Srpsko ime u Dubrovniku

[Urvan Hroboatos]

Zar nije blje da se vi nazovete Srbi, kad ste već njihov jezik uzeli za standardni i kad ste ih već u tolikom broju asimilirali?

Zar nije bilo obratno, kako je ono napisao jedan hrvatski zapjenjeni forumaš kad su mu se ovakva glupiranja popela na vrh glave ?

Svaki slavenski jezik je manje-više razumljiv svim Slavenima. Ja nikada nisam učio slovenski pa skoro svaki dan pročitam neki članak na delu.si. Razumjeti jezik ne znači da je isti moj jezik i slovenski. Tim više kad se zna da su svi Slaveni govorili istim jezikom prije 1400 godina što je u takvim mjerilima prekjučer. Samo Srbi mogu pomisliti da sličnosti koje su nastale na takav način znače da je to sve znak da je svima jezik nastao od srpskog. Osim toga, Obradović je pisao jezikom koji slijedi vašu narodnu i književnu tradiciju a ovo što sada imate slijedi hrvatsku tradiciju jer je Karadžić smatrao da je vaša crkvenoslavenska pismenost gomila govana. On je ustvari najveći uništavatelj srpske kulture ikada a to što ste sad dovedeni u šizofreno stanje da vam je jezik skroz blizak hrvatskoj čakavici iz 16. stoljeća ne znači da je to "naš" jezik. To je hrvatski. Riješite se Karadžićeve ostavštine pa ne će biti takvih nedoumica.

Hrvatski jezik i prisvajanje istoga


Andrija Kačić Miošić, 18. stoljeće, Hrvat

Suleman se razbolio biše
u bijelu gradu Carigradu.
Pitaju ga paše i veziri:
„Što je tebi, care gospodare?

Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala
ali junak Zrinović Nikola
devet godin' s tobom bojak bijuć?“

Odgovara care Sulemane:
„Prođ'te me se, paše i veziri!
Nije meni starost dodijala,
već nevirni Zrinović Nikola,

koji razbi Ali-pašu moga
pod Segetom - on se ne bilio! -
ter isiče svu vojsku njegovu
i porobi Bosnu do Fojnice.

Sada nejma većega junaka
u Turčina ni u kaurina
ni žešćega meni dušmanina
od Nikole Zrinovića, bana.

Nit ću živit ni veseo biti,
dok ne smaknem dušmanina moga
Zrinovića, bana rvatskoga,
koji mi je puno dodijao.



Ovo je navodni predhodnik (srp. preteča) Vuka Karadžića, dakle predstavnik narodnog jezika.

Svetlejši slavno-serbskogo naroda verhovni predvoditelj Georgij Petrovič!

"Minuvščego godišča u avgustu mesecu imao sam čest s veličajšim udovoljstvijem primit Vaše vseblagoprijateljnejšeje pismo, črez Gavrila Šibaliju i Jevta Šećerovića otpravljeno, koje me je puno obradovalo i na koje vam prinosu čuvsvitelnejšuju moju blagodarnost. Mi ovamo čujemo da je moždu našim visokoslavnim pokroviteljem i Portoju Otomanskoju mir zaključen, no na kakovih kondicionah neizvestno. Vsepokornjejše molim vas, ljubeznejši predvoditelj, ne ostavite črez sego pismonosca, kako o tom, tako i o svemu što tamo proishodi, uvedomit menja i najpače o dražajšem zdravijem Vašim. Ja sam soveršeno uveren jestli vojna prodolžena budet, što Vi ne ostavite prežije svoji plani, prostirajuščiesja k našim granicam, i što ja zablagovremeno dražajšim pisanijem Vašim uvedomlen budu.
Koji imam čest i diku nazivati Vašej svetlosti istinij dobroželatelj i pokornjejši sluga"

mitropolit černogorski
PETR.PETROVIČ

No, uvijek ima nade, povratak turskim korijenima...

