Банови и властела те Босне у XIII. и XIV. вијеку свој језик називају србским, а ми се држимо шта нам неки Бугар каже.
Од 460 исправа из средњевјековне Босне једини език који се спомиње (а спомиње се тачно 6. пута) је
србски.
Pa nisu stvari baš tako proste. Nekoliko stvari tu treba imati na umu.
Iz same srednjovekovne Bosne imamo vrlo ograničeni repertoar koji bi svedočio o tome kako se nazivao bosanski jezik. Takve stvari se nigde ne naglašavaju u principu, sem u bilingvalnim dokumentima. A iz tog repertoara, iz korpusa od stotina isprava, postoji samo jedna jedina. Ona bana Stjepana II Kotromanića iz 1333. godine. Dakle, isključivo ta povelja, koja je inače nastala mehaničnim preuzimanjem svega nekoliko sedmica ranije izdate formulacije bila upućena kralju Dušanu. Formulacija je skoro doslovno prepisana iz povelje vezano srpskog kralja, čak se pominje u povelji vezano za bana Stjepana i zlatni pečat, a što u bosanskoj kancelariji uopšte nije postalo (u srpskoj jeste). Ta je povelja, inače, vrlo neobična iz razloga što se (osim, naravno, službene vladarske titule nakon Tvrtkovog krunisanja 1377. godine, direktno preuzete od Nemanjića) doslovno nikada ne javlja narodno ime u varijanti
Stefanь. Narodna imena bosanskih vladara su u oblicima Stjepan, Stipan i Stepan i od čitavog fonda koji imamo sačuvan, jedino u toj jednoj jedinoj povelji u ekavskoj
-f- varijanti. Dakle, uticaj srpskih povelja je prilično ogroman, uticao je čak i na to kako se i samo ime bosanskog vladara zapisivalo.
Naravno, to nam svedoči da, u najmanju ruku, bоsanski ban Stjepan II nije imao ništa protiv toga da se zapiše da je domaća isprava bila napisana srpski. Kako nisu postojala današnja nacionalna pitanja, to nije bila neka stvar od koje bi se pravilo nešto ozbiljno, posebno ako imamo na umu dublju istoriju Bosne, koja se razvila iz korpusa srpskih zemalja. No, da jest bio ikakav problem, ban bi odbio i tražio doradu.
Što se tiče same povelje, ona potiče iz prve polovine XIV stoleća. Svi
strani izvori koji svedoče o bosanskom glotonimu, dolaze iz kasnijeg perioda, a ono što znamo i generalno o razvoju srednjovekovnih Bošnjana kao nekakve srednjovekovne u predmodernom smislu nacionalne zajednice, smešta je u razdoblje od Tvrtkovih naslednika, tj. od kraja XIV stoleća i u XV stoleće, od kada i bošnjansko ime više nije samo demonim koji označava populaciju stanovništva „stare zemljice“ Bosne, već i politonim koji obuhvata i čitavu bosansku državu. Vrlo je teško na osnovu jednog jedinog pisanog izvora graditi jednu čitavu sliku, koja obuhvata i cele vekove, ali na osnovu stranih izvora, pa među njima i spisa Konstantina Kostenečkog, može se pretpostaviti da je u toku prve polovine XV stoleća ― a što odgovara i generalnoj percepciji o razvoju zajednice „Bošnjana“ pri kraju srednjeg veka ― može se pretpostaviti da su možda i sami Bosanci
u tom periodu svoj jezik nazivali bosanskim lingvonimoim.
Na kraju krajeva, tu se još jedna stvar mora imati na umu, a posebno u kontekstu toga da ban Stjepan II nije imao ništa protiv toga da stoji da su dva primerka bila napisana
srpsci. Pismo koje je bilo u upotrebi u srednjovekovnoj bosanskoj državi, a koje mi danas zovemo ćirilicom, nazivano je bilo tradicionalno srpskim. To je verovatno ostalo do samog kraja te države, odnosno do pada pod Turke Osmanlije, pa uveliko i nadživelo. Priseti sa da Matija Divković, primera radi, kaže da piše srpskim pismom, ali svoj jezik naziva bosanskim. Naravno, to ne znači da je tako nešto bio slučaj još dva veka ranije. Štaviše, u stara vremena nije postojala u govoru neka posebna razlika između jezika i pisma. To je bilo, zapravo, spojeno jedno sa drugim, zato što je
jezik kao takav bio dovođen neraskidivo i primarno sa
pisanim jezikom, odnosno pre svega sa samim Svetim pismom. Tako je i sve to na krajevima srpskog sveta bilo nazivano
srpskim, ali očigledno je vremenom u neku ruku došlo do „razvoda“ pisanog slova i jezika kao takvog, kao što je kasnije bio slučaj. U oskudnosti nekih direktnijih izvora, vrlo je teško govoriti o ovakvim stvarima bez izvesne doze distance i ostajanja u sferi hipotetike, ali ako bih pretpostavio baš vezano za Bosnu, moje tumačenje je da se to dogodilo, okvirno govoreći, negde krajem XIV ili početkom XV stoleća, možda u vreme kralja Ostoje.
Tako da, kada sve staviš tako u kontekst, nema potrebe bi za kakvim biranjem ko šta kaže. Sve je jedna celina i kao takva se mora i posmatrati, a onda dobije i svoje logičko zaokruženje.
S obzirom da si ti kačio pre neki dan nekakav izmišljeni tekst, pitaj boga čiji falsifikat, mislim da je potpuno ironično, pa donekle čak i skaradno (bezobrazno, svakako) da se uopšte i usuđuješ da meni pridikuješ za tako nešto. 
Ja ne znam kada sam video zadnji put da si nešto napisao da nije obilovalo čistom ironijom.
