Šta me snađe u šezdesetoj?

[leonaana]

Zaista je lepo biti žena. U našim životima prolazimo kroz razne emotivne faze od ljubavi, braka, materinstva.
Deca su velika radost, ona nas oplemene ispune osećanjima kakvima nas niko drugi ne može ispuniti. Naravno, umeju i da nas povrede i dovedu do ludila, ali njima je sve oprošteno.
Neke od nas imaju blistavu karijeru a neke prolaze kroz probleme razvoda ili udovištva.
Ali sve to mladost nekako apsorbuje.
I tako prolazeći kroz te naše životne faze, odjednom osvanemo u penziji. Gubimo roditelje, deca se odvajaju i odlaze svojim putem. Neka samo sve ide svojim tokom i po redu. Pomalo smo zbunjene, jer od pune kuće ostajemo same ili ako je sreće sa mužem.
I zaista nisu problem bore i koji kilogram više, problem je osećaj usamljenosti, sindrom "praznog gnezda", počinju razne bolesti...
Vaspitane smo u jednoj kulturi a zrelost doživele u drugoj, živimo u svetu gde se ruga ženskoj zrelosti (klimakterična baba)
Postajemo histerične svekrve ili čangrizave tašte.
Hoću da kažem da je to velika promena za svaku ženu. Neke žene to podnose lakše a neke teže ( u mojem okruženju ima raznih sudbina).
Mnogo se trudim da osmislim svoj život u ovim godinama, često sam depresivna, ali ne dam se....čitam knjige, po malo se družim sa generacijom, po malo krstarim,
ponekad pričuvam svog jednogodišnjeg unuka, naravno kada to odgovara njegovim roditeljima.
Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

 

[Afroo]

...ajde jednom i ja prva da se zapljunem...a piscu sutra....dok sve
slozim u glavi....


..p.s....lepa tema...

 

[Mali čičak]

Zaista je lepo biti žena. U našim životima prolazimo kroz razne emotivne faze od ljubavi, braka, materinstva.
Deca su velika radost, ona nas oplemene ispune osećanjima kakvima nas niko drugi ne može ispuniti. Naravno, umeju i da nas povrede i dovedu do ludila, ali njima je sve oprošteno.
Neke od nas imaju blistavu karijeru a neke prolaze kroz probleme razvoda ili udovištva.
Ali sve to mladost nekako apsorbuje.
I tako prolazeći kroz te naše životne faze, odjednom osvanemo u penziji. Gubimo roditelje, deca se odvajaju i odlaze svojim putem. Neka samo sve ide svojim tokom i po redu. Pomalo smo zbunjene, jer od pune kuće ostajemo same ili ako je sreće sa mužem.
I zaista nisu problem bore i koji kilogram više, problem je osećaj usamljenosti, sindrom "praznog gnezda", počinju razne bolesti...
Vaspitane smo u jednoj kulturi a zrelost doživele u drugoj, živimo u svetu gde se ruga ženskoj zrelosti (klimakterična baba)
Postajemo histerične svekrve ili čangrizave tašte.
Hoću da kažem da je to velika promena za svaku ženu. Neke žene to podnose lakše a neke teže ( u mojem okruženju ima raznih sudbina).
Mnogo se trudim da osmislim svoj život u ovim godinama, često sam depresivna, ali ne dam se....čitam knjige, po malo se družim sa generacijom, po malo krstarim,
ponekad pričuvam svog jednogodišnjeg unuka, naravno kada to odgovara njegovim roditeljima.
Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

Divna tema...
Volim žene u 50, jer je moja majka u tim godinama, i jer ću i ja jednog dana ući u iste... nadam se...
Verujem da su žene u tim godinama kompletne ličnosti... ali ih ne odvajam puno od mladih jer mane ne nestaju sa godinama... samo čovek postaje svesniji realnosti...

Volela bih da moja majka ovaj period života živi onako kako želi, da putuje, da se smeje svaki dan, da ispunjava svoje želje... ja se trudim koliko god mogu, da joj pomognem, olakšam... ugodim... ostanem nekad danima sa babom, da bi oni odmorili, ili otputovali... jer smatram da su zaslužili... jer smatram da većina roditelja to zaslužuje... zaslužuje razumevanje... da budemo tu uz njih... da ih razumemo, da ih ne odbacujemo, već da ih smatramo sebi ravnima...

Nisam baš ubola temu... ali to je moje mišljenje o roditeljima i ljudima u 50-ima...

Pisaću jasnije sutra, umorna sam...