»Jezičar s kačketom, kao neki arlekin, baulja po đubrištu. U ruci mu ašov. Ispod bandere i vaseljene blagodaran cmolji kraj ćurana. Izvitoperio se poslije zemljotresa, kao poslije bombardmana. Ali sve je bambadava. Ostao mu je samo izuzetan denjak braon farbe. Šta da radi? Kao biočug u gvozdenom lancu izdašno iz bešike đubri zaklopac neke kante. Cilindričan buđelar mu je od kefe buđav. Ćirak mu je ostao na trećem boju, a nije ponio ni gurabije. Kod ćurčije mu ostala i ćurlika iako mu je na vrata hiljadu puta izdašno ćuknuo boćkom. Bajat je i blamiran jer mu je bubašvaba pojela posljednju grudvu buranije iako je ekserom zaćukao na badžu. Đerdan boje gasa pao mu je u čkalju, pa devera kao đeđeran. Demirli. Eto, taj govordžija, flekav od fruštuka, hoće u Evropu, u gurbetluk. Što brže treba ćapiti ćitabu da nema grudobolju i da nije ješan. Ali zaman. Posljednje riječi su mu bile: 'Čojstvo je čorda i dušmanluk', te pade u jendek. Evala! «

 

[Mrkalj]

Zar nije bilo obratno, kako je ono napisao jedan hrvatski zapjenjeni forumaš kad su mu se ovakva glupiranja popela na vrh glave ?


Hrvatski jezik i prisvajanje istoga


Andrija Kačić Miošić, 18. stoljeće, Hrvat

Suleman se razbolio biše
u bijelu gradu Carigradu.
Pitaju ga paše i veziri:
„Što je tebi, care gospodare?

Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala
ali junak Zrinović Nikola
devet godin' s tobom bojak bijuć?“

Odgovara care Sulemane:
„Prođ'te me se, paše i veziri!
Nije meni starost dodijala,
već nevirni Zrinović Nikola,

koji razbi Ali-pašu moga
pod Segetom - on se ne bilio! -
ter isiče svu vojsku njegovu
i porobi Bosnu do Fojnice.

Sada nejma većega junaka
u Turčina ni u kaurina
ni žešćega meni dušmanina
od Nikole Zrinovića, bana.

Nit ću živit ni veseo biti,
dok ne smaknem dušmanina moga
Zrinovića, bana rvatskoga,
koji mi je puno dodijao.



Ovo je navodni predhodnik (srp. preteča) Vuka Karadžića, dakle predstavnik narodnog jezika.

Svetlejši slavno-serbskogo naroda verhovni predvoditelj Georgij Petrovič!

"Minuvščego godišča u avgustu mesecu imao sam čest s veličajšim udovoljstvijem primit Vaše vseblagoprijateljnejšeje pismo, črez Gavrila Šibaliju i Jevta Šećerovića otpravljeno, koje me je puno obradovalo i na koje vam prinosu čuvsvitelnejšuju moju blagodarnost. Mi ovamo čujemo da je moždu našim visokoslavnim pokroviteljem i Portoju Otomanskoju mir zaključen, no na kakovih kondicionah neizvestno. Vsepokornjejše molim vas, ljubeznejši predvoditelj, ne ostavite črez sego pismonosca, kako o tom, tako i o svemu što tamo proishodi, uvedomit menja i najpače o dražajšem zdravijem Vašim. Ja sam soveršeno uveren jestli vojna prodolžena budet, što Vi ne ostavite prežije svoji plani, prostirajuščiesja k našim granicam, i što ja zablagovremeno dražajšim pisanijem Vašim uvedomlen budu.
Koji imam čest i diku nazivati Vašej svetlosti istinij dobroželatelj i pokornjejši sluga"

mitropolit černogorski
PETR.PETROVIČ

No, uvijek ima nade, povratak turskim korijenima...

»Jezičar s kačketom, kao neki arlekin, baulja po đubrištu. U ruci mu ašov. Ispod bandere i vaseljene blagodaran cmolji kraj ćurana. Izvitoperio se poslije zemljotresa, kao poslije bombardmana. Ali sve je bambadava. Ostao mu je samo izuzetan denjak braon farbe. Šta da radi? Kao biočug u gvozdenom lancu izdašno iz bešike đubri zaklopac neke kante. Cilindričan buđelar mu je od kefe buđav. Ćirak mu je ostao na trećem boju, a nije ponio ni gurabije. Kod ćurčije mu ostala i ćurlika iako mu je na vrata hiljadu puta izdašno ćuknuo boćkom. Bajat je i blamiran jer mu je bubašvaba pojela posljednju grudvu buranije iako je ekserom zaćukao na badžu. Đerdan boje gasa pao mu je u čkalju, pa devera kao đeđeran. Demirli. Eto, taj govordžija, flekav od fruštuka, hoće u Evropu, u gurbetluk. Što brže treba ćapiti ćitabu da nema grudobolju i da nije ješan. Ali zaman. Posljednje riječi su mu bile: 'Čojstvo je čorda i dušmanluk', te pade u jendek. Evala! «

Sve podcrtano se ima razumjeti kakono: "to ti misliš, blaženo neznanje".

