Jedno izolovano ostrvo u Finskom zalivu, jedna povremeno džangrizava baba i jedno često nemirno dete stvaraju književni mikrokosmos koji pleni čitaoca već od prve rečenice.
“LETO” TUVE JANSON
Sve askete, nihilisti, introverti i asocijalci pozavideli bi
Tuve Janson na njenom načinu života. Jansonova, kao jedna od najpoznatijih finskih autorki, osim po svom stvaralaštvu, ostala je zapamćena i po tome što je punih 30 godina svakog leta obitavala na jednom napuštenom ostrvcetu u Finskom zalivu zvanom
Klovharun, za koje se govori da se može obići za četiri i po minuta. U jednostavno dekorisanoj kolibi koju je delila sa svojom partnerkom Tuliki, Tuve je stvarala dela koja su je već za života učinile jednom od najznačajnijih finskih književnika. (Sigurno se sećate crtaća, stripova i knjiga o simpatičnoj porodici
Mumijevih, koji su nas zbog svoje beline i mekoće oblika neodoljivo podsećali na sljezove kolačiće? Ne, ovaj tekst neće biti o njima.) Nepristupačni Klovharun sa svom svojom florom i faunom, i ceo zaliv u kojem se on nalazi, zajedno sa drugim detaljima iz Jansoninog života, postao je i inspiracija za njen najnagrađivaniji roman za odrasle –
Leto.
Tuve Janson dokazuje da, kada je reč o prikazivanju unutarporodičnih odnosa, manje = više. Glavne junakinje
Leta su devojčica Sofija (starost nepoznata) i njena baba (starost takođe nepoznata), čiji se odnos brižljivo skicira u 22 poglavlja, ili kratke priče, čiji je raspored čitanja potpuno nebitan, budući da sadržaj svake od njih obitava u atemporalnom prostoru jednog malog i mahom divljeg finskog ostrva, gde njih dve svakog leta žive zajedno sa Sofijinim ocem, čije je prisustvo često neprimetno, a uvek nemo.
Spomenuta bezvremenost je ujedno i jedan od najvećih kvaliteta ovog dela: poput nekog dugog i vrelog letnjeg popodneva, u knjizi se gubi sav osećaj za vreme, te, iako je delo premijerno objavljeno 1972. godine, doživljaji Sofije i njene babe i njihov maleni ostrvski svet ne deluju nimalo daleko niti nepoznato. Same junakinje deluju izuzetno posvećeno očuvanju svog sveta upravo onakvim kakav jeste, poput neke zamrznute slike; svaka, pa i najmanja, promena koja se dešava blizu njihovog mesta življenja (kao što je, na primer, građenje novog seoskog puta ili novi komšija na obližnjem ostrvu) izaziva u njima veliku uzbunu i izlive emocija.
Neimenovano ostrvo na kome one žive opisano je do najminicuoznijeg detalja, i Jansonin stil se ovde iskazuje u svoj svojoj dubini izražajnosti; ona slika to malo parče zemlje ne samo vizuelno, već čini napor da se obrati svim čulima čitatelja, te podražava osećaj hladne mahovine pod bosim stopalima, zvuk rezbarenja drveta, ili miris morske soli koji ispunjava pluća.
Moramo da pohvalimo još jednu stvar, kada je reč i o Jansoninoj prozi ali i umeću prevoditeljke Slavice Agatonović: to je jedan karakterističan
ritam jezika, prepoznatljiv tok misli autora koji ne dozvoljava opisima da se zagube i izgube na snazi u prekomplikovanim i predugim rečenicama. Umesto toga, svaka misao, svaki odvojen udar na čula stoji odvojen, sam za sebe, u kratkim ali efektivnim rečenicama. Ovaj tok je tek tu i tamo isprekidan dijalogom između devojčice i njene babe, koji je uvek oštar i izuzetno sažet, a opet ispunjen sadržajem i osećanjima, skoro do tačke pucanja. Šturost njihovog okruženja gotovo da uslovljava šturost njihovog jezika, pa i jezika spisateljice.
Prikazujući kratke vinjete iz života junakinja kroz prozu koja je prisna i detaljna, ali (naočigled) odbija da zagazi ispod površinskog sloja dešavanja, ne dozvoljavajući nam da oslušnemo njihove misli, autorka izaziva čitaoca da iščitava ono što ostaje neizgovoreno iz njihovih postupaka: tako je, po svemu sudeći, nedavna smrt Sofijine majke tiha, nekazana tragedija koja stoji kao lajtmotiv celog romana, iako o tome u samom delu nema ni reči. Postoje tvrdnje da je autorka zasnovala svoje junakinje na ženama sa kojima je bila izuzetno bliska u svom životu: inspiracija za visprenu i radoznalu ličnost Sofije potekla je od Jansonine nećake istog imena, a lik ćudljive i ponekad džangrizave babe zamišljen je kao počast Jansoninoj majci, koja je preminula godinu dana pre nastanka knjige. Moguće je da je upravo zbog ovoga Jansonova bila u stanju da toliko verno i produbljeno prikaže svoje dve junakinje, iskreno i s ljubavlju, kao i sa specifičnim humorom koji se prirodno rađa iz interakcija pripadnica dveju veoma različitih generacija.
Obavijena istovremeno izmaglicom sećanja na detinjstvo i letnjom sparinom,
Leto je knjiga koja se može pročitati za jedan dan ili se razvlačiti tokom čitavog raspusta; odnos između Sofije i njene babe, nekad topao, a nekad neprijatan, je jednako upečatljivo i sofisticirano skiciran u prvom poglavlju kao i u poslednjem.