 

[Pussycat]

Super je tema!
Bez obzira na to koliko se svi raduju penziji, i tom nekom miru, život se menja iz korena... moja mama ove godine odlazi u penziju, tj. za koji mesec. Prvo je bila oduševljena, a ja prestravljena. Sad kako se bliži, vidim nije ni njoj svejedno. Unuče nema. Hobi nema. Svesna sam da previše slobodnog vremena mora da se isplanira, da ne bi odletelo u vazduh i odvelo u dosadu, koja sama po sebi nosi crne misli itd...
Ja se najviše bojim da je ne strefi onaj osećaj da se stvari dešavaju pored nje, da njen glas manje važi, da se oseti manje bitnom itd. I da iz tog očaja ne postane neki frik koji će u sve da zabode nos jer se boji ne nešto ne prođe pored nje

 

[Butterfly effect]

Mama mi nema bas 60, ali tu je.
Posle 20 i kusur godina braka pre 2 godine se razvela od mog tate. Te 2 god, zao mi je sto tako moram reci bila je nepodnosljiva.
Odmah smo je ja i tetka (njena rodjena sestra) izvukle iz Kraljeva, dosla je u Beograd i bilo je tesko i njoj i nama.
Ona je zena koja je obozavala svog muza i najbitnija joj je ljubav u zivotu.
Nekako ja znam a i ona priznaje da ako bi nekada u zivotu morala da bira da li da izgubi mene ili njega, izabrala bi da izgubi mene
Iako je najdivnija majka, ljubav prema mom ocu je bio smisao njenog zivota. Ne ume sama, jedna je od tih zena.
Mucile smo se tako, onda se mama opet zaljubila, i sada zivi sa tim covekom, i ne zna se ko je srecniji ona ili mi
Divno im je, on je stabilna licnost, vidi se da se vole i ja sam srecna sto nije sama...

 

[Borac za prava zivotinja]

Zaista je lepo biti žena. U našim životima prolazimo kroz razne emotivne faze od ljubavi, braka, materinstva.
Deca su velika radost, ona nas oplemene ispune osećanjima kakvima nas niko drugi ne može ispuniti. Naravno, umeju i da nas povrede i dovedu do ludila, ali njima je sve oprošteno.
Neke od nas imaju blistavu karijeru a neke prolaze kroz probleme razvoda ili udovištva.
Ali sve to mladost nekako apsorbuje.
I tako prolazeći kroz te naše životne faze, odjednom osvanemo u penziji. Gubimo roditelje, deca se odvajaju i odlaze svojim putem. Neka samo sve ide svojim tokom i po redu. Pomalo smo zbunjene, jer od pune kuće ostajemo same ili ako je sreće sa mužem.
I zaista nisu problem bore i koji kilogram više, problem je osećaj usamljenosti, sindrom "praznog gnezda", počinju razne bolesti...
Vaspitane smo u jednoj kulturi a zrelost doživele u drugoj, živimo u svetu gde se ruga ženskoj zrelosti (klimakterična baba)
Postajemo histerične svekrve ili čangrizave tašte.
Hoću da kažem da je to velika promena za svaku ženu. Neke žene to podnose lakše a neke teže ( u mojem okruženju ima raznih sudbina).
Mnogo se trudim da osmislim svoj život u ovim godinama, često sam depresivna, ali ne dam se....čitam knjige, po malo se družim sa generacijom, po malo krstarim,
ponekad pričuvam svog jednogodišnjeg unuka, naravno kada to odgovara njegovim roditeljima.
Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

Lep post, lepa tema, Zorice.

Dok se žene bave decom i idu na posao, život im je "osmišljen". A kada deca odrastu i iste te žene odu u penziju, moraju da "osmišljavaju život". Mislim da je to zbog toga što žene, dok im se ne dese penzija i opustelo roditeljsko gnezdo, zapravo malo misle o sopstvenim potrebama. Žene su supruge, nečija deca, majke, vaspitačice, kuvarice, negovateljice itd. 24h dnevno ... i čak i pod uslovom da u svakom segmentu svojih dnevnih obaveza iskreno uživaju, ne stižu da se posvete sebi. Odlazak kod kozmetičara ili frizera takođe nije, u pravom smislu reči, posvećivanje sebi. I dok lupiš dlanom o dlan, mladost prođe, a sa njom i obaveze koje su ispunjavale vreme. Mnogi su razočarani tim periodom svog života – ne zato što je on realno loš, već zato što ljudi i ne žele da razmišljaju mnogo o životu posle pedesete, sve dok ne zakorače u njih.
O ženama posle pedesete postoji predstava kao o prezrelim, ocvalim tetkama u bezobličnim crnim, braon i teget haljinama, koje ne poseduju nikakve čari ženstvenosti. One mogu biti mudre, iskusne ili dosadne; eventualno vedar, mladalački duh neki će zlonamerno pripisati udaranjem hormona u glavu. Kažu: dvadesete su potok, tridesete brzaci, četrdesete i nadalje – mirna reka. Život žene se, dakle, po nekim iščašenim i iskrivljenim merilima, deli na periode u kojima temperament skakuće, oscilira i posle svoje polovine se umrtvljuje.
Jedna od najrasprostranjenijih zabluda je da se žena posle pedesete oseća isključivo kao (potencijalna) baka, a ne kao - žena.