 

[alfa_i_omega]

Zar nije taj snimak od prije dvije decenije?

Da, je! Iz 1995. Ali on je danas premijer Srbije. A koliko ja znam nijedan premijer HR nije došao recimo u Zemun ili Petrovaradin i govorio da je to Hrvatska i da srpska noga (četnička) neće nikad tamo više kročiti. Ispravi me ako griješim... Niti je HSP u HR ikakav bitan faktor, niti bilo koja stranka proizišla iz HSP-a ili bilo koji političar...

 

[alfa_i_omega]

Zar nije blje da se vi nazovete Srbi, kad ste već njihov jezik uzeli za standardni i kad ste ih već u tolikom broju asimilirali?

Neće biti... Malo si pobrkao lončiće...

 

[sumljiv_tip]

Da, je! Iz 1995. Ali on je danas premijer Srbije. A koliko ja znam nijedan premijer HR nije došao recimo u Zemun ili Petrovaradin i govorio da je to Hrvatska i da srpska noga (četnička) neće nikad tamo više kročiti. Ispravi me ako griješim... Niti je HSP u HR ikakav bitan faktor, niti bilo koja stranka proizišla iz HSP-a ili bilo koji političar...

Moram da te ispravim, to tada nije bila hrvatska teritorija, po medjunarodnom pravu mozes da proglasis nezvisnost samo na teritoriji koju kontrolises ( ako mi ne verujes baci pogled na bilo koji udzbenik medjunarodnog prava ), posto hrvatska 1992. ne kontolise Glinu, ni sa pravnog ni sa faktickog aspekta nema govora o tome da je Vucic drzao govor na hrvatskoj teritoriji.

 

[sumljiv_tip]

Zar nije bilo obratno, kako je ono napisao jedan hrvatski zapjenjeni forumaš kad su mu se ovakva glupiranja popela na vrh glave ?


Hrvatski jezik i prisvajanje istoga


Andrija Kačić Miošić, 18. stoljeće, Hrvat

Suleman se razbolio biše
u bijelu gradu Carigradu.
Pitaju ga paše i veziri:
„Što je tebi, care gospodare?

Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala
ali junak Zrinović Nikola
devet godin' s tobom bojak bijuć?“

Odgovara care Sulemane:
„Prođ'te me se, paše i veziri!
Nije meni starost dodijala,
već nevirni Zrinović Nikola,

koji razbi Ali-pašu moga
pod Segetom - on se ne bilio! -
ter isiče svu vojsku njegovu
i porobi Bosnu do Fojnice.

Sada nejma većega junaka
u Turčina ni u kaurina
ni žešćega meni dušmanina
od Nikole Zrinovića, bana.

Nit ću živit ni veseo biti,
dok ne smaknem dušmanina moga
Zrinovića, bana rvatskoga,
koji mi je puno dodijao.



Ovo je navodni predhodnik (srp. preteča) Vuka Karadžića, dakle predstavnik narodnog jezika.

Svetlejši slavno-serbskogo naroda verhovni predvoditelj Georgij Petrovič!

"Minuvščego godišča u avgustu mesecu imao sam čest s veličajšim udovoljstvijem primit Vaše vseblagoprijateljnejšeje pismo, črez Gavrila Šibaliju i Jevta Šećerovića otpravljeno, koje me je puno obradovalo i na koje vam prinosu čuvsvitelnejšuju moju blagodarnost. Mi ovamo čujemo da je moždu našim visokoslavnim pokroviteljem i Portoju Otomanskoju mir zaključen, no na kakovih kondicionah neizvestno. Vsepokornjejše molim vas, ljubeznejši predvoditelj, ne ostavite črez sego pismonosca, kako o tom, tako i o svemu što tamo proishodi, uvedomit menja i najpače o dražajšem zdravijem Vašim. Ja sam soveršeno uveren jestli vojna prodolžena budet, što Vi ne ostavite prežije svoji plani, prostirajuščiesja k našim granicam, i što ja zablagovremeno dražajšim pisanijem Vašim uvedomlen budu.
Koji imam čest i diku nazivati Vašej svetlosti istinij dobroželatelj i pokornjejši sluga"

mitropolit černogorski
PETR.PETROVIČ

No, uvijek ima nade, povratak turskim korijenima...

