Када је пак Томислав у питању,
Антоније Фарчић: Да ли је постојао краљ Томислав?
Када критички истражимо и оценимо све историјске изворе, као и све оно што су разни југословенски историографи написали и изложили о краљу Томиславу, долазимо до ових закључака:
I) Ни један историчар до данас није могао да изнесе било какав позитивни и директни научни доказ да је заиста некад постојао Томислав,
„први хрватски краљ”, како га они проглашавају. Сви аргументи и сви „докази” хрватских писаца, више или мање, само су оштроумна довијања, уколико нису нетачна и неоснована нагађања, понекад и тенденциозна. Сва величина тога „краља” и сва слава његова „краљевања” само је, рецимо, једна лепа романтичарска легенда, која од историјске науке не може да буде прихваћена, па ма како она била вешто и зналачки испричана и образложена.
II) Цела та краљевска легенда, у данашњем своме облику, смишљена је тек однедавно, у другој половини XIX века, а заснована је, у првом реду, на фалсификованим актима тобожњих сплитских црквених сабора из 925. и 928. године, као и на неким загонетним главама познатог Барског Родослова или Летописа попа Дукљанина. Поред та два извора, та легенда ослања се и на извесне податке грчког трактата
De administrando imperio од византиског цара Константина VII Профирогенита, из прве половине X века, и најзад на два-три проблематична податка из старе књиге
Historia Salonitana од Томе, сплитског архиђакона из XIII столећа.
III) Први који је тој новоскованој легенди дао научну аргументацију био је Фрањо Рачки, каноник загребачки, када је 1871. године објавио своју познату расправу
Како и када се преобрази хрватска кнежевина у краљевину? Рачкову тезу прихватио је најпре познати бугарски историчар Дринов у својој радњи о Јужним Словенима и Византији, која беше публикована на руском језику 1875. године. После Рачкога и Дринова, 1881. године, објавио је своју радњу и Иван Кукуљевић Сакцински под насловом
Првовјенчани владаоци Бугара, Хрвата и Срба и њихове круне. На изводима, претпоставкама и извештаченој аргументацији тих трију историчара израђена је целокупна данашња историјска легенда о краљу Томиславу.
IV) Произвољне комбинације Рачкога и Кукуљевићеве прихватише и сви остали хрватски историчари, као и неки страни. Утоме нису заостали ни историчари српски. Али све оно што су поменути научници, у својим односним расправама, изнели још увек неодређено, као хипотезе и посибилитете, то су разноврсни хрватски и југословенски уџбеничари прихватили као утврђене, неоспорне и категоричне историјске истине и чињенице, па су тиме, преко својих уџбеника „набијали главе” хрватској школованој омладини и интелигенцији, а преко њих то се све стало убацивати и у најшире народне слојеве.
Хрватски историчари много данас знају да нам причају о томе своме „првом краљу”. Тако нпр. одељак
Краљ Томислав и његово доба (910-928), који је написао Фердо Шишић у својој великој
Повијести Хрвата у доба народних владара, не износи мање од 29 широких и дугачких пагина. Има чак и читавих засебних књига, монографија, као и луксузних спомен-књига о Томиславу. Могли смо констатовати да нема темеља све оно што хрватски историчари пишу и коњектуришу о томе „краљу” и о његовом „краљевању”, констатовасмо такође да је све то измишљено и намерно тако сковано како би се, с једне стране, прикрило фактично стање ствари, а са стране друге како би се створила вештачким начином једна имагинарна хиљадугодишња државност и фундирало такозвано хрватско државно право.
Ова занимљива патриотска работа, као и све остале учене радње о „Томиславу и његовој доби”, што их у нaјновије време написаше разни хрватски повесничари, завеле су већ многе и многе неуке Хрвате,
quorum infinitus est numerus, као и многе Србе, па и много учене људе, чак и реномиране научнике, и наше и стране, који често не иду за тим да проуче све темељито и да сазнају сами да ли је управо све онако како нас реномирани хрватски историчари обавештавају, па то био и један Рачки. И у овом случају многи озбиљни научници застранише у заблуде, ослањајући се на „vеrbа mаgistri”.