Spojler

Dok je bila devojka, često se pitala kakav će biti njen život za godinu-dve ili deceniju, videvši sebe kao večito mladu, lepu, dobro držeću i u tridesetim. Četrdesete su joj tada mirisale na starost. U tim godinama – mislila je – neprimereno je osećati bilo kakvu strast. Sredovečnost nikada nije ni uzimala u razmatranje. Mislila je da su one, sa pedeset, već bile zrele za otpis: uveliko klimakterične, omlohavele, bolnih leđa i proširenih vena na nogama. Takve su, barem, bile prijateljice njene majke. Isfrustrirane klišeom o promašenom životu, prkosile su dosadi posvećujući se spremanju zimnice, vezenju Vilerovih goblena, špijuniranju muževa u „kriznim“ godinama; sklone beskrajnom ogovaranju budućih snaha i kritikovanju mlađih i lepših.
Diskriminaciju je uočila čak i u bljutavim TV reklamama: mlade devojke su reklamirale tampone, uloške, šampone za kosu ili sredstva za sunčanje; tridesetogodišnje mame su tapkale guze svojih savršenih beba najnovijom kremom protiv ojeda; one, malo starije, mazale su lica anti-ejdž pomadama; četrdesetogodišnjakinje su, međutim, bile domaćice koje preporučuju deterdžente, sredstva za čišćenje i mirisne raspršivače za kupatila. Za njih se, verovatno, pretpostavljalo kako ne koriste tampone, mleka za sunčanje, a da im ni kreme protiv bora više ne mogu pomoći. Njihova uloga je, dakle, da peru veš, briskaju prozore i staraju se o higijeni wc šolja.

No, rekla bih i da muškarci imaju vrlo sličan problem, samo što oni o njima ćute. Štaviše, neretko se hvale svojim očuvanim mentalnim i fizičkim sposobnostima (čak i kad su diskutabilne).
Pedesete ili šezdesete nisu nužno i period tugovanja nad mladošću i propuštenim prilikama. Možda je to period da se započne nešto novo, da se uradi nešto o čemu se ranije samo maštalo. Usamljenost je bolest današnjice i sigurno teže pada ljudima koji su se iznenada obreli u svetu u kome se osećaju manje korisno (odlazak u penziju) – još jedan stres na vrhu svih, do tada akumuliranih.
Nisam u penziji i nemam unuče, ali bih ovo drugo volela da doživim. Volela bih, takođe, da opet odem na jedrenje, da proputujem svet, ispunim sopstvena očekivanja. U međuvremenu, dok se tome nadam , moram da budem funkcionalna – ne samo zato što sam još uvek potrebna drugima, nego zbog sebe. Život je lep samo kada je ispunjen. Nažalost, tada i vreme brže prolazi.
Šta da ti kažem? – Valja se boriti protiv reke. Ja to radim, stalno se pitajući: kad pre???

 

[Earring]

ne znam sta bih napisala
pomalo se osecma kao da zivot prolazi pored mene
u najlepsim sam godinama a realno malo tog vremena posvecujem da putujem, obilazim zanimljiva mesta, idem na neki hobi, priustim neka uzivanja
sve je to u ritmu 'kuca-poso' a i vikend je u toj boji, jedino sto malo tajk vikend prodje u nekom izlasku ili kupovini

toliko obaveza, dan nije dovoljno dug, a i ja nemam zelje da mi ceo zivot izgleda kao rintanje (sto definitivno pocinje da lici)

nadam se da cu, kad dodjem u te godine da mi cera bude samostalna, a pred penzijom, imati dovoljno sredstava da svoj zivot drugacije organizujem
nastavila bih nesto da radim i u penziji, smislila bih neki svoj posao, zanat, sta god
i krenula u obilazak, ili vec sta mi je cef
baka servis - naravno

ali moje zelje nece se bitno promeniti, to sam sigurna
redovno kukam kako nemam vremena da naucim da spremam zimnicu, kako ne stizem da naucim ovo ili ono, kako se ni ne odmorim posteno, a kamoli jos da savladam sitne kolace....
nadam se da ce u penziji imati vremena za sve to
postoji milion i jedan nacin da ispunis svoje vreme nekim poslom ili aktivnoscu, ono sto je bitno je da te krasi takav duh

 

[Sally_Solomon]