»Jezičar s kačketom, kao neki arlekin, baulja po đubrištu. U ruci mu ašov. Ispod bandere i vaseljene blagodaran cmolji kraj ćurana. Izvitoperio se poslije zemljotresa, kao poslije bombardmana. Ali sve je bambadava. Ostao mu je samo izuzetan denjak braon farbe. Šta da radi? Kao biočug u gvozdenom lancu izdašno iz bešike đubri zaklopac neke kante. Cilindričan buđelar mu je od kefe buđav. Ćirak mu je ostao na trećem boju, a nije ponio ni gurabije. Kod ćurčije mu ostala i ćurlika iako mu je na vrata hiljadu puta izdašno ćuknuo boćkom. Bajat je i blamiran jer mu je bubašvaba pojela posljednju grudvu buranije iako je ekserom zaćukao na badžu. Đerdan boje gasa pao mu je u čkalju, pa devera kao đeđeran. Demirli. Eto, taj govordžija, flekav od fruštuka, hoće u Evropu, u gurbetluk. Što brže treba ćapiti ćitabu da nema grudobolju i da nije ješan. Ali zaman. Posljednje riječi su mu bile: 'Čojstvo je čorda i dušmanluk', te pade u jendek. Evala! «

Ja se nadam da si dovoljno obrazovan da znas da srpski i srpskoslovenski nisu isto, a takodje se nadam da si dovoljno upucen pa znas, da Andrija Kacic Miosic nije bio Hrvat, to jest da svoj jezik ne naziva hrvatskim vec slovenskim i da ga u njegovom delu po najmanje zanimaju Hrvati, a mnogo vise svi ostali balkanski Sloveni. Takodje nije lose ni napomenuti da ga upravo drugi katolik, Vjekoslav Babukic, stampa sa podanaslovom "СЕРБСКО-ДАЛМАТИНСКЕ ВИТЕЖКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. "

E da... posto si vec takav jezicki strucnjak, pise se "prethodnik", ne "preDhodnik."

 

[Slavan]

Da, zašto ne? Generacijama su ljudi u Hrvatskoj, tu su rođeni, išli u škole, sve im je tu, imaju isti mentalitet kao i ljudi iz HR. I normalno bi po meni bilo da se asimiliraju i osjećaju Hrvatima.

Eto nabolji primjer bi ti mogli biti baš eto ti Srbi koji su 1995. otišli iz Hrvatske. Čuo sam priče onih koji su se vratili u HR dase nisu nikako ili jako teško mogli prilagoditi životu u Srbiji. Dođu u pekaru i traže KRUH, tamo im kažu da nema kruha. Tek kad je čovjek tražio HLEB, uslužen je... I doslovno kažu, drukčije je sve, drugi je to narod...

То би, ваљда, требало да значи како је Хрватска једнообразна, етнички и језички, те да се због круха сви добро разумеју и како би се неки Крајишник одлично снашао у Славонији или Међимурју, купујући крух у пекари/пекарни/пекарници. Из овога би се, ваљда, могао стећи утисак о истости хрватског народа (а и српског с хрватским) у Хрватској.

Крух, крув, кравај, крушац... синоними су за хлеб/хљеб у српском језику. То су локализми, регионализми. И данас се користе те речи у неким крајевима. Уз то, крух је као и хлеб/хљеб стандардни облик.

Моји пријатељи који су, нажалост, прогнани из Далмације, говорили су и хљеб и крух у своме родном крају, али им не бејаше користи од круха. Оданде нису отишли трбухом за крухом; друга их је мука натерала. Срећом, добро су се снашли у Србији. Неки од њих су након много година посетили завичај; али само неки, јер већина не жели ни то. Нико од њих (нажалост или срећом) не жели тамо да се врати. Стога не верујем да је наведени пример најбољи.

Претпостављам да због хлеба/хлиба/хљеба ово не припада хрватском наслеђу:

------------------

Оче наш/Oče naš

Старосцрквенословенски (Georgius de Sclavonia око 1400.):
Otče naš iže jesi na nebesih
sveti se ime Tvoje.
Pridi cesarstvo Tvoje
budi volja Tvoja
jako na nebu i na zemlji.
Hlеb naš vsedanji daj nam ga danas
i otpusti nam dlgi naše
jakože i mi otpuščaem dlge dlžnikom našim.
I ne vavedi nas v napast
na izbavi nas od neprijazni.

