti, o nepoznati – bože?

Otkup zar?
A šta bi ti za otkup hteo, je li?
Traži mnogo – to mi ponos kaže!
Zbori kratko – drugi ponos veli!
Ha, ha!
Mene – hoćeš? Mene zar?
Zar bi mene hteo – čitavog?
Ha, ha!
I mučiš me, o ludo, i toliko
Izmučio si ti sav ponos moj?

Ljubavi mi pruži – ko zgrejaće me?
Ko voleće mene sada još?
Ruke tople pruži, srca žar
Pruži meni, što tako usamljen sam
I koga led sedmostruki
Uči da čezne za dušmanom samim,
Daj de predaj,
Dušmane ti strašni,
Meni – sebe! –

Ode! Nestade!
Pobeže on tako eto sam,
Drugar poslednji, drugar jedini
Moj dušman velik
I moj nepoznati,
Moj krvnik – bog! –

Ne! Vrati se, o vrati mi se sada,
Sa mukama svim tvojim okrutnim!
Poslednjem od svih usamljenika
Vrati mi se! Vrati mi se sada!
Potoci k tebi suza mojih teku!
Još i poslednji plamen srca moga –
Za tebe će se on razgoreti!
Vrati se,
Moj Bože nepoznati!
Bole moj,
I poslednja – srećo moja!

Fridrih Niče

 

[Branko Lori]

Iluzija - Dragana Konstantinovic
Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...
Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...
Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?
Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

 

[mari47]

RAZGOVOR S KAMENOM - Vislava Šimborska

Kucam na vrata kamena
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam uokolo,
da te upijem kao dah.

- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem
zatim da posjetim list i kaplju vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.

- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišiće smijeha.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lijepe,
gluhe, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.

- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mjesta.
Lijepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati, poznavati me nećeš
nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za vječnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svijet je vrijedan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim riječi
kojima niko ne vjeruje.

- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zamijeniti
čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do svevidenja
ne vrijedi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dvije hiljade vijekova
da udem pod tvoj krov.

- Ako mi ne vjeruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smijeh me obuzima, smijeh, neobuzdani smijeh,
kojim se smijati ne smijem.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.

- Nemam vrata - kaže kamen.

 

[Bagzi90]

Znam da su putevi na ovoj planeti trnje koje bode, da je malo staza sto ka sreci vode
ja to znam po sebi ako ima i jedna sreca ja je zelim tebi

 

[mari47]

МАЛО О ДУШИ

Душа се има
нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном
годину за годином
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима
као што су померања намештаја,
вучење кофера,
или крстарење путевима
у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаза.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Кад нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамзивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и када их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и кад ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.


Vislava Šimborska

 

[stranac119]

 

[Rusalka]

Као што са дна сонате извире нота
која дрхтећи расте и постаје све тања
све док у драгој музици не занеми,
тако са дна тишине
извире драга тишина, оштри торањ, сабља
и диже се – и расте – и заноси нас,

док се уздижу и падају
сећања, наде,
мале и велике лажи,
ми хоћемо да крикнемо, али се у грлу
распрши врисак:
увиремо у тишине
све док сасвим у нама не занеме.

Октавио Паз‎​

 

[Branko Lori]

http://fs2.****************/images/150124/ekz5mhwc.jpg
Umijeće malih koraka

"Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka.

Učini me sigurnim u razdiobi vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.


Molim Te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne
klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da zapazim svjetlost
i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost
i kulturu.


Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko.
Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam
kao najvažniji.


Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proticati. Obdari
me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni
pratitelji života - uz koje rastemo i zrijemo.


Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.


Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći
sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba
prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem
i najosjetljivijem daru.


Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.


Stvori od mene čovjeka koji će brazdati duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".


Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.


Nauči me umijeću malih koraka."

Antoine de Saint-Exupéry

 

[FataMorgen]

Utopljene duše

Još jednom samo, o, da mi je dići ispod života svet umrlih nada; Još jednom samo, o, da mi je ići prostorom snova pod vidikom jada. Potajna slabost i žudnja ka sreći, skrivene misli u boji ljubavi, njen pogled nekad sve što znade reći, još jednom samo da je da se javi. U harmoniji svetlosti i tame, lik duše trajno gde se od nas krije, gde svesti nema, već ideje same, otkud bol sleće, da osećaj svije u meni o njoj, o lepoti, cveću i o mladosti - o još jednom samo, da mi je da se moje misli kreću, da mi je da sam još jedanput tamo. Da mi je da sam u predelima onim, gde su mi mladost, san i uspomene, kod negda svojih da je da se sklonim s lepotom njenom što k'o miris vene. Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka i igre mrtvih, avetinja kolo, da je bolova, sećanja, jauka - znamenja, da sam nekad i ja vol'o. Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, i želje, njena tuga i lepota, i nežne veze osmeha i čari nemaju više za mene života. Nemaju više života ni za nju sva njena ljubav i moja stradanja: dremež i suton i noću i danju. Nama se spava. Nama se ne sanja. Gube se redom, trunu pod životom aleje bola i podneblja plava, i moja lira sa njenom lepotom, tugom i srećom... Da je da se spava. I samo katkad, al' to retko biva, nju kada vidim posred ovih zala, prilazi meni neka magla siva, nagovest bleda dalekih obala. Gledeći dugo taj magleni veo, kamo se dani moji razasuše, širi se pokrov velik, prostran, beo, pod kojim leže utopljene duše.
V.Petković Dis

 

[Branko Lori]

http://fs1.****************/images/150131/x3xvbsa5.jpg
Azra

Kraj tanana šadrvana
Gdje žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.

Svako veče jedno ropče
stajalo kraj šadrvana,
Kako vrijeme prolazilo;
Sve je bljeđe, bljeđe bilo.

Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
"Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?"

"Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav glavu gube
I umiru kada ljube."

H. Heine

 

[*pustinjakinja]

"...Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno. ..."

 

[*pustinjakinja]

...