Кормак Мекарти - Крвави меридијан или вечерње црвенило на западу
Потрајало је, развукло се скоро мјесец дана (у предасима ресетoвање неким обичнијим штивом), али је била вриједна развлачења. Чудан је осјећај - није ово једна од оних књига која дира у најтананије дубине нашег бића и погађа на прву, или барем на другу (то "на прву" никако не мора бити одлика само оне пријемчивије, лаке литературе), напротив, понекад ју је баш тешко вољети. Читам како је многима била гадна и мучна, због екстензивног, експлицитног и "дај пуно, дај свега" насиља, мени то није био толики проблем. Мада, пребрзо сам почео, пола књиге је отишло у непуна два дана, и чињеница је да сва та суровост доведе до одређеног засићења. Зато том првом половином и нисам био претјерано одушевљен, купила ме тек друга (или, напосе, цјелина; нисам сасвим сигуран). Ваљда сам на вријеме осјетио да је сувише пажљиво написана да би се "смлатила" набрзака. Негдје сам налетио на мисао, нешто као, да је Мекарти превише тога доброг "протраћио" на једну књигу, много доброг материјала и идеја одједном, оно што би мудрији писци развукли на неколико књига.
Почетак, и оне штуре реченице, које ми не сједају увијек најбоље, наводио је на то да ово неће бити нешто сасвим по мом укусу. Срећом, врло брзо долази до изражаја та Мекартијева особина (коју истичу и хвале, како касније прочитах) да провуче неколико стилова у свега пар страница. Од основног наративног тона који је поприлично сув и штур, отприлике као и сценографија, преко дијалога који су дати крњим и некњижевним језиком (нешто контам, с обзиром да се Мекарти не бави неком претјераном карактеризацијом, можда је тај стил писања дијалога у ствари начин да сваки лик има неки свој "глас" који га ближе одређује), до скоро лирских пасажа који се баве неком природном појавом или призором, или пак промишљањем човјекове судбоносне бачености у свијет. Није без разлога оно "вечерње црвенило на западу" у наслову - црвена боја се провлачи кроз цијелу књигу у многим облицима, осим ње, све је друго углавном сиво и боје пијеска. Не треба бити посебно паметан да се увиди зашто је то тако - крв и пијесак су практично већ митске слике које увијек дају сјајан контраст. Језик је, дакле, оно што прихватам као најдрагоцјенији дар "Меридијана", сведен таман гдје треба и колико треба, али не без моћи да се размаше када то ситуација захтијева. Пореде га са апокалиптичним стилом приповиједања из Библије, са чим се могу сложити, али не и са констатацијом једног тумача, да је језик и једина хвалевриједна ствар овдје. Иначе, читао сам српски превод (Горан Капетановић) уз пар сник пикова на хрватску иначицу, све то комбиновано са изворним текстом на којем сам читао дијелове или цијела поглавља. Мислим да Капетановић уопште није урадио лош посао, с обзиром на гадан задатак који је имао.
Мекарти јесте помало патолошки опсједнут насиљем - неки критичар га на једном мјесту чак гура преко те ивице, проглашавајући безмало луђаком. Има ту неке истине - без обзира на потребу, жељу, намјеру да демистификује Дивљи запад и прикаже тај живот на граници неромантизовано и онако како је он заиста изгледао - људе који су углавном неписмени, смдрљиви, прљави, и живот им често не вриједи више од оног коња или кера - стиче се утисак да он чудно ужива пишући о томе. На начин човјека који је толико времена провео бавећи се нечим гадним и мрачним, исконским, анализирајући му коријене, да није успио да избјегне да и сам не буде захваћен дјеловањем те таме.
Што се тиче односа малац-судија, шта сваки од њих представља, смисао краја и слично, мислим да ће ми бити потребно још једно читање (овај пут мање "оптерећено" језиком) да бих то још јасније посложио. Читао сам којекаква тумачења, има ту интересантних ствари, нека се можда превише баве учитавањем идеја које немају најјаснију основу у тексту, но контам да ће сва та грађа бити од помоћи приликом поновног сусрета.
Планирао сам у догледно вријеме да прочитам и "Сви ти лијепи коњи", мислим да се и овдје лијепо причало о тој књизи, имам још и "Пут", али на њега ме судбина, за сада, не намјерава послати.
) došla mi pod ruke zbirka priča Milorada Pavića pod naslovom ''Izvrnuta rukavica''. Iako sam poštovalac Hazarskog rečnika priče su mu jako slabe - imaju sve sličnu formu, a sadržina je vrlo siromašna. Niti mi se dopada njegov stili niti ono što ove priče sadrže, kao da su svi likovi isti samo se drugačije zovu.
Кад порастем и ја ћу тако... 