(користе га и данас гркокатолици)

Из "Псалтира" објављеног у Ријеци 1530. године (објавио га је Шимун Бења-Кожичић, бискуп крбавско-модрушки):
Otče naš ki jesi na nebesih:
sveti se ime Tvoje
Pridi cesarastvo Tvoje.
Budi volja Tvoja: kako na nebesi: i na zemlji.
Hleb naš vsagdašnji daj nam danas.
I otpusti nam dlgi naše:
kako i mi otpušćamo dlžnikom našim.
I ne vavedi nas v napast.
Na izbavi nas od zla.

Чакавски (старе верзије):
Ela-tjaće kieš vaneh nebah,
senaj elami urudba tvoja,
naj ariva una carmada tvoja
ter najbi utemba tvoja
koti va nebah ošće vaneh tlah.
Ov noas pohlib sejdni najdas nami danaske
tarnaj laškas nami une darzi nase
koti mi laškamo darznikon nasin,
ošće najne pejaš noas vane uocani,
lehnaj bukšas noas ud seih hudobih.

Колега, одричете ли се хлеба?
Или сте у искушењу/напасти?

 

[Lamasu]

Pa Jelacic nas covek, majka mu Srpkinja

Ajd bar priznaš da je Tvrtko Hrvatina.

Nego jesmo saznali tko su Fantomi?

 

[Пилипенда]

Hrvatski jezik i prisvajanje istoga


Andrija Kačić Miošić, 18. stoljeće, Hrvat

Suleman se razbolio biše
u bijelu gradu Carigradu.
Pitaju ga paše i veziri:
„Što je tebi, care gospodare?

Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala
ali junak Zrinović Nikola
devet godin' s tobom bojak bijuć?“

Odgovara care Sulemane:
„Prođ'te me se, paše i veziri!
Nije meni starost dodijala,
već nevirni Zrinović Nikola,

koji razbi Ali-pašu moga
pod Segetom - on se ne bilio! -
ter isiče svu vojsku njegovu
i porobi Bosnu do Fojnice.

Sada nejma većega junaka
u Turčina ni u kaurina
ni žešćega meni dušmanina
od Nikole Zrinovića, bana.

Nit ću živit ni veseo biti,
dok ne smaknem dušmanina moga
Zrinovića, bana rvatskoga,
koji mi je puno dodijao.



Ovo je navodni predhodnik (srp. preteča) Vuka Karadžića, dakle predstavnik narodnog jezika.

Храбро, рођени, заиста храбро!

У наслову пјесме из које си исјекао почетак стоји:
„Писма од бана Зриновића, цара Сулемана третјега, кои обсиде Сигет унгарски, и под њим умри на 1567.”


Који ред након твог прекида навођења стихова, цар Сулеман дозивље Соколовић-пашу ријечима:

„Купи војску, штогод већу мореш,
Да иђемо Сигет узимати
У лијепој земљи Унгарији”​

У тренуцима пред бој, Зриновићу бане храбри своје војнике ријечима:

„Спомен’те се, да јесте Унгарци,
Мало нас је, али смо јунаци.”​

Хвали се у пјесми јунаштво сигетских бранитеља више пута:

„Ал’ јих сику делије Унгарци,
Зриновића по избор јунаци.”

„Унгарци се Турком непридају;
Већ јих сику, нигда непристају.”

„Остаде му шест стотин војниках,
Унгарацах, на гласу јунаках.”

„Јер их сику унгарске делије,
А нејвеће Зриновићу бане;”​

Ово је наводни представник (хрв. repraesentativum) хрватског народног пјесништва, дакле представник унгарског народног јунаштва?

 

[Urvan Hroboatos]

Sve podcrtano se ima razumjeti kakono: "to ti misliš, blaženo neznanje".

Misle i drugi, i ne samo misle, nego se i dobro zabavljaju. Kao ovi promičbenjaci:

 

[Urvan Hroboatos]

Ja se nadam da si dovoljno obrazovan da znas da srpski i srpskoslovenski nisu isto, a takodje se nadam da si dovoljno upucen pa znas, da Andrija Kacic Miosic nije bio Hrvat, to jest da svoj jezik ne naziva hrvatskim vec slovenskim i da ga u njegovom delu po najmanje zanimaju Hrvati, a mnogo vise svi ostali balkanski Sloveni. Takodje nije lose ni napomenuti da ga upravo drugi katolik, Vjekoslav Babukic, stampa sa podanaslovom "СЕРБСКО-ДАЛМАТИНСКЕ ВИТЕЖКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. "

E da... posto si vec takav jezicki strucnjak, pise se "prethodnik", ne "preDhodnik."