Zaista je lepo biti žena. U našim životima prolazimo kroz razne emotivne faze od ljubavi, braka, materinstva.
Deca su velika radost, ona nas oplemene ispune osećanjima kakvima nas niko drugi ne može ispuniti. Naravno, umeju i da nas povrede i dovedu do ludila, ali njima je sve oprošteno.
Neke od nas imaju blistavu karijeru a neke prolaze kroz probleme razvoda ili udovištva.
Ali sve to mladost nekako apsorbuje.
I tako prolazeći kroz te naše životne faze, odjednom osvanemo u penziji. Gubimo roditelje, deca se odvajaju i odlaze svojim putem. Neka samo sve ide svojim tokom i po redu. Pomalo smo zbunjene, jer od pune kuće ostajemo same ili ako je sreće sa mužem.
I zaista nisu problem bore i koji kilogram više, problem je osećaj usamljenosti, sindrom "praznog gnezda", počinju razne bolesti...
Vaspitane smo u jednoj kulturi a zrelost doživele u drugoj, živimo u svetu gde se ruga ženskoj zrelosti (klimakterična baba)
Postajemo histerične svekrve ili čangrizave tašte.
Hoću da kažem da je to velika promena za svaku ženu. Neke žene to podnose lakše a neke teže ( u mojem okruženju ima raznih sudbina).
Mnogo se trudim da osmislim svoj život u ovim godinama, često sam depresivna, ali ne dam se....čitam knjige, po malo se družim sa generacijom, po malo krstarim,
ponekad pričuvam svog jednogodišnjeg unuka, naravno kada to odgovara njegovim roditeljima.
Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

Ja mogu da kazem onako sa strane, posmatrajuci svoju majku, koja ima 60, da mi je zao sto je jako zavisna od mog oca..ne zna samu sebe da zabavi, da se provede..a u penziji su oboje, imaju vremena, i dovoljno novca za neka putovanja..a mislim da to slabo koriste. Ona delimicno zivi kroz mene i sestru, sto je valjda i donekle prirodno, ne znam, ali opet mislim da bi mogla recimo da ide na planinarenja (to je privlaci oduvek, ali opet nece sama, samo sa caletom)..ili neke druge aktivnosti...
Verovatno i cuvaju novac za nas, mene i sestru, a ja bih vise zelela da uzivaju u zivotu...
Mada, iskreno ni sama ne znam kako se ona oseca stvarno, meni deluje zadovoljno...chita, ide u setnje, kod bake, na vikendicu kod ujaka..mozda joj je to i dovoljno

 

[NeDoDiri]

Svaka pohvala za temu
Mišljenja sam da je problem u ženinom poimanju sebe i tu mi se javlja jedna ključna riječ: POTREBA.
Možda je gruba,ali je realna i svevremenska na ovim našim prostorima.Žena je u funkciji.Potrebna je.Djetetu,roditeljima,mužu,porodici...
Žena se poistovjećuje sa potrebom svih njih za njom..ili drugačije rečeno..ona je u funkciji svih i kao takva zadovoljava godinama njihove,a ne svoje potrebe( i,da ne bude zabune,nju to zaista čini sretnom jer ima li išta ljepše na svijetu od majke koja doji..od nasmiješene domaćice čija se porodica lijeno proteže poslije dobrog ručka..od kćerke koja je navratila majci tek da je vidi ..)
I onda se generički prag pomjeri..Žena polako postaje sve manje potrebna.Ostalima.I pritom zaboravi da je možda vrijeme da bude potrebna sebi..a,nije li kasno prvi put u životu počinjati dan misleći samo na sebe..nikad ne može biti kasno jer ljubav njenih bližnjih,onih o kojima je godinama brinula-ne može da nestane.
Potreba za njom nestaje,ali ljubav ne nestaje nikad..

 

[smokvicica]

sinoc sam procitala temu i nisam zelela da odgovorim na nju,ali zorica mi rece da bih trebala,verovatno zbog godina.
samo cu ukratko da kazem da pomisao da jednoga dana nece biti mojih roditelja i da ce deca(a hvala bogu i treba tako)odu svojim putem,osnuju svoje porodice stvara stravican strah u meni.
ne bojim se da necu imati cime da se zabavim,vec da nece biti tu svakog trenutka osobe koje sam mogla da zagrlim kad god sam htela.

 

[Only Beer]

Ne valja vam taj strah od smrti, starosti, samoce... Normalno je da se o svemu tome razmislja, ali to nikako ne bi trebalo da vas baci u depresiju, da bude centralna tema u vasim glavama. Znate valjda sta zelim reci.

