Sta ce mi takav zivot, zapravo sta ce i mojoj zeni i deci takav zivot?

Gledam danas da bi im deca lepo zivela ljudi odlaze po stranim zemljama da rade, a decu vidjaju jednom u god. i onda kad ta deca postanu djilkosi zato sto nisu imala dovoljno kucnog vaspitanja svi se pitaju kako, zasto, imali su sve sto covek pozeleti moze...e pa to je i problem. za'ebi.
Постоји једна мудра изрека за скоројевиће, новопечене богаташе, и гастосе:
''Магарац у Паризу, магарац из Париза!''
Некада давно, у једној ''бајковитој'' земљи - СФРЈ постојао је један слој људи који се није никако уклапао у идилични профил - поштених и мудрих шугословена.
Тај слој људи, инфамозни антипод састављен од сеоских кабадахија, беземљаша, градских кулова се запутио ка трулом западу не би ли на неки начин нашао
неки ваћарошки посао и извукао коју кинту, пошто су све ваљане професије у шугославији биле - заузете и окупиране.
Нису знали ни српски језик како треба, швапски нису чули чак ни за време окупације. Тако су почели да обављају најинтересантније послове познате њима још
из матичне државе, само што је сада туш и вц био новина у односу на чесму у којој су прали ноге. Згрнули су неке паре, и чувеном методом првобитне
акумулације су себи направили модерне виле на периферији Београда или Новог Сада са чувеним украсима и мотивима (лавиТЈи, слончиТЈи). Иако су њихова
блентава деца одрасла у Штокхолму, Паризу, Берлину, по чувеном принципу да ивер не пада далеко од кладе, нису нешто одмакли од својих мудрих родитеља
који још увек приликом телефонских разговора ставе прст у уво. То су чувене фризуре ''ошишај ме на опасно'', гимнастичар од два килограма турског злата,
боди мајице, и истанчан укус за гибаничарским патриотизмом. Дошли су у домовину, окупирали наше ионако труле градове (села нису, јер из села сви пале ка
оближњим градовима) а паметним људима оставили ваљан повод да не рађају децу.