Kačić Miošić je jasno napisao u svojoj knjizi da su u jezično-identitetskom smislu za njega Slovinci = Hrvati.
(Naravno, druge vrste spominjanja postoje, no ne odnose se samo na Hrvate i ne na jezik).

Dalibor Brozović je to raspisao u orječju od nekoliko stranica O značenju atributa “slovinski” u Kačićevu
Razgovoru, a koje se može pročitati i u izboru njegovoh spisa: http://www.matica.hr/knjige/1127/

 

[Mrkalj]

Misle i drugi, i ne samo misle, nego se i dobro zabavljaju. Kao ovi promičbenjaci:

Quote:
Kako biste objasnili razliku između hrvatskog i srpskog?

– Treba objasniti ljudima da to nije razlika kakva postoji između američkog i britanskog engleskog. To su bliskosrodni idiomi među kojima postoje razlike na izgovornoj, pravopisnoj razini, ponekoj sintaktičkoj konstrukciji, ali su znanstvene i pravne terminologije na britanskom i američkom engleskom gotovo identične zbog toga što je postojala velika suradnja i protok ljudi i ideja između Velike Britanije i Sjedinjenih Država, kada su provođene standardizacije. Zbog različitih kulturnih i povijesnih uvjeta u kojima su provođene standardizacije hrvatskog i srpskog jezika nazivlja su u velikoj mjeri različita. Pogledajte popis kemijskih elemenata. To je često akademik Brozović isticao kao primjer. Ja ne bih znao napisati osnovnoškolski ili srednjoškolski sastavak o kemiji na srpskom jeziku. Moja djeca to ne bi ni razumjela. Na svakodnevnoj komunikacijskoj razini razlike su doista minimalne, a kad dođemo do tehničkih stvari, pravnih formulacija i deklaracija na proizvodima, razlike su znatne i treba ih poštivati.

 

[Urvan Hroboatos]

Храбро, рођени, заиста храбро!

У наслову пјесме из које си исјекао почетак стоји:
„Писма од бана Зриновића, цара Сулемана третјега, кои обсиде Сигет унгарски, и под њим умри на 1567.”


Који ред након твог прекида навођења стихова, цар Сулеман дозивље Соколовић-пашу ријечима:

„Купи војску, штогод већу мореш,
Да иђемо Сигет узимати
У лијепој земљи Унгарији”​

У тренуцима пред бој, Зриновићу бане храбри своје војнике ријечима:

„Спомен’те се, да јесте Унгарци,
Мало нас је, али смо јунаци.”​

Хвали се у пјесми јунаштво сигетских бранитеља више пута:

„Ал’ јих сику делије Унгарци,
Зриновића по избор јунаци.”

„Унгарци се Турком непридају;
Већ јих сику, нигда непристају.”

„Остаде му шест стотин војниках,
Унгарацах, на гласу јунаках.”

„Јер их сику унгарске делије,
А нејвеће Зриновићу бане;”​

Ово је наводни представник (хрв. repraesentativum) хрватског народног пјесништва, дакле представник унгарског народног јунаштва?

Tipičan jadan primjer srpropagande. Naravno da se spominju i drugi etnonimi, no oni su i manjinski, i manje narodnosno- državno, a ne narodnosno određeni.
Kod Kačića je zorna hrvatska matrica oko koje je nakupljeno protutursko junaštvo i borba okolnih naroda (tu je interesantna opaska Brozovića na bugarsku predočbu Kačića).

Unatoč mnoštvu prijevoda i utjecaju, znakovito je da je Kačić jezično dotjerivan i imao golem utjecaj najviše na Hrvate, napose u pučkoj kulturi.
Slično ostalim autorima.

Doista je apsurdna velesrpska ambicija oko tih stvari: spominje se neka "primorska", "hrvatsko-srpska" književnost i tako dalje i tako gore, dok su književnost nitko od srpskih filologa nije obrađivao (osim nešto Marulića Mladenović, kao i Hektorovića). Gomile su to knjiga i tekstova, Korčulanski lekcionar, Zadarski lekcionar, VHM, Ranjinin lekcionar, Bandulavićev,...i o tom srpska filologija, naravno, šuti. Nego gura neke nevažne i istrgnute citate Gaja, njih dva, ili Nodila, koji glede jezika nit luk jeo nit mirisao.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Da, je! Iz 1995. Ali on je danas premijer Srbije. A koliko ja znam nijedan premijer HR nije došao recimo u Zemun ili Petrovaradin i govorio da je to Hrvatska i da srpska noga (četnička) neće nikad tamo više kročiti. Ispravi me ako griješim... Niti je HSP u HR ikakav bitan faktor, niti bilo koja stranka proizišla iz HSP-a ili bilo koji političar...