@Earring: dok ti ne promenis nacin na koji zivis, nece se nista promeniti. Imas izbor: traziti izgovore zasto zivis tako, kako ne zelis da zivis. Ili preduzeti nesto kako bi to promenila. Ova druga varijanta je opet vezana uz razne strahove (cesto i za onaj strah za svoju egzistenciju). Jutros citam o jednom paru, koji vec 16 godina bukvalno zivi na svom brodu, sa kojim su vec dva puta obisli zemaljsku kuglu. Plove gde zele da plove, jedu sta nadju, srecu mnoga plemena i narode kod kojih novac jednostavno ne postoji. Znaci ne da ga oni (ta plemena, ti narodi) nemaju, nego jednostavno ne postoji. Jedva upecatljiva stvar pise u tekstu o njima. Naime, da i vodu smatraju luksuzom. Kakve veze ovaj (priznajem) ekreman primer ima sa svima nama? Pa ima, jos kako ima. Ne dopustite da postanete masine, ne dopustite da vreme diktira vasim zivotom. Svi mi imamo obaveze, to nije sporno uopste. Ali imamo izbor kako cemo pristupiti nekim stvarima u zivotu, imamo izbor da odlucimo sta su nam prioriteti. Imamo izbor da li cemo se osvrtati na lepe ili na lose/ruzne stvari zivota. Da sam birao ovo drugo, komotno bi se samoubio odavno.

Ne podrazumevaju se zdravlje, srecan brak, (zdrava) deca, unuci, krov nad glavom...a vecina nas ima i mnogo, mnogo vise od ovih stvari, koje mnogi ubrajaju u kategoriju "podrazumeva se".

I daleko od toga da bi ljudi sa 50-60 godina trebali da pomisljaju o kraju zivota. Mozda je tad vec stigli jesen, ali jesen ume da bude lepa.

 

[narodni poslanik]

eto koliko smo mi poremeceni.
ljudi pocinju da zive i zezaju se sa 70 a ova se uspanicila sta ce sa 60. moji roditelji imaju 70 godina pa ni blizu nemaju ovakve dileme.
neki porodicni prijatelji imaju isto 70 i vise, a ozenili su tajlandjanke od 25. i nista im ne fali.

 

[Only Beer]

eto koliko smo mi poremeceni.
ljudi pocinju da zive i zezaju se sa 70 a ova se uspanicila sta ce sa 60. moji roditelji imaju 70 godina pa ni blizu nemaju ovakve dileme.
neki porodicni prijatelji imaju isto 70 i vise, a ozenili su tajlandjanke od 25. i nista im ne fali.

Ne fali im nista, otkud ce im faliti... Cega se pametan stidi...

 

[narodni poslanik]

Ne fali im nista, otkud ce im faliti... Cega se pametan stidi...

kakav si ti to covjek, pa u ljubavi nisu bitne godine! ))

 

[Cru*]

Zaista je lepo biti žena. U našim životima prolazimo kroz razne emotivne faze od ljubavi, braka, materinstva.
Deca su velika radost, ona nas oplemene ispune osećanjima kakvima nas niko drugi ne može ispuniti. Naravno, umeju i da nas povrede i dovedu do ludila, ali njima je sve oprošteno.
Neke od nas imaju blistavu karijeru a neke prolaze kroz probleme razvoda ili udovištva.
Ali sve to mladost nekako apsorbuje.
I tako prolazeći kroz te naše životne faze, odjednom osvanemo u penziji. Gubimo roditelje, deca se odvajaju i odlaze svojim putem. Neka samo sve ide svojim tokom i po redu. Pomalo smo zbunjene, jer od pune kuće ostajemo same ili ako je sreće sa mužem.
I zaista nisu problem bore i koji kilogram više, problem je osećaj usamljenosti, sindrom "praznog gnezda", počinju razne bolesti...
Vaspitane smo u jednoj kulturi a zrelost doživele u drugoj, živimo u svetu gde se ruga ženskoj zrelosti (klimakterična baba)
Postajemo histerične svekrve ili čangrizave tašte.
Hoću da kažem da je to velika promena za svaku ženu. Neke žene to podnose lakše a neke teže ( u mojem okruženju ima raznih sudbina).
Mnogo se trudim da osmislim svoj život u ovim godinama, često sam depresivna, ali ne dam se....čitam knjige, po malo se družim sa generacijom, po malo krstarim,
ponekad pričuvam svog jednogodišnjeg unuka, naravno kada to odgovara njegovim roditeljima.
Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

Gledaju'i moju majku, ubedjena sam da odlazak u penziju ne mora da bude dramaticna promena, samo zavisi kako to shvatimo.

Ona trenutno zivi samnom, ali je godinama bila sama, i dok je radila a i jedan period kad je prestala da radi posto je uzela socijalni program i otisla ranije najvise zbog problema sa kukom..
Ali ja nju nikada nisam dozivljavala kao usamljenu zenu. I pored problema sa hodanjem, ona se uclanila u drustvo penzionera, isla sa njima na igranke i druzenja, gde je prosek godina od 45 do 70 (dolaze i oni koji nisu penzioneri). Isla sam i ja da vidim, ludo se zabavljaju i bolju kondiciju za igru imaju od mene, bez ikakvog preterivanja.
Cim krene lepo vreme organizuju putovanja vikendom po Srbiji. Kad se islo na zanimljiva mesta, isla sam i ja (svercovali me kad ima slobodnih mesta ), poznajem ih dosta i sve su to ljudi puni duha, uvek veseli i spremni za zezanje Druze se i vam toga, sve su to komsije i komsinice, tj. ljudi iz kraja, pa setaju zajedno, idu jedni kod drugih . Samo je gledam kako navlaci farmerke, patike stavlja kacket na glavu i ode.....Nasla je i coveka sa kojim se vidja...i tako........

