Književnost Šta trenutno čitate - utisci i preporuke II

Pročitao sam Pančatantru, indijsku knjigu mudrosti negde iz trećeg veka ove ere. Originalno pisana na sanskritu, srpski prevod je na osnovu engleskog. Knjiga ima 5 delova. Teme su prijatelji, neprijatelji, pobede, porazi...priče se pričaju kroz likove životinja i njihove odnose. Ima zabavnih momenata. Navodno je ova knjiga inspirisala Orvela da napiše Životinjsku farmu.
 
E. M. Forster: Maurice - Pisac nije želio da knjiga bude objavljena za njegovog života (svi oko njega znali su da je gej, ali on to do smrti nije priznao). Roman se ne uklapa u kanone savremene kvir literature, jer se ne bavi separatnim identitetom i miljeom, nego pokušajima uklapanja u mainstream društvo. OK, može da se pročita.

Selin: Smrt na kredit - Selin piše bez inhibicija, blistavo, lucidno, nekim nemogućim jezikom, povremeno je konfuzan i narativno otegnut, ali nikad dosadan. Idejno, jednostavno ne vjeruje u čovjeka, ne vjeruje da može da se popravi i da će ikad išta biti bolje. Odlično!

Steven Millhouser: Disruptions - Zbirka priča ranije objavljenih po periodici koje se mogu grubo podijeliti na one o odrastanju i nekakve small town grotesque priče, sa fantastičnim ili bar bizarnim elementima. Ove prve mi se dopadaju, drugima izgleda nisam uhvatio metaforički potencijal. OK.

Andrew Porter: The Imagined Life - Nepretenciozan, pomalo prigušen, ali kvalitetan roman o potrazi za ocem, sa prijatnim throwback momentom i atmosferom. Sentimentalnost je teško izbjeći u takvoj priči, ali ne prelazi u patetiku. Preporuka.

Srđan Valjarević: Zimski dnevnik - Nisam neki ljubitelj Valjarevića, ali ipak mi se čini da je ova knjiga prilično dobro ostarila. Čak i uz ogradu da za pun doživljaj čitalac mora imati neko iskustva Beograda sredinom devedesetih. Plus, ovo Lagunino novo izdanje je obogaćeno fotografijama koje se odlično uklapaju.
 
Autobiografija jednog jogija, Jogananda
Možda i najpoznatija knjiga s tematikom gurua dugo vremena mi je stajala na polici i konačno je došlo vreme. Knjiga je fantastična, a kad upotrebim tu reč mislim na višestruko značenje. Lepo napisana ali...da li je istina ili laž. Autor opisuje toliko neverovatnih (paranormalnih) događaja sa raznim guruima koje je tokom života susretao da mi je zaista teško da poverujem. Uzmimo primer levitacije, da je moguća lako bi je bilo dokazati. Ovako ću je dovršiti fenomenološki, ali ne mogu verovati Joganandi koliko god da dobru reputaciju ima na obe hemisfere.
 
Prilično se slažem.

Knjiga postaje dosadna zbog preobilja čuda koja se redaju kao na traci.
Ima u njoj nešto kičasto što bih teško definirao. Ono što je realno vrhunac je Yukteshwarovo "uskrsnuće", a što nije Vedanta po definiciji, nego više teozofija. Po Vedanti, kad se odbaci i kauzalno tijelo, atman je brahman i individualnost nestaje; po Yukteshwaru, ona ostaje i nakon odbacivanja svih koša/tijela, a to je teozofski koncept.

Hrpa čuda je bizarna i na neki način umanjuje doživljajnost. Npr. to su sve redovnici, nema ničeg potresnog ni ovozemaljskog, a sjećam se da ima komičnih proročanstava (jogiji će pobjeći iz Himalaja, valjda iz svojih pećina kod neke frtutme). Knjiga nema energiju životnosti, niti nešto što bih nazvao rasvjetljujućim, kao da znači epfaniju. Sam mi Yogananda djeluje ženskasto, a znakovito je da u knjizi baš i nema žena- po sjećanju. Inače je proglašavana za jednu od 100 spiritualnih knjiga stoljeća, no to je preširoko i ne znam što bih rekao.

To je bila Biblija Stevea Jobsa koji ju je stalno čitao, no baš nisam impresioniran njegovim mudrostima ni uvidima u život.
 
Meni je bio najsmešniji onaj Mirišljavi svetac što navodno proizvodi mirise po narudžbini. Proguglao sam te gurue i svi su postojali ali sumnjam da su imali te moći koje autor navodi. U knjizi ima par žena, pamtim majku i sestru Joganande. Knjiga je o njegovom životu, nema filozofski element koji mene zanima više. Za to ću morati da se vratim radu Sri Nisargadatta Maharaja, on mi nekako najviše leži.
 