Кроз више од тридесетак година интересовасмо се питањем егзистенције тога „краља” Томислава. Проучисмо све односне историјске изворе и споменик, као и све оно што су разни писци и историографи написали о томе. Од сабраног градива обрадисмо две обимне историјске дисертације: једну назвасмо
„Такозвани акти сплитских црквених сабора (925? и 928? године)”, а другу
„Да ли је постојао краљ Томислав?”. Најважније резултате нашег истраживања износимо и у овој нашој скраћеној дисертацији да бисмо доказали да је измишљотина све оно што југословенски историчари данас причају о том „краљу” Томиславу, а поред тога да бисмо оправдали и објаснили наш став при изношењу историјских чињеница о постојању државе старих Неретљана. Непристрасним и обавештеним читаоцима препуштамо да слободно пресуђују да ли су наши аргументи стварни, темељити, довољно проверени и убедљиви, као и то да ли је ова наша критична дисертација написана
sinе irа еt studiо, као што треба да буде у једној озбиљној научној радњи овакве врсти. У овом нашем раду, наглашавамо, није нас водила никаква друга побуда сем тежње за истином. Наша намера није била завођење необавештених него убеђивање оних који осећају потребу за сазнањем истине. У нашим истраживањима држали смо се онога што је једном приликом написао Иларијон Руварац: „Истина је нада све; што не стоји, што нема чврста темеља, што је напето, накићено, намештено, измишљено, то се руши, и мора се кад-тад срушити и пасти, и по томе подлежи промени; а што је истинито, то ће остати, иако затрпано, умотано и загушено; то ће с нова оживети и с нова заблистати, па ма све Панте и Пантелије пукли од једа.”
Против ове легенде, а у корист утврђења праве историјске истине, треба уважити, између осталих, и ових једанаест аргумената онако како их ми овде формулишемо и постављамо:
1) Византиски цар и историчар Константин VII Порфирогенит, у својим делима, ни једном речи не помиње оснивање краљевства хрватског и неког хрватског владара именом Томислав. Ондашње хрватске архонте (Трпимира, Красимира и Мирослава), своје савременике, назива увек само архонтима, а зна и за ондашњег
бана Прибину. Из Порфорогенитова излагања тачно и јасно можемо констатовати: да Хрватска, у првој половини X века, није никако била једна уједињена краљевина него само једна двојна обласна заједница под суверенитетом Византије. У тој двојној заједници владали су банови северним трима жупанијама, док су 11 јужних жупанија владали архонти. Границе те Хрватске тачно су одређене: јужна граница беше река Цетина, северна: темат Историја и планина Капела, а источна граница, према великој загорској архонтовини Србији са Босном, беше река Уна и планине које се пружају водомеђом јужно од извора оне реке до Лијевна.
2) Натпис на двема книнским плочама утврђује историјску чињеницу да Хрватска, ни у другој половини X века, још није била краљевина, а хрватски владар још није носио титулу краља него титулу „великог војводе” тј. dux magnus.
3) Тома Архиђакон, у своме делу
Салонитанска историја, такође никако не помиње
краља Томислава и његово оснивање хрватског краљевства, као ни његове такозване сплитске синоде са Гргуром Нинским, поборником глаголизма, док изрично наводи да је неки Дирцислав (Држислав) био први краљ хрватски.
4) Такозване исправе о сплитским црквеним саборима 925. и 928. год., које се налазе у тексту анонимног манускрипта
Histоriа Sаlоnitаnа Мајоr, а који је био скалупљен према делу Томе Архиђакона, у XVI или почетком XVIII века, и на којим се „документима” заснива цела данашња легенда о „краљу” Томиславу, треба одбацити као подметнуте фалсификате. Сами подаци тих „докумената” јасно доказују да су ти списи доцнији крпеж.
5) Римски папа Иван X био је један од најразвраћенијих људи, а није био бољи ни његов наследник папа Леон, и с обзиром на прилике његова времена у Италији, као и ондашње порнократије у Риму, он није могао да сазива оне сплитске саборе у византиском граду Сплиту и да, поред тога, развија онолику делатност, како то произлази из тих тобожњих докумената о сплитским синодима; он то није могао ни из разлога што у оним годинама уопште није било актуелно питање о забрани словенског богослужења у римокатоличкој цркви. Уосталом, сам аутор тих „докумената” изрично наводи да је то био папа Иван IV, како су то „исправљали” Фарлати и његови следбеници.