Prezivela je svasta i grozno detinjstvo i komplikovam razvod braka, nemastinu (znamo sta znaci biti gladan) sve je sama preturila preko svojih ledja. Ali veciti optimista bila i ostala.

Cak i kad je prosle godine morala da operise kuk, zapela je da se oporavi u najkracem roku i za 6 meseci je vec putovala autobusom na more....

Elem, konstatovala sam da moja majka ima ispunjeniji zivot od mene. Ja nikad nemam vremena, posao, dete, drzi przi, zivot pun obaveza ali bez sadrzine. Jedno te isto, vrtim se u krugu. I kad imam slobodnog vremena ne umem da ga iskoristim i ne znam da li cu ikada umeti
Pa cesto pitam moju majku..."Jeli bre, ko je ovde baba, ja sa 34 ili ti sa 58?" ( i bolju liniju ima od mene). Odgovor se namece sam

Zaista joj se divim, i ona je za meme uzor i kako se bori u zivotu kad nailazis samo na prepreke a nikad na ravan put. I kako uzivati u starosti koliko god je to moguce.

 

[Jennifer Jennin]

Divna tema!

 

[Gotika]

Mama mi nema bas 60, ali tu je.
Posle 20 i kusur godina braka pre 2 godine se razvela od mog tate. Te 2 god, zao mi je sto tako moram reci bila je nepodnosljiva.
Odmah smo je ja i tetka (njena rodjena sestra) izvukle iz Kraljeva, dosla je u Beograd i bilo je tesko i njoj i nama.
Ona je zena koja je obozavala svog muza i najbitnija joj je ljubav u zivotu.
Nekako ja znam a i ona priznaje da ako bi nekada u zivotu morala da bira da li da izgubi mene ili njega, izabrala bi da izgubi mene
Iako je najdivnija majka, ljubav prema mom ocu je bio smisao njenog zivota. Ne ume sama, jedna je od tih zena.
Mucile smo se tako, onda se mama opet zaljubila, i sada zivi sa tim covekom, i ne zna se ko je srecniji ona ili mi
Divno im je, on je stabilna licnost, vidi se da se vole i ja sam srecna sto nije sama...

Neizmerno mi je drago da se tvoja mama zaljubila.......ali šta će biti sa njom kada ne daj bože i toj ljubavi dođe kraj....

 

[ESTERITA]

Cru, tvoja je mama godinama bila sama..tako je naučila i da se sama organizuje...
nekako mi najviše bode oči "sindrom praznog gnijezda"...u naslovnom postu
po meni...gnijezdo je gnijezdo...počne prazno, pa se puni, odlaze, dolaze

najjači lijek protiv depresije je fizička aktivnost...znači, odrediti sebi k'o na moranje svaki dan sat i po nečega...brzi hod, aerobik, plivanje...kome šta odgovara
subota i nedelja slobodne ..

 

[Egreta27]

...uh, najgora varijanta kad se podudari pubertet i klimaks u istoj porodici... Tako da poslije tih 50-ih, ove 60-e dodju kao melem na rane...
Shalu na stranu, mojima se nekako desilo (a i meni) da nista ne ide "skolski", nijedan period zivota. Sto rece moja drugarica-imam godine koje mi ne pripadaju...
Ne znam sta bi bilo idealno za bilo koji perid zivota, pa tako ni za 60-e, osim da covjek/zena dok nesto radi, osjeca se zivim. Ali taj "rad" u neku ruku mora biti drustveno priznat...Sistem penzionisanja i sve 4 u zrak znaju uciniti osobu dezorjentisanom, izgubljenom...ili cekanje na unuke, i sve ostalo kako bi trebalo da ide...samo katkad stvara pritisak i nezadovoljstvo, uslovljavanje.
Imati nesto sto ispunjava, neki hobi, sta god to bilo. Nezavisno od drugih ljudi. Nesto licno. Sto okupira, pogotovo kad se raspolaze sa tim, uslovno receno "viskom vremena"...

 

[Afroo]

....ajde da i ja koju napisem....

....izgleda da ja bas i nisam pravi primer, a, ni nemam bas tih 60 doduse...

...odrasla sam sama, navikla da budem sama, roditelji su puno radili, a ono
vremena koje smo provodili zajedno bilo je prelepo..onda sam stvorila porodicu,
i sve je nekako islo svojim tokom, sada sam sama i opet sam negde na pocetku,
ne plasi me samoca...znam da moja srca kucaju za mene, kao sto moje kuca
za njih...ne opterecujem ih, ne davim, tu sam kad im trebam uvek...