Čitam autobiografiju špijuna iz WW2 Duška Popova i zaista uživam. Na našem Tricikl, na engleskom Spy/Counterspy. Duško opisuje svoju uspon, od studenta nemačkog unvirziteta preko vrbovanja za naciste do rada za britansku službu. Ima tu detalja iz njegovog porodičnog života kao i prvo ubistvo koje organizovao (ili bio primoran da organizuje). Stigao sam do dela kada je u SAD-u krenuo sa svojim operacijama. Prva stvar - kupio Bjuik :) . Popov piše jednostavno ali uz dobro probrane detalje i opise tako da nam se lako pred očima prikazuju njegovi doživljaji. Ima tu i doze humora i seksualnih aluzija taman koliko treba. Kritičari i poznavaoci prilika iz tog vremena rekli su da je većina stvari opisanih u njegovoj autobiografiji tačna, možda sa izuzetkom fizičkog okršaja sa nekim nacistima (još nisam stigao do tog dela). Duško Popov odaje utisak pametnog, hladnokrvnog, samouverenog i energičnog neprijatelja nacizma koji je igrao uzbudljivu igru dvostrukog špijuna. Prava je šteta što do sada nije snimljen film o njegovom životu, ranije sam načuo da se porodica protivi. On je bio jedan od ličnosti koje su inspirisale Iana Fleminga da napravi lik Jamesa Bonda. Kad ovo dovršim u nekoj bližoj budućnosti planiram pročitati i njegovu biografiju da uporedim.
 
Завршио "Дервиш и смрт" велико дело великог писца. Одушевљен сам описима и "питкошћу" књиге. Мало сам разочаран крајем, некако је нагло завршено, као да је писцу досадило да пише, па као ај сад крај. Али препорука, свакако.
Сад сам почео "Моје успомене", Живојина Мишића, књига о великом човеку, за поштовање, али је питање да ли ћу је наставити, јер за мој укус има превише историје, а ја сам, ипак, љубитељ фикције.
 
Juče sam završio čitanje knjige Borgata o italijanskoj mafiji u Americi. Knjiga spada u žanr Publicistike, znači nije književni roman, već istorijska knjiga. Meni se svidjela. U knjizi ima dosta slika leševa poznatih mafijaša.

Danas sam počeo čitati knjigu: Domeniko Sternone - Kuća u ulici Đemito. Za početak mi se sviđa. Na koricama piše da je u pitanju remek djelo savremene italijanske književnosti.
 
Pročitao sam u času biografsko-kritičku knjigu Somerseta Maughama !10 novels and their authors". Jako, jako dobro, i za znalca kao što sam ja-nema potrebe za lažnom skromnnosti.

O svakom autoru ima pola o životu, pola o djelu. Uglavnom sam doznao dosta o životima (a znao sam dosta), a i ponešto o djelima.

Autori su Austen, Fielding, Dickens, Stendhal, Emily Bronte, Balzac, Flaubert, Dostojevski, Melville i Tolstoj.

Vidi se da je na njega utjecao Forster, jer izdvaja zasebno Bronte, Melvillea i Dostojevskog kao autore, iako nije izrijekom rekao, arhetipske (po Forsteri-prophecy). Oštroumne su analize nedostataka, npr. bemislenoga ponašanja u Karamazovima kad Ivan ima halucinaciju (Aljoša se ponaša kao tumplek, dok se Dmitriju sudi), kao i to da osoba kao Smerdjakov ne bi počinila samoubojstvo; kod Stendhala da Julien Sorel ne bi bio tako blesav da ide upucati gđu Renal i da to nije su skladu s karakterom. Također-a to pokazuje moralni stav Maughama- da Rastignac, koji je ostvario ideale (bogatstvo, ugled, žeme,..) ispada vulgaran.

No interesantnije je o životima, a to potvrđuje - bar meni- da su ljudi praktički kao zombiji svojih osoba, ili po Heraklitu, karakter je sudbina. Žive te i takve živote, a ništa ne mogu promijeniti na sebi- taština, blesavost, opsesije, strasti, .. Jedino su ženski autori unekoliko normalni, te potisnuti homo Melville. ostali su ponižavajuće idiotski životi, napose Stendhala i sl. koji bi ye..., a ne ide ima pa padaju iz poniženja u poniženje i sve ispada koma, a ni Flaubert i Balzac nisu bolji. Tolstoj je znao sam teška budala koja je od sebe napravila karikaturu, no ono što nisam znao da epizoda kad mu se žena, Sofija, u dobi 50-60 zatelebala u nekog pijanista (ostalo je platonski), no da je ta idiotarija trajala preko 3 godine, što je vrlo ponižavajuće.

