Ponovo, Dobrica Ćosić, Koreni.
Još uvek sam pod utiscima.
Priznajem, intenzivnijim, no u ranijim čitanjima.
Roman čudesne priče, dobro pripovedno tkanje o tankoj krvi Katića.
Porodice u nestanku, porodice u strahu, čežnji i iščekivanju deteta koje bi ih nastavilo, nasledilo, i preporodilo.
Porodica koja je ustvari više tuđa, nego njihova, u čiju su se lozu mešali drugi, kako bi se prividno, nastavila vrsta, rod, soj.
Patnja.
Đorđeva, Aćimova, Simkina, pa i pripovedača i sluge-Nikole.
Svako u sebi neguje svoju tegobu, bol, tišt koji ne jenjava.
Đorđe i Aćim žude za pokolenjima, prvi za sinom, drugi za unukom.
Sumnjaju u ispunjenje nade, u to ostvarenje iščekivanog.
Đorđe, inferiorni junak čije misli zakopavaju dušu čitaoca, prže, lome.
Isto koliko lome i njega samog.
Večita sumnja u svoju plodnost, u svoje umeće, živost razdire ga.
On je grub, nesrećan, zadrt, udaljen, preblizu, toliko je toga, a ništa je.
Ne vidi se. Ne nazire mu se sitno biće od tolikog očaja.
Simka, Đorđeva žena, ne odustaje od žudnje za rađanjem.
Nudi se, trudi, podaje, traži, ne popušta, a žrtva je.
Katićevi, i sami došljaci, i sami krv nekrva tužna su porodica, uprkos bogatstvu koje ih preplavljuje.
Bogatstvo srazmerno tugovanju za detetom.
Miris sena, prirode živo je kao kod Šolohova, oseća se, grize nepce, budi, razrogačuje.
Dopada mi se buđenje čula kojim Ćosić omamljuje.
Zadivljujuće umetnički.
Mesečina, sumrak, predvečerje, jedine su jasne odrednice vremena.
Simboličke.
Ne objavljuju dan, dobro, mir, sreću, vidljivost, niti su mrak, crnilo, gašenje, i zeb.
Naprotov, upravo mesečina, tu je pominjana da iskaže nadu, neizvesno, moguće, očekivano, išekivanje.
Baš mesečina.
Niti vidljivo, niti nevidljivo.
Tek da se u jedno posumnja, istim žarom koliko sumnjaju u to čiji li je Adam, kada se rodi.
Ni u koga da upere prstom, ali sve da gledaju ispod oka.
Koreni. Roman žudnje za nastavkom, produženjem, ali roman o sve dubljem ukopavanju u tuđe.
Sanjanje o svome, ali prilaženje tuđem, dalekom koji postaje najbliži.
Koreni umesto jutra, nose noć, umesto sreće nanose taloge sumnje, crnila, i opreza.
Pravi roman za odlazni januar...I one koji taj januar baš i ne vole.