...nije mi dosadno, ni kad nemam sta da radim, ni kad zaposlim glavu ceo dan,
navikla sam da se "druzim" sa sobom...nisam u penziji, a kao da jesam, i ne
osecam se beskorisno, ne potrebno, ne korisno....nisam usamljena iako sam
nekad sama ceo dan..to mozes biti i kad je kuca puna....cekam leto i znam
da ce mi biti divno, ispunjeniji dan..ali ni tad mi ne treba pod "obavezno" drustvo...

...mislim da je to ipak do osobe, a ne do toga da li je zaposlena ili ne, da li
je nekom potrebna ili ne, da li nesto privredjuje ili samo kuva rucak i hekla,
cita, sedi na netu....

...i svake godine nose svoju lepotu...kad sebe prihvatimo tako, onda je lakse
i nama i onima oko nas...

 

[Šeherezada.]

imam još da gulim do šezdesete, al samo vas da pozdravim, kao i ovu temu
drago mi je da vidim da su čari interneta ipak aktuelne u svim dobima

 

[BLAJBI]

No, rekla bih i da muškarci imaju vrlo sličan problem, samo što oni o njima ćute. Štaviše, neretko se hvale svojim očuvanim mentalnim i fizičkim sposobnostima (čak i kad su diskutabilne).
Pedesete ili šezdesete nisu nužno i period tugovanja nad mladošću i propuštenim prilikama. Možda je to period da se započne nešto novo, da se uradi nešto o čemu se ranije samo maštalo. Usamljenost je bolest današnjice i sigurno teže pada ljudima koji su se iznenada obreli u svetu u kome se osećaju manje korisno (odlazak u penziju) – još jedan stres na vrhu svih, do tada akumuliranih.
Nisam u penziji i nemam unuče, ali bih ovo drugo volela da doživim. Volela bih, takođe, da opet odem na jedrenje, da proputujem svet, ispunim sopstvena očekivanja. U međuvremenu, dok se tome nadam , moram da budem funkcionalna – ne samo zato što sam još uvek potrebna drugima, nego zbog sebe. Život je lep samo kada je ispunjen. Nažalost, tada i vreme brže prolazi.
Šta da ti kažem? – Valja se boriti protiv reke. Ja to radim, stalno se pitajući: kad pre???

Eto, i ja se problizavam tim godinama...Ne fali jos mnogo.

I nije problem u nostalgiji za proslim zivotom, vec u nemanju nekoga SLICNIH INTERESOVANJA da sa njim podelis ono sto ti jos uvek zivot moze da pruzi.

Nekada je dobar deo lepog bio seks i erotika, a danas su to druge stvari, isto tako lepe i interesantne. Iako, jelte, ni seks jos nismo zaboravili....Nekada. obicno pred zoru, ga se prisetimo....

Zalosno je kada zivot prolazi, a nemas sa nekim da podelis ono malo sto je jos ...ostalo.

 

[ZvezdanKa]

procitala ovu temu, onda brisala prozore i duboko razmisljala o tome.

Moja majka ima 60 i neku i prilivcno je vitalna, dosta obrazovana i recimo finasijski stabilna. Penzionerka. Nezadovoljna. Opterecena brigama.
Moj otac, njen muz umro je kad je imala 45 godina i tada se njen zivot poslovno, drustveno i porodicno ostvarene zene prekinuo. Od tada je u konstantnom samosazaljenju i za sve ima izgovor "Ona je sama"....Ok. tesko, obaveze, odjednom iz blagostanja u finasijskom skripcu, 2 dece....i prodje 15 godina, a da se nisita nije promenilo u njenoj glavi....Zasto?
Svi imaju obaveze, svi imaju probleme, vecina ljudi je finasijski nezadovoljna u ovoj zemlji, ali nisu svi na rubu gladovanja, tako nije ni ona....ali taj strah i ta "nemoc" se duboko ukorenila u njenu dusu, pa cak i kad nema problema ona ih smislja. Zao mi je sto je takva i sto ne ume da uziva u svom zivotu. cesto kaze da je njena sreca kad smo ja i brat srecni. Sto po meni nema nikakve veze. Znaci morala je da nas skoluje. Bila nam je potrebna. Zavrsili smo skolu. sad mora da brine o staroj majci. Potrebna joj je. A zelela bi da dodje da mi pomaze oko bebe, jer je i meni potrebna. itd. meni se cini da ona ne zna da odredi prioritete. i da kao i vecina zena koje su potrebne svojim muzevima da im peru i peglaju, svojoj deci da im namestaju krevet do 30, svojim roditeljima da ih kojima su poslusne cerke do smrti...ne ume prosto da ugodi sebi.