Preporuka- vrlo dobre analize romana, a o životima autora instruktivno da su i veliki pisci neuravnotežene, nezrele osobe pune kompleksa, ponižavajućih sramota i sve u svemu, na stranu darovi- budale i blentoni, prilično različiti od ljudi uma, znanstvenika.
 
Džudi S:
Nije mi jasan ovaj deo. U kom smislu ih je izdvojio? Da su samo autori, ali ne i pisci?
Kliknite za proširenje...

Krenuh na spavanje (inače rano za mene), no knjiga me se dojmila pa bih naveo te neke stvari, ali i one koje su za ne ispale nove (čovjek uvijek nešto nauči)

* Istaknuti engleski romanopisac E. M. Forster u svom bitnom djelu "Aspekti romana" (prevedeno na srp.), naveo je kao malo atipične dvije kategorije- ne bih o cijeloj knjizi, ona obuhvaća zaplet, likove...

Uveo je pojam fantasy, i to nema veze sa žanrom tipa Tolkiena nego u ozbiljnoj književnosti. Ukratko- događaju se čuda ili se autor poigrava s perspektivama da ne znamo je to ova naša empirijska stvarnost ili nije. Primjeri bi bili autori kao Sterne, pa dobar dio Dickensa, dio Mereditha.. Ne moraju biti nadprirodni događaji,nego optika autora koji kadkad stvara situacije za koje bismo rekli "pa, to je nemoguće", no prihvaćamo ih kod čitanja kao nešto realno. Dakle, ne nužno kršenje zakona fizike i biologije, nego pristup. Dickens je po tom fantasist, a vjerojatno i Gogolj. Kaže, ako se pojave nadnaravna bića, to su panovi, faunovi, duhovi prirode, vile,... Od važnijih iz 20. st. nije lako naći kanonske pisce koji bi ušli u tu kategoriju, no mogao bi Garcia Marquez i sl. koji ozbiljno krše prirodne zakone, no to nije kao Dickens koji ih ne krši. No mogla bi se ta ekipa koja se poigrava s nadnaravnim, ali kao tehničkim štosom d abi obogatili pripovijedanje. Neki stavljaju manja djela Henryja Jamesa gdje je kao nešto supernaturalno ovamo.

* u dijelu "prophecy-proroštvo" govori o 4 autora: Melville, Dostojevski, E. Bronte i Lawrence. Ovaj zadnji je nekad u toj kategoriji, a nekad ne.
Ukratko, u pristupu autora može se vidjeti kakva je dominantna crta- likovi Austenove su poglavito sociološki, dijelom psihološki; Stendhala-psihološki; Fieldinga- sociološki; Jamesa, a i Tolstoja psihološki, iako ima i sociologije i sl.

No likovi Dostojevskog, Bronteove i Melvillea su utjelovljenje ideja i glavni likovi nisu psihološki, nego pneumatološki. U tim je djelima- glavnima- čovjek poglavito spiritualno, metafizičko biće i jednostavno ne spada u prevladavajuće opise zbilje. Vidim da je tu ideju prihvatio niz kritika koji drže da to nisu romani, nego romance- ne sentimentalne priče- nego djela na neki način arhetipska, što druga navedena nisu. Dakle- ključna riječ bi bila arhetipovi i djelo koje ostavlja dojam da je Bog ili nešto više od empirijskoga života prožimajuće djelo, ili ga vidljivo nema. To već ide u transpersonalnu psihologiju koja je misticizam i apokalipsa u modernijem ruhu.

Neki su mislili da bi Kafku stavili u tu kategoriju, no on je fabulist koji nema metafizičkih uvida ni mističnih iskustava kakva postoje u navedenih autora, pa nije stoga tu.

Ono što mi je bilo novo- na stranu pomalo gadljiva neuspješna erotomanija Rusa i Francuza, a ni Dickens se bogami nema pohvaliti s ljubavnicom mlađom 30 g koju se skoro silovao- to je Emily Bronte.

Naime, taj je roman razglašen kao najveća ljubavna priča na engleskom, uz bezbroj adaptacija. Kad sam ga davno čitao- nisam do kraja- nešto me stalno škripalo, no nisam znao artikulirati.

