Uh, Bilja me pričom o elitizmu podseti ....
U gimnaziji nam je lektira bila „Rat i mir“, i pita nas profesorka o utiscima. Naravno, „utisci“ su podrazumevali da učenik izdeklamuje utiske eminentnih književnih kritičara. Ne svoje.
Dođe red na mene i ja izjavim kako je roman dosadan. Bila sam profesorkina ljubimica, ali se tada prilično (neugodno) iznenadila. Pošto sam bila buntovna i spremna da branim svoj stav, upustila sam se sa njom u diskusiju. Ne sećam se šta sam sve rekla; bitan je bio moj zaključak koji je glasio, otprilike, ovako: Tolstoj ne odgovara mom senzibilitetu. Može da bude klasik i genije, ali meni se ne dopadaju ni „Rat i mir“, a ni „Ana Karenjina“. (Tolstoja sam, zbog Ane K, uvek smatrala ženomrscem)
Onda je profesorka konstatovala da je mnogo zanimljivije polemisati i baratati (ličnim) argumentima nego papagajski ponavljati tuđa mišljenja, i nadalje forsirala naše verbalne klinčeve. Na neki način, moj „ispad“ promenio je i njen odnos prema nama, i prema metodologiji nastave. Svi su odjednom postali zainteresovani za polemiku. Pravo na slobodu mišljenja doprinelo je i kvalitetnijoj raspravi, pa su učenici, čiji su argumenti bili slabi (nedovoljno potkovani znanjem), morali svojski da se trude da pariraju potkovanijim od sebe.
Na faksu je bilo: moraš da voliš Tolstoja i tačka! Moraš da voliš Balzaka, premda je preopširan, a struktura dela traljava (ogroooomni uvodi, što je tako tipično za Francuze, slabe u prozi); moraš da voliš sve ruske pesnike iz prostog razloga jer su Rusi... Ja sam, recimo, uvek veoma volela antičku tragediju. Nju niko živi od kolega nije čitao; svi su čitali mitove i legende, ili prepričane, skraćene verzije tragedija čisto da bi znali ko je, u stvari, Antigona (
) i naučili napamet imena bogova. Takođe, naginjala sam anglosaksonskoj književnosti (obožavala sam, i još uvek obožavam Šekspira), pa sam imala verbalne duele sa profesorom koji je smatrao da je Puškin tata-mata za Šelija. Lični afiniteti uvek su preovlađivali, koliko god se mi trudili da budemo „objektivni“. Objektivna kritika ne postoji; svi naši stavovi formiraju se na osnovu ličnog doživljaja ... a za umetnički doživljaj nebitno je ko je autor.
Zatim, volela sam Bodlerovu i Poovu poeziju, a ova dva autora smatrana su – neformalno, u studentskim kuloarima – značajnim više zbog poetike nego zbog poezije, kao i zbog revolucionarnog doprinosa iščašenijem romantizmu (tj. zbog uticaja), dok sam ih ja volela zbog samih stihova a ne zbog teorijskih radova. Pesnik je prvo pesnik, pa tek onda teoretičar. U protivnom bi se poezija zvala „teorija književnosti“.
Sećam se koleginice koja je navodno bila luda za Geteovim „Faustom“ ali je tri puta pala na ispitu zato što nije umela da objasni „faustovsko pitanje“. Snobizam je bio vrlo prisutan u izboru omiljenih pisaca. Ne daj Bože da izjavite kako u dokolici čitate Agatu Kristi; to je bilo fuj i bljak. Pravi intelektualci na plaži čitaju Prusta, a u zimskim noćima deklamuju Jesenjina. Pravi intelektualci ne čitaju stripove, ne gledaju filmove B produkcije i „problematične“ žanrove – triler, vestern, horor, komediju – nego isključivo Tarkovskog. Pravi intelektualci vole zamršenu filozofiju, sporost i detaljnost radnje, nagoveštaje neizrečenog, postmodernizam, avangardu, Ćelavu pevačicu i Marinu Abramović. Pravi intelektualci pljuju po savremenoj američkoj književnosti i barataju terminima „kič“ i „šund“ na takav način da se pitate ima li, posle Dostojevskog (možda jedinog ruskog autora, pored Čehova, koga volim)
prave književnosti. Ostaje nama, koji nismo sasvim sigurni jesmo li
pravi intelektualci, da čekamo Godoa – ako uopšte kapiramo koga i zašto čekamo.
Ali neke književnike i sama sam sklona da obezvređujem. Od savremenih Koelja, na primer. Zato što mi se ne sviđa stil, tematika... Uopšte mi ne „leži“. Bukvalno sam se mučila da ga čitam. Moja prijateljica me pita: „Pa zašto, kako ti se ne sviđa, zar ne osećaš tu dubinu?“ Ne, sestro slatka, uopšte je ne osećam, ili je osećam u onoj meri u kojoj sam osećala dubinu ilištaveć u romanima Sidnija Šeldona. Zatim, tu su i neki pisci, pa čak i dobitnici nagrada, za koje mi nije jasno zašto su uopšte pisci.
Ne postoji savršen pisac. Kad čitam Dostojevskog, uočavam rupe i izvesne slabosti. Iako je velikan svetske književnosti, moje je pravo da budem iskrena prema samoj sebi i kažem: ne sviđa mi se završetak „Zločina i kazne“, dave me lirske, hrišćanske aporije u „Karamazovima“ ... ali je zbog „Idiota“ i „Dvojnika“ nenadjebiv u ruskoj književnosti. Isto je i sa S. Kingom, koga – na zgražavanje nekih kolega pisaca – rado poredim sa Dostojevskim (višeglasje, slojevitost, istančana psihologija likova). Čovek piše li piše, na desetine knjiga je napisao, no ima slabost koja se očituje u ponavljaju motiva. Lepo ja to primetim, ali ga i dalje čitam, zato što mi je njegov stil srcu drag.
Samo Tomasu Manu još ne nađoh manu.
On joj je napisao komentar na koji je ona odgovorila da se zbunila jer je davno čitala. Koma... 
. A i da ne gubim previse vremena jer ga nema toliko napretek!
.
.
) i štpšta smo rekli,
),ali ,baš kao i sa seksom,veoma brzo nešto nedostaje i zakerali bi i za ovo i za ono...