U medjuvremenu razmisljam ko je meni i za sta potrebean...i dodjem do zakljucka...niko ni za sta....
Muskarac za sex, plus kao i ostali ljudi za zabavu i podrsku, odlazak u bioskop, shopping, razgovor.....
Nije mi potreban niko da mi pegla, pere, cisti (i d ajeste, to moze da se plati)...da me izdrzava takodje....da me negde vodi, izvodi, da mi dize rejting....Potrebna mi je bebi siterka da bih mogla da izadjem ponekad iz kuce....sto ne znaci da bih umrla nemajuci je...nego bih kao i ranije sa kolicima napolje, a vikendom sama...Volela bih da idem na sport, ali nije mi bas potreban....

Mom detetu sam neizostavno potrebna non stop, jer beba nije sposobna nista za sebe da uradi.....i smatram da nikom drugom nisam potrebna, vec da se medju odraslim zdravim i pravim ljudima, sve svodi na zelju, ljubav i medjusobni dogovor.

 

[Lexa]

Da budem iskrena, nisam baš ovako zamišljala ovaj period svog života, ali sila zakon menja.
Htela bi da malo razmenimo iskustva na ovoj temi

A kako si ga zamišljala?

Evo ja sad da me ubiješ nemam predstavu kako će sve to biti, mada nikad nisam ni razmišljala o tome preterano, sve je bilo na nivou sprdačine.
Samo znam da je najgore kada čoveka sastavi bolest. Volela bih da to izbegnem, ako može.

Ustvari razmišljala sam, lažem. I došla do vrlo objektivnog zaključka da moja generacija mahom neće prevaliti pedesetu.

 

[Софија]

procitala ovu temu, onda brisala prozore i duboko razmisljala o tome.

Moja majka ima 60 i neku i prilivcno je vitalna, dosta obrazovana i recimo finasijski stabilna. Penzionerka. Nezadovoljna. Opterecena brigama.
Moj otac, njen muz umro je kad je imala 45 godina i tada se njen zivot poslovno, drustveno i porodicno ostvarene zene prekinuo. Od tada je u konstantnom samosazaljenju i za sve ima izgovor "Ona je sama"....Ok. tesko, obaveze, odjednom iz blagostanja u finasijskom skripcu, 2 dece....i prodje 15 godina, a da se nisita nije promenilo u njenoj glavi....Zasto?
Svi imaju obaveze, svi imaju probleme, vecina ljudi je finasijski nezadovoljna u ovoj zemlji, ali nisu svi na rubu gladovanja, tako nije ni ona....ali taj strah i ta "nemoc" se duboko ukorenila u njenu dusu, pa cak i kad nema problema ona ih smislja. Zao mi je sto je takva i sto ne ume da uziva u svom zivotu. cesto kaze da je njena sreca kad smo ja i brat srecni. Sto po meni nema nikakve veze. Znaci morala je da nas skoluje. Bila nam je potrebna. Zavrsili smo skolu. sad mora da brine o staroj majci. Potrebna joj je. A zelela bi da dodje da mi pomaze oko bebe, jer je i meni potrebna. itd. meni se cini da ona ne zna da odredi prioritete. i da kao i vecina zena koje su potrebne svojim muzevima da im peru i peglaju, svojoj deci da im namestaju krevet do 30, svojim roditeljima da ih kojima su poslusne cerke do smrti...ne ume prosto da ugodi sebi.

U medjuvremenu razmisljam ko je meni i za sta potrebean...i dodjem do zakljucka...niko ni za sta....
Muskarac za sex, plus kao i ostali ljudi za zabavu i podrsku, odlazak u bioskop, shopping, razgovor.....
Nije mi potreban niko da mi pegla, pere, cisti (i d ajeste, to moze da se plati)...da me izdrzava takodje....da me negde vodi, izvodi, da mi dize rejting....Potrebna mi je bebi siterka da bih mogla da izadjem ponekad iz kuce....sto ne znaci da bih umrla nemajuci je...nego bih kao i ranije sa kolicima napolje, a vikendom sama...Volela bih da idem na sport, ali nije mi bas potreban....

Mom detetu sam neizostavno potrebna non stop, jer beba nije sposobna nista za sebe da uradi.....i smatram da nikom drugom nisam potrebna, vec da se medju odraslim zdravim i pravim ljudima, sve svodi na zelju, ljubav i medjusobni dogovor.

Размишљам слично.

Деци ћу бити мост ка одрастању и то је то.
Они ће имати свој живот, а ја ћу имати свој са њиховим оцем или без њега, али засигурно нећу очекивати ни од кога да ме засипа пажњом у том периоду. Само један коректан однос.

Мени, дефинитивно, никад није досадно.
И кад имам времена на претек, увек нађем занимацију. Ту су позориште, биоскоп, шетња, рекреација, књиге, интернет, разне друге културне манифестације, другарице (које намерно стављам на последње место)......