Pa šta..?

 

[Mrkalj]

Neće biti... Malo si pobrkao lončiće...

Hrvati ijekavci ne postoje. (Autori dijal. karte: Brabec, Hraste, Živković)

 

[Urvan Hroboatos]

Hrvati ijekavci ne postoje. (Autori dijal. karte: Brabec, Hraste, Živković)

 

[sumljiv_tip]

Ajd bar priznaš da je Tvrtko Hrvatina.

Nego jesmo saznali tko su Fantomi?

Ti patis bice od nekog oblika demencije.

 

[alfa_i_omega]

Hrvati ijekavci ne postoje. (Autori dijal. karte: Brabec, Hraste, Živković)

Koja glupost... I za što je to točno dokaz? E Mrkalj, Mrkalj... Nisi apsolutno ništa dokazao s tim kartama. Što Hrvata nema u Zap. Slavoniji? Banovini? Kordunu? Lici?

Možemo se samo vrtiti u krug do beskonačnosti. Niti ćemo mi vas uvjeriti u nešto, niti ćete vi nas...

 

[sumljiv_tip]

Koja glupost... I za što je to točno dokaz? E Mrkalj, Mrkalj... Nisi apsolutno ništa dokazao s tim kartama. Što Hrvata nema u Zap. Slavoniji? Banovini? Kordunu? Lici?

Možemo se samo vrtiti u krug do beskonačnosti. Niti ćemo mi vas uvjeriti u nešto, niti ćete vi nas...

Glupo je to posmatrati nacionalisticki, jednostava je cinjenica da se istocno-hercegovacki dijalekt prosirio po sadasnjoj Hrvatskoj sa prostora sadasnje istocne Hercegovine i zapadne Cg, migracijama pod turskim pritiskom.

 

[Mrkalj]

Koja glupost... I za što je to točno dokaz? E Mrkalj, Mrkalj... Nisi apsolutno ništa dokazao s tim kartama. Što Hrvata nema u Zap. Slavoniji? Banovini? Kordunu? Lici?

Možemo se samo vrtiti u krug do beskonačnosti. Niti ćemo mi vas uvjeriti u nešto, niti ćete vi nas...

Šta ćeš onda ovde?

 

[Mrkalj]

H. Mehmed Handzic osvrnuo se u »Obzoru« od 11. VII. 1938. na orijentalne rukopise Jugoslavenske akademije u Zagrebu. Govoreci o spisu banjaluckog muderiza Muslihudin bin Ali-ja (»Munjetul-talibin ve gunjetur ragibin), pisanu god. 1609., citira iz njegova predgovora ove rijeci: »Sva dosadanja djela i knjige dosle su od Arapa i Perzijanaca iz raznih pokrajina i Herata, a ovaj je sastavak nikao u p o k r a j i n i H r v a t a«.

Dakle, kada Muslihudin (rođeni sin gorerečenoga Alije Galipoljca) govori o "pokrajini Hrvata", upravo se radi o Hrvatskom vilajetu, vilayet-i Hirvat, manjem delu kliškog sandžaka.

 

[Пилипенда]

Tipičan jadan primjer srpropagande. Naravno da se spominju i drugi etnonimi, no oni su i manjinski, i manje narodnosno- državno, a ne narodnosno određeni.
Kod Kačića je zorna hrvatska matrica oko koje je nakupljeno protutursko junaštvo i borba okolnih naroda (tu je interesantna opaska Brozovića na bugarsku predočbu Kačića)

Да је примјер јадан, то није спорно. Само да те подсјетим, ТИ си га одабрао.Сад још самог себе оптужујеш за српсропаганду?
Ја бих ово прије назвао кроматематиком, то је она тисућљетна знаност по којој је већинско оно што се у примјеру помиње једном, а мањинско оно што се помиње седам пута.
Наставиш ли с таквим рачуном, срачунаћеш да су Хрвати данас у Хрватској – мањина.

Kačić Miošić je jasno napisao u svojoj knjizi da su u jezično-identitetskom smislu za njega Slovinci = Hrvati.

„Разговор” ми је у рукама, чекам да ми кажеш на којој страни је фра Андрија јасно написао да су Словинци = Хрвати.