Maugham je savršeno nanjušio, a vidim da se pojavljuje u feminističkoj literaturi, iako malo tendenciozno- no meni uvjerljivo: ma kakva ljubavna priča, Emily Bronte je bila lezbijka. Dvoje glavnih likova, Heathcliff i Catherine, to je Emily raskoljena na muški i ženski dio, a Heathcliff je dominantno-ona. To nema želje za spajanjem dvaju bića, nego je stalno jedno biće s dva pola. Da ne ostane na apstrakciji, Emily ne samo da nije imala veze s muškarcima, nego ih je izbjegavala i mrzila (znakovito za dio lezbijki), a sudeći po pismima nakon što je prestala raditi u nekom internatu za cure, dosta je vjerojatno da se zaljubila u jednu od guvernanti ili cura i bila odbijena.

Tu je razlika u odnosu na Charlottu, koja je bila normalna i njezin Rochester iz "Jane Eyre" je mašta pubertetske ženske o muškarcu, veliko M. Čini se da su obje sestre bile dosta seksualizirane, a potiskivale su, pa je znakovito kad se Charlotte udala, njezin dosta prijeziran odnos prema suprugu se pretvorio u zaljubljenost- uzrok je očito ispunjenje tjelesnih žudnji.

Kod Emily ne znamo što bi bilo jer je prerano umrla. Bi li ušla u vezu s nekom ženom ili kao neki androgiini samotar bila do kraja- može se samo nagađati.

To mi je možda bilo najinteresantnije. Ovi dosta jadni muškići u potrazi za ljubavlju i ševom su više smiješno-jadni sa svojim darovima i napornim udvaranjima bogatim udanim kontesama koje ih ismiju.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Pročitao po drugi puta-OK, uz preskakanja- Geo Sone: Suicide and Attempted Suicide, 1999.

To je najbolja knjiga ako se mislite samoubiti ili napraviti cirkus oko toga, a da se ubijete. Vrlo zabavno pisano, uz dosta crnog humora.

U biti, dvije su bitno različite stvari- ako se doista mislite maknuti, ili ako više želite skrenuti pozornost na sebe, no ostati živ. U suicidologiji, ovo je najbolja knjiga, bolja od Humphreyeve Final Exit.

Autor nas je poštedio moraliziranja i psihologiziranja i bacio se na predmet.

Zaključak bi bio- ne možeš se relativno bezbolno samoubiti u moderno doba, osim ako nisi u SAD gdje imaju vatreno oružje (iako ni to nije estetski, ali je odmah gotovo). Zlatno doba za samoubojstvo su bile 70te, uz dostupne barbiturate- tako su se možda nehotice skinuli Janis Joplin i mnogi drugi- no oni su zamijenjenim neučinkovitima banzodiazepamima za spavanje, a od njih ništa.

Ostale metode- vješanje (vrlo neugodno iako efikasno), smrzavanje (tko bi išao u neke hladne pustopoljine, a i vrlo su nezgodne halucinacije,nije bezbolno), skakanje s visine (nije preporučljivo, boli i malo je gadljivo), rezanje žila (nikakav, slab uspjeh ako se i pripremiš),...

Na zapadu je popularno s teškim plinovima (He, Ne,..) uz posebnu vreću koji staviš oko glave, a cijev iz boce plina unutra. No tu vreću možeš nabaviti samo u tim bogatim zemljama.

Otrovi (cijanid)- agonija, a niz drugih opcija jedino ako ste u stanju takve agonije da vam je sve svejedno.

Sve u svemu, ako se želite riješiti života jer ste u trajnim bolovima i besperspektivno- nemate baš puno izbora za relativno miran odlazak da samo zaspite. Ako ste pak nesretni i želite privući pažnju- onda je koji rez po žilama ili sl. dovoljno, od toga praktički nema ništa.

Stare stvari kao plin iz boce ne rade jer su promijenili kemijski sastav; elektrokucija je nepouzdana i vrlo bolna, a utapanje je užas borbe za zrak.

Nisam jedino vidio da je ponudio opciju da se čovjek raznese dinamitom, no to bi valjda zahtijevalo da čovjek ode u neke islamističke terorističke grupe, što je nekako neukusno ...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Soradze
Pozorište "Radovan III" - sekvenca "Metro i kanalizacija"
Odgovora
1
Pregleda
109
38imak
38imak
Nina
Statueta „Joakim Vujić" glumici Gorici Popović i Bitef festivalu
Odgovora
2
Pregleda
128
Nina
Nina
Soradze
Književnost Kapor i Hemingvej - Razgovor u dimu i svetlosti
Odgovora
7
Pregleda
249
Džudi S
Džudi S

Back
Top