 

[alfa_i_omega]

Šta ćeš onda ovde?

Kako što ću? Pa da se smijem vašim glupostima... Gdje se drugdje mogu tako nasmijati?

 

[T0rkvemada]

Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude

Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude je knjiga Dr Nikole Tolje iz 2011. godine. Na preko 700 strana, pored velikog broja citata, autor iznosi svoje viđenje razloga nastanka i gašenja srpske nacionalne svijesti mnogih stanovnika Dubrovnika i okoline, krajem 19. i početkom 20. vijeka. Problematiku postojanja Srba katolika u Dubrovniku razmatra iz više aspekata nerijetko polemišući sa hrvatskim kleronacioanlistima i tzv. velikosrpskim autorima (kako ih sam naziva): Jeremijom Mitrovićem, Svetozarem Borkom, Lazom M. Kostićem (Lazo Kostić mu je od Srba najobjektivnije obradio ovu temu) i drugima.

Autor na mnogo mjesta u knjizi iskazuje neskrivene simpatije prema Srbima Dubrovnika, opisujući ih kao karakterne ljude koji su voljeli svoj grad i koji su zaslužni za kulturni napredak grada. Brani ih od ondašnjih velikohrvatskih kleveta da su posrbice, izrodi, Šumadinci... a žestoko napada velikohrvate Josipa Franka, svještenike Jozu Crnicu, Ivu Prodana i bivše Srbe koji su se pohrvatili iz političkog interesa. Bliska mu je umjerena Supilova hrvatska politička opcija, koja je nakon perioda sukob Srba i Hrvata Dubrovnika, prevazišla podjele i zajednički radila za dobro svih. Sa Srbima i umjerenim Hrvatima dijeli odbojnost prema politici Austro-Ugarske. Razlozi nastanka srbokatoličkog "pokreta" su mu ogorčenost Dubrovčana na ekonomsko i kulturno srozavanje Dubrovnika pod austrijskom vlašću i gledanje na spas u slobodnim srpskim državama: Srbiji i Crnoj Gori. Tolja ne osporava njihovu srpsku pripadnost ni u političkom ni u etničkom smislu. Nacionalno buđenje katoličkih Dubrovčana kao Srba ne dovodi ni u vezu sa Vukom Karadžićem, već to smatra tradicionalnim dubrovačkim partikularizmom. Gašenje srpske svijesti povezuje sa politikom novog kursa, pomirenja Srba i Hrvata, kao i ulazak 1918. u zajedničku državu. Priznaje da su neki katolički popovi aktivni saradnici u širenju hrvatske nacionalne svijestu na tom području. Svojim savremenicima, hrvatskim i srpskim intelektulacima i sugrađanima zamjera da slabo poznaju ovu temu i ako o njoj nešto i pišu da je često površno, neobjektivno i pristrasno (Hrvati da umanje značaj Srba Durbovnika, a Srbi da prenaglase). Ipak, i sam autor na nekim mjestima iskazuje svoju blagu pristrasnost u hrvatsku korist, navodeći stanovnike Hrvatske i Slavonije, a ne Hrvate i Slavonce, kako su se u tom vremenu žitelji Hrvatske i Slavonije sami nazivali ili desrbizirajući Crnogorce u istoriji, pišući o Srbima i Crnogorcima (u vrijeme Knjaževine Crne Gore) ili navodeći dvije slobodne slavenske države a ne srpske, kako je tada bio običaj, a srbizirajući ih u negativnom kontekstu, u ratu devedesetih godina 20. vijeka, kada su crnogorske snage agresorske srpske snage. Za tu knjigu je početkom 2012. dobio Nagradu Grada Dubrovnika.

- - - - - - - - - -

Mali pomak ali bitan unatoč sljepilu koje po ovom pitanju vlada Hrvatskom.

 

[oralni terorista]

Elem.
Tema Srpsko ime u Dubrovniku.
I mnoštvo sličnih tema.
Na kraju se sve svedu na raspravu o jeziku.
A zanimljivo je gledati koliko (akcenat na kvantitet) Hrvati brane svoj jezik.
I jeste, praktično razumljivo, jer ako padnu na jeziku, gubi se smisao postojanja Hrvata kao nacije (ili se pak svodi na trećinu današnje).
Moglo bi da važi i za ostale strane u ovoj podeli jezika, s tim što ostali nemaju problem gubitka smisla, izgleda, našli bi